петак, 20. новембар 2015.

                                        ZGUBIDANOV  DNEVNIK  2006.



                                                                   1


Usran dan kao i većina njih. Prije podne čekah Dubravku više od jednog sata. Kad u mom mozgu bljesnu misao da Dubravka neće doći tako brzo, spustih se niz stepenice, do izlaza. Izađoh na ulicu i krenuh ka Dukinom stanu.
Duka je moj drug. Prijatelj. Duka sjedi na dvosjedi u dnevnoj sobi i gleda u TV. Posle kave, čokolade, dima duvanskog (Duka se ne nikotiniše već ja) i razgovora o kladionici, opet se obretoh na asfaltu nikšićkom.
Sad je Dubravka tu. Ali neka riba sjedi preko puta nje i sluša tihu besjedu Dubravkinu.
Kaže da sačekam.
Zatvorim vrata i počnem sa čekanjem. U tome nisam loš mada mi je disciplina mrska. Naslanjam se na zid tik uz vrata Dubravkine kancelarije.
Kojekakva lica prolaze ispred mojih stopala. Niko me ne gleda, ja svakog. Posebnu pažnju obratim na ženske guzice.
Vrata su se otvorila i ja sam u polupokretu da uđem ali izlazi Dubravka. U desnoj ruci papira list. Ulazi u kancelariju preko puta i tamo nekom nešto kaže, ne zatvarajući vrata.
Vraća se.
Dubravka je u crnom kompletu. Kosa je njegovana i tamna.
Dubravka je dostojanstvena i relativno mlada.
Na svoj način lijepa.
Ulazi u svoju kancelariju i zatvara vrata.
Nastavljam da čekam.
Podne je odavno prošlo. Možda kući odem pješke, možda me neko poveze donekle. Možda svratim do Miška. Mič je na poslu.
Vrata se još jednom otvaraju i sada izlazi riba. Sitna, crna ravna kosa, malo dupe, džins. U ruci knjižica i bijeli papir. Lice blijedo, mlado. Pažljivo se spušta stepenicama. Njena leđa odlaze.
Kucam dva putakratko, pritiskam kvaku, ulazim.
Dubravka.
Dobar dan, došao sam da se prijavim. Pružam knjižicu preko stola. Između njenih listova je karton.
 Dubravka to zna.
Dubravka je ravnodušna.
Uzima moju knjižicu sivih korica i otvara je. Sjednem na jednu od dvije stolice i ćutim.
Dubravka lupka bijelim prstima po tastaturi kompjutera i, kao i ja, ćuti. Da imam posao, vjerovatno nikada ne bih upoznao Dubravku.
Na njeno pitanje lažem da nešto radim u privatnoj režiji.
Dubravka traži smisao mog redovnog javljanja. Zakazuje mi sastanak za sredinu ljeta.
Ustajem, uzimam knjižicu.
Doviđenja.
Izlazim.
Ulica.
Dubravka će kući u tri.
Ja sam zgubidan.


                                                                        2



Imao sam sreće na stopu. Tip je usporio i prošao daleko. Potrčao sam. Srećan sam kad neko odmah stane. Da imam pasji rep, mahao bih. Imam konjski.
Mrzovoljno lice. Neispavano. Možda mu žena sinoć nije dala. Lice tamno od vjetra. Živi na selu, očigledno.
Guraćeš ako ostanemo bez goriva. Važi. Možda će kiša. Hoće.
Nismo ostali bez goriva.
Dom zdravlja, ulaz kod zubne. ZA DJECU I ZARAZNE BOLESTI. Nije tamo. Desno. Drugi sprat. Pravo. Stakleni zid. Jedan službenik. Meni treba drugi. Ja i srednjovječni u trenerci čekamo. Okrećem leđa šalteru, ležerno se naslanjam. Kontrolišem ulaz. Ja sam frajer. Jutros sam oprao kosu.
Pojavljuju se dvije ribe. Onako. Ova kratke kose je nesigurna. A i ova sa dugom, ali gura. Ne znaju da li su na pravom mjestu. Gledaju okolo, snebivaju se. da, na pravom ste mjestu ali niste nešto.
 Mjauk iz nečijeg džepa.
Dugokosa vadi mobilni telefon. Siv, na preklapanje. Mjauk je glasniji. Podiže poklopac, lijevo uho.
EVO ME U DOM ZDRAVLJA, BRZO ĆU. ĐE ĆEŠ BIT?
Sijeda kosa i sijeda brada, pedest godina. Prolazi sa druge strane stakla, sad je šalter živnuo. Srednjovječni u trenerci dolazi do izražaja. Otvara se. njegova zdrastvena kjnižica je kod brade.
U gimnaziji sam cijeli dan. Dođi, imaš kad.
Valjda je on neko. Domar ili direktor. Brada od pedeset ljeta mrmlja. Piše. Potpisuje. Lupa pečat. Vidimo se.
Evo i mene. Brada baca kratak pogled u moju visinu. Otvara knjižicu i nešto traži.
Loš znak.
A đe ti je ono sa biroa, ovako izgleda, vidi.
A đe je tebi žena, kako ona izgleda.
Dobro. Idem u biro. Tražiću. To je u drugom dijelu grada. Neka. Ja sam pješak. Aktivan. Uzoran.
Ispred Nikšićke osnovne banke svega i svačega. Gužva, prodavci sa gaćicama i čarapama na vratima prtljažnika, đeca ka školi, žene sa kesama. Parking grca, radni je dan. Srijeda valjda, da ga jebem. Karavan oštro ulazi u krivinu, ide prema starcu, naglo usporava, smiruje se. Ići ću prečicama. Pored Doma vojske i pandura, Svešteničkim stazama. Ali ipak skrećem lijevo. Kružim oko banke. Idem kod Miča. Nisam popio kavu. A slučajno znam da je budan iako još nema deset sati.



                                                                          3



Kad sam bio dječak kupovao sam hleb u pekari na centru. Druga je bila kod pijace. Jednog jutra, zahvaljujući gužvi, uspio sam hleb dobiti zabadava. Pare koje su mi tog jutra dali, potrošio sam na slatkiše.
U izlogu prodavnice ,,Elektron’’ stajale su najnovije ploče i kasete. Zlatne, dijamantske, platinaste, ali sam ja tada znao da su od plastike. Pri prolasku sam zastajkivao ispred izloga. Uživao u šarenilu nekoliko sekundi.
Kada se posle nekoliko godina otvorila robna kuća, odlazio sam tamo, zvrjao između gondola.  Vozio se pokretnim stepenicama. Gledao skupe igračke. Lupao po dirkama klavira na najgornjem spratu. Kasnije su poklopac zalijepili selotejpom. Ali su stepenice ostale.
Odrastao sam mnogo godina kasnije.
I ne žalim.



                                                                    4



U Tatjanu sam se zaljubio kad smo bili u  sedmom razredu. Tatjana je imala plavu kosu i fine plave okice. Ne sjećam se kako je to počelo. Tatjana je bila najljepša u razredu a ja najgori đak. Slao sam neke ceduljice i crvenio. Kući sam slušao pjesme grupe Valentino i u glavi pokušavao da prilagodim tekst svom zaljubljeniju. Sreo sam je prošlog ljeta ispred crkve. Drži djevojčicu za ruku. Kosa je sada kratka. Zdravo, uz osmjeh. Sada mi ne uzgleda baš lijepa.



                                                                     5



Ljeta 1994-tog po rođenju Hristovom, vratih se uz vojske. Tada prvi put zasvirah u kafani. Bircuz je bio u Vardarskoj. Vlasnik prost i brkat. Ali je ispljunuo moj prvi honorar. A ja kupio prve leviske.
I vraćao se kući kroz prazan grad.
Ispunio dio sna.
Bio srećan.




                                                               6




Od godine 2000. koristim olovke ,,pilot’’. Plavo mastilo, uglavnom.
Nemam kompjuter.
Nemam stan.
Imam prošlost.
Dajem je za jedan evro.
Miča sam zvanično upoznao ljeta 1998. Bio je ispraćaj, bio je vinjak, bilo je pivo, bili su sendviči. Bile su pokidane žice na gitari. I neke djevice su bile. Drali smo se i pili do pojave sunca. Onda sam se ispišao poslednji put i otišao kući.
Od aprila prošle godine ja sam ništa drugo do Lice Bez Zanimanja. Ništa me ne zanima. Papir to potvrđuje.
U počasnoj pepeljeri na mom stolu ponosno leži pedeset centi. Kad osvane petak, a on stiže za dva dana, ponijeću ih u kladionicu i uložiti. Kladiću se na neke pobjede. Očekivaću petsto evra. Ako ih dobijem, otputovaću daleko. Neću se vraćati.
Sada je 2006. godina.
Dovršiću cigaretu i poći na spavanje.
Mjesec je maj.
Popiću gutljaj vode.



                                                                     7



Čiču su jahali pedeset godina i njemu je to dosadilo. Prestao je biti toletantan. Počeo odjebavati jahače. A oni se čude- šta mu je? Takav je čiča.
Na zadnjem sjedištu pribor za pecanje. Naprijed, pored volana, paklica cigareta i upaljač zippo. Čiča desnom rukom drži volan. I lijevom. Između prstiju dimi cigareta. Čiča priča o starosti. Cigareta se gasi. Čiča je pali. Vješto manevriše oko skvera i ulazimo u grad. Bulevar je dug. Ispresjecan semaforima. Samo ti kaži đe ćeš. Na polovini bulevara, kod prodavnice nečega, žena i bicikl. Žena priča sa drugom ženom. Zadnji točak izaziva svijetla i haubu čičinog automobila. Čiča oduzima gas i pritiska sirenu. Točak je sve veći, žena priča. Bezbrižna je, čiča svira. Na dva metra žena povlači bicikl na svježu travu i nastavlja razgovor. Čiča ćuti. Kod meandera kažem da bih izašao. Proširenje za desne strane. Zahvaljujem, izlazim i zaboravljam čiču.
Duka je kući, đeca su tu, Branka je neđe. Šta radiš, kad si stigao, šta ima novo? Slijede – vinjak, nikotin, kladionica. Duka bi zamijenio stan za kuću. Novu, bez fizičkog učešća. Na pola sata od grada.
Kladionici sam dao pola evra a zauzvrat očekivao osamsto evra. Novac moj su uzeli, drugi mi nisu dali. Moje želje njih ne zanimaju. Moje želje zanimaju mene. Puno.




                                                                        8





Kod Cuma je sve isto već godinama. Cum je do sad promjenio tri automobila. Sva tri je jednako volio. Cum će 2009. imati trideset godina. Do tada će kupiti malo mlađi automobil, stan u Budvi i upoznati mladu , lijepu i pametnu đevojku koja je uredna i  čista i redovno mijenje donji veš. Ljeti će se uzajamno voljeti na moru, zimi u Nikšiću. Cum će ponekad gledati TV a mlada djeva će ga poštovati. Možda će se i vjenčati.



                                                                           9



Na moru se najbrže pocrni ako si cijeli dan na suncu. Od jutra do mraka. I ako rintaš na građevini.
Ljeto je zajebana stvar, mada može biti i dobra. Možeš da zaradiš kintu. Možeš da spavaš uz otvoren prozor, bez pokrivača.
Beograd je veliki grad. U njemu ima svakojakih tipova i tipkinja. Kurve se nude na ulici i u oglasima.
Vozovi kasne, autobusi su neudobni.
Pare se troše brzo, neosjetno i lako.





                                                                      10



Dnevno pušim jednu paklicu cigareta. Pripaljujem ih upaljačem zippo.
Kad se uveče sa Mičom zadesim u nekoj birtiji (a obično je to ,,Njujork’’) pijem točeno pivo, Mič takođe. Slušamo rokenrol. Domaći i strani. Posle pete ture i mi pjevamo. U ,,Njujorku’’ se okupljaju tipovi kojima godine ne dozvoljavaju da da posjećuju kafane u koje sada dolaze mlade snage. Nas dvojica pripadamo ovoj tužnijoj grupi.
Nikšić je pun PENDIĆDARINKI.
U Nikšiću živi Novica Kovač.
Dubravku ću vidjeti u januaru. Možda.
Sara je jednom došla na moju svirku. Djelovala je stidljivo. Gledala ispred sebe. Rasplela žutu kosu.
Na mom stolu su: sat, boks cigareta, dvije pepeljare. U jednoj su upaljač i ključ, u drugoj opušci. Čaša, telefon, šolja sa olovkama. Tefter. Knjiga. I ja, naklaćen na njega. I traka za kosu. Umjesto stolnjaka listovi novina ,,Sport’’. OBILIĆ – OFK BEOGRAD 1:2.





                                                                       11



Deset sati prije podne zateče me u gradskoj pijaci. Ušao sam bez žurbe. Dan je topao, ljeto još traje. Pijaca je tiha, skoro prazna. Renoviranje je u toku. Gomila radnika stisnuta na drvenim klupama ispod betonske strehe. Prilazim opušteno. Biljana je među njima, jedina riba među zidarskim alama. Gledam pravo, desnom rukom pridržavam svoj plavi sportski bajk. Ugledaše me. Žvaću doručak. Upitno bulje u visokog stranca sa bajkom i dugom kosom. Prvi red krivi vrat. Ne žurim. Zaustavljam se na pola puta do njih. Spuštam stopu, parkiram bajk. Otkopčam neseser, okačim ga o lijevo rame. Saginjem se, popravljam desnu nogavicu. Vratovi već bole, radoznalost raste. Podižem stopu, nastavljam prema njima. Devet pari očiju urla isto pitanje.
DOBAR DAN, JA SAM ALEKSANDAR MATOVIĆ. TRAŽIM g.R.
Nema takvog ođe. Evo ga, ovaj. Dva prsta u jednog starca. Sijeda kosa, lice zgužvano, nos baburast. Kako reče? A, da. To je onaj što ga je Jušković preporučio. Biljana je kratkocrnokosa, džins, patike. Aha, ovaj… ne žurim, samo vi dovršite klopu, čekaću tamo. Odlazim tamo i čekam. Petnaest, dvadeset minuta, dvije cigarete. Biljana ustaje. Duge noge, široko dupe. Prinosi svoju visinu do mene. Isti nivo, ona i ja. Znaš kako, ođe se radi, bla bla. Ujutru u sedam. Vidi prvo u biro. Da, u biro. Kod Dubravke.





                                                               12



Lice mu je neispavano, podočnjaci. Ljut je na ovaj dan. Metalna vrata škripe. Đe si do sad. Crna majica, crne pantalone, crne patike. Ajde, oćeš li ga gore. Uzimam bajk za okvir. Nosim ga uz stepenice. Do prvog sprata, do Mičovog stana. Zaključavam ga za ogradu i silazim dolje. U jednoj ruci diskovi, u drugoj papir. Krećemo neđe, počinjemo razgovor. Mojih deset kilometara su rastjerali san, on je ustao prije dvadeset minuta. Jutro je oblačno.
Dan kojekakav. Mliječni restoran iz Zahumlja. Dva sa sirom, jogurt. Bez izvolite, prijatno. Bez salveta. Bez hvala, doći ćemo opet. Posle ovog bi valjda biti siti. Aha. Mič baca ironiju. Pola tri. Kafana ,,Njujork’’, glavna ulica. Vrata otvorena, kiša sipi. Na terasi pod tendom, dvije djeve. Unutra nas dva. I popodnevne kave dvije. I dvoje novina, pozicija – opozicija. RNR iz velikih starih zvučnika. Vlasnik je moj ratni drug. Ulazi, osmjeh, rukohvatanije. Konobari nas poštuju. Mislim, naše evre. Dvije kave – jedan evro. Skroman doprinos Saletovom lagodnom životu.





                                                                           13



Podsjetnik za nedjelju 17.septembar 2006.
-          Kupiti olovku
-          Kremen za zipa
-          Potražiti neki film
Pod uslovom da kiša ne umokri stvar.






                                                                        14



Ne volim da radim. Ali s vremena na vrijeme moram. Kinta je neophodna. Iznad mene lebdi skori odlazak na Goli Otok tj.poluostrvo Lušticu. Tamo me čekaju dugi sunčani dani, radom ispunjeni. I u svakom dvadeset evra. Hrana u izobilju i smještaj u drvenoj kućici. Komarci su valjda otišli. Neki ljudi što vole da lažu su stalno tu. Njihove laži su interesantne i krupne. More je nepregledno. U njemu se možeš utopiti ili osvježiti. Ovo drugo je prihvatljivije.



                                                                       15



Ovo nije bilo loše. Naprotiv, bilo je dobro.
Kišno predvečerje, glavna ulica. Ima vremena. Bitke počinju posle pola devet. Prislanjam bicikl uz ulaz, prednji točak viri unutra. Potencijalnom lopovu je otežan posao. Ulazim. Kišna cerada, kapuljača na leđima. Neonsko svijetlo. Ispred table sa kvotama prislonjen pandur. Njegova kabanica je do peta. Suva. Skreće pogled sa tv-a i oštro me pogleda. Opušten sam, sa mnom je sve ok. Prilazim pultu. Drot vraća pogled. Nastavlja da prati Junajtedovu igru. Pult. Sa druge strane je krmak 40tih godina, u prljavom džinsu. Stoji. Valjda je sjedio cijeli dan. Za sivno čudo, ćuti. Nikakvog roktanja. Otvaram neseser, vadim ispisan tiket. Guram ga ispod stakla. Krmak gleda papir. Njegova njuška. KAKVA SU TI OVO GOVNA čujem njegove krmeće misli. Uzima listić, kuca po tastaturi. Provlačim deset evra. Krmak ih uzima. Kompjuter izbaca zvanični tiket. Isti ide u nes. Zakopčavam kabanicu. Vratićeš ti to meni sjutra duplo, pederu. Krećem ka vratima, bacam pogled na uzvišeni tv. Momci trče za loptom. Junated – Arsenal 0 : 0. Izlazim.
Bajk je tu.
Prvi mrak.
Sipi.
Odoh kući.
STIGLO JE  SJUTRA ja sam srećan i sunčanoga sjaja pun. Ista ulica, isti objekat. Ista sitna kiša. Iza pulta je sad zlatokosa djeva. I neki tipovi okolo. Djeva lijevim ramenom i bradom pritiska telefonsku slušalicu. Vadim jučerašnji tiket, provalčim ispod stakla.
Imao sam neki dobitak.
Djeva priča s nekim. NE ZNAM, NIJESAM ZVALA, ŽIVI UŽAS. Moj tiket ponovo aktivira kompjuter. Djeva otvara fioku. Dvije desetice. Stavlja ispred mene. VAŽI, ZVAĆU TE. Uzimam lovu i izlazim. Mobilni telefon bira Mičov broj. Zvoni. Alo. Pogodi odakle sam sad izašao i šta sam tamo uzeo. Opušteno koračam prema centru. Ja sam jedan srećan pas i sada ću mahati repom.




                                                                          16



Danas sam po periferiji nikšićkoj tražio tipa koji u oglasima nudi posao. Našao sam ga posle dvadesetominutnog traženija. Tip na glavi ima sijedu kosu.
Treba mi radnik, to je tačno, ali neki sa strane. Iz Mostara, recimo.
Da ga lakš zajebeš za pare, pomislih.
Tip ne ostavlja baš neki utisak. Pita da li se opijam i da li kradem. Jesam li kavgadžija. Hoću li dijeliti megdan po ovim livadama s njim ako me angažuje. Još reče da ne mogu raditi sa ovolikom kosom.
Imaš torbicu, ti si neki grof.
Ne seri stari, pomislih. Ostavih mu broj telefona na papiru za varenje.
Papir za varenje.
Vratio sam se kući i najeo kao izgaldnjeli kurjak.



                                                                            17



Danas ljudi žive 24 sata na dan. U moje vrijeme život je prestajao  u deset uveče. Živjelo se sporo i kratko. U sedam i petnaest crtani film, u pola osam dnevnik. Posle toga, u osam, politička emisija. U njoj su pametni i ozbiljni ljudi vodili dosadan razgovor. Niko ih ništa nije razumijevao.
U grad se nije išlo.
Spavao sam na silu, budio se rano. Svima nam je bilo dosadno.
Meni najviše.




                                                                            18


O ženama malo šta znam, duvan poznajem tu i tamo, o gitarama znam pođešta. Kad hodam gradom ruke su mi u džepovima, korak opušten. Djeva iz butika mi je rekla da djelujem kao zanesenjak. Možda sam se i zanio, ko zna.
Ljudima danas puno znači televizor. Desetina kanala im nisu dovoljni. Kupuju satelitske antene, dobijaju nekoliko hiljada istih. Pretpalaćuju se na kablovsku – još koja stotka njih. Plus kopjuter, inetrnet, skupi mobilni telefoni. Izgleda da život nikada nije bio dosadniji.
Neki ljudi govore istinu, neki je zaobilaze, neki lažu često. Neko za sebe tvrdi da je boem a u stvari je snob.


Нема коментара:

Постави коментар