GRAD (Momčilu B.)

                                                                                    

                                                                                                                                                                                            

Tri dana pada. I tri noći.

Voz je uklizio u stanicu. Žuta svijetla i renovirana stanica sa velikim parkinzima stvaraju utisak da ulazim u veliki grad. Što Nikšić i jeste, u neku ruku. U neku ruku je mali, tek varoš.

Izbjegavši nametljivog taksistu, užurbano krenuh prema skveru. Veliki kišobran sa crnom ručkom me je štitio od uporne kiše,  kaput je branio hladnoći da dopre do mene. Do mog tijela. Do moje duše dopiralo je nešto drugo, kaput me od toga nije mogao zaštititi.

Skoro svakog putnika iz voza je neko dočekivao, automobili sa oborenim svijetlima su me prestizali. Hodao sam trotoarom dok mi je glavi odzvanjala melodija pjesme koju sam čuo u vozu. Neko je pjevao o ljubavi, banalno i patetično.

Deset sati i petnaest minuta. Kazaljke su bile pouzdane, bateriju sam zamjenio prije tri mjeseca. Obično je trajala dvije godine. Vratih ruku u kosi džep i nastavih prema pošti.

Njegoševa ulica je bila gotovo pusta. Kroz zamagljena stakla okolnih lokala mogli su se vidjeti rijetki gosti. Ponedjeljak veče. Vikendom su obično bili puni.

‘’Na trgu opet tišina’’ govoraše Vito o nedjelji. Sada je na trgu i kiša. I novembarska noć.

Kad se prođe hotel, prestaje centar. Stambene zgrade sa obje strane. I trotoari. Nekada, kada se ulica zvala ‘’29 novembar’’, nije ih bilo. I svjetiljke su nove.   Iako sam hodao od stanice, još osjećam hladnoću, više jezu. Podignem okovratnik i pored nekadašnje štamparije zavrnem desno.

Ispred zgrade mokri automobili. Bacim pogled gore, ne znam zašto. Moji prozori su neosvetljeni.

Prvi ulaz, treći sprat. Ključ iz džepa. Brava progovori. Ćuteći uđem u hladni hodnik.

 U hladni stan.

 U hladni život.

Sklapam kišobran, palim svijetlo u kupatilu. Ni tamo nije toplo. Kišobran u kadu. Svlačim kaput, kačim ga na čiviluk, i baš kad sam zakoračio ka kuhinji, stan se zatrese. Prozori zveče, tavanica podrhtava. Sva vrata se otvaraju i zatvaraju…

Telefon.

 Crveni, sa brojčanikom. Iskra, made in Slovenia. Tu je otkad i ja. Nikada nije vidio svog mlađeg, mobilnog, brata. I neće.

Zvoni.

 Odzvanja u mojoj glavi i praznim prostorijama.

 Trese zgradu. Posmatram ga. Čini mi se da se pokreće u polumraku.

Zvoni.

Neko je uporan.

Sad je zgrada mirnija.

Podižem slušalicu.

-          Reci.

Sa druge strane muk, nekoliko trenutaka. A onda začujem glas, ženski… kao da dolazi sa neba.

-          Stigao si.

-          Valjda.

-          Je li ti hladno?

-          Da, odavno.

-          Puno?

-          Izuzetno.

Ako postoji glas koji je topao i mek kao pamuk, onda je to ovaj. Vani pada još jače. Nikšić je mokar.

-          Plače ti se?

U tom trenutku zagrmi i sijevne istovremeno. Kroz prozor dnevne sobe u hodnik bljesnu plavičasta svijetlost. Pomislih, neko je nasnimio na traku i sad se ceri sa druge strane.

-          Zabrinuta si?

-          Jesam. Izuzetno.

Ne znam šta da joj kažem. Stežem slušalicu i zube.

-          Ubiće te na kraju. Ta tvoja samoća.

-          Želiš da me spasiš?

-          Možda. Svakako bih pokušala.

-          A ako ne želim?

-          Želiš. Znaš ti to. U ovom gradu, kao u onoj pjesmi, nema razloga da samuješ.

Ne znam na koju pjesmu misli. Ne slušam muziku. Nikada je nisam slušao. U stanu nemam radio. Ni televizor. U kafane ne zalazim.

-          Jesi tu?

-          Da.

-          Slušaj me sad, samotnjače…

Ne sjećam se šta smo posle pričali. Jutro me je zateklo na kauču u dnevnoj sobi, obučenog. I dalje je padala…

PRIČA U KOJU ĆETE MOŽDA POSUMNJATI

                           

                           

Nekako mi je najteže sa psima . Onim puštenim . Nikad nisam načisto jesu li me zapamtili ili će pokušati da me probaju . Mislim , probaju kao neku hranu . A ne volim kad me zvijeri tretiraju kao hranu . Mojim kolegama koji vršljaju dolje po gradu je puno lakše . U zgradama rijetko ko drži životinje a i reon im je zgusnut . A ja po selu od kuće do kuće . Puno pješačim , plus psi . Zimi snijeg .

Ove godine nije bila neka jaka zima a i četvoronošci nisu pravili veće probleme . Ni ljudi . Nekako je sve teklo glatko , prosto klizilo . S početka mi je i bilo neobično , posle navikoh . Inače , lako navikavam na fine stvari .

Kad sam bio klinac , čitao sam romane o nindža ratniku , amerikanskog porijekla . Kao , sudba kleta ga je gurnula u taj svijet borbe opasne , i on se pokaza kao najbolji ikad viđen . Tepao je loše ljuđe diljem sjedinjenih država , sve o svom trošku . Nikom nije polagao račune . U tom časnom i uzvišenom poslu (ili raboti) pomagali su mu dvoje čeljadi . Visoki plavokosi tip , mišićav i sklon australijskom pivu , i Japanka Sumiko , s kojom je nindža dijelio postelju . To baš i nije pisalo ali se moglo naslutiti . Nindža  se zvao Lesli Eldriž , a plavokosi drugar Tabasko Pit . Pominjem ovu veselu družinu iz mog dječaštva zbog HARAGEI-a . To vam je osjećaj , čulo, instinkt, tako nešto . Da vam dočaram . Krene Lesli E. u pohod na nekog opasnog tipa , recimo . Preskoči ogradu , pobije naoružane čuvare ( ubijao ih je tiho , mačem ’’ katana ’’ i šurikenima – tankim metalnim zvijezdicama ) i ogromna kuća sa razgaćenim krimosom mu je na izvol’te . ALI ! Tada u glavi zapišti HARAGEI . Nindža u crnom kompletu ne vidi opasnost , ali mu haragei poručuje  - ne igraj se glavom ! Vrlo brzo nile pronađe skrivenu zamku i poništi je . Uleti u kuću , opasnom baji održi poslednje slovo i pošalje ga GORE.

Takav je nindža bio . U određenom smislu – savršen . Ne znam da li je još živ . I ono dvoje .

E, ove zime je i meni proradio haragei . Da da , ne šalim se ! Ono , nisam pomislio da će me neko iz zasjede zasuti kuršumima , ali da će se nešto neobično zbiti , u to sam bio uvjeren . Vidim ja , zima mi protiče fino , ne može ljepše . Bez zamjerke . A to vrlo čudno meni bi . Haragei mi poručuje – misliš da ćeš iz zime izaći bez ijednog stresa ? Hahaha...ako tako misliš , onda si naivan kao tipovi koji su napadali Leslija Eldridža , a ovaj ih sve odjavio ... Pazi se ! I pazio sam se . Ali , kad te čeka nešto kao što je mene čekalo -  pažnja ne pomaže . Evo šta se desilo .

Petak prije podne , kraj januara . Sunčano, bez vjetra , mraza tek da ima  . Stavio sam vunenu kapu , obukao crvenu skijašku jaknu. Kafene somotke sa krupnim somotom , duboke cipele sa širokim đonom . Toplo mi je . Službena kola ostavih na početku sela , čim se siđe sa glavnog puta . Kad kažem službena kola , ne očekujte neki MERCEDES ili sličnu mašinu . Vozim LADU KARAVAN  , trula višnja . Stara devet godina , tako se i ponaša . Kao čovjek od šezdeset . Stenje i žali se na loše puteve .

Krenem od kuće do kuće . Ljudi me fino dočekuju . Majstore , oli popit’ rakiju ? Neka , hvala . Kad bih u svakom domu popio po jednu , ne bih umio otići ni do kola a kamoli kući .

 Jedan moj kolega , radi u gradu , imao je običaj da zove domaćina kad mu dođe ispred kuće . OO MILANEE  JESI  LI  DOMAAA  . Zavikao je jednom tako i hrupio unutra . A tamo  - Milan se otegao preko kuhinjskog astala  koliko je dug . Oko njega neki ozbiljni ljudi . Briju ga i kupaju . Spremaju na poslednje putovanje . Pogledaše ga oštro , a kolega pobježe neobavljenog posla . Vjerovatno mu je bilo neprijatno . Ne znam viče li još uvijek .

Ja samo pokucam i uđem . Na ovom  reonu sam pet godina pa me i đeca znaju . Tako sam i ovog jutra . Otvorim vrata – a tamo nikog . Osim jednog vučjaka koji me je gledao sa dvosjeda . Ležao je u stavu za napad , a’l me napasti nije htio . Znao sam to čim ga u oči pogledah . Za ovih pet godina  , naučio sam da prepoznam opasnu situaciju . Bio je tek oprezan . Zatvorim vrata i posegnem rukom ka  ormariću na zidu u kom je bilo električno brojilo , kad iza sebe začuh ZDRAVO STRUJARU . Trgnuh se iznenađen . Ko se sad stvori iza mene , pomislih . Ali , osim psa , ne bijaše nikog . Pogledam u vrata sa lijeve strane i u vrata zdesna . Zatvorena bijahu . Pogledam psa – ovaj ćuti i trepće . Pomislih , mlad sam za halucinacije ili nešto slično . Ne bih volio ni glasove u glavi da čujem . Slegnem ramenima i otvorim ormarić . Zapišem stanje , vratim olovku u džep , kad se začu JESMO LI PUNO POTROŠILI? Ovog puta sam jasno čuo taj tenor . E sad ćemo vidjeti ko je ! Prođem pored psa , pogledam kroz prozor – nikog. Onda je u sobi ! Otvorim jedna vrata – dva kreveta i šifonjer . Otvorim druga – slično , samo što je krevet bračni .

’’ Samo sam ja u kući , ostali su otišli negdje ’’

MAJKO MOJA !!! Pogledam psa , a ovaj kao da se smješka . I REČE PAS ’’ Nisi ovo očekivao , a?’’ OVAJ PAS PRIČA!!! Ili sam ja upao u drugu dimenziju ! Međutim , brzo dođoh sebi . Pa nisam ni ja od juče . Ova tehnika današnja je čudesna . Sada me vjerovatno posmatra hladno oko skrivene kamere . Biće smijeha kad budu gledali snimak – blesavi strujar bježi od psa koji priča . Biću hit blesan na mreži . E pa ne će moći ! Nasmijem se psu i kažem : ’’ Šta ima ? ’’ .

’’Ništa ’’ ustade ovaj i protegnu se . ’’ Vidim , imaš iskustva ovog tipa . Nisi previše iznenađen ’’ Pričajući , prošeta kroz dnevnu sobu i nešto njušnu iza trosjeda . SADA ME JE OBLIO HLADAN ZNOJ . Ovo ispred mene je bio PRAVI PAS ! Sve tableta za smirenje ovog svijeta , elektrošokovi , majstori reanimacije , travari i anesteziolozi ! Sigmunde i Karle ! Tolstoje i Šolohove !  Pas sa četiri noge , repom i uspravnim ušima gleda me i priča sa mnom ! Pridržah se za sto i sjedoh na stolicu . Pogledom potražih bocu domaće al’ ništa . Progutah pljuvačku . Moj četvoronožni sagovornik sjede na tepih .

’’ Hm , ipak si iznenađen’’

A nisam , svi psi pričaju , ništa novo .

’’Aaa... onako , možda malo ’’ nekako uspjeh da progovorim . PRIČAM SA PSOM . Hitno mi treba litar domaće i nenačeta paklica cigara .

’’Znaš šta ’’ reče reponja i  počeša se zadnjom nogom iza psećeg uveta ’’ ti si prvi s kim pričam , ne računajući moje ukućane . Jednom sam , doduše , rekao MRŠ komšijskoj mački ali se nije uzrujala . Ti si baš reagovao ’’ A nisam , učinilo ti se .

’’ A jesi li ti stvrno pas ili sam skrenuo prije trideset pete ? ’’

’’ Nemaš trideset pet ? Mlad si . A jesam pas , nego šta sam . Nisam zebra . Ni kamila . ’’

’’ Aa , kako to da pričaš ? ’’

’’ Naučio sam . Pametan sam pas . I radio slušam . ’’

’’ Ma kako to ? ’’

’’ Pa tako . Od malih šapa slušam ljudski govor oko sebe . I ti bi prolajao kad bi slušao samo moj jezik . ’’ E ovo je previše za mene. Postavljam pitanja psu , pas mi odgovara . Hladnokrvno kao sudija . Kao pandur zadovoljan platom .

’’ Jesi li opasan ? ’’

’’ Misliš ujedam li ljude ?’’

’’ Da ? ’’

’’ A , ne . To je ispod mog nivoa . Mi njemački ovčari smo dobri u čuvanju ovaca . Nekada nam je to bila primarna djelatnost . A da pvređujem vas dvonožce – ne . Pitaj šta hoćeš , vidim da si fin momak . Kao ja . ’’

’’ Pa e , fin sam , valjda . A boriš li se sa drugim psima ? ’’

’’ Misliš , učestvujem li u klanju pasa , kako ih neki nazivaju ? Nipošto ! Nikom ne nanosim bol . Prezirem nasilje . Ja sam za dijalog . Ubijeđeni pacifista. ’ Ajd’ pričaj ti o sebi . ’’

’’ Ja sam , znaš , strujar . Zvanično – inkasant . Bilježim koliko je ko potrošio pa dostavljam  mojima . Onda oni izračunaju , malo dodaju pa pošalju račun . Ko ne plati – pokidaju mu žice . Ali ja i tom poslu ne učestvujem . Uživam u svom . Živim sam dolje u gradu . Posao mi dođe i kao razonoda . A koliko ti imaš godina ? ’’

’’ Sedam . U najboljim sam godinama . Spreman za velika djela . Osjećam da sam na vrhuncu . Puno mogu pomoći vama ljudima . ’’

’’ A šta bi ti nama mogao pomoći ?’’

’’ Evo šta ’’ poče pas ali u tom trenutku neko otvori vrata . Skočih sa stolice i napravih se da završavam očitavanje . Pozdravih se sa domaćinovim sinom i izađoh . Idući ka kolima , malčice sam se teturao . Kao kad popijem sedam čašica . A nisam ni jednu ! Kad bih nekom ispričao šta sam doživio – ne bi mi povjerovao . Bolje da ćutim . A ni vi mi ne vjerujete , je l’ da ? Mogu se zakleti da je ova priča istinita . Evo – KUNEM SE U ČAST NIKŠIĆKIH KONOBARA .