TOZOVE PRIČE

Јесте ли знали да је у своје вријеме сквер, кружни ток код старе поште у Никшићу био једина раскрсница тог типа у Црној Гори? Кад се одређује удаљеност неког мјеста од града, за полазну тачку се узима управо ово раскршће, које одавно није једино такво.  А јесте ли знали да у околини града дише једна Божја башта, украшена цвијећем које је лично Христос посадио? Ако желите, пођите за мном на исток, улицом коју Никшићани зову ,,жељезарска''.  Кад прођемо овај негдашњи понос града, доћи ћемо до раскрснице - лијево можемо на Луково и даље према Крнову, али ћемо ми наставити право.  Изаћи ћемо из насеља Рубежа, и без журбе наставити даље.  После десет километара пређеног пута пролазимо поред Ливеровићког језера.  Пут се полако исправља док пролази кроз ову питому равницу. И на четрнаестом километру стоји путоказ који нас упућује десно  Манастир Светог Луке . Скренимо и застанимо. На проширењу поред пута оставимо аутомобил. Одавде ћемо пјешке. Без журбе. Погледајте право - из зелених

                                        Savle sjedi na svom krevetu, u šortsu i majici. Pije sok od jabuke i gleda u pod. Kao po satu i ovog jutra se probudio tačno u šest. Za to mu ne treba budilnik ni telefon. Otkako se pridružio Posebnim odredima narodne milicije, njegov organizam je prešao u poseban mod. Funkcionisao je savršeno. Za kratko vrijeme se istakao u borbi protiv novih vjernika pa ga je lično načelnik odredio za komandira jurišnog odjeljenja. Koristili su vojnu terminologiju u borbi protiv Hrišćana jer su je shvatali veoma ozbiljno, od životne važnosti. Stan u ,,džonsonovoj'' zgradi Savle dijeli sa roditeljima - oronulim ocem koji je penzioner otkako ga zna, i sa majkom, domaćicom. On im se rodio pod stare dane, nikada mu nisu rekli zašto tada a ne prije. A on nije pitao. Njegova soba je okrenuta prema fakultetu, skromno  uređena. Krevet, stolica pored uzglavlja, stari ormar i izblijedjeli tepih. Šare na njemu su bile jedva vidljive.  Na zidu pored vrata posebno u

*Ja sam Božjom rukom vođen da umirem gde sam rođen Mi stari imamo običaj da kažemo kako današnja omladina ne ide pravim putem, onako kako smo mi nekada gazili. Kad bijasmo mlađani, jelte. Mi smo kao nešto bili pametniji. Isto to se govorkalo i u naše vrijeme. Malo se, izgleda, vrtimo u krug. Ja, starac od pet decenija prošlosti i srebrnim nitima u kosi, zvanično saopštavam nikšićkoj omladini: dragi moji, nikada Nikšić nije bio ljepši i vedriji nego sad! Zahvaljujući vama i vašoj mladosti, u prvom redu. Tačka. Idemo dalje. Elem, ima već petnaest ljeta kako odselih iz rodnog grada.  Ostavih za sobom stari trg sa lipama i crvenim trafikama, pustu livadu kod katoličke crkve i još pođekoji ćošak u gradu. Pogledam sad, a ono trg se podmladio. Blistav i poletan, mlad i hitar kao srednjoškolac. Na onoj livadi nikla nova četvrt gradska sa sve pekarom. Po ćoškovima porušene posleratne kuće i izrasle mlade zgrade. Nesuđeni Dom revolucije (koja nigda nije došla),se sjaji kroz prodavnice i kafane.

Vidjeh onomad jedno drveno putokazije pokraj magistrale na kom slova nanizana u smislenu cjelinu obavještavaju slučajne i namjerne putnike  - etno selo, farma koza.  Viđi, viđi, pomislih. I tu misli stadoše.  Ovako star i sijed dok vozim, samo o putu ispred sebe razmišljam. A kad stigoh kud sam naumio, misli mi se raspojasaše. Farma koza! Čuš, čuš. E, sad ću da razmišljam nadugo i naširoko!  Ovako. Misao nambr 1: da je neko nekad, recimo prekognističar, rekao ozbiljnom domaćinu, lica tamnog i naboranog - doći će vrijeme kad će bijeli svijet dolaziti na tvoje imanje da te gleda i da ti se divi, da gleda kako čuvaš koze, bereš list, muzeš i lučiš jarad, slikaćete i ostavljati  ti para, torinu će tvoju farmom nazvati - vjerovatno bi domaćin, sa štapom u jednoj i sklopljenim crnim kišobranom u drugoj ruci (nosi kišobran kad je sunce, a kad je kiša kako 'oćeš) rekao - muči tamo, nemam ti ja kad to slušat'. E, moj domaćine iz daleke prošlosti! Ko zna šta jošte sve može bit'!  Mis