Muzikant i još nešto

Šofer je klimnuo glavom i ukočio. Tada su autobusi još uvijek prolazili kroz centar grada. Mislim na ove iz Nikšića. To mi je godilo jer sam o ramenu nosio punu torbu a u ruci gitaru. Moj stari crni ''ovejšn'', kupljen baš ovdje, u Podgorici, prije nekoliko godina. Ozvučen, čistog i pomalo suvoparnog zvuka. Odličan za klupsku svirku.

Iako je bio četrnaesti maj, bilo je oko trideset stepeni. To ljeto, 2003. godine, je oborilo neke rekorde. Od bulevara pa do broja 19 sam pješačio i znojio se. Pratio hladovinu koliko sam mogao. Stigavši do trospratnice u kojoj sam dan ranije iznajmio sobu, ispentrah se uz spoljne stepenice. Hladovina hodnika mi je prijala. Spustim torbu, izvadim ključ. Moja soba. Kauč izvučen, pohabana ali čista posteljina. Natkasna, starinski šifonjer. Plastični bijeli sto i dvije stolice. Cipelar i veliko ogledalo ujedno. Iz Titovog vremena. Prozor preko terase gleda u susjednu kuću. Neko dolje kosi travnjak, kosilica je bučna. Spustim stvari, gitaru stavim na šifonjer, sjednem na krevet i huknem. Maramicom znoj sa čela. U ogledalu u prirodnoj veličini. Svježe obrijan, kosa vezana u rep. Bijela majica, svijetloplave farmerice. U torbi imam još jedne, tamne. Od njih ću napraviti šorts.

Prethodni posao je bio u Danilovgradu, na nekom imanju. Rintanje od jutra do mraka. Bilo mi ga je dosta pa sam odlučio pokušati u glavnom gradu jesti LEBA OD PEVANJA. Nešto mi je govorilo da se neću udebljati.

Petnaest minuta do jedan. Pod tuš pa u krevet, dok mine žega.

Oko sedam u grad. Podgorica. Jedino mjesto u nas koje podsjeća na grad. Hodam prema centru, usput bacam poglede na terase lokala u kojima ću sjutra tražiti angažman. Kupim Oglase i drugim putem nazad.

U mojoj skromnoj sobici blista sijalica od sto vati. Sparno kao da je avgust. Listam oglase. Pogledom tražim one u kojima se uznajmljuje razglas. Zaokružujem i listam dalje.

Ovdje ne znam nikog. Od Nikšića sam svega pedesetak kilometara. Tamo su svi, ja sam tu.

Posle skromne večere (pašteta i parče hleba), odlazim u zajedničko kupatilo i u plastično kuvalo sipam vodu. Vraćam se, stavljam kabal u zid. Dupla kava. Iz natkasne vadim rokovnik u kom ispisujem dnevnik. Cigarete, pepeljara, čaša vode. Mlake. Olovka klizi po papiru. Vito je vodio dnevnik, prefinjeno, sa dozom umjetničkog. Sa stilom. U nekoliko riječi slika jednog perioda.

U Nikšiću sam prvi put zasvirao u kafani ljeta 1994. Bijaše avgust, ili kraj jula, ne sjećam se. Ja i ''melodija mengeš'' made in Yugoslavia. Bez ozvučenja, na ''suvo''. Lokal u Vardarskoj. Petnaest dinara. Tri ili četiri noći. Na poslednjoj svirci, bradati tip časti 20 maraka, sviraj nešto od Šobića. Ujutru rano na buvljak. Tada su ga izmjestili na pazarište. Limene tezge. Levis 501. Prva svirka, prve leviske. Tek okončao vojni rok, kosa kratka. Kasnije sam zaređao po bircuzima oko grada, vinjak, svirka do posle ponoći, promukao glas. Sve na ''suvo''.

Sledećeg dana sam obišao nekoliko lokala u centru. Mrka kapa. Nisu rapoloženi da im pojem. Na kraju stižem u London pab. Od trga dolje prema pozorištu. ''Gazda'' je imao neko kratko ime, nadimak. Malecak, suvonjav i nervozan. Ostavlja utisak nekog ko se snalazi na asfaltu na razne načine. Dok pričamo, skenira me. Mnogo mu je trideset evra za noć, hoće da se cenjkamo kao na pijaci. Terasa uz trotoar, široki suncobrani. Djeluje kao fino mjesto. Na kraju ostaje da se čujemo u ponedeljak. Ali za dvadeset evra.

Mučno je po bircuzima zarađivati hleb, naročito kad mladost mine. Ja sam, doduše, te godine još uvijek bio u dvadesetima. Dvadeset devet. U septembru trojka. Nekada mi se činilo da je to pozna starost, a sad... Ako prihvatim ovaj posao, ostaje mi da nađem nekog ko je voljan iznajmiti ozvučenje za deset evra po večeri. Nazad u sobicu, telefon i Oglase u ruke.

Prvi tip je odnekud sa sjevera, dovešće razglas u Podgoricu, reče, ali ga iznajmljuje na mjesec. Trista evra. Hvala. Okrećem dalje i posle petog ili šestog puta, dobijem Nikolu. Zvuči normalno, odavde je. Naći ćemo se u gradu.

Konobari često umisle da su ''gazde''. Ocjenjuju, donose odluke, iznose pretpostavke. Tako je bilo i u London pabu. Četrdesetogodišnja namrštena me gleda kao finansa. Ne sviđam joj se. Na licu joj piše da ju je muž ostavio, odgaja klinca, sam je kući dok je ona u drugoj smjeni, ko zna ko mu dolazi i gdje ide. Još da mi ovaj čupavi urla po terasi. Na moju sreću, ona se ne pita. Noć prije uspio sam ubijediti Nikolu da mi iznajmi ozvučenje za deset evra. Svake druge noći. Ne znam koliko dugo, dok ne dosadim gostima, pod uslovom da im se prvo dopadnem. A kad se iznajmljuje na kraće od mjesec, onda je skuplje. S Nikolom sam ugovorio sastanak preko puta hotela Crna Gora. Vozi crveni opel, stiže brzo. Mnogo godina kasnije, saznao sam da se na tom mjestu okupljaju podgorički pederi. Nalickani tip je nekoliko puta prošao gore dolje, sve kao gledajući u telefon. Srećom pa nisam puno čekao.

Dok sam ugađao glas i gitaru, probao mikrofon, pojačaj, smanji, nervozna četrdesetogodišnja crne ufrčkane kose, ne odolje – noćas će kiša. Još nije potpuno pao mrak. Pogledah u nebo, suncobrani su bili sklopljeni. Ima nekih oblaka, ali neće. Osjećao sam to. Ona kao da je htjela raspršiti mi samopouzdanje. Nije joj pošlo za rukom. Kad je sve bilo gotovo, odsvirah strofu i refren. Zvuk je bio dobar. Poslednji stih je bio PAMTI ME PO DOBRU MARIJA, balada od Osvajača. Malobrojni gosti me ćuteći slušahu. I desi se čudo – namrštena se nasmija – daako nam napuniš terasu... Dobar znak.

Noć je bila odlična. Smješten na barsku stolicu, nisam štedio žice. Ni glasne ni na gitari. Puno aplauza, nekoliko muzičkih želja. Ovdje se okupljao onaj bolji dio omladine. Tinejdžeri i malo stariji. Ture pića nisu bile česte, razvlačilo se koliko se moglo. Znali su gotovo sve pjesme sa mog repertoara. U ponoć isključim miksetu, spakujem gitaru, ozvučenje unesem unutra. Zvoni moj stari alkatel. Mič. Pita kako je bilo, jesam li uzeo kintu. Zadovoljan je i on.

Odlazim daljim putem, preko trga pa kroz Hercegovačku. Noć topla, šetači, terase se prazne. Preko visećeg mosta pa prema Vezirovom. U mojoj sobi sparno. Otvaram prozor. Na istom spratu, u sobi kod ulaznih vrata koja se ne zaključavaju, mršava studentkinja. Povučena, ''zdravo'' u prolazu. Nije raspoložena za moje društvo. I neki mladić, u sobi prema ulici. Gazdarica se, danju, sklanja s puta. Parče hleba, margarin. Posle kafa i cigareta. Na radiju noćni program. Ne spava mi se, imam neke knjige tu.

Kiriju sam za prvi mjesec platio unaprijed. Pedeset evra. Valjda skupim i za drugi. Struju nećeš plaćati, reče Stefanija, čini mi se da se tako zvala.

Stigao je jun, vrućina je nesnosna. Živa dolazi do broja 42. Sviram svake druge noći.

Onog dana kad ne sviram, ne znam šta da radim sa sobom. Kad naiđe oblak pa sunce malo počine, napravim jedan krug. Do grada i nazad. Tako je bilo i danas.

Nedjelja je najdosadniji dan u svakom gradu. Naročito samcima. Na glavnom gradskom trgu je svečano. Kolima je zabranjen prolaz, postavljena je neka pokretna ograda i unutar nje klinci pikaju loptu. Fudbal. Sve je po pravilima ove igre, dresovi, patike umjesto kopački i sudija sa pištaljkom. I ponosni roditelji oko ograde. Zastanem, malo posmatram nadmetanje dječačko. Nigdje ne žurim, mogao bih ostati do kraja utakmice. Ali neću. I ovdje je dosada stigla prije mene. Zahvaljujući oblaku, sunce ne puca u glave prisutnih. Stavljam ruke u džepove farmerica i lagano krećem prema stadionu. Crni neseser oko ramena, sunčarice na vrhu nosa. Možda ostavljam utisak tipa kojem je sve potaman. Malo je drukčije u zbilji. Hodam trotoarom prema ''gornjoj magistrali'' i razmišljam. O novcu. O suvim evrima. Pogledujem u prolaznike. Oni ne brinu kako će skupiti kintu za sledeću kiriju. Prelazim ulicu, hodam ka Gorici. Buka biva manja ali mi to ne donosi mir. U novčaniku, u naktasni pored kreveta, miruju četiri novčanice po deset evra. Toliko sam uspio skupiti svirajući za dvadeset evra. Svake druge noći. Deset Nikoli za razglas. Fali mi još deset. Pod uslovom da mi ''gazda'' ne kaže – da napravimo pauzu. I da ne trošim ni evr za hranu. Mučeći muku podstanarsku, dolazim do brda. Malo je prolaznika. Gospođa sa bebom u kolicima. Poznati političar sa ženom, u trenerkama oboje. Stariji tip ga zaustavlja, rukuju se. Građanin mu nešto priča. Političar ga sluša, i njemu je dosadno. Dosadna mu je nedjelja i gnjavaža starijeg tipa. Zastanem, izvadim telefon iz nesa. Provjeravam poruke. Niko mi nije pisao. Okrećem se i jednako bez žurbe krećem nazad.

Posle ručka se izvalim na krevet. Ne čita mi se ništa, radio je isključen. U hodniku mlađana komšinica započinje razgovor sa gazdaricom. Saznajem da uporedo radi i studira. Šef joj je dao pola plate pa je donijela za kiriju. Izvinjava se što kasni. Nema veze, umiruje je gazdarica. Teška su vremena, shvata je. Đevojka se raspričala o svom životu u velikom gradu. Nije lako ali gura. Stefanija sve razumije. Ne znam studentkinjino ime. Visoka je i mršava. Kratka crna kosa. Često je u ljetnoj kariranoj košulji. Stefanija je prevalila šezdesetu, reklo bi se. Zbrčkano lice. Jarko crveni karmin.

Za svirku oblačim crnu majicu kratkih rukava. Iznosim opremu na terasu, zvučnici su bespotrebno veliki. Sparno je, kad sve završim i sjednem na barsku stolicu sa gitarom u rukama, niz leđa znoj curi. Provjerim mikrofon i instrument. Sve je spremno, sjedam za slobodan sto, poručujem lozu. Zapalim cigaretu ''monte karlo''. Počinjem u devet. Još petnaestak minuta.

Omladinu koja je popunila terasu bi poželio svaki kafanski svirač. Kad naručuju pjesmu, obraćaju mi se sa poštovanjem, presiraju.A ipak ih je dohvatio duh Podgorice, kad je odijevanje u pitanju. Mada se oblače ''rokerski'' trude se da svake noći obuku nešto novo. Kobinuju ono što imaju, a toga je malo. Ali su ''starke'' uvijek tu. I to ih odvaja od ostatka omladine koja se ponaša i oblači snobovski.

Muka kafanskog muzikanta je što brzo dosadi ako je predugo na jednom mjestu. Iz noći u noć, uglavnom isti repertoar. Nomadski posao, u neku ruku. Valja tražiti novi bircuz, a neafirmisanom sviraču to nije baš lako. A ima nas puno.

Nešto prije jedan, ulazim u svoju sparnu sobu i idmah otvaram prozor. Kesa pored vrata je puna smeća. Uzimam je i iznosim. Kontejner je malo niže niz ulicu. Asfalt se oslobađa vreline koju je prikupio tokom dana. Ovdje ljeti ni hladovina ne pomaže puno. A ni kad padne noć. Ovog puta sam to iskusio. Istuširam se i tako mokar legnem u krevet. Posle desetak minuta sve je isto. Sparina ne da snu da da dođe.

Kroz otvoren prozor dopire mladalački razgovor iz komšiluka. I huk grada. Ako uspijem da zaspem, ujutro idem u Nikšić.

Novi je dan, jun se raširio u svojoj punoj veličini. Dani dugi, vreli. Hodam ka izlasku iz grada, zahvaljujući naočarima ne moram da škiljim. Sinoć sam uspio spavati svega nekoliko sati ali ipak idem u Nikšić. Stopiraću kod poslednjih semafora. Šipčeći širokim trotoarom, pažnju mi skreću bilbordi. ''Ledena vrelina'' piše na jednom. Reklamira se neko osvježavajuće piće. U glavi mi pulsira. Sad već nema hladovine, neće je biti ni na mjestu gdje čekam da neko ukoči i primi me u automobil. Valjda ne bude još stopera.

Nisam puno čekao. Veliki plavi kamion koči. U kabini hladovina. Stariji tip sa stomakom koji zateže majicu je iz Dubrovnika. Šparta po nekadašnjoj Jugoslaviji, zadovoljan je. Pričajući o koječemu, posle jednog sata stižemo u Nikšić.

Pri povratku nisam imao toliko stoperske sreće kao u odlasku. Čekao sam kod stovarišta na kraju grada do prvog mraka. Tek tada naiđe mladić u mercedesu. Iz Danilovgrada je. Nije zadovoljan igrom Sutjeske. Fudbaleri su ga prilično iznervirali. Priča mi detaljno o utakmici. Gladan sam. Razmišljam o tome kako ću na pola puta opet morati stopirati. Pao je mrak, zahladilo je neočekivano, momak je uključio grijanje. Prija. Na ulasku u grad Danilov, koji nikada nije postao glavni, opraštam se od neznanog vozača. Opet palac u nebo. Svjetla kola blješte, zaustavljam svako redom. Bijela zastava 128, posle pola sata. Prođe pedesetak metara, zaustavlja se. Suvozačeva vrata se otvaraju, neki djevojčurak zove. Užurbano prilazim. Jedan od mojih ''fanova'' iz paba. Nekako složim svojih sto devedeset pet centimetara na zadnje sjedište. Otac vozi. Pričamo o rokenrolu. Još više sam gladan. ''Tata je bio vojno lice, nikad nije prežalio što zbog toga nije pustio kosu'' kaže djevojčurak u starkama. Pokušavam reći nešto duhovito dok mi stomak svira. Posle dvadesetak minuta stižemo u Podgoricu. Konačno. Izlazim u centru, zahvaljujem na vožnji. Stižem do moje ulice, pičim pored ''pet udovica'', već je devet. Ne znam do kad radi samoposluga u komšiluku. Sad mi već noge klecaju.

Ulazim i uzimam metalnu korpu. Tad još nije bilo plastičnih. Prodavnica je prazna. Krećem ka sektoru gdje je hleb. Jedna prodavačica, uplaši se kad me vidi. Očekuje da u mojim rukama bljesne oružje. ''Radite li? Imali hleba?'' Strah popušta. Nisam pljačkaš, ipak. ''Samo kukuruzni'' kaže i prolazi iza pulta. Stavljam pogaču u korpu, na kasi platim i izlazim.

Utonem u mrak hodnika, niko se ne čuje na spratu. Otključavam vrata. Palim svijetlo. Konačno. Izuvam patike, obuvam papuče. U kupatilu perem ruke. Tišina. Samo huk grada u daljini. Vraćam se u sobu, iz šifonjera vadim margarin kupljen juče. Skromna je večera muzikantova u glavnom gradu. Posle jela kafa i dvije cigarete. Od jutros u patikama, neću imati problema sa spavanjem.

Sjutri dan, nešto prije jedanaest, došao je Mič. Trebaju mu podaci iz Hidrometeorološkog zavoda za diplomski rad. Idemo skupa tamo. Svakako ne znam šta bih radio sa sobom do noći. A i volim što je tu. Kad dođem u Nikšić, prvo se vidim s njim. Ostali mogu da čekaju.

U zavodu pronalazimo tipa sa naočarima. Često saopštava vremensku prognozu u dnevniku. Rukujemo se. Mič objašnjava šta mu treba. Obrijani nas upućuje u jednu prostoriju. Velika je, puno stolova, za svakim neko. Kompjuteri,a na zidovima, na velikim panoima, crvena krivulja ide gore-dolje. Ljubazna gospođa od četrdeset i neku nas ugošćava. Mič vadi olovku i bilježnicu, gospođa donosi potrebne knjige. Kuva nam kafu. Poglednem tipa za susjednim stolom. Ne registruje nas. Na kompjuteru slaže pasijans. Ostali uglavnom čitaju novine. Radna atmosfera. Prekidajući tišinu, Mič pita našu domaćicu:''Do kad će trajati ovaj talas?'' Podižem pogled, i mene zanima kad će Celzijus spustiti živu. ''Do četvrtka'' kaže dama, ''čitala sam jutros u Pobjedi''. Gledam je u oči i čekam da se nasmije. Ozbiljna je. Gledam u Miča, i on je. U sred smo zavoda a dobijamo informaciju o vremenu iz novina! Opasne neke novine, izgleda. Vraćam se u svoju ravnodušnost i čekam da Mič završi...

Probijajući se kroz podgoričku vrelinu, hitamo ka zgradi Privredne komore. Tamo je Mičov stric neki štih. Udobna kancelarija, klima-uređaj zuji. Ovdje nema znoja. Sekretarica donosi hladan sok. Kad čuje da sam veseli muzikant, striko u ispeglanoj košulji ispriča da sin njegovog prijatelja takođe svira šestožični instrument. Studira na Kraljevskoj akademiji u Ujedinjenom Kraljevstvu. Kaže kako se zove i pita:''Poznaješ li ga?'' Pogled mu je strog, oštar. Stričevski. Aha, pomislim, znam ih sve tamo. Sa kraljicom sam na ''ti''. Odgovaram odrečno. Nije začuđen.

Miča sam upoznao daleke 1995. godine. Naše druženje je počelo tri godine kasnije. Tada su mladići još uvijek odlazili u vojsku, i na jednom ispraćaju smo popili puno vinjaka i piva. Svirao je ''Van Gog'' iz kasetofona, svirao sam ja, uživo. Neke djevojke su plesale. Jutro nas je rastjeralo kućama, a nas dvojica smo od tada nerazdvojni.

Negdje posle šest, kad je vrućina malo pustila gas, Mič odlazi. Pratim ga do stajališta i vraćam se tišini svoje sobe.

Prošlo je nekoliko dana i na kraju jedne svirke u pabu, ''gazda'' mi kaže:''Ajde da napravimo pauzu, probaću sa nekim momcima, čućemo se''. Prevedeno – to je to, nema više. Nećemo se čuti nikada. Zahvaljujem na saradnji, uzimam honorar, pakujem razglas. Posle šaljem poruku Nikoli da može doći za opremu. Koliko je ujutru valja mi potražiti kafanu novu.

Ludi je godinama studirao u Nikšiću, živi na Zabjelu. Svira gitaru, gotivi košarku. Udara desnom rukom po žicama, ne koristi trzalicu. Žice pucaju redovno. Našli smo se u centru, otišli u restoran ''Stara varoš''. Dva anonimna muzikanta klimaju ulicom. Planira bataliti svirku tamo i ići na more. Ja bih upao kao zamjena. Velika terasa, prazna. Vlasnik je mršav, u plavoj trenerci, crven u licu. I oči su mu crvene. Blizu pedeset. Ludi mu objašnjava kako stvari stoje, tip sve prihvata i klima glavom. ''Duguje mi pet evra, zato se ne buni što idem'' objašnjava mi kasnije. Sviraću bez razglasa, na ''suvo''. Svake noći. Počinjem večeras. Upoznao sam i domaćicu. Kuvarica, bijeli mantil. Djeluje prijatnije od crvenookog. Plaćaće mi deset evra za noć. NEĆEŠ SE LEBA NAJESTI OD PEVANJA. Sve je dogovoreno, vidjećemo se u osam. Izlazimo na ulicu. Ludi je ponosan na sebe, zapošljava ljude, ima utcaja u ovom gradu. Onako suvonjav i visok, klati se pored mene dok mi strasno saopštava svoje planove za ovo ljeto. Obrijano lice i glava. Sjetim se Vitove pjesme – ja sa kosom a ti bez nje... Uz osmjeh odbija moj poziv da mi bude gost, nema vremena. Toliko toga još mora da uradi. Rukujemo se i rastajemo.

PORCA MISERIA, prolazi mi kroz glavu dok sviram praznoj terasi. Ovo je ispod očekivanja! Nigdje nikog! Domaćica i debeljušna ćerka sjede unutra. Jedva izdržavam da ne prekinem sviranje, spakujem gitaru i kažem im – laku noć. Onda se sjetim Stefanije i kirije. I tipova na građevini koji po dvanaest sati rintaju. Vise na skelama i prže se na suncu. Ne spavaju do podne, ne pišu dnevnik. Misleći na to, stežem žice čvršće i pjevam glasnije.

Njih dvije su potpuno ravnodušne što nema nikog. Oko pola deset, simpatična debeljuca izlazi i hoda prema meni. ''Pita mama znate li nešto od Indeksa?'' Klimnem glavom i odmah počinjem SANJAAAM DA SE OPEET VOLIMO U KLASJUUU...

Oko jedanaest stiže crvenooki. Sad je i jedan par tu, desno od mene. U sjenci. Domaćin mi klimne glavom, i prolazi. I ja njemu. Bacam pogled na ono dvoje. Crnka gleda u čašu. Tipu vidim leđa. Koliko god da urlam, ne gledaju me. Tek malo kasnije, kad tip uđe u klonju, riba me pogleda. Kad joj se izabranik vrati, vraća pogled na čašu. Nižem sve pjesme koje znam dok razmišljam o ko zna čemu. Sviram i pjevam automatski. Jednom sam sebe uhvatio u sred pjesme da ne znam šta sviram. Sačekao sam refren i shvatio da je Kerber u pitanju. NE MOGU ZASPATI U TOJ KUĆI OD SNEGOVA...

Malo prije pola noći prestajem zabavljati sebe i iventar. Ulazim u restoran, porodica je na okupu. Domaćica zove da sjednem sa njima. Sad je i jedan srednjovječni tip tu, prosijeda kosa i bijela košulja. Crvenooki mu objašnjava kako se isplati kupiti vola. Mrtvog. Pa ga na parčiće prodavati gostima, da jedu. Po toj i toj cijeni, plus čorba. Čista zarada. Samo što gosti sada nisu tu, pomislih. Domaćica mi donosi sok a ova dvojica i dalje o volu. Radije bih sad u svojoj sobi bio, sa radijom i knjigom. Čekam honorar. Niko ga ne pominje. Vo je sila. Od kostiju se pravi supa. Sve se proda, sve. Nema ništa da se baca. Oko pola jedan eto moje novčanice. Ustajem, vidimo se sjutra veče. Uzimam gitaru, stalak za svesku će ostati.

Opet vrelina moje sobe, otvaram prozor, gitaru na šifonjer. Sjedam na krevet. Ogledalo. Posmatram crte svog lica. U jednom romanu Vuka Draškovića, mislim u ''Molitvi'', komandant, prije odlaska u boj, pogleduje u lice svojih vojnika. I nepogrešivo otkriva koji će od njih tog dana ostati na zemlji, okrenut prema dolje. Šta piše na mom licu? Hoću li ostati ovdje ili ću se posran vratiti u Nikšić? E da mi je oko onog komandanta Vukovog...

Kraj juna, sunce prži kao ludo. Uzeo sam stari žilet i tamne farmerice. Debele, zimske. Nikada mi se nisu sviđale. Gledam ih i razmišljam – kako ću? Možda je bolje da ih obučem, pa onda. To i radim. Pravim prvi rez, malo iznad koljena. Žilet je tup ali ide. Napravim krug i dio nogavice pada na zeleni tepih. Zapravo, nije pravi tepih nego nešto slično. Sad druga, gledam da dužina bude ista. Pazim da mi žilet ne zasječe prst. Još jedan krug, uspijevam. Evo ga, jeans šorts. Ili nešto tako. Sad mogu na Moraču. Ako me sunce ne smlati dok stignem tamo. Valjda neće. Uzimam neseser, stavljam cigarete i upaljač u njega, oblačim bijelu majicu. Naočare su tu, izlazim. Na terasi, mršava komšinica.U šortsu. Ili su to ženske bokserice. Trikmajica. Studentski život nije raskošan, kosu suši na suncu. Dva ZDRAVO i spuštam se niz stepenice. Vazduh je vreo, asfalt je vreo, nebo je vrelo, malo fali pa da sve proključa, zajedno sa mnom. Izlazim na ulicu, krećem lijevo. Držim se hladovine koliko mogu. Preko Vezirovog mosta. Zastanem na sredini, ne žurim nikuda. Gledam dolje u rijeku. Okrećem se, prolazi autobus. POSEBNA VOŽNJA. Neki klinci unutra. Pored vozača sjedi tip, trenira djecu u Nikšiću. Fudbal. Mahnemo jedan drugom. Nastavljam naprijed. Most će se istopiti. Izabrao sam pravo vrijeme, tri sata i nešto. Čist mazohizam.

Pored rijeke, tip sa mladom Kineskinjom, tri klinca, stariji trbušasti čova i ja. Voda je hladna, više nego što sam očekivao. Sjeo sam u hlad nekog drveta, skinuo majicu, zapalio cigaretu. Gore prema ulici je česma. Nisam žedan. Ali je fino što je tu. Pušim i gledam kroz naočare. Mladići plove nizvodno, prepustili su se struji. Kineskinja u ružičastom bikiniju se brčka, nešto govori svom tipu, ne čujem šta. Ni na kojem jeziku. Tip je ovdašnji, rekao bih. Neću se kupati. Nisam trebao ni dolaziti ovamo. Nisam raspoložen. Ni za šta nisam raspoložen, osim za primanje evra. Stalno su mi u glavi. Živim na slamčici. Ako nastave ovako mršavo da kaplju, povratak u N mi ne gine. A to ne želim. Za sad bih da ostanem sa ove strane Budoša. Iz razmišljnja me trgne glas trbušastog. Viče na dječaka koji je prišao česmi. Psuje i prijeti. Ne znam šta je mališan pokušao uraditi. Iz galame stomakastog shvatam da je htio da je povrijedi. Ili nešto tako. Klinac uzmiče i izvinjava se, debeli jednako prijeti. Shodno vremenu našem, očekujem da mališan iz kupaćih gaćica izvuče CZ99 ili Beretu i izrešeta matorog. Ništa od toga. Posle pet minuta uzimam stvari i odlazim.

Kad sam već dokon, da uradim nešto korisno. Ulazim u kupatilo i tamo perem čarape, bokserice i jednu od dvije majice. Crnu. Ulazeći u vodeni centar, primjetio sam da su se vrata na studentkinjinoj sobi otvorila. Samo malo. Puštam vodu u kadu. Stavljam svoje krpe, sipam prašak odozgo. Za ručno pranje, kupio sam ga čim sam uselio. Sve to trljam, cijedim, opet kvasim. Ko bi rekao da opušteni svirač, cool tip, zna ove stvari? Brzo završavam i svježe opranu odjeću iznosim na terasu. Tu je zarđali metalni sto i dvije stolice. Žica za veš, zategnuta između dva betonska stuba. I prozor kuhinjski.Kuhinja je zaključana, samo Stefanija i njen izabranik imaju ključ. Mada, ni ne treba mi. Suva hrana je moja sudbina. Sudbina mnogih koji dišu između četiri iznajmljena zida. Kačim veš, štipavice su u raznim bojama. Iz studentkinjine sobe dopire tih žamor. Ženski vokali. Njih tri ili četiri. Po njihovim glasovima zaključujem da su vrata sada širom otvorena. Moja sujeta dobija krila. Ribe su tu zbog mene. Konačno su saznale gdje živi tip sa gitarom, zahvalne su studentkinji, mojoj komšinici, do neba. Udahnem duboko, prolazim kroz hodnik, gledam pravo. Zatvaram vrata sobe i jedan brz pogled mi objašnjava sve. Vrata su odškrinule da bi vidjele kad izađem iz kupatila. Bešika zna biti ubjedljiva...

Vlasnici restorana su nabavili konobara. Pravog - pravcatog. Crne pantalone, bijela košulja, izglancane cipele. Bez leptirčića oko vrata. ''Radoš'' kaže mi i pruža ruku. ''Matović'', predstavljam se prezimenom. Tip je zadovoljan što je našao novi posao. Pita me šta ću da pijem, jedva skriva osmjeh. Četrdeset i neka, buckast, obrijan. Poručujem neki sok, tek da osvježim grlo. Sjedam za sto, naravno, nigdje nikog. Terasa je kao u nekom dvorištu, zidovi okolo, ne vidi se ulica. U pabu sam bar mogao posmatrati prolaznike dok pičim svoja tri sata. Domaćica i ćerka unutra. Čuje se neka muzika sa radija. I dalje izgledaju zadovoljno. Svi osim mene. Pola devet. Četvrtak je. Još sjutra veče. Vikendom ''ne drže muziku''. Ispušim jednu i instaliram se na barsku stolicu. Bar će me konobar slušati...

Ove večeri su bila čak dva para. Nisu obraćali pažnju na mene. Posle deset je došao još jedan. Crvenooki ih je dočekao na sred terase, nešto su popričali. Onda im je iz kuhinje donio ogromnu ubijenu ribu na nekoj metalnoj posudi. Nije sklanjao cigaretu između zuba. Par je pogledao, razmjenili su još nekoliko riječi i razišli se. Ja sam urlao na sav glas. Ništa nisam čuo, sve sam vidio.

Pronoseći prazne čaše i boce, Radoš mi nešto reče u povjerenju i zadovoljno se smijući, uđe u kuhinju. Tek mi je kasnije objasnio da je skupio još dva čepa Nikšićkog piva, koji će ga odvesti ne znam gdje, ili će dobiti ne znam šta. Srećan čova, blago njemu.

Malo prije pola ljetne noći, djevojčica mi prilazi. ''Ne morate više, kaže mama.'' Klimnem glavom. Hvala mami.

Radoš je bio prvi na rang – listi za stan. Dobiće ga sto posto! Samo da zgrada bude gotova, a brzo će. Obilazi radnike, nosi im pivo. Ne mora, objašnjava, ali će mu uraditi sve kako treba. Instalaciju, utičnice i to. I sve ide kako treba, sa direktorom je na ''ti''. Na jesen ubaca stvari. Ali! Tranzicija pokazuje svoju lošu stranu i firma pada u ruke nemilosrdnom ''privatniku''. Budućem ''kontroverznom''. Stanovi drhte na staklenim nogama, prvi lahor će ih srušiti i u paramparčad pretvoriti! Radoš trči kod direktora, druga i prijatelja! Ali, ovaj se više ne pita. Punudi ga da sjedne. ''Jesi li nekad čudo da privatnik dijeli stanove?'' pita Radoša. ''Nisam'' odgovara ovaj, a lijeva mu ruka podrhtava. I desna. ''E, onda, znaš i sam...'' završava dojučerašnji direktor. Sve je to Radoš prebolio, život ide dalje. Morača huči, kao i Temza, kao i rijeka života... Sada je zadovoljan, ima novi posao. Otvorio je srce novim poslodavcima, a i ja sam sve čuo. Posle ispovjesti, diskretno se nakašljem. Ponoć je davno prošla. Domaćica otvara novčanik, prihvatam deseticu.

Izlazim na ulicu, sparno je, vedro, noćas niko neće spavati. Hodam prema centru lagano, znoj se cijedi niz lice. Papirna maramica je u džepu. Dolazim do semafora kod hotela Crna Gora. Čekam zeleno. Iako je sitan sat, prolaznika ima, automobila malo manje. Kao da niko nigdje ne žuri. Ili nas je vrućina sve usporila. ''Pera pješak'' zasvijetli, prelazim na drugu stranu. Na centru je živo, presjecaju ga skuteri i auta. Omladina živi, svi su raspoloženi. Opet idem dužim putem. Zavrnem kroz Hercegovačku. Terase su poluprazne. Upicanjeni i ispeglani konobari su ''na izvol'te''. Prolazim je, hodam kroz noć. Kako to pjesnički zvuči! Preko visećeg mosta, pored Crvenog krsta i evo moje ulice. Evo i kuće broj 19. Kroz kapiju pa uz stepenice, do natkrivene terase gdje svi sušimo veš. Mislim, mi podstanari. Pri vrhu stepenica, sa desne strane, prozor studentkinjin. Uvijek zatvoren, zavjesa navučena. Jedino što se vidi je čaša puna olovaka. Na dasci prozorskoj. I ništa više. Ne znam ni odakle je. Jasno daje do znanja da nije raspoložena za druženje i upoznavanje.

Večeram uz radio. Noćni program. Malo priče, malo muzike. Hleb i pašteta, 75 grama. Čaša vode, tople. Hladna se može naći samo u frižideru. A ja imam šifonjer. Posle jela kafa, kao i uvijek. Uz prvi gutljaj, duboko uvlačim dim cigarete. Listam novine. Zašto me plaćaju, ovi u restoranu? Čist rashod. Nikakve vajde. Pregledam naslove članaka koje sam jutros čitao i razmišljam o budućnosti. Bliskoj. Gasim cigaretu, pripaljujem novu. Uvijek dvije uz kafu. Listam dalje, do čitulja. Istuširaću se i pokušati spavati.

U prodavnici u komšiluku, nekoliko prodavačica. Znam ih sve, onako, po viđenju. One starije, udate i željne trača, mi idu na živce. Mlađe me nešto baš i ne glede. Uvijek isto – hleb, neke paštete, ponekad margarin, novine. Ova što pakuje u kesu, mlada i stidljiva, jednog jutra započe razgovor. Sve gledajući ispred sebe. ''Ti si iz Nikšića?'' ''Aha'' kažem i upitno je pogledam. ''Slušala sam te u domu'' reče još tiše i kao da se već postidjela što je progovorila. Prije neku godinu, često sam nastupao u studentskom u Nikšiću. Ludi dani. I noći... ''Studirala si tamo?'' pitam, dok u sjećanju pokušavam pronaći njen lik. ''A svukuda ti je ona bila, haha'' ubaca kasirka od četrdeset i nešto, koja mi je posebno išla na nerv. ''A jesam'' kaže mlada, kose vezane u rep. Vidim da je iscrpila sve za to jutro, što se tiče pričanja sa mnom. Zahvaljujem i izlazim.

U novčaniku mi leže trideset dva evra i nešto centi preko. Prvi je jul. Trinaestog, tog slobodarskog datuma, valja mi se zdraviti sa Stefanijom i dati joj za protekli mjesec. Pedeset evropljančića. Prazna terasa ''Stare varoši'' sluti nečem drugom...

Restoran je pun naroda! Unutra su, terasa je i dalje prazna. Muška i ženska čeljad su zauzela sve stolove i stolice. Sjednem za jedan blizu mjesta na kom provodim svoja tri sata. Prislonim gitaru uz zid, izvadim cigarete. Ponašam se kao da je ovdje gužva uobičajena stvar. Pogledom tražim Radoša da mi objasni neočekivanu situaciju. Nema ga, vjerovatno je u gužvi. Iznutra se čuje samo jedan glas, ostali ćute. Kao da je neko predavanje u toku. Šta god, narod je došao. Možda krene nama dvojici. Restoranu i meni. Možda crvenooki proda vola a ja skupim za kiriju. Možda Radoš kupi stan.

Evo i njega, izlazi na terasu, srećan je. Rukujemo se. Odmah me objašanjava o čemu se radi. ''Ovo su neki ekonomisti, jednom mjesečno se sastaju ovdje, gazda im je iznajmio prostor.'' Znači, to je, pomislih. Nije ih privukao poj kultnog svirca. Nije važno, večeras ću ih oduševiti. Postaće moji fanovi. Zaboraviće na brojke, kolone i prosjeke kad me čuju. Vidjeće. Samo ako se zadrže malo posle ekonomskog druženja.

Još malo pa će devet sati, debeljuca mi je prenijela maminu poruku da ne počinjem dok se predavanje ne završi. Dobro, poručujem mami. Radoš ima ideju, ukljčićemo ''aivu'' da malo sviri. Došla su dva tipa i naručili pivo. Čepovi u džep, nagradna igra je do sad neviđena. Aparat je na terasi, okačen o zid. Jedan zvučnik vani, drugi je negdje unutra. Narodnjačka radio-stanica ne zna za predah, dvadeset četiri sata. Posle jednog minuta izlazi mlada djeva. Djeluje kao da je prekinuta u sred važne seanse. ''Možete li isključiti radio, smeta nam? Brzo ćemo završiti.''. Naravno, Radoš hitro skače na noge. Ekonomisti ne ljube narodnjake, izgleda.

U pola deset svi izlaze. Terasa je sada puna. Ali su svi na nogama. Samo su njih dvoje sjeli. Zapravo, njih dvije. Ostali polako odlaze, a desetak ih se okupilo oko gurua sa naočarima. Četrdeset i koja, brada izbačena naprijed pa u vis, usta čine luk ispod nosa, kad zaćuti. Ponavlja poslednju rečenicu nekoliko puta. Nešto suvoparno, gola ekonomska istina. Slušaoci ćuteći klimaju glavama. Svaka mu je zlatna. Tip je potpuno zadovoljan sobom. U školi su ga kinjili, sad ga svi slušaju. Kad bi ga samo vidjeli...

Deset sati, znoj niz lice ali se ne dam. Rep mi je mokar. One dvije u suknjama pričaju. Ne obraćaju pažnju na mene. Dva tipa su poručili još dva piva. Radoš pita šta ću popiti, momci časte. ''Vinjak'', odgovaram između A-mola i G-dura. Urlam kao da mi je poslednja noć u životu. Lijevom rukom stežem žice, u desnoj je trzalica.

U jedanaest sviram praznoj terasi. Radoš mi daje znak da prestanem, biće da je mama poručila. I bilo je vrijeme. Pakujem gitaru, sklapam stalak. Svesku u posebnu pregradu na futroli. Ulazim u restoran. Za stolom su crvenooki, mama i Radoš. Pridružujem im se. Domaćica pita ''Oćeš popiti nešto?''. ''Hvala, ne'', kažem. Daj kintu ženo, pomislim, pa da palim. Kao da mi je čula misli, otvara novčanik. ''Znaš, napravićemo pauzu, vidiš da nema nikog'' kaže, pružajući mi deseticu. ''Dođi u ponedeljak da vidimo šta ćemo.'' Otkud mi je ovo poznato...''Važi'', uzimam kintu i ustajem. Stalak ostavljam, gitaru nosim. Laku noć. Izlazim na ulicu gdje ma dočekuje buka gradska.

Za vikend sam bazao gradom tražeći novo mjesto gdje bih muzicirao. Pronašao sam malu piceriju u zgradi čiji su zidovi obloženi ciglama. Gore prema autobuskoj. Vlasnik je stariji čova. Debeo i brkat. Ja sam muzičar, znate. Ako želite muziku uživo... Ove riječi izgovaram pošto se predstavim. Brko me gleda začuđeno, kao da sam mu ponudio plutonijum. ''A ne'' odgovara pošto je shvatio šta mu pričam ''ovo je vojna zgrada, tu su vojni penzioneri, smetala bi im glasna muzika''. Na fin način rečeno – odjebi i ti i tvoje sviranje. Prijatno, kažem, i izlazim na podgoričku vrelinu. Skoro da je i ne primjećujem. Bliži se susret sa Stefanijom, a očaj dahće iza mene. Prati me u stopu. Sve je bliži...

Tri dana do istorijskog datuma. Ležim na krevetu, skroz mokar. Pet popodne. Ništa. U nekoliko lokala sam ostavio broj telefona, za slučaj da se predomisle. Alkatel se oglašava samo kad mi Mič pošalje poruku. Možda skočim kroz prozor. Možda se bacim pod kola. Možda bućnem u Moraču. Možda se vratim u Nikšić...

Ne znam kad sam zaspao. Budi me Stefanijin glas iz hodnika. Otvaram oči, smrkava se. ''Mi noćas idemo u Budvu...'' priča nekom. Ako pokuca na vrata, mogu joj ponuditi jedan evro. Iz skoro praznog novčanika. Načeta paklica ''monte karla'' i upaljač na natkasni. Pola hleba u šifonjeru, koji je ujedno i špajiz. Očaj je uselio kod mene, nerazdvojni smo. Za sedamdeset dva sata je susret na najvišem nivou. Ili...?

Uključim radio. Mrak. U dest palim svijetlo. Prvo ću u izvidnicu. Uzimmam kesu za smeće i izlazim. U hodniku mrak, sijalica je vani, na terasi. Spuštam se niz stepenice, diskretno bacam pogled u dvorište. Mali crveni pežo nije tu. Otišli su! Noćas ili nikad. Bacim smeće, brzo se vraćam nazad. Iz šifonjera vadim crnu putnu torbu, ubacam stvari u nju. Nema ih puno. Snovi moji u glavnom gradu...

Kad sam sve spakovao, sjednem za bijeli plastični sto. Na bijelu plastičnu stolicu. Pola hleba i nešto margarina. Radio ću ubaciti prije nego što krenem. Ko nije sjedio u iznajmljenoj sobici, u vreloj podgoričkoj noći, potpuno dekintiran, taj ne zna šta je očaj.

Dva sata i petnaest minuta. Tišina na spratu. I huk grada je skoro nestao. Krenuću u tri. U četiri se već razdanjuje. Valja stići do poslednjih semafora, ovako natovaren. Ići ću između zgrada, za svaki slučaj.

Gitara na leđima, torba u ruci. Tiho otvaram vrata, ključ je u bravi sa unutrašnje strane. Gasim svijetlo, izlazim. Polako, ja sam tip koji putuje. Izlazna vrata, stepenice. U studentkinjinoj sobi je mračno. Noć topla. Izlazim na ulicu, okrećem desno. Nigdje nikog. Bez žurbe i bez okretanja. Praštaj Stevanija, nevolja ponekad naćera čovjeka da pojede govno...

Kod vektre žuti automobil sa dvoje vrata. I pandur. ''Dobro jutro'' kažem i prođem. Jedva da je odgovorio. U pola četiri stižem do semafora. Trepću svijetla u boji. Nigdje nikog...

U pet je uveliko dan, prolaze kombiji, mljekara, hleb, dnevna štampa. Poneki autobus sa dalekog puta, ide još dalje. Putnici drijemaju, glava naslonjenih na stakla. U pola šest, konačno. Tip od Cetinja mota kamion sa prikolicom. Plava cerada. Koči. Mlad momak visok, krupan. Prvo ubacam torbu. ''Je li to bila neđe svirka?'' pita i dodaje gas...

Septembar 2004.

Vahov stan je u potkrovlju, na petom spratu. Kad je kiša, ne smije otvoriti prozor. Nije da mu manjka hrabrosti, ali bi kiša bila gost u dnevnoj sobi. Na drugoj, južnoj strani, stvar je drugačija. Dvije spavaće sobe gledaju na grad. Taj dio zgrade je izgrađen normalno, nema kosine. Otvaraj prozor kad hoćeš. I posmatraj gradsku tvrđavu. I kontroliši ko ulazi u kvart.

Kako je Vah uglavnom u stanu bivao sam, Mič i ja smo mu bili česti gosti. Nerijetko uz kapljicu žestokog pića. ''Žestoko piće'' – tipičan kafanski izraz. Plastificirani cjenovnik, na svakom stolu po jedan. Ponekad umrljan sokom.

Ni ovo ljeto nije popravilo moje finansije nešto puno. Nekoliko svirki u limenom bircuzu nisu me napravile bogatašem. Kinta tanka, ali život ide dalje. Promjene krenu od jedne sitnice, sasvim slučajno. Ako je to uopšte slučajnost.

Na stolu su Mičova plava nokia i moj sivi alkatel. Vah svoj telefon drži pri ruci, kao pištolj. Nikad se ne zna. Oko stočića su trosjed i dvosjed. Ja sam na fotelji. Garnitura od trista evra, polovna ali dobra. Pomogli smo pri useljenju. Brat je tada rekao Vahu:''Da se dogovorimo, nema jebanja na ovome!''. Ne znam da li je poslušao. Nas trojica smo ljenčarili, priča nam je bila spora. Bilo nam je vruće. Dok ne zađe, pičiće pravo u Vahovu dnevnu. Vah je odradio svojih osam sati u hotelu, ja sam bio besposlen a Miču je vikend pružao distancu od školskog dnevnika. Željeli smo pare, željeli smo žene koje uzdišu za nama, nismo imali ni jedno ni drugo. Imali smo telefone sa pripejd karticama na kojima je bila neka sića ili ništa. Vah je imao kola, doduše. Stan je bio porodični. Kao i Mičov. Ja sam skromnu kućicu dijelio sa Mikom. Da, falilo nam je i malo slobode, stambene.

Ne sjećam se baš kad se rodila ta ideja, ali sam bio riješen. Nešto se mora mijenjati. Leba od pevanja je malo. Prazan stomak nagoni čovjeka na razne stvari. ''Reci – dobar dan, želim da...'' kaže Mič pružajući mi svoju nokiu na kojoj je bilo nešto centi. Moj alkatel je bio suv kao napušten bunar. ''Znam, jebo te!'' prekinem ga. Mič se smješnu. Ukucavam broj Tender oglasa. Javlja se ženski glas. ''Želim da postavim oglas. Fizički radnik traži posao. Broj telefona 067523572'' sačekam da zapiše. ''Uredu je'' kaže glas. ''Biće objavljen u srijedu?'' pitam. '' Da, u sledećem broju.'' Zahvaljujem i prekidam vezu. Vraćam telefon Miču. Ustajem i ulazim u kuhinju da skuvam kavu. ''Meni ćeš samo malo šećera'' podsjeća me Vah za svaki slučaj.

U srijedu oko deset ujutru zvoni telefon. ''Alo?'' Sa druge strane je grub muški glas. ''Radiš li u šumu, u drva? To je ođe, u Danilovgrad'' Rad u šumi, ''branje'' drva. Najgore iskustvo do sad. ''Ne'' kratko odgovaram i prekidam vezu. Beri ih sam, pomislim. Predveče, istog dana, ''visimo'' ispred robne. Tada je to bilo omiljeno okupljalište mladih u gradu. Iako smo bili na ivici mladosti, Mič i ja smo tamo bili ''stalni''. I Novica sa svojom ekipom. Nekoliko godina mlađi od nas. Bilo je i starijih. Sada tu više niko ne dolazi. Na velikom platou ispred ulaza '99-te je bila kafanica sa terasom. Muzika uživo. Proveo sam ljeto tu, honorar trideset maraka za veče. Svirka od devet do jedanaest. Dvije kratke pauze, ili jedna, kad je gužva. Neki klinci su dolazili da se slikaju sa mnom. Bio sam, kao, neki baja. Sa crnim ovejšnom. Nekad. Sad ću u fizikalce, blago meni.

Oko osam, zvoni alkatel. ''Alo?'' Sa druge strane muk. Sačekam malo i prekinem vezu. Broj nije iz imenika. Posle nekoliko minuta stiže poruka sa istog. VIDIO SAM OGLAS, AKO NIJE ŠALA. TRAŽITE LI POSAO? Tražim, napišem. O čemu se radi, pitam nepoznati broj. Stiže objašnjenje. TO JE U PODGORICI, TREBA DA SE PREBACI KAMENJE SA JEDNOG MJESTA NA DRUGO, KOLIKO NAPLAĆUJETE? Zajebi, pomislih. Ja sam u Nikšiću, odgovorim, nisam zainteresovan. Hvala. Bilo je još nekoliko sličnih poziva tih dana, nijedan pravi. Taj je uslijedio u nedjelju popodne.

Jedne zime, krajem 90-tih sam obavljao dva posla. Oba noću. Od osam do ponoći svirka u klubu ''Argentina'', od ponoći čuvar u jednom bircuzu. Na oba mjesta tanka zarada, ali se za kiriju moralo skupiti. I za leba, da. Kasnije, sledeće godine, postao sam zvanični noćobdija u glavozetskom hotelu. I povremeni svirac. Tamo sam upoznao Vaha. Nosio je tamnoplavo odijelo, bijelu košulju i leptir-mašnu. Prilazio gostima – šta ćete popiti, poštovani građanine? Dobro, nije ih baš tako pitao. Kako god, donosio im je poručenu hranu i piće. I naplaćivao. Dio novca stavljao u svoj džep. Isti trošio po vlastitom nahođenju.

Posle jedne godine, taj posao mi je oduzet , na moje mjesto je došao drugi tip. Tad je počelo moje smucanje od nemila do nedraga. Mislim, te zime kad sam, opet sa mojim ovejšnom, stigao žutim kamionom u Nikšić. Stan koji sam koristio u blizini hotela, ostao je nekom drugom.

Tog nedjeljnog popodneva, Mič i ja smo teferičili (bosanski izraz) u studentskom. Bili su Vladimir i Tanja, bila je Kristina. Alkatel je zazvonio. Pogledam u ekran, opet nepoznat broj. ''Alo?'' javim se.'' Dobar dan, vi ste dali oglas?'' pita muški glas, zvuči veselo, čiča neki, čini mi se. ''Da, jesam'' kažem. ''Zovem iz Tivta, treba mi jedan radnik. To je van grada, na selu, ima nekog posla oko kuće, ništa teško, kolika vam je dnevnica?'' Čiča me je zatekao nespremnog. Obično sami odrede platu, pa uzmi ili ostavi. A i nikad nisam radio za dnevnicu, osim sviranja. ''Znate kako, ja radim za platu'' počnem da objašnjavam ali me veseli čiča prekide. ''Nema tu posla za čitav mjesec, možda za desetak dana. Da se spreme drva za zimu i još ponešto, kolika je dnevnica?'' Nisam imao pojma kolike su šljakerske dnevnice. Razmišljao sam brzo. ''Deset evra'' predložim. Čiča odmah prihvati. ''Dobro, čućemo se u ponedjeljak, ovdje ćete imati stan i hranu. Kad dođete u Tivat, čekaće vas moj sin da vas doveze. Odakle ste?'' ''Iz Nikšića'' kažem. ''U redu, zvaću vas u ponedjeljak.'' Prekide vezu. Brzo se dogovorismo, pomislih gledajući u telefon. Njih četvoro ćute i čekaju da im ispričam šta smo se dogovorili. ''Odoh vam na ljetovanje'' kažem smijući se.

Putna torba, autobuska stanica u Nikšiću. Karta do Tivta je šest evra. Naočare za sunce, orahovo ulje u kosi. Svjetloplave farmerke i bijela majica. Pored mene, do prozora, curetak od dvadesetak ljeta. Tiho telefonira, ne čujem šta priča. Po rukama ispisane rečenice, vjerovatno ''šverc'' za neki ispit. Pičimo prema Podgorici, podne je. Vruće je. Ćutim. Odoh u šljakere. Za dnevnicu. Deset evra. Stan i hrana.

Semafori kod hotela ''Crna Gora''. Autobus koči, crveno je. Putnici koji žele izaći u centar koriste priliku i guraju se prema vratima. Među njima je Miroslav sa sinčićem. Neki smo rođaci, mada ne znam baš kako. Moja baba i njegov đed, pa njihovi roditelji, pili su vodu sa istog izvora, valjda. Nekad, negdje u Bosni. ''Ooo Rođače!'' grmi Miroslav dok prolaze pored mene. Ne treba mu mikrofon, svi ga čuju. ''Zdravo, zdravo'' odgovaram na pozdrav. ''Ideš dalje ili?'' Ne želi da me pusti tek tako. ''Idem dalje'' udovoljavam mu ''U Tivat''. ''Da radiš ili?'' pita još glasnije. ''Da radim'' kažem mu malo tiše. ''Kao...?'' nastavlja. To je bilo previše intime za pun autobus. ''Pakujem drogu na jednom brodu'' kažem mrtav ozbiljan. ''Je l?'' pita sad već preko ramena. ''Aha'' potvrđujem ''glavni sam paker tamo''. ''Dobro, dobro'' gunđa i konačno izlazi. Vozač daje gas, skreće desno, prema stanici.

Trafike u blizini pošte u Tivtu, glume autobusku stanicu. Puno turista i kofera sa točkićima a samo dvije klupe. Autobusi se smjenjuju na ulici, duže zadržavanje nije moguće. Narod ulazi i izlazi, neko doziva nekog. Sunce prži iako je septembar. Čiča mi je dao broj svog sina koji će me dovesti. Pogledom pratim automobile, gledam ko bi mogao biti moj vozač. Nisam čekao puno. Smeđa lada. Prođe malo naprijed i ukoči. Znao sam da je taj. Uzima telefon, poziva. Alkatel zvoni. ''Alo, viste u ovoj ladi?'' pitam i podižem torbu. ''Da da'' kaže i okreće se. Brzo prilazim, otvaram suvozačeva vrata, predstavljam se. Mršav visok tip, kukast nos. Bokeljski naglasak. Stariji od mene nekoliko godina. Odmah krećemo. Izlazimo iz grada, vraćamo se na magistralu. Usput, na nekoj tezgi pored puta, kupuje džak krtole, prodavačica mu je školska drugarica. Ubaca krtolu u gepek i nastavljamo putovanje. Objašnjava mi da idemo na ''poluotok'' Lušticu. Prolazimo poslednje kuće i prodavnice i pičimo krivudavim asfaltom kroz neku divljinu. Nema joj kraja, čini mi se. Priča kao navijen, o sezoni, o vjeri, pita kako je u Nikšiću. Prodaje ladu, osamsto evra. Džabe, pomislim. Objašnjava mi da idemo kod njegovih roditelja, otac mu je invalid, nema jednu nogu. On im kupuje sve što treba. Živi u gradu, u iznajmljenom stanu, vozi kamion. Lada je zakon. Uložio je u nju sto pedest evra, prije sezone. Da ga ne izda neđe po ovoj vrućini.

Posle četrdeset minuta, konačno skrećemo sa asfalta. Širok makadamski put, lada poskakuje. ''Trebaće nam desetak minuta da se spustimo dolje, stari.'' Ovo je skraćenica od ''stari druže''. Omiljen izraz kod bokelja. Oko puta krš i nisko rastinje. Krivine. ''Ako se pokažeš, biće posla čitavu godinu. Ima tu jedan majstor, zidar. Dobar je za radnike, kaveniše po sat vremena. Musliman. Vidjeću ti kod njega da ostaneš ako budeš htio. Pošteno plaća.''

Konačno stižemo. Dolje, blizu mora je čitavo naselje. Kuće, uglavnom, dvospratnice. Od kamena. Odlično se uklapaju u ambijent. Iznad naselja, odmah tu do prvih kuća, je restoran. Zapravo je to velika terasa, do pola natkrivena. I objekat ravnog krova, tu su četiri sobe. U produžetku, u obliku ćiriličnog ''g'' se nadovezuju kuhinja, još jedna soba, ostava za drva, roštilj. Pogled na pučinu. Huk mora. Uz terasu je ogromni bor. Hladovina. Ispod natkrivenog dijela su dva velika drvena stola sa klupama. Na drugom dijelu plastične garniture za sjedenje. Od kuhinje prema meni piči veseli čiča u kolicima. Krupan, sijeda kosa i brkovi. Šotrs i trikmajica, jedna je nogavica zatvorena ''bočkom''. Pružam ruku, predstavljam se. ''Sjedi'' kaže mi pokazujući rukom na klupu pored zida. Čova djeluje potpuno zadovoljno. Dok sam dolazio ovamo, brinuo sam kakav ću ostaviti prvi utisak. Možda je čiča očekivao šljakera sa otucanim noktima i masnom kosom, u crnim farkama (na takvima je teže primjetiti prljavštinu) koji se razumije u sve i svašta. Dobio je upicanjenog svirca, u svijetloj odjeći i sa nauljenim repom. Ali je čiča pokazao otvorenost. Odmah smo raspalili priču o Nikšiću, turizmu, ljudima i neljudima, o putovanjima (stari je bio kuvar na brodu), o Hjustonu i Parizu, kuhinjama u kojim je radio, a uspio je i Titu reći dvije, u svojemu zemanu. Posle ovakve dobrodošlice, obratio se sinu koji me je dovezao. Ovaj mu je donio pune kese poručene hrane. Objasnio gdje je šta kupio i koliko je platio. Čiča je imao svoj posao u malom prstu, odmah se vidjelo.

Ubrzo sam u poznao i babu, zvala se Nada, imala je slab vid. Odmah je upitala Jovicu (tako se zvao sin) za ljekove. Izvadio sam monte karlo i zapalio jednu. Bilo je vruće kao u julu. ''Stari, možeš otići na plažu, ako imaš kupaći'' reče mi Jovica, vidjevši da mi je dosadno. Dobar predlog, pomislih. ''Koliko je daleko?'' upitah ga, tek da nešto kažem. ''Tačno osamdeset metara, staza je sređena'' odgovori sa dozom ponosa u glasu.

Između kamenih kuća, u kojima nije bilo nikog, spuštam se ka Jadranu. Strmeno je, huk mora sve bliži. I miris. Plaža je kamenita, skrivena u uvali. Nekoliko čamaca se ljuljuška. Jedan tip sjedi, puši i gleda ispred sebe. Kasnije sam saznao da je šljaker sa Kosova, rintao je na građevini kod neimara Avda, kod kojeg su i mene talasi sudbine odnijeli nakon dvadesetak dana.

Izujem patike, skinem farke i majicu. Ostanem u boksericama. Talasi su mali, voda je prijatno topla. Bućnem se, ali samo u plićak. Nisam bio plivač ali mi je brčkanje prijalo.

Posle jednog sata, vraćam se betoniranom stazom ka mom novom prebivalištu. Sad je na terasi, za drvenim stolom, jedan namrgođeni tip sa rej ban naočarima. Odmah se vidi da su prave. Gleda me poluzainteresovano. Sjedi kao da je domaći. Pružam ruku i predstavljam se. ''Rajko'' kaže i ponovo sjeda. Posle sam saznao da je drugi Nikolin sin. Nidžo vozi kolica tamo – ovamo po terasi, ulazi u svoju odaju i izlazi. ''Stari'' kaže mi Jovica ''da ti pokažem šta ima da se radi za sjutra, ubrzo idem kući''. Odlazimo krčanikom prema zapadu. Nisko rastinje i kamenje. Gdje ovdje može biti drva za ogrijev? Ipak, posle nekoliko minuta, stižemo do jedne manje doline u kojoj je gomila drva. ''Vidiš stari, ovo treba ujutru izijeti na put, nije daleko. Rajko će prevesti kamionom do kuće kad zvršiš.'' Posmatram gomilu. Po mojoj slobodnoj sviračkoj procjeni, biće posla nekoliko sati. Drva su dugačka i tanka. A ja u momačkoj kondiciji. Ni put nije daleko.

Alkatel me je probudio u šest. Niko mi nije rekao da moram baš toliko rano, ali sam htio završiti posao prije varopeka. A i da Nidžo ne pomisli da je unajmio picopevca nekog. Izvukoh iz torbe stare farke i plavu majicu, patike od pretprošle godine. Soba je bila u prizemlju, prozor stalno otvoren, gledao je na terasu. Preko njega mreža koja je komarcima uskraćivala gostoprimstvo. Osim mog kreveta bio je još jedan, i plastični sto. Nekoliko utičnica duž zidova, ali struje nije bilo. Uopšte. Tek kad bi u sumrak Nidžo potegao kanap na agregatu, zasijale bi sve prostorije i terasa. Radio bi tako nekoliko sati. Dok mu Nidžo ne zavrne dovod goriva. Onda bi čitav objekat tonuo u mrak i tišinu.

Izašao sam u hodnik. Ulazna vrata nisu zaključavana, nije imao ko ući. Ni zvan ni nezvan. Vani je bilo malo svježije nego u sobi, samo malo. Pređem preko terase. Vedro je, sunce tek obasjava okolna brda. More se mreška. Danas će vidjeti koliko im ovaj dugonja vrijedi. Hodam krčanikom prema onoj dolini od sinoć. Valjda je ne promašim.

Posle nekoliko minuta stižem. Drva su tu, ja sam tu. Huknem jednom i počnem. O-ruk, vito momče!

Oko pola deset čitava gomila je na putu. A ja potpuno mokar od znoja. Čak i nogavice. Složio sam drva malo po strani, da se kamion ne ljuti. Upeklo je pravo ljetnje. Odoh nazad. Nije da nisam ogladnio. Nije da mi se ne pije kava.

''A đe si ti čovječe, mi te jutros zovemo, otišao sa bez marende!'' Nidžo je u elementu, u svojim kolicima, na svojoj terasi. Stižem nasmijan, ovi ljudi mi se sviđaju. I baba Nada ima šta da kaže. ''Mi, Aco, marendamo u devet pa onda radimo, nisi mora' žurit', jesi ogladnio?'' Sjedam za drveni dugački sto, vadim cigare i upaljač. ''Nisam gladan'' kažem osmjehujući se ''nije bilo puno drva''. ''Ma kako nisi, vidi ga kako je mokar'' govori Nidžo gledajući moju majicu. ''Ništa to'' kažem skromno. Skromnost je moje drugo ime. Ubrzo stiže doručak, Nidžo i ja pričamo o svemu. Čova baš voli da se druži. Omunjim sve iz tanjira, kava je tu. Rajko je još u krevetu.

Sledeći radni zadatak za taj dan je bilo uništavanje gomile kamenja ispred terase. Ubacivao sam sam ih u žuti ''dajc'' kojim se Rajko posebno ponosio. Ne bi ga prodao ni za živu glavu. Nisam imao rukavice, pa su moji svirački dlanovi ubrzo dobili žuljeve. Sunce je peklo još jače. Čiča mi je pružao moralnu podrški iz hladovine. Kad sam ih sve utovario, ukazao se jedan veći. Nije mrdao, kao da je pustio korjene. ''Je li taj kamen stanac?'' viknu Nidžo. ''Jeste!'' odgovorih, ispravljajući momačka leđa u kojima se pojavio prvi bol. Ponadah se da sam i taj zadatak završio. Ali šipak. ''Imaš tu u magacinu malj, pa ga pokušaj polomiti'' uputi me u prostoriju sa sjeverne strane objekta. ''Oću, oću'' kažem, kao da obožavam maljeve i stijene. Otvorim bijela vrata i uđem. Dočeka me vruć, ustajao vazduh. Unutra puno alata, lopate, krampe, jedna kolica, pokvaren agregat. Malj je pored vrata, sa lijeve strane. Drška je kratka i napukla, a on težak. Blago meni, pomislih. Vraćam se do jogunastog kamena, da ja njemu pokažem. Prvi udarac je protresao mene a ne njega. Tek sam puno kasnije, rintajući kod Avda, naučio kako udariti kamen i zdrobiti ga, a da ne uzvrati udarac.

Na kraju sam ostatke velikog kamena ubacio u kamion i odahnuo. Napukla drška me je ištipala i otvorila svježe žuljeve. Bio sam umoran, mokar, leđa su me boljela, dlanovi su bili krvavi. U tom trenutku sam sebi ličio na tipove iz američkih filmova. Falio je samo zatvorski čuvar da me kundakom puške hakne u rebro, pa da slika bude kompletna.

Posle ručka, desnica mi je drhtala dok sam prinosio cigar ustima. Nidžo je častio pivo. ''Ajde ti odmori malo pa ćemo nastaviti u tri'' reče tiho, svjestan svoje dobrote. Ooo, hvala, pomislih. Ne rekoh ništa, samo klimnuh glavom. Krevet koji sam napustio u osvit, učinio mi se kao najbolji prijatelj.

Ne sjećam se šta sam radio do kraja tog prvog dana, pamtim samo Mičov poziv. ''Đe si to, jebo te?'' Pozvao me je u sumrak. ''Na poluostrvu Luštica'' odgovorim mu. ''Aha, a koje naselje?'' Da ga jebem, pomislih. Onda se sjetih da sam na zidu iznad ostave vidio da piše ''rt Vesla''. ''Na rtu Vesla'' kažem. ''Hm, a jesi li sisao vesla?'' ''A ne, pasao sam travu.''

Sledećeg jutra sam uništavao rastinje iznad objekta. Kažem ''objekat'' jer mi nije ličio na klasičnu kuću, ili restoran, ili motel. Nekako je bio od svega pomalo. Negdje pred sam ručak, začu se zvuk automobila koji se spuštao odozgo od asfalta. Lada se polako truckala, primičući se. Iz daleka vidjeh da su čovjek i žena u njoj. ''Je li ovo Jovica?'' upitam Nidža koj se nije odvajao od mene kad bih bio na terasi. '' A ne nego neki rođaci'' odgovori tmurno. Izgleda da mu nije bilo do druženja sa njima. Ko će ga znati zašto. A nije me ni interesovalo.

Tip je dovezao staru majku da posjeti babu Nadu. Iz razgovora sam saznao da je baba skoro operisana. ''Eto te k'o djevojčica'' tješila ju je rođaka, dok su oboje sjedjeli na klupi kao na iglama. ''A jesam, ka' grob'' nije se dala baba zavarati. Nidžo jedva da je pričao nešto. A sa mnom nije prestajao. Možda smo nas dvojica zapravo rođaci.

Nekoliko sledećih dana provedoh radeći razne stvari. Onda je na red došlo šeganje drva za zimu. Dovezosmo onu gomilu iz prvog dana. Rajko je povukao neku polugu i kamion je povratio svoj drveni tovar. Nidžo mi je prije toga rekao, skoro u povjerenju: ''Ovo ćemo ja i ti pilati''. Ne zajebava, pomislih. Ali bi onako kako što je i najavio. Dovezao je svoja kolica do gomile, prinio sam kozlić na šegomet, natočio ulje i benzin. Nidžo je trgnuo kanap i šega je zajaukala. Derala se narednih nekoliko sati, dok svako drvce nije dovedeno na šporetsku mjeru. A gomila pilotine porasla. A ja se oznojio. A da mi je vidjeti Nikšić, s punim buđelarom.

Odhuknusmo oba, leđa moja isto, čini mi se. Čiča odmota maramu koja mu je štitila glavu od nemilosrdnog septembarskog sunca i uveze kolica u hladovinu terase. Odnesem šegu i gorivo u magacin. Tamo je vazduh uvijek bio vruć i ustajao. Sad mi slijedi cijepanje i slaganje u ostavi, pomislih vraćajući se pored gomile na terasu.

Široki drveni sto, stavim cigarete i upaljač na njega i još jednom huknem. Odavde se pruža odličan pogled na pučinu. Nijedan brod koji naumi baciti sidro u kotorsku luku mi ne može promaći. A čiča mi ponosno objašnjava koji je kakav, šta prevozi, odakle stiže. Jednom je preživio oluju na nekom dalekom moru i za noć osjedio. Mislim, njegova kosa je dobila boju snijega. Puno toga iz svog života mi je ispričao za ovih nekoliko dana. Šta je od toga bila istina a šta plod starčeve mašte, nisam znao.

Posle nekoliko minuta Nidžo se vraća iz spoljnog kupatila, kosa mu je mokra i zalizana. ''Aco, donesi jedno pivo iz šanka i popij'' govori mi dok rukama pokreće točkove kolica. Gasim cigaretu i ustajem, ne treba mi dva puta govoriti. Pivo je melem za moju napaćenu dušu, pjesnički razmišljam. Umiću se kad ga iskapim.

Uveče su došla dva starija tipa, beograđanina. Imali su kuće dolje u naselju. Za koji dan pale u srpsku prestonicu i tada će naselje ostati pusto. Ljeto je reklo svoje. Ne sjećam se kako su se zvali. Jedan je bio dugačak koliko i ja, drugi nešto niži. Oba su nosli naočare. Pričali su o svačemu, zanimljivo su zvučali. Nidžo i Rajko su o svemu imali svoje mišljenje. Nada je uglavnom ćutala. Ja nisam progovarao. Čiča je malo slabije čuo pa je govorio glasno. Rajko je ''strijeljao'' pogledom. Ostavljao je utisak da će svakog časa potegnuti sablju. Trudio se da mu glas bude oštar, odsječan. Oni koji su ga poznavali, znali su da je ta opasnost bez pokrića. I da mu u grudima čuči zec. Agregat je drndao iza zatvorenih vrata ostave, sjalice u raznim bojama su neumorno razbijale tamu. Stari mi je objasnio da od tih boja komarci ne smiju prići gostu i popiti mu krv. Za večeru je bila boranija. Cjelodnevno rintanje ima tu prednost što eliminiše probirljivost kad je hrana u pitanju. Pojedem sve što mi tanjir pruža. I posle sve to zalijem kavom. Začinim duvanom.

U deset ostavljam društvo i povlačim se u svoju sobu. Kroz prozor čujem šta pričaju. Prilažem svoje tijelo krevetu i protežem se. Možda, prije nego što zaspim, ispušim još jednu cigaretu. Čujem beograđanina, onog nižeg, kako je bio ponižen. Devedesetih godina. Ponizio ga je lično Slobodan, tadašnji vladar. Svojom vladavinom. Priča mu je pitka, fino slaže riječi. Slušam ga a san se odnekud prikrada. ALI! Nidžo je predugo ćutao i slušao. I on ima šta da kaže. Ne sjećam se šta je tačno rekao ali je to bilo tako glasno da je san streknuo i pobjegao tamo odakle je došao. Ipak ću zapaliti jednu.

Ustajem u sedam. Sjedim na krevetu, u boksericama. Gledam u svoja stopala. Sa druge strane zida je još jedan radni dan. Nikada neće proći. Noć mi se čini daleka kao obala utopljeniku. Toplota ulazi kroz otvoren prozor i obećava puno znoja danas. Sporo računam koliko sam do sad zaradio. Kad padne mrak, biće to osamdeseti evr. Ako je vjerovati mom jutarnjem računanju. Jedva čekam da zabacim torbu preko ramena i krenem ka Nikšiću. Kupiću nove farke i još ponešto.

Postavio sam neke daske preko stepenica za goste i tuda prevozio drva. Ostava je na drugom kraju. Privezem kolica do zida, čučnem i slažem. Malo ukoso, da se red ne sruši. Kad završim, opet preko terase, niz daske do gomile. Parkiram ručno vozilo pa sjekiru u junačke ruke. Udri dok gomilica ne naraste. Ubacam u kolica pa uz daske.

Oko jedanaest sunce prži svom snagom. Ne štedi sebe. Ni mene. Svukao sam majicu, znoj niz lice. Sjekira sijeva, kolica brekću. Nidžo je tu, posmatra i ponešto priča. Nada je u kuhinji, Rajko je otišao negdje. Malo kasnije stiže Jovica, u ladi je i neka djevojana. Izlaze, javljaju se znojavom cjepaču i sklanjaju u hladovinu. U kesi su čokolade za dijabetičare. Hm, i ja bih koji red iako mi je šećer ok.

Djevojana se ubrzo izgubila neznano gdje. Valjda im je neki rod. Cijepam, utovaram, vozim slažem. Do dvanaest. Tada je ručak. Tanjiri su na velikom stolu. ''Ajde Aco, počini malo, da ručamo'' zove me čiča i parkira svoja kolica uz čelo astala.

Pasulj. Odličan. Nidžo skuvao. Na njega je posebno ponosan. Nekada, kad je kuvao na Žanjicu, ljudi su plovili čamcima iz Novog, nosli su prazne šerpe. Preuzimali su čuveni pasulj i vraćali se. Niko nije mogao otkriti u čemu je stvar. Zašto je Nidžov pasulj iznad svih pasulja. Onda su mu poslali mladu kuvaricu da ga uhodi. Stari nije bio od juče. Shvatio je šta žele. Spremao je ručak, kuvarica je motrila. U jednom trenutku, napravio bi se da iz džepa vadi tajni sastojak i ubaca ga krišom u ručak. Kuvarica se vratila kratkih rukava. Misterija nije riješena. Nikad.

Dok ručamo, Jovica priča o životu u gradu. Nije lako, posla malo ima. Da je čiča na nogama, našao bi posao sebi za tri dana. Svaki posao poznaje. Bio je i moler u Tivtu. I još puno toga. Jednom nisu htjeli da mu plate. Nije se bunio. Umočio je četku u crnu farbu i našarao svježe okrečen zid. Eto im ga sad.

Djevojana dugocrnokosa nije tu. Ne pitam ko je ni gdje je, ja sam samo gost. Valjda se opet pojavi.

Pojavila se posle ručka. Instalirala se na stolicu odmah uz koridor kojim sam provozio drva. Prekrstila nogice i ignorisala me sto procenata. Krajičkom oka sam primjetio da nema ni guzicu ni sise. Sva tanka i utegnuta. Farmeričice, trikmajica i sandale. Nije mi bilo druge nego da i ja nju ignorišem.

Upalilo je. U jednom trenutku je promrljala nešto kao ''smetam li ti?''. Nisam odgovorio, ponosno sam vozio svoj ručni kamion. Ja sam frajer. Znojav i sa žuljevima. Prašnjav.

U pet je sve završeno, ostaje da se pokupe iveri i pilotina. Odozgor, gdje ćute Rajkovi kamioni, nailazi majušan tip u zelenom radnom kombinezonu. Opaljeno lice, stisnute usne, kao kod živčanih ljudi. Okice kao u zmije. Pilji u mene. Nidžo poznaje svakog na rtu. ''Ehej Dobrice, jesi li živ? Kako je kod Avda?'' ''Dobro je, radimo'' odgovara Dobrica. Znači tako se zove. Malo zastane i popriča sa starim, dok ja metlom i lopatom čistim poprište. Dovodim sve u prethodno stanje. Temeljan sam i neumoljiv. Primjećujem po Dobričinom govoru da je ''iz Niš'' ili okoline. Ubrzo produži dalje, putem ispod terase prema istočnom dijelu rta. Završavam i ja, odlažem alat u ostavu. Pije mi se kava, dupla. Sa četiri kašike šećera.

Uz kavu sleduje i razgovor sa Nidžom. Čova baš voli da se druži. Saznajem da je tanka crnka Jovičina svastika. I da je prije tražila Avda al' od posla nije moglo biti ništa. Puno radnika je bilo kod njega tog dana, a možda nije bio ni raspoložen. Tek, zarada je tog dana izostala.

Ostavio sam utisak strašnog radnika ovdje. Često čujem da pričaju kako sam šljaker i po. Uh. A ne znaju oni, da u sebi brojim dane i sate kad će ovo mučenje prestati. I da izjutra imam osjećaj da sam na robiji, daleko bilo! I da mrzim lopatu, sjekiru, kramp, kolica, malj i ćuskiju. A nešto kasnije ću zamrziti mješalicu za malter, narandžastu, made in Slovenia.

Ne sjećam se jesam li kome ovdje pričao da sam muzikant. Kako god, malo bi koga to interesovalo. Druge se priče tu pričaju. Sumnjam da bi im bilo zanimljivo kad bih im rekao da dva dana nisam mogao jesti, čak ni krem. Od sreće. Sedamnaest godina. U izlogu knjižare ''Mladost'' je gitara ''melodija mengeš''. Plastične žice. Tog dana je otac dao dvije milijarde dinara za nju. Bila je jesen 1990. ''Je li Ranko poludio, dvjesta maraka za gitaru?!'' A ja... bio sam van sebe. Srce lupa kao da će iskočiti. Otišao sam u sobu i pokušao odmah odsvirati nekoliko ''stvari'' – tužna je naša ulica, dom i nešto od čorbe. Dodirnuo lijevom rukom žice koje su bile vrlo zategnute. Udario desnom. Ali finog zvuka nije bilo. Ubrzo sam shvatio da žicu treba stisnuti toliko jako da dodirne vrat gitare. Tek bi onda pristla da svira. A to mi se činilo gotovo nemogućim. Sjetim se muzičara sa tv-a, prsti lijeve ruke su im tako lako skakutali po vratu gore-dolje. Mislio sam da ću odmah i ja tako, ali, 'oćeš vraga. Biće ovdje da se uči, pomislih...

Došao je poslednji dan moje pečalbe. Jedanaesti. Počistio sam neki korov iza, tamo gdje je kupatilo za goste. Predveče smo Rajko i ja pomogli Nidžu da se smjesti u stari žuti mercedes i odvezli se do Ristove kuće. Na dva minuta hoda odavde. Avdo je gradio Ristu dvije kuće, jednu pored druge. Od kamena. Kad jednu proda, druga će mu doći za ''dž''. Stari neimar je imao pune ruke posla, radnik kao ja će mu dobro doći. Sjeli smo na gomilu dasaka. Zapravo, Rajko i ja smo stajali, a Nidžo i Avdo sjedjeli. Popričasmo o pođečemu. Avdo je bio u trenerci sivoj i sandalama. Go do pojasa. Dani i dani na suncu su mu podarili bakarnu boju kože. Djelovao je zdravo iako je prevali o sedamdesetu. Sjeda kosa, nigdje traga ćelavosti. Skenirao me je plavim očima. Imao sam osjećaj da vidi svaki moj dan od rođenja pa do sad. ''Aco ti je dobar'' poče Nidžo pluglasno, kao da mu saopštava nešto od državne važnosti ''traži deset evra i stan i hranu, bagatela''. Baš sam bio jeftin. Posle sam saznao da je šljakerska dnevnica dvadeset evra. Plus krov i tri obroka. Al' 'ajde sad. ''Dobro, dobro'' klimnu glavom mudri zidar, ''kad možeš poćeti?'' upita. ''Bi li mog'o odma' sutra ako ti nije hića da ideš u Nikšić?'' Ehej, kako da nije hića! Dogovorio sam susret sa Pesmom, možda mi se posreći. ''Za tri-četiri dana bih došao'' odgovorim mirno. A samo mislim na odlazak sa evrima u buđelaru. I na Pesmu, da. ''Dobro, dobro'' opet klimnu Avdo. Izdiktirao mi je broj telefona. Ukucao sam ga u moj vjerni alcatel. '''Oćete li kafu?'' zahvaljujemo i smještamo Nidža u benc. Pozdravaljamo se, čućemo sa za koji dan.

Rajko ima kuću ''gore u selu''. Pasivan kraj. Sad kad je turistička sezona na izdisaju, niko ni ne prolazi krivudavim asfaltnim putem. U komšiluku mu je samo rođak Đuro. Simpatični debeli brkica. Sjedi na terasi po cijeli dan, stara majka mu mijenja hladnu vodu u lavoru, u kojoj drži noge. I on je star. Oko šezdeset. Plavu ladu pokekad upali i ode nekom u goste. Pa se vrati terasi i lavoru. Majka je tu.

Noći u Nikšiću krajem septembra su svježe, a ovdje je kao u julu. Rajko mi donosi posteljinu, spavaću na kauču. Ne treba pokrivač. Pohvalio mi se novim televizorom u boji, video rekorderom i kasetama na kojima je kompletna ''Đekna'', koju on i Nidžo znaju napamet. Radosav je car. Ima i zippo upaljač, falsifikat, ali ga poštuje kao original. Ujutru će rano u Radoviće, povešće me. Na ''stop'' do glavne magistrale a otuda ću lako. Hej Nikšiće, eto mene, mislim dok tonem u san. Mreže su na prozoru, nema komaraca.

Ujutru, prije sedam, nas dvojica jezdimo prema Radovićima. Progovaramo tek ispred prodavnice. '''Ajde iskoči, kupi mi gajbu piva i bocu ''stomaklije'' čekaću te ođe pa da te odvezem do raskrsnice. Evo ti pare.'' Daje mi pedeset evra. Brzo potrgujem, ubacam piće u gepek. Dajem mu kusur i račun. Stavlja ih u džep plave trenerke i daje gas.

Nikšić je sve bliži...

Na raskrsnici se pozdravimo i izljubimo kao braća. Tako je bilo i sinoć sa Nikolom i Nadom, kad sam odlazio. ''Nemoj šta zamjeriti, Aco'' rekoše mi na rastanku, kao da smo rod.

U Nikšić sam stigao oko jedan. Autobus je vozio od Novog do mog grada. Karta šest evra. Torba na rame, opet sam tu...

Uvijek isti osjećaj. Prvi put je bilo kad sam kao iskusni devetnaestogodišnji soldat došao na odsustvo. Dolazak u svoj grad. Sve je moje, sve i svakog znam. A tuđina je, čini mi se, čim se izađe iz tunela Budoš...

Dva su dana prošla kao tren. Društvu sam pričao o pečlabi u dalekom Tivtu. Mič i Vah su se smijali dogodovštini sa ''pilom''. Tako bokelji nazivaju testeru. Mi joj tepamo ''šega''. Negdje na početku rintanja, došao je dobroćudni Đuro sa brkovima. Izvadio je noge iz lavora i sjeo u ladu. Moja šljakerska slava je već tada stigla do njega. I oko Đurove kuće bi se imalo šta poraditi. Da vidimo tog dugokosog Nikšićanina. Uz kavu, posle ručka, dobričina Đuro me pita: ''Radiš li pilom?'' Pitanje je postavljeno tek tako, Nidžo me je prije toga već okovao u zvijezde šljakerske. A ''pila'' teška svega nekoliko kilograma, tandrkala je u mojoj momačkoj desnici dok sam raščišćavao šiblje. Bila je teža od gitare, doduše, ali sam je brzo ukrotio. ''Da, da'' odgovorim. ''Ma, igra se njome'' odmahnu Nidžo, sa takvim izrazom na licu kao da je Đuro pitao znam li da čitam. Prvi susret sa testerom a djeluje kao da se igram. Odlično! Kad im se tada ne zasmijah u brkove...

Trećeg dana ujutru oblaci su zaklonili nebo. Vidio sam ih iz kreveta. Prozor je gledao na sjevero-istok. Valjalo mi je pozvati Avda i potvrditi dolazak. Nadao sam se da će kiša zavladati odavde do mora. Onda bih ostao ovdje još koji dan. Ali šipak. ''Dođi Aco, dođi!'' reče Avdo kad smo se čuli. Sjutra. Šta da se radi, pomislih. Novci su se topili kao snijeg kad ojuži. Lako i neosjetno. A bez njih razgovora nema. Aj!

Ustao sam, umio se i doručkovao. Miko je bio na poslu. Odlazio je u rasvit, vraćao se iza dva. Posle doručka, skuvam sebi kavu i uključim radio. Televizor je ćutao. Prijala mi je njegova nijemost. Uzmem telefon i otkucam poruku Pesmi. Vidjećemo se večeras, pitam. U nekom romanu, ne sjećam se naziva ni imena pisca, glavni likovi su bili hipici. Živjeli u komuni, negdje u Americi. I davali sebi neobična imena. Hrast, Pesma, Reka i tako dalje. Svidjela mi se hipi-originalnost. Nakon pola sata stiže potvrdan odgovor. Večeras u osam, u parku. Ista klupa. Odlično, pomislim.

U gradu sam bio oko sedam. Idem kod Lea, on je uvijek radio u drugoj smjeni. Zauzmem sto namjenjen personalu. Kafana je u centru, sve gradske novosti su se tu slivale. Gosti su joj bili penzioneri, ''opštinari'', panduri i mi, Leovo društvo. Cijene pića najniže u gradu. Zapravo, bio je to preuređeni hodnik. Njime se prolazilo, nekad davno, posle završene filmske proekcije u kinu Kultura, nekad poznatom kao ''mala sala''. Sada tu nema ni bioskopa ni zgrade.

Malo prije osam, špartam preko centra prema parku. Osvijetljen je i uređen, noć je topla. Na nekim klupama parovi, neke su slobodne. Šetam stazom i pogledujem dolje prema crkvi. Mislim da će Pesma doći sa te strane. I došla je, posle jedne cigarete. Gasim opušak đonom patike i krećem joj u susret. ''Umalo da ne dođem'' kaže mi kad smo sjeli. Kosa joj je crna i kovrdžava. Lijepo lice, malo je debeljuškasta, samo malo. Opija me njena blizina i miris kose. I osmjeh. Biserno bijeli zubi. Izmotavam se, pričam gluposti, Pesma se smije. Zagrljaj – sva bliskost koju mi dopušta. Pokušavam iskamčiti makar poljubac. Uzalud. Deset sati brzo dođe. Ustajemo sa klupe i krećemo prema šetalištu. Lijevo pa na ''željezarsku'' ulicu. Ne bi da je dalje pratim, kaže. Čućemo se. Možda i vidjeti. Biću odsutan petnaestak dana, kažem. Teško da ju je to pogodilo. Bez poljupca za rastanak. Nikada se više nismo vidjeli.

Došla je ''nula nula noć'', rečeno vojničkim jezikom. Ujutru palim u Tivat pa dalje na Vesla. Za šankom u rok klubu, Mič, Vah i ja. Zbijamo šale uz nikšićko točeno. U torbi mi je boks monte karla i radna odjeća. U nesu deset evra za kartu. Njih dvojica to znaju pa me, kao, prozivaju što ne naručujem turu. Smješkam se neko vrijeme. ''Piči ujutru stopom'' kaže Vah. ''Ne bi ti bio prvi put'' dodaje Mič. Smješkam se još malo a onda se naglo uozbiljim. ''Nećete vi mene prozivati'' kažem sa ledenim izrazom lica. Otvaram nes, tražim novčanik, kao. Oni shvataju da su pretjerali i odmah se povlače. ''Ej, zajebavamo se! Ne troši pare za kartu, stani!'' viču u glas. Više se ne smiju. Ali! Umjesto novčanika, u ruci mi je pakovanje papirnih maramica. I dalje ljutitim pokretima vadim jednu, brišem nos, jednako govoreći ''Nećete vi mene...'' Posle jedne sekunde shvate da sam ih prešao i sva trojica prasnemo u smijeh.

U Tivtu, kod pošte, onih nekoliko trafika i dalje glume autobusku stanicu. Vruće je, iako septembar samo što nije iscurio. Četiri sata.Turisti sa koferima, đaci iz lokalnih autobusa. Prolaze automobili, taksisti se nude kao kurve. Plati i odmah vozim. Do Radovića deset evra. Kako da ne, pomislim. Zovem Avda. ''Stigao sam'' kažem. ''Dobro Aco'' viče stari bosanac u telefon ''samo da nešto završimo pa će Dobrica krenuti, čekaj tu, ba!'' Još nije krenuo?! Do ovdje mu treba oko četrdeset minuta. Znači, najmanje toliko ću morati da čekam. Sjednem na klupu i zapalim cigaretu. Da sam u tom trnutku znao da ću čekati do noći...

Mrak je pao, svi su se razišli. Samo taksisti malo dalje na parkingu su tu. I ja. Na klupi.

Konačno, plavi ford sijera protutnji pored mene. Dobrica. Valjda me je vidio. Parkira daleko. Zgrabim torbu i brzim koracima grabim prema njemu. Ali je Nišlija brži. Munjevito izlazi, zaključava kola i trči prema buvljaku. ''Cale'' viče preko ramena ''čekaj me tu, brzo ću''. Huknem i spustim torbu na pijesak pored forda. Cale. Kad bih živio u Sbiji, bio bih Cale. Definitivno.

Dotrčao je posle nekoliko minuta sa sjekirom u ruci. ''Žurio sam da je kupim dok ne zatvore'' govori brzo i otvara gepek. Ubacam torbu i rukujemo se. Krećemo. U tom trenutku nisam mogao znati da ću se u Nikšić vratiti tek nekoliko dana prije Nove godine...

Dobrica nije baš ''iz Niš'', saznao sam tokom vožnje. Već iz Aleksinca. Mislim, ne baš iz grada. Iz sela Krupac. Tako se zove jezero u mom Nikšiću, rekoh mu.

Dolazimo do mjesta gdje se put račva – pravo ka Radovićima i dalje prema Veslima, desno ka Krašićima. Sijera skreće desno. Dobrica mi objašnjava da mu je Avdo dao pare za nekog ostarelog tipa. Šljakera. Jezdimo kroz noć dok ford ne uspori i skrene lijevo. A onda se desi nešto što nisam doživio u vožnji ni prije ni posle toga. Ispred nas je uzbrdica. Ali stvarno UZBRDICA. Pomislih da ćemo odavde pješke ali Dobrica ubaci u prvu i doda gas. Mašina zaurla, kola se uspraviše skoro kao avion borbeni kad naglo uzleće a meni noge utrnuše. Sledeće što sam pomislio je da ćemo se prevrnuti unazad. Stegnuh ručku na vratima i zube. Već sam vidio kako se prevrćemo dolje prema glavnom putu. Da sam u tom trenutku htio viknuti KOČI ne bih mogao. Na moju sreću, posle nekoliko dugih sekundi izlazimo na zaravan na kojoj je dvospratna kuća. Ford se zaustavlja, ja ćutim. Ispred farova je nasmijani sjedokosi starac. Mršav kao prut. Izlazimo, utrnulost traje. Dobrica i starac veselo zavikaše jedan na drugog, grle se. I on ima naglasak kao da je ''iz Niš'' ili okoline. Pruža mi desnu ruku a lijevom me zgrabi za mišicu i govori nešto. Pokušava pošto-poto biti duhovit. Ne smijem se. Dobrica mu daje sto pedeset evra. Zaradio ih je radeći za Avda. Ubrzo se rastajemo. Sad kao da je ford krenuo na put u središte zemlje. Dok odlazimo, razmišljam kako su kamioni uspjeli izaći do ovog mjesta sa sve materijalom za dvospratnicu.

Ušli smo u Radoviće. ''Cale, 'ćeš da svratimo na pivo?'' upita me dok je okretao volan ka prodavnici ispod puta. ''Aha'' kažem. Parkira ispred. Izlazimo, noć je topla. Mladić i djevojka sjede na šankerskim stolicama ispred prodavnice. Sandale, šortsevi, majice bez rukava. Mi ćemo na drvene klupice. Dobrica iznosi dva otvorena piva i sjeda. Nosi farmerke i kariranu košulju kratkih rukava. Uvijek obrijan. Kasnije sam saznao zašto. Brada mu je rijetka pa ne želi da se to vidi. Crte lica zategnute. Nervoza se naslućuje ispod površine.

Zadržimo se pola sata. Očekivao sam da će htjeti što prije doći do daščare, koja će i meni ubrzo postati dom, i poći na počinak posle napornog dana. Ali mu se ne žuri. Priča nešto, ne sjećam se više šta, i cijedi pivo. Ja bih da krenemo.

Kad se prođe selo Begovići, koje jedva da je naseljeno, brzo se stiže do skretanja za Vesla. Sad već poznajem teren. Čekaju nas tri kilometra puta makadamskog. Ali je makadam takav da dobrostojeći ljudi koji dolje imaju kuće, kupuju lade nive, terenska vozila, samo zbog ovog dijela puta.

''Smeta li ti da zapalim?'' pitam Dobricu dok vješto izbjegava krupnije kamenje na putu. ''Ne'' odogovara i podiže staklo. ''Otvori ti tvoj prozor'' što i uradim. Zadimim a on počne. ''Cale, bolje da ti ja kažem nego on'' ovo ''on'' izgovara kao da je u pitanju maršal Tito. Upitno ga pogledam. ''Ne smeš da držiš ruke na leđima, da se naslanjaš na zid, pikavce, kad radimo, stavljaj u neku konzervu ili u džep pa ih posle baci'' Pomislim da se šali. ''Ako je ON?'' pitam. ''Pa Avdo'' kaže ''videćeš i sam. Bolje da ti sad kažem'' Hm, pomislih. Vidjećemo.

Posle petnaestk minuta farovi osvijetle prve kuće. Stižemo do Nikolinog restorana. Terasa je osvijetljena, agregat još radi. Za drvenim stolom su njih troje, Rajko, Nidžo i Nada. Gledaju prema nama. Rajko je skinuo rejbanke. Skrećemo sasvim lijevo, pored kamiona. Malo naprijed je stara maslina, Dobrica parkira ispod njene krošnje. Tu je preko dana hladovina. Izlazimo, uzimam torbu, on zgrabi novu sjekiru, zaključava kola i uskom stazom krećemo gore prema daščari. Dvjesta metara uzbrdice. ''Cale, vidiš li?'' pita dok nas grane šiblja grebu po nogama. ''Vidim, vidim'' odgovaram mu.

Avdova daščara je nekad bila kod amerikančeve kuće. Kad ju je sagradio, a amer odbio da mu isplati poslednjih nekoliko hiljada od dogovorene sume, stari neimar ju je razmontirao i prenio ovamo. Ponovo sklopio. Krov joj je bio na ''jednu vodu''. Umjesto crijepa, odozgor je stavio parčad najlona, starog tepiha i ko zna čega još. Sve to pritisnuo gomilom kamenja. I svake jeseni obnavljao krov. Ispred je bilo svega i svačega. Drveni sto, sudopera, pohaban alat, motor od mješalice, bidoni za vodu. Dvoje vrata. Dobrica otključava katanac na desnim. Ulazimo. Vruć vazduh, miris ćebadi. Upaljač bljesne. Svetiljka na plin obasja dva improvizovana kreveta. Iznad jednog je prozorčić. Nema stakla, samo mreža za komarce. ''Cale, ti ćeš ovde da spavaš'' pokazuje mi ležaj ispod pendžera. Imaću i natkasnu. Posteljina...uh. Spustim torbu, sjednem na krevet. Pogledam u predgradni zid. Poklopci od zamrzivača. Daske. I, da, ofucani tepih. S druge strane su Avdo i radio. Ovaj drugi sviri. Vadim papuče ''fila'' iz torba, majicu za rad, farmerke i stare patike. ''Acoo, jesi stig'o?'' pita Avdo iz svog stana. Zvuči rapoloženo. Kasnije sam shvatio da je on skoro uvijek bio raspoložen. ''Jesam, jesam'' vičem iz mog dijela kuće. Mada, nisam morao biti previše glasan, poklopci zamrzivača nisu bili baš neka zvučna izolacija. ''Kako si proš'o u putu, ba?'' ''Dobro, dobro'' opet vičem, za svaki slučaj.

Obuo sam papuče i izašao van. Zapalim jednu. Odmah ispred vrata je put koji skoro da nije korišten. Njime se takođe izlazi gore na magistralu. Probijen još u vrijeme Austrougara. Preko puta je kamp-kućica a iza šuma. Daščara je na brdašcu, odavde se vidi cijelo naselje. I more. Negdje na pučini žmirkaju svijetla dalekog broda. Zrikavci. Duboko povlačim dim. Nikola je isključio agregat, naselje je u mraku. I tišini. Lagan šum mora jedva da dopire dovde. Ujutru me čeka prvi zidarski dan. Uzdahnem i pomislim – koliko kora ima šljakersku hleb?

Negdje u toku noći probudi me grmljavina i kiše huk. Kroz prozorče sa mrežicom kiša pada po meni i mom novom krevetu. Uspravim se i u sebi psujem. Neki peškir je zakačen za ekser pored prozora. Zategnem ga, kao zavjesu, i zakačim za ekser sa druge strane. Izgleda da nisam prvi koji se branio od kiše na ovom krevetu. Legnem i okrenem se na drugu stranu. Možda će sjutra kiša padati cijeli dan pa od rada neće biti ništa, pomislim. I utonem u san.

Ujutru me bude Avdov radio i Dobričin prigušen glas. ''Cale, 'ajdemo dole'' kaže obučen i obuven. Pogledam u plastični sat na njegovoj nataksni. Pet do sedam. Uh. Sjednem na krevet, uvučem stopala u papuče. Ovaj cupka, jedva čeka da izađemo. Sporo se oblačim, mrzim ovaj dan. Tražim ljubičasti češalj u torbi. Traka za kosu je tu. Očešljam se, vežem rep i ustajem. Uzimam cigarete i telefon. Dobrica zaključava. Tek sada, na dnevnom svijetlu, dolazi do izražaja raskoš sinoćnjeg mi konaka. Krećemo prema naselju. Ispraćaju nas vijesti u sedam. ''Referendum će biti održan najdalje do...''

Skrećemo lijevo od forda pa putem iznad Nidžovog restorana. Malo oblaka, malo sunca. Zavrnemo stazom desno i dolazimo do ogromne kamene kuće u začetku. Zidovi su tek do jednog i po metra izrasli, ali je površina velika. Između nje i gomile dasaka do druge Ristove kuće. Ova je pri kraju gradnje. Ili nije. Ulazimo kroz zadnji ulaz. Bez vrata i prozora. Neomalterisani zidovi. Pod nogama pijesak i umrvljen malter. U sobi koja gleda na more, plasatični bijeli sto i stolice. Stalaže sa čašama i tanjirima. Svukuda neke letve, cigle, blokovi. U većoj prostoriji, koja će nekad postati kuhinja/dnevna soba, instalirana je sudopera i česma. Voda sa spušta sa tavana, kroz crijevo. Gore su dva bureta od po jedne tone, kasnije sam vidio. ''Cale. 'oćeš kafu?'' pita potpuno razbuđeni moj novi saborac. Iako nikad ne pijem prije doručka, sad mi je svejedno. Potvrdno klimnem glavom. ''Slađu'', napomenem. Iz džepa vadi ključ za koji je vezano parče kanapa i izlazi kuda smo ušli. Kava se kuva negdje drugdje ali o tome sada ne mogu da razmišljam. Gledam kroz prozor. Pučina. Huk mora je ovdje malo glasniji. Sunce je ovladalo, ništa od kiše danas. Biće rintanje cjelodnevno.

Posle kavenisanja, nešto prije osam, izlazimo. ''Cale, 'ajde da složimo ove daske dok on ne dođe'' kaže kolega. Ćutke se mirim sa sudbinom i hvatam prvu...

''Aco, jesi li se naspav'o? Ja dorućkov'o, klanj'oi nešto ćit'o. Kako si?'' Pruža mi ruku, nasmijan je. Skijaška siva jakna i kafeni kožni ceger u ruci. Pun je nekih papira, valjda su to projekti za kuće. ''Dobro jutro Avdo'' kažem, ''naspavao sam se''. ''Jeste li kafenisali?'' pita. ''Aha'' odgovaram. Sad se i ja smješkam. Za razliku od mene, njemu je građeviski prostor ujedno i životni. I dobro mu je tu, rekao bih. ''Ćuješ'' nastavlja malo tiše, kao da mi govori nešto u povjerenju ''daću ja tebi petn'est evra, malo je deset''. Odlično, pomislim. Sad sam skuplji za pet evra. ''Hvala ti'' kažem smješkajući se. Ovaj čova djeluje pozitivno na ljude. Ni traga nervozi ili čemu sličnom na njegovom licu. Djeluje kao neko ko je davno pronašao svoj mir. Potapše me po ramenu. '''Ajde Aco da ti pokažem šta ćeš danas raditi.''

Panj je uz sami zid. Bilo je tu neko veliko drvo, mislim hrast. Korjena puno, zalaze duboko u zemlju. Biće ovdje puno posla. Imam na raspolaganju novu sjekiru, malj i ćuskiju. Prvo raspalim maljem, da mu opipam snagu. Mislim, panju. Neće se ovaj tek tako dati. Udri majkoviću, kažem sebi, i navalim.

Oko jedanaest, glad je neizdrživa. Ostavljam alat u rupu pored ranjenog panja i prilazim Avdu i Dobrici. Zidaju gornju Ristovu kuću i razgovaraju. Agregat bruji, kroz kabal daje energiju mješalici narandžastoj. Sari neimar zna šta me muči, nisam prvi koji je radio za njega. ''Aco, jesi ogladnio? Evo ti dolje u magazi, uzmi šta hoćeš, otključano je'' viče sa zida. Kad povisi glas, isti mu se utanji pa podsjeća ne ženski. Magaza je sa zapadne strane, u suterenu. Malo veći špajz sa drvenim policama. Na njima svega i svačega. Izbor hrane je veliki. Konzerve, sokovi, hleb, varenika, gotova jela, slatkiši. Uzmem pola hleba i paštetu u konzervi. I pola litra vrenike ''moja kravica''. Idem u improvizovanu kuhinju u kojoj smo jutros kavenisali.

Ni do ručka panj nije ubijen. Samo pola. Curi prvi dan. Dva sata. Nas trojica za bijelim stolom. Avdo iz svoje bogate prošlosti vadi razne dogodovštine. ''Kad sam '89-te radio u Novom, dođe mi Čedo Škobo, traži para...'' i slične priče. Posle objeda zapalim jednu. Jedini sam pušač u našem veselom trojcu.

Malo prije sumraka, panj je kapitulirao. Konačno. Pobjedonosno sam ga izbacio van, rupa je ostala velika. ''Bravo Aco'' pohvali me Avdo. Prva dnevnica je zarađena. Sad ćemo da kavenišemo. Plinski šporet i rešo su u magazi, Dobrica će da skuva. ''Neko ovdje mora spavati, da čuva alat'' reče neimar posle prve šolje kave. Ovo mi bljesnu kao odlična ideja. U sobi do ove sam vidio krevet i stolicu, neko je tu već spavao. Na prozoru vojničko šatorsko krilo. ''Ja ću!'' gotovo viknem. Imaću makar svoju ''sobu''. I noćni mir. ''Ovdje su nam, Aco, agregati, mješalice i,šege. Može ih ko odnijeti'' objašnjava mi, '' 'Oće li te biti strah?'' pita, smijući se. Žućkasti zubi su mu na broju. ''Držaću se nekako'' odgovaram, takođe se smijući.

Osjećao sam se kao agent CIA-e na terenu. Vidio sam to u jeftinim amerikanskim filmovima. Noć. Kuća nema vrata ni prozore. To sam već rekao. Šatorsko krilo visi sa jednog eksera. Kuća je van naselja, iznad puta. Ležim i pušim. Kao da se krijem ovdje kad je mrak, danju uhodim neke tipove. Recimo, gerilu. Onda dođem ovdje, uključim laptop, povežem se preko telefona i šaljem izvještaj. Kalašnjikov uz zid. Četiri okvira metaka. Ako me otkriju, nadrljao sam. Mučiće me i spitivati. Zato moram smisliti neki odbrambreni sistem. Bil Hikok je prostirao novine po sobi, da bi čuo uljeza ako se ušunja kroz prozor. Vojnici zakače žicu za osigurač bombe. Ja bih mogao... NEKO JE U KUĆI! Iz misli me prenu tiho koračanje u hodniku. Neko je ušao sa južne strane, pored terase. Pod nogama uljezovim pršti malter, pijesak i drugi sitini otpad građevinski. Čujem da je ušao u prostoriju pored, onu koju koristimo kao kuhinju. Ne dišem. Za ove prilike sam pripremio jednu letvu. Kraća je od metra. Pored kreveta. Krevet škripi pa ustajem polako. Uzimam upaljač u drugu ruku. Ustao sam. Idem bos. Ovaj u kuhinji se odomaćio, zakačio je sto, zvecnuli su tanjiri i čaše. Izlazim u hodnik. Lijevom rukom ću kresnuti upaljač, desnom ću zavitlati letvu. Ko u ovoj vukojebini obilazi kuće u sitan sat, sigurno nema dobre namjere. Stao sam u okvir vrata, upaljač je bljesnuo. Istovremeno sam podigao desnicu i... IDI U PIZDU MATERINU! Vičem psu kojeg sam na smrt uplašio. Ćuko strugne pored mojih nogu i zbriše van. Zvuci noću znaju da prevare. Vraćam se u krevet. Pričaću ujutru o mojojunačkoj akciji.

Dobrica danas pali kući. Valjda mu Avdo dadne neku kintu. Vratiće se za sedam dana. Ili deset. Biće manja gužva. Pozdravljamo se posle kave.

Palim manji agregat i priključujem mješalicu. Avdo mi je objasnio koliko vode da sipam, koliko lopata pijeska a koliko cimenta. Kad sve bude gotovo, izručim malter u kolica i vozim do zida. Sipam u dvije crne plastične kante i dodajem mu. I kamenje. Posle jedanaestodnevnog rintanja kod Nidža, koža na dlanovima mi je očvrsla pa mi ne trebaju rukavice. Pod Avdovim vještim rukama kamenje čini fini zid. Širok oko pola metra. Dok radimo, stari neimar pomalo pjevuši sevdalinke, pomalo priča. O svom životu. I ja ponešto ispričam o svom. Razgovor nam je neusiljen a vrijeme kao da brže teče. ''Zamasti ga malo, rijedak je, Aco'' upućuje me kako da ''zamijesim'' beton. Učim u hodu i šljakerisanje mi ne pada previše teško. Kako se dan bliži kraju, ja se bližim tridesetom evru. Zarađenom.

Posle šest, odlažemo alat. Perem mješalicu i kolica. Čistim lopatu, ispiram kante. Ulazimo u improvizovanu kuhinjicu iz koje sam sinoć izbacio nezvanog psa. Avdo pripaljuje fitilj u lampi petrolejci. Slabašno svijetlo obasja prostoriju. ''Aco. 'oćemo li pit' kafu?'' Dnevno ih popije duplo više nego ja. Odlazim u magazu i aktiviram plinski šporet.

Uz kavu i duvan, slušam priče iz Kurana. Imam osjećaj da ga zna napamet. Priča mi i da je završio medresu u Zvorniku iz kojeg je otišao prije dvadeset i nešto godina. Nikada se nije vratio. Ne pitam zašto. Bilo je trideset hodža, kaže, na jedan grad. Onda je otišao u službu kod nekog zidara. Pomagao mu besplatno godinu dana i ispekao zanat.Pa se osamostalio. Ženio se četiri puta. S prvom ženom je izrodio osmoro djece pa je ''oćer'o''. Djeca i unuci mu žive od Švajcarske do Sjedinjenih Država. Zovu ga da dođe kod njih, da se mane pustinjačkog života, ali ih on ne ferma. Tjera po svom.

Hrist je bio prorok, kaže Kuran. Zvao se Iso. Marija se zvala Merjema. Legenda o jajima ofarbanim u crveno je, zapravo, rezultat provjere njene nevinosti. Po Kuranu. Slušam ga a sve mi se više čini da je ta knjiga prerađena Biblija. Sve to isto, samo malo drugačije.

Imamo i jedan tranzistor na baterije. Gore u daščari ih je još nekoliko. U deset počinju vijesti. Priča se o referendumu. Slušamo i komentarišemo. Avdo zdušno podržava vlast. Objašnjava njihove laži, traži skriveni smisao koji vodi istini. Tako on misli. Vidim da je potpuno zagrižen za sve to pa ne želim da iznosim svoje mišljenje. A i stariji je puno od mene, nemam srca da mu kažem šta mislim o njima. Ništa lijepo.

Poslije vijesti, Avdo ustaje. ''Laku noć, Aco'' kaže i odlazi sa cegerom u ruci. Nikad se ne odvaja od njega. Malo je poguren, hoda kao neko ko nigdje neće zakasniti. ''Laku noć'' kažem i ustajem. Protežem se i odlazim u svoju odaju. Lampa sada obasjava moju ''sobu''. Šatorsko krilo i dalje visi sa eksera. Još nije hladno, neću zatvarati prozor.

Ispod Ristove kuće, koja nam je svojevrsna baza, dolje prema putu, ima plac koji valja očistiti. Očistiti od korijenja i sitnih panjeva. Sad već imam iskustva sa tim. Radim sam. Bacam ih na gomilu, poslužiće kao drva za ogrjev. Avdo reče da će tu graditi kuću neki ''sektaš'' iz Švajcarske. Naš jugović, živi tamo. Valjda je u Jehovinim svjedocima. Jednom je htio rasplamsati raspravu o vjeri sa Avdom. Ali ga je mudri hodža matirao. ''Šta ti misliš'' upitao ga je svjedok '' koja je vjera najbolja?'' ''Ona u koju ti vjeruješ'' glasio je odgovor. Posle su promjenili temu.

Moj ručni sat sam okačio o granu drveta koje je pošteđeno radi hladovine. Majicu sam svukao i ugnijezio je u raklje a odozgo stavio cigarete i upaljač. I plastična boca je tu. Putem prema ''pontu velja Vesla'' niko ne prolazi. Turisti su odavno u svojim gradovima, sada su šljakeri glavni igrači na primorju. Ponto sam posjetio prvi put kad sam radio kod Nidža. Na istočnoj strani rta, nema plaže. Kad se stigne tamo, kozja staza vodi niz gole stijene do čiste vode. Kao lozova rakija, rekli bi naši ljudi. Bila je nedjelja, neradni dan. Sunce je sa te strane, u jutarnjem miru kao da želi dobrodošlicu. Voda topla, nigdje nikog. Samo na kilometar daleko, ribarski brodić. I nebom nečujno preleti putnički avion. Jedna omalena pećina je tu, ne vidi se odozgo. U njoj stari časopisi. Izgleda da nisam prvi koji je uživao u ovom prirodnom raju...

Jedanaest sati, pokazuju kazaljke. Nagnem iz boce, popijem nekoliko gutljaja mlake vode. Početak oktobra, toplo je. Nema ni vjetra ni žive duše. Dolje iz naselja vire krovovi kuća. Zaključanih. Sa desne strane, kroz šiblje, nazire se bjelina Nidžovog restorana. Blizu je, manje od sto metara. Gladan sam. Ne znam gdje je Avdo. Ostavljam alat i krećem prema kući. Dok se penjem uz gomilu građevinskog otpada ispod prozora, gdje će ubrzo zasijati stepenice, vidim da je hodža za kuhinjskim stolom. Veselo me dočeka. ''Aco, jesi li ogladnio, ba?'' pita dok ljušti luk. Prije nego što sam uspio potvrdno odgovoriti, obavještava me: ''Uzmi jedi šta 'oćeš iz magaze ako ne mereš ćekat' rućak, a brzo će. Pržim nam krtolu''. Pržena krtola! Obožavam je otkad znam za sebe. Skoro koliko i krem. '' 'Oće li brzo?'' pitam, jer moj stomak počinje da svira. '' 'Oće, oće, Aco. Za pola sata najdalje. Jesi li se umorio? Sjedi, odmori'' Izvlačim bijelu plastičnu stolicu. ''Sjutra će nam doć Gojko'' kaže i sjecka luk u staklenu činiju. Plinski šporet smo iz magaze prenijeli ovdje. Otvara rernu, vadi tepsiju. Krtola se puši i miriše. Sipa luk, promješa i vrati nazad. ''Ko je Gojko?'' pitam. ''On je iz Krašića'' objašnjava kao da je jedva čekao da započnemo razgovor. ''Kleše kamen, dobar je. Spor je, ali dobar. I Boban će prekosjutra. Sad me je zva' ''. Širi se društvo, znači. Šta da se radi. Mir je bio kratkog daha. '' 'Oćemo li kafenisati?'' pita dok rasprema sto. Gladan sam, pomislim. ''Nešto ne bih sad'' odgovorim. ''Ajd skuvaj meni jednu, 'oćeš?'' He, čuješ hoću li! I tri, samo da sam daleko od krampa i ćuskije. ''Da, naravno'' kažem i ustajem. Hodža odmah kreće sa pričom. ''Radio ja na Rose, devedeset treće. Doš'o mi Stevo i kaže – nemam Avdo šta jesti. A ja mu raširim novćanik, on pun maraka. Uzmi ba kol'ko 'oćeš. Tad sam živio u hotelu, ona inflacija, nigdje nikog. Ja pogodio pos'o u markama...'' Slušam ga dok srče kavu bez šećera. A da je čovjek široke ruke, to sam shvatio čim sam počeo raditi za njega. Trošio je pare i davao ljudima, kao da su lišće sa grane. Nije previše mario za sjutra. Nije bio u grču, kao ja. Kao da mu je sve bilo potaman. Previše sam puta bio dekintiran da bih mogao biti opušten kao on.

Kava je popijena, krtola je ispržena. Sipamo svak u svoj tanjir i gozba počinje. Stomak mi zahvaljuje...

Uveče, uz petrolejku i šum mora, sledi druga priča. Najstariji sin, kad je krenuo u školu, naručio je buđenje kod oca. Al' ovaj to nije uradio. ''Babo, što me nisi probudio?'' upitao ga je. ''Probudio sam te juče, kad je bio prvi školski dan. Sad ćeš se ti sam buditi'' glasilo je opravdanje. ''Ali, prispaću, pa neću otići u školu!'' ''A ti spavaj ako ti se spava. Šta će ti škola?'' ''A šta ću bez škole, babo?'' ''Hajd' sa mnom da zidamo ba, hahaha!'' Hodža je za sve imao jednostavno rešenje.

Od dolaska na poluostrvo, nisam se brijao. Obučen u radničke dronjke, uveče bih rapustio kosu. Izgledao sam sablasno. Jednom prilikom sam se našalio rekavši da me je strah noću na ovoj samštini. ''Ne boj se, Aco'' tješio me je. ''Ko te zna, zna da si iz sedamn'estog vijeka, neće te niko dirati'' i zacenuo se. Zacenuo sam se i ja.

Sledećeg jutra, posle kave, bijela fića je dostenjala do kuće. Iz nje se izvukao stariji malecki tip. Debeo, izbuljenih očiju. Boju lica mu je bilo teško odrediti. Tamnosiva. Ili tamnokafena. Puvao je kao da nosi vreću cimenta na leđima. Veliki dvonogi žabac. ''Dobro jutro'' reče pružajući mi ruku. ''Ja sam Gojko'' Aa, ti sidakle taj, pomislih. Kameni tip. ''Dobro jutro'' uzvratim pozdrav i predstavim se. ''Đe je Avdo?'' pita i hvata se ibrika. Prvo kava, naravno. Opušteno. Kamenje ionako neće nigdje pobjeći. ''Gore je, još nije došao'' odgovaram i izlazim. Još malo pa će svo korijenje biti izvađeno. Spustim se do svjedokovog placa, zgrabim kramp i raspalim. Posle petnaestak minuta odozgo, između dvije Riletove kuće, začuju se ujednačeni udarci čekića. Kamenje je počelo mijenjati oblik.

Risto će doći za vikend, donijeće dvije hiljade, obradova nas Avdo za ručkom. Odlično, pomislim, palim u Nikšić, čim dobijem kintu. Da odmorim dušu i tijelo. Da popijem koju s drugovima. A možda se i Pesma predomisli... Ako je vjerovati kalendaru koji sam iscrtao u jednom notesu, do danas sam zaradio ljutih sto pedeset evra. Za nekog sića, za mene ozbiljna suma. Do vikenda bih mogao upisati još šezdeset.

Rista sam upoznao u septembru, kad je dovezao novu crvenu ladu nivu. Prevarant i mufljuz od karijere. To mu je pisalo na licu. Nije se moglo sakriti, kao šuga. Avdo ga se plašio, ne znam zbog čega. Nije pokazivao strah ni u bezizlaznim situacijama, to sam vidio više puta kasnije tokom rada na njegovim gradilištima, ali kad bi ga Rile Prevara pozvao, skakao je na noge brzo kao zec. I potvrđivao svaku prevarantovu riječ. Nikad nisam saznao u čemu je caka. Tip je imao crnu kratku kovrdžavu kosu. Blizu pedeset. Izgledao je odlično za svoje godine. Vjerovatno zahvaljujući sportu. Skladne crte lica, na kojem nije bilo tragova smijeha. Hladan kao kamen u januarskoj noći. I nemilosrdan, reklo bi se. Kad bi rekao Avdu da izatrke skoči u more, sa sve odjećom i mistrijom, mislim da bi ovaj to uradio istog trenutka. Zvanično, bio je vlasnik firme, u Novom Sadu, koja se bavila prodajom proteza za invalide. Jednom takvom je Nikoli kompenzovao boravak sina Marka u njegovom objektu. I parom novih štaka. Avdo mi je ispričao da prevarantova žena Jana posjeduje neke firme u inostranstvu. Zaostavština od umrle tetke, ili tako nešto. Tek, para nije moglo da fali.

Tog vikenda Risto nije došao. Ni sledećeg. Ni do kraja oktobra. Uzalud sam, svako malo, izvijao vrat i upirao pogled gore prema krivini. Crvene lade nema. Ni para. A do tad, ništa od puta u Nikšić.

Dobrica se vratio. Posle drugog dana, dosadilo mu je bitisanje kući. Ovamo mu je još dosadnije. Nema struje, nema televizora. Za mene je to bio odmor, za njega kazna.

Boban je, dok je plivao u vodama sitnog kriminala, često koristio pseudonime. Jedan od njih je Neđo. Snažan kao bik, nešto niži od mene, a to znači niži od sto devedeset centimetara. Ćuskija je u njegovim rukama bila poslušna kao olovka. Nisam mu zavidio. Svaki radni dan sam doživljavao kao kaznu. Križao kalendar, upisivao dnevnice. Sad sam već na oko šeststo evra. Avdo je ponekad davao neku sitnu kintu za cigare i vaučer. Posle to nije htio da odbije od zarade. Bio je majka za šljakere.

Tokom novembra je zahladilo, ali nisam napuštao moju odaju. Gore u daščari, bila je peć, bilo je toplo. Ali je mir bio u mojoj sobi. Uz suprotni zid sam nasložio neke cigle pa preko njih daske. Stolnjak od novina i eto radnog stola. Na njemu tanzistor, budilnik, neke knige, cigarete, petrolejka i druge sitnice. Ostajao bih često do ponoći čitajući i slušajući radio. Našao sam neke knjige u Avdovim natkasnama, gore u daščari. Iznenadni bljesak u tami šljakerskog bivstvovanja. Skoro da sam zapjevao od zadovoljstva. ''Cale, video si nekad pre knjige?'' upitao me je Dobrica, ne razumijevajući moje ushićenje. Čitao sam D. Ćosića, Albertinu Sarezal, O'Henrija i još neke. Vani kiša i vjetar, šatorsko krilo, pričvšćeno letvama i ekserima za beton, je lupalo, nadimalo se. Ogrnut ćebetom, uživao sam u svom miru.

Prošao je novembar, Riki novosadski nije izvolio doći ni evre donijeti. Njegov dolazak je najavljivan za svaki sledeći vikend. Put u Nikšić mi je stalno izmicao.

Kiša i zimski uslovi su nas natjerali na unutrašnje radove. Malterisanje, fugovanje, a kad bi se razvedrilo, radili bi na kopanju velike rupe. Tu se kasnije ugnijezdila bistjerna za vodu. Dobrica i ja smo provodili svaki dan zajedno. Neđo i Gojko su povremeno dolazili. Iscurio je i novembar, crvena lada se nije pojavila na onoj krivini gore...

Jedne večeri sam sjedio kod Nidža i Rajka, u kuhinji koju sam u septembru loše okrečio. Agregat davao energiju televizoru, a ovaj je prikazivao Nikšić. Neka emisija snimljena u glavnoj ulici. U tom trenutku sam osjetio da se više nikada neću vratiti u svoj grad...što se, srećom, pokazalo kao netačno predosjećanje...

Dvadeset sedmi decembar 2004.

Avdo je otišao u Tivat da nađe neku kintu. Nova godina je bila na pragu a para niotkud. Tog dana nisam htio da radim. Sjedio sam u kuhinji i slušao radio. Emisija o sportu, poslednja za ovu godinu. Opet se čujemo sledeće godine, kaže spiker. A kad ću ja kući?

Oko četiri sata, odozdo sa puta se začuje zvuk Neđovog sitroena koji je bio u fazi raspadanja. Od konačne propasti ga je spašavala bakarna žica kojom je bio utegnut. Skrenuo je ovamo put kuće i dodao gas. Stari francuz je zaprdio i parkirao se između dvije kuće, kod stražnjeg ulaza. Izašao sam a i Dobrica je odložio alat. Bio je oblačan i suv dan. Dan slobode i odlaska posle tromjesečnog rintanja...

Sitroen je bio pun namirnica. Prije nego što su njh dvojica izašli iz kola, shvatio sam da su pare nađene. ''Aco, imam ti samo petsto evra sad'' reče Avdo kad smo počeli nositi hranu u magazu. Petsto evra! Put je otvoren! ''Poslaću ti ostalo kad donese Risto, znaš'' E sad me baš briga za tog prevaranta! Ulazim u svoju sobu, koja će to prestati da bude, na brzinu se presvlačim. Neđu se žuri, pada mrak. A svijetla su sitroenova slaba.

Odnekud se stvorio Rajko. Pružam mu ruku za zbogom. Tip ne može da vjeruje da odlazim. Izbečio, ništa ne progovara. Za ova tri mjeseca su, izgleda, navikli na mene. Nisu računali na odlazak kao opciju. Bacam stare farmerke na krevet. Iz torbe vadim odjeću u kojoj sam ljetos doputovao. Mislim, na samom kraju ljeta. Svijetloplave farmerke i bijela majica. Patike, bijele. Neđo mi je negdje jesenas poklonio plavu zimsku jaknu, mislim da je to dio neke stražarske uniforme. Oblačim je, pakujem neke sitnice u torbu i izlazim. Pozdravljam sa se Avdom i Dobricom, sitroen brekeće u zimskom sumraku. Krećemo. Ehej,dođe mi da zapjevam!

Na Tivatskoj stanici gužva. Autobusi odlaze i dolaze, osjeća se predpraznično raspoloženje. Posle toliko vremena u divljini, osjećam se kao da žedan pijem izvorsku vodu. Za koji minut treba da stigne autobus koji ide u Podgoricu. Taj je moj. U džepu mi je petsto evra. Zaradio sam preko hiljadu. Javio sam Miču i ekipi da stižem.

Na podgoričkoj stanici takođe gužva. Izlazim i odmah se upućujem prema peronu na kom ćute autobusi za Nikšić. ''U koliko krećemo?'' pitam tipa ispred otvorenog busa. Valjda je vozač ili kondukter. ''Za deset minuta'' odgovara i radoznalo me posmatra. Vjerovatno mu djelujem kao pustinajak sa bradom od tri mjeseca i dugom masnom kosom. Briga me, konačno je došao taj dan. Zamišljao sam ga često, za ovih devedeset dana, kao đevojka udaju. Ulazim i idem ka poslednjem redu sjedišta. Ne volim kad sam naprijed pa kad mi se nakači kakva baba sa torbama. Ovako krupan, jedva da stanem na dva sjedišta, ako je bus manji. Zato biram poslednji red. Spustim torbu i sjednem. Odahnem. Poslednja etapa puta je preda mnom.

Sat vožnje je nekako prošao, pedeset četri kilometra su savladana, svijetla Nikšića mi grijudušu. Dok vozač manevriše, kroz prozor ugledam Cumov crveni ford eskort sa dvoje vrata. Parkiran je uz trotoar. Veselo izlazim, prvi od pet-šest putnika. Zabacim torbu preko ramena i dugim korakom krenem prema Dovli, Miču i Cumu. Izašli su na decembarski mraz i smiju se mom pustinjačkom imidžu. Smijem se i ja, srećan što ih vidim...

30. novembar 2006.

U foajeu zgrade Zahumlja, nekoliko ljudi. Jedan od njih sam ja. I jedini koji ima tremu (strah pred nastup, pet slova). A toliko je snažna kao da nikad do sad nisam sjeo na stolicu, uzeo gitaru i rekao - dobro veče.

Dobio sam salu na sat vremena. Četvrtak veče u sedam. Škomi je odštampao reklamni plakat i pozivnice. Ljudi dolaze, uglavnom ih znam. To mi ne smanjuje tremu. Salu sam dobio za dž, razglas sam iznajmio za dvadeset evra. Stigla je i ekipa TV Nikšić. Mlada sićušna djevojana drži mikrofon, tip je zametnuo kameru na rame i uperio mi je u nos. Mislim, u lice. Prekrstio sam ruke i ozbiljno odgovaram na pitanja. Da, pišem i komponujem. Album? Na proljeće, vjerovatno... I sve tako nešto. Završava se intervju, ekipa prelazi u salu, čeka se pojavljivanje čuvenog kantautora. Duboko uzdahnem i pođem hodnikom koji vodi na binu. Crna majica takozvana dukserica, svijetloplave farke i zimske duboke cipele. Svježe obrijan, kosa smirena uljem. Gitara je na sceni, na stalku, pored barske stolice. Dočeka me glasan aplauz. Osmjesi na licima. Dolje kod vrata, svjetli lampica na kameri...

Prošle godine sam konačno snimio ''Moj brod'' i razdijelio radio stanicama. Pjesma se svidjela čak i tipu kod kojeg sam radio te jeseni. Momak je bio aktivni proizvođač krtole. Nekako je i ličio na nju. Bio je potpuno oduševljen. Poslao mi poruku, dugu. Onda mi je predložio da komponujem melodiju na njegov jedan tekst. 'Ajde pošalji, kažem. Ne znam šta sam očekivao, ali je usledio totalni šok. Bilo je to nešto na nivou klinačkog pisanja. Nešto što se prevazilazi u četvrtom ili petom. Razredu. ''Ovo snimimo i pustimo kad je pozovem na kafu. I da joj kažem – ovo je onaj bez duše...'' Strašno. Naravno, ja bih trebao i otpjevati TO. Ne sjećam se kako sam se izvukao.

Autorsko veče u Zahumlju je bilo OK. Sjutri dan je uslijedio snimak na lokalnoj televiziji. Intervju i dio svirke. Osjećao sam se kao važan baja.

Posle dva dana, u velikom hangaru kod željezare, razvrstavao sam krtolu i komentarisao minuli događaj sa Blekom. ''A šta da sam ja došao, u 'Armani' odijelu?'' ponosno se smješnuo zamišljejući sebe na stolici sa sve kravatom i bijelom košuljom. ''To bi tek bilo nešto'' kažem dok razdvajam male i velike krtole. ''Gledaj me u nedjelju, u pet. Biću uživo na televiziji'' obavještavam Bleka koji mudro klima glavom, sa poluosmjehom na licu. Ostavim ga da razmišlja o sebi i Armaniju.

Mislim da se emisija zvala nedjeljno popodne. Veljo me je planirao za jednog od gostiju. Na Batov predlog. Sve je bilo dogovoreno, ja sam bio spreman. Još oko tri. Ali sam u pet bio negdje drugo...

Tog dana sam osjetio bol ispod stomaka, ali nisam previše brinuo. Bruh i ja smo se družili od malih nogu. Nikad nisam uspio nagovoriti sebe da odem u bolnicu riješim se tog prijateljstva. Dok, tog trećeg decembra, on nije krenuo da napusti mene. I odabrao zanimljiv trenutak.

Boljelo je sve jače. Peti sat se bližio. Još jače. Još jače. Gocov sivi audi je gutao prostor ispred sebe dok sam iskrivljen na suvozačevom sjedištu jaukao od bolova. Čuo sam ženski glas koji govori da me vozi pred bolnicu odmah, a ne pred hitnu pomoć. Bio sam polusvjestan. Malo toga pamtim. Sjećam da je Goco nekom odbrusio preko telefona da ga viš ne zove, dok me je maltene nosio kroz neki hodnik. Poslednji put kad smo nas dvojica bili u ovakvoj situaciji je bilo prije puno godina. Imao sam deset ljeta. Ili jedanaest. Goco je tada bio golobradi mladić. Sječivo ručne testere je prešlo preko moje lijeve ruke, bijela kost je bljesnula...

Stavljaju me na neki krevet. Potpuno mi je svejedno što me neko svlači. Doktor pritska kritično mjesto, vrištim od bola. Pominju operacionu salu, pidžamu, zdrastvenu knjižicu. Osjećam da ću povratiti, sestra donosi lavor. Čujem Mikov glas, i on je dojurio. Druga sestra viče na njega, kaže da je bruh sitnica. Osjećam da nije baš tako, u mom slučaju. Čujem Mika kako viče na nju, psuje je. BRAT MI UMIRE PIČKA TI MATERINA! Znajući kakav je kad ''plane'', očekujem da je zadavi tu na hodniku ili izbaci kroz prozor. Možda oboje. Goco ga smiruje, u ovom trenutku ubistvo nikom ne treba. Bol je toliko jak da sam prestao da jaučem, nemam snage. Prebacaju me na pokretni krevet i voze u salu. Ne znam ko je pored mene. Poslednje što pamtim je kad mi sestra stavlja nešto na lice a ja udahnem...

Nisam siguran spavam li ili ne. Opijen sam i ravnodušan. U hodniku je čitava ekipa. Goco me pita kako sam. Cum, ozbiljnoga lica, kaže da je operacija trajala tri i po sata. Ostali ne prilaze. I svi su ozbiljni. Spava mi se.

Sledećeg jutra me budi oštar bol iznad pojasa. Nekoliko kreveta je u sobi. Prozori su visoko, ne prepoznajem zgradu ispred. Sa lijeve strane, iza staklenog zida, sjedi mlada medicinska sestra. Iz nosa mi visi tanko gumeno crijevo, završava se u plastičnoj kesi. Osjećam ga u grlu. Instinktivno gutam pljuvačku, pokušavajući odstraniti odvaratan osjećaj. Uzalud. Pogledam dolje. Još četri takve naprave su na meni! Gumena crijeva i plastične kese. Usvakoj neka tečnost. Shvatam da moj organizam obavlja funkcije na ne standardan način. I da sam u šok sobi. I da mi se spava.

Iz dremeža me budi dežurna sestra. Nešto me pita. Jedva odgovaram, svaka riječ izaziva bol u rani. Mijenja bocu koja visi na stalku. Nova je puna providne tečnosti. Polako kaplje niz crijevo pa kroz iglu koja mi je u lijevoj nadlanici. Hrana i voda. Malo kasnije u sobu ulazi ljekar koji me je operisao. Stariji čova, namršten ali dobar. Takvim ljudima se to odmah vidi. ''Kako si?'' pita. ''Spava mi se'' odgovaram. ''A što ti se spava?'' ''Ne znam, od opijuma, valjda.''''Spavaš od juče'' kaže. ''Kad si osjetio bol, posle koliko vremena si došao u bolnicu?'' pita oštrim glasom, jednako namršten. Polako se prisjećam. ''Posle sat vremena, mislim'' odgovaram trpeći novi bol uz svaku izgovorenu riječ. ''Aha'' počinje da računa na glas ''i dok smo okupili ekipu, dva. Da si zakasnio još sat, bilo bi kasno. Dobio bi gangrenu i ne bi te mogli spasiti. Crijevo je počelo da trune, odstranio sam oko trideset centimetara.''

Sestre u šok sobi su garda medicinskog osoblja. Ne znam da li je drugdje tako ali u Nikšiću jeste. Uvjerio sam se u to tada. Lijepe i ljubazne, neusiljenog ponašanja. Ni traga nervozi i umoru. Kao da su kod kuće. Na bluzama pločice sa imenima. Slađa. Starija od mene. Crnokosa, kao iz holivudskog filma. Noćna smjena. Stavlja novu bocu. Na mom krevetu Politikin zabavnik i Singerove priče. ''Čini mi se da si mi poznat odnekud'' kaže gledajući u moju literaturu. ''Bio sam na tv-u nedavno'' žurim da se pohvalim ''ja sam svirac, znate...'' ''Aha'' kaže i pričvršćuje iglu na mojoj ruci. ''A je l' to nešto opuštajuće?'' pitam za tečnost koja mi ulazi u venu. Pogleda me. ''A šta bi ti?'' ''Samo nikotin'' kažem. ''A, zapalio bi jednu?'' kao da joj je laknulo što nema posla sa narkosom. ''Bih, ako to može'' kažem i pokušavam da se osmjehnem. Sigurno ostavljam utisak, plijenim pojavom. Iscrpljen, jedva govorim, kosa po jastuku, nečešljana nekoliko dana. '' 'Ajde dok ovo istekne pa ću doći'' reče i ode u staklenu sobu.

Osim mene, tu je nekoliko baba. Neka uzdiše, neka spava. Ja ćutim. Pokušavam da čitam ali me i to brzo zamori.

Slađa je održala riječ. Isključila je bocu i pomogla da ustanem. Pokupim svojih pet priključaka u ruku i uz njenu pomoć izlazim u hodnik. Donijela je stolicu, stavila je pored kante za smeće. Sjednem. U džep na gornjem dijelu pidžame mi stavlja plastični upaljač i tanku cigaretu. ''Ovo je zabranjeno ali 'ajde. Doći ću kad ispušiš.'' ''Hvala'' kažem joj i jedva čekam da zapalim. Cigareta! Posle toliko dana! Povučem duboko i imam osjećaj da udišem dim šumske vatre. Ali, nema veze. Povlačim sledeći i sledeći.

Poslednjeg dana u šok sobu stiže nova baba. Krevet do mojeg. Dvije sestre je svlače golu, okrećem glavu na drugu stranu. Baba ćuti. Presvlače je. Kad su završile, mlađa pokazuje papire starijoj. Smješno im je babino ime. ''Ovako ću onu moju da nazovem kad me naljuti'' kaže i prigušeno se kikoće. Želim da znam kako se zove baba, ali ćutim. Nikada nisam saznao. Njih dvije završavaju i odlaze. Baba leži i gleda u plafon. Možda je Dunđera. Ili Eleonora od Straševine. Ko će znati.

Uveče, oko jedanaest, iza staklennog zida, stiže dašak normalnog života. ''Alo, đe si? Je si kolima? Oli, života ti, da me odvezeš do Markove, da kupim nešto da jedem, crkoh od gladi?'' Glas sestre sa crvenim brushalterom. Vidio sam jednu bretelu kad mi je mijenjala bocu. Markova samoposluga, radi dvadeset četiri sata. Zatvaram oči i maštam... Ulazim i uzimam korpu. Kupujem hleb, salamu, majonez. Gitara na leđima. Kasnije, kući, navalim da jedem kao vuk. Na radiju ponoćne vijesti. Posle objeda kuvam kavu. Četiri kašike šećera. Srčem, povlačim dim, odlično mi je...

Sjutri dan sestre me pripremaju za odlazak na odjelenje. Iz nosa mi vade plastično crijevo, miču mi i druge priključke. Ostaje samo jedan. Onaj što ulazi kroz ranu. Dovoze kolica. Pomažu mi da se smjestim u njih. ''Idemo, bi bi'' govori vesela sestra koju vidim prvi put. Gura me ispred sebe. Stižemo u sobu, ne sjećam se broja. Tu je jedan stariji tip, njegova žena sjedi pored kreveta. Moj je do prozora. Smještam se. Sestra odvozi kolica i zatvara vrata. Sad mogu primati posjete. Vidjeću rodbinu i prijatelje prvi put posle operacije. Vani je sunčan zimski dan. U sobi je toplo. Radijator je vruć. Bol u leđima. Pokušavam da se namjestim udobnije ali uzalud. Dobijam samo škripu kreveta. Onaj iz šok sobe je bio neuporedivo bolji, imao sam nešto kao dalinjski upravljač. Jedno dugmence podiže i spušta gornji dio, drugo dugmence podešava donji. Ovaj ovdje je malo primitivniji. Bez elektronike.

''Dragice, okreni me!'' viče moj cimer baš u trenutku kad me je san prevario. San bježi, Dragica skače sa stolice. Tip je debeo, skoro bez prestanka uzdiše, jauče, puhće. Ne pitam koja ga je nevolja zadesila. Jasno je mi je da nije mala.

U tri sata počinje posjeta. Za nekoliko minuta soba je puna. Dolazi mi šira i uža rodbina, čitavo društvo. Smjenjuju se, ne mogu svi stati. Cimer se nekako uzdržava od jaukanja.

U četiri nema nikog. Osim nas koji tu moramo biti. Tip u plavom kobinezonu ipak provjerava da se neko slučajno nije prošvercovao. Na leđima mu je logo firme za koju radi. ''Onaj radi za sekurite'' rekao bi naš narod. SEKURITATEA. Kako je ta riječ zvučala strašno 1989. godine, kad sam je prvi put čuo. Novine su pisale o svireposti družine koja je brinula da riječ, djelo i lik Nikolaea Čaušeskua sijaju bezbjedno.

Mrak je pao na Nikšić. Pokušao se uvući i u sobu u kojoj sam bitisao ali mu neonske sijalice nisu dozvoljavale. A radijator je davao sve od sebe da i decembarski mraz ostane sa one strane zidova. Oprezno se spuštam sa kreveta, jednom rukom pridržavam plastičnu kesu u koju se skuplja nešto što izlazi iz rane. Žućkasta tečnost. Dovučem se do prozora. Zimska noć. Bolničko dvorište. Ogoljela drveća. Sa druge strane bijele gvozdene ograde je ulica. Skoro pusta. Trepere svjetiljke. Jedan prolaznik, poguren. Toplo obučen, korača brzo. Prema centru. I jedan automobil promiče. Vraćam se do kreveta. Sjednem. Ako legnem opet će bol uz leđa. Cimer spava, valjda. Sad mu je sin tu, snažan krupan momak. Kožna jakna je zategnuta na ramenima. Čita novine. Nikom nije do razgovora. Meni najmanje. Današnji razgovor i smijeh još osjećam. Rana me opomene svaki put kad otvorim usta. Zato gledam da budu zatvorena.

U sedam mlada sestra njegovane raspuštene kose otvara vrata. ''Večera'' pjevuši ulazeći. ''Da vam donesem ili ćete doći?'' pita me. Za cimera se zna, jedva da može ustati i otići u kupatilo. ''Doći ću'' odgovaram tiho.

U trpezariji je desetak građana sa privremenim boravkom u ovoj ustanovi. Neke žene i ljudi. Svi izgledaju NEKAKO, samo bih ja mogao poslužiti u polju. Da prepadam vrane, na smrt. Visok i poguren, još više smršao, masna duga kosa, blijed kao smrt. Ako je smrt blijeda. Razgovaraju međusobno i žvaću. Mnogima se ne žuri kući odavde. Ovim starijima. Jedem nešto kašasto. Posle uzimam krofnu. Čvrsta hrana, prvi put za ovih nekoliko dana. Računam u sebi koliko dugo sam tu. U šok sobi pet dana. Znači, ukupno šest. Možda ujutru, za vrijeme vizite, saznam koliko ću još ostati.

Posle večere, koju sam jedva pojeo, prolazim hodnikom kao ranjenik. Jedva čekam da uđem u sobu i legnem. Na hodniku je živo. Bolesnici i sestre se mimoilaze. Svima je dobro osim meni. Otvaram vrata i ulazim. Dočeka me miris domaće hrane. Dragica je opet na stolici pored kreveta. ''Dobro veče'' kažem i klimnem glavom. ''Dobro veče'' odgovara. Legnem, pokrijem se ćebetom. Gledam u zid preko puta i ćutim.

Miko mi je donio cigarete i upaljač. Kartonska ambalaža u kojoj je bio sok, služi kao pepeljara. Cimeru i Dragici ne smeta dim. Nudim ih mandarinama, imam punu kesu. I još nekih đakonija. Ali mi samo mandarine prijaju. I duvan.

U sred svojih muka, okretanja po krevetu i stalnih bolova, cimer mi kaže: ''Ja tebe znam''. Pogledam ga bolje – nema ga u mojoj memoriji. ''Otkud?'' pitam. ''Mi živimo na Bogetićima, ja sam taksista. Tamo sam te gledao'' Aha, tako. Objasnim mu da sam nekad radio, a i živio, na Glavi Zete. Znači, to je veza. Posle se nekako raspričasmo. Debeljušna Dragica živahno objašnjava otkud bolest. ''Sve mu je ovo što je previše činio dobro ljudima. Svako malo je davao krv. A sad njemu treba pomoć.'' Cimer,između jauka,dodatno objašnjava: ''Meni je sitno bilo i po dva puta na dan dati krv i vratiti se na posao''. Pričamo tako do devet. I ja sam se njima izjadao. Onda gasimo svijetlo ali mrak u sobi nije potpun. Staklo iznad vrata propušta svjetlost iz hodnika.

Ležim i razmišljav o svemu i svačemu. Rat. Riječ od tri slova. Kako je ranjenicima u ratu? Kad, osim što trpe bolove, strahuju i za bezbjednost. I za porodicu. Kad zagrme bombe, zaštekću puške... ''Dragice, 'ajde šta si sjela, ne damo ovome momku zaspat'!'' Prenem se a krevet opet zaškripi. Zabole leđa. Dragica skače, okreće muža, daje mu vode. Ustajem i ja. Pokušavam podesiti krevet. Povlačim neku ručicu, gornji dio se podiže. Ponovo legnem. Ništa udobnije. Bol je na svom mjestu. Cimer prigušenim glasom viče na ženu, svjestan da mu ništa nije kriva i da mu ne može pomoći. Valjda mu je lakše kad malo podvikne. Tako biva do jutra. Niti ja spavam niti je njemu bolje.

U devet dolaze moj ljekar i načelnik lično. I jedna sestra. Referišem doktoru kako mi je, šta sam jeo, jesam li izlazio napolje. ''Dobro, dobro'' kaže, jednako namršten, dok pregleda papire okačene na krevetu. Načelnik izgleda savremeno. Visok, crnokos. Frizura na razdeljak. Kasnije sam saznao da je specijalizirao nešto u dalekoj Americi. I djeluje nekako američki.

Posle vizite sam uspio zaspati jedan sat. Kad sam se probudio, cimerov krevet je bio prazan, posteljina promjenjena. I drvena stolica je nestala. Vjerovatno je odlučio da umre u svojoj kući.

Sad malo hrabrije koračam hodnikom prema trpezariji. Tamo je jedan novi tip. Suvonjav, stariji od mene. Posle ručka, đipi za mnom. Hoda pored i priča o svojoj rani. Zavrće majicu, pokazuje zavoj. Želim da što prije uđem u sobu i da ga odjebem. On želi da se družimo. Priča kao navijen. Stižem do sobe, pritiskam kvaku. Ovaj očekuje da ga pozovem unutra ali mu zalupim ispred kukastog nosa. Konačno mir. Legnem, uzimam cigarete sa natkasne. Otpuhnem prvi dim. Uzimam telefon, provjeravam poruke.

Prvi put da je soba samo moja. Vani se vrijeme promijenilo. Ojužilo, počela je kiša. Nisam upalio svijetlo, ono sa hodnika je dovoljno. Stojim uz prozor. Noge mi podrhtavaju. Dok gledam u noć, dolaze mi Vitovi stihovi. I opet jesen, i opet sam si, Vitomire...svako te je nadanje izdalo...

Negdje oko dva ujutru, vrata se bučno otvaraju, sijalice sa plafona zablješte. Dežurna sestra uvodi neke momke, svi su bučni. Rasprema krevet do mog. Momci su drski, sestra prema njima takođe. Jedan od njih je dobio nekoliko udaraca po glavi, stavljaju ga na krevet. Bila je tuča u lokalu, u centru. Sijevale su pesnice i pištolji, saznajem iz razgovora. Ovaj što je izudaran, ima nekoliko konaca na čelu. Mlađi od mene. Djeluje otresito. Ubrzo mu stiže žena. Nije ništa opasno, tješi je. Ko ih jebe, ne mogu mi ništa. Drugovi odlaze, odlazi i sestra. Ostaju njih dvoje. Izvinjavaju se što su me probudili i gase svijetlo. Opet je polumrak u sobi ali je mir otišao.

Posle sat vremena stižu dva inspektora da provjere ranjenikovu priču. Ispostavlja se da je i on pandur. Opet ispočetka slušam kako se sve odigralo. ''Oni meni nešto dobacuju, ja i Marko ništa, onda opet nešto dž dž dž, onda mu ja kažem pušti me tamo, on me udari šakom je njega nogom, skoče svi, skoči Marko, padne ovaj dolje pa ga ja nogama u glavu du du du, onda mene neko s leđa pištoljem po glavi, ja padnem...'' Inspektor ga prekida i traži da se vrati na početak. Pita ko je gdje stajao, je li imao kod sebe službeni pištolj. Saznajem da su ''oni'' lokalni kriminalci kojima panduri gledaju kroz prste, ali ne i ovaj koji mi je cimer. Ujutru, kad smo nekako postali prisniji, ispričao mi je u povjerenju da nije sve baš tako bilo. Krimosi su izvukli deblji kraj te noći, a on je došao u bolnicu da bi imao dokaz za slučaj da se sretnu na sudu. ''Tukao sam ja njih kad smo bili đeca, ko ih jebe'' reče i namignu mi. Čuvaću tajnu do groba.

Posle vizite i vrlo malo spavanja, onako ležeći, napipam ručicu u mehanizmu kreveta. Cimnem je i tad se desi čudo. Gornji dio kreveta prvo zaškripi (što je stalno činio) pa tresne dolje, i ja s njim. U tom trenutku bol u leđima potpuno nestane. Gotovo automatski utonem u san.

Kad sam se probudio, bilo je podne. Osjećao sam se odmorno, prvi put otkad sam ovdje. Pogledam desno, krevet je prazan. Opet je soba samo moja.

Nakon posjete, odmah iza četiri, mrak poče padati na grad. Stajao sam pored prozora i pušio. Ima nešto u zimskom sumraku. Sad su me noge čvršće držale, pa sam stojeći ispušio cijelu cigaretu, gledajući kako kiša svira po dvorištu i ulici što vodi prema domu JNA. Bezbroj puta sam posmatrao kako se u kišnom sumraku pale ulične svetiljke, i svaki put me je opčinjavalo ono ''nešto''. To ''nešto'' je u Nikšiću imalo poseban šmek... Ugasim cigaretu u kartonsku bocu i vratim se na krevet. Legnem ne paleći svijetlo.

Došao je deveti, poslednji dan boravka ovdje. Doktor je izvadio konce, sestra je uklonila zadnji priključak. ''Idi kući, možeš se kupati, pripazi na hranu dan-dva.'' To su bile instrukcije pred odlazak. Ostavio sam neko voće i sokove koje sam dobio, presvukao se i polako spustio do prizemlja. Izlazna vrata me gledaju. Razvedrilo se, decembarsko sunce žiži. Mahnem portiru i izađem. Oštar vazduh mi poželi dobrodošlicu. Pogledom tražim Batov crveni reno, dok staračkim korakom silazim spustom kojim se penju kola hitne pomoći kad nevolja vikne. ''Jesi li živ mrčo?'' smije se Bato, gledajući me kako se vučem preko parkinga. ''Nešto malo'' odgovaram uz osmjeh i pružam ruku. Nekako se spakujem na suvozačevo mjesto, Bato okreće ključ. Obukao je crnu jaknu, crna kapa na glavi. Na meni je crni kaput, vunena kapa iste boje. Momci u crnom napuštaju bolničku avliju. Reno izlazi na ulicu, skreće lijevo. Grijanje ne radi.

Mart 2007.

Zima je, uglavnom, rekla šta je imala, a i moja boljka polako prelazi u zaborav. Dani bivaju topliji, ali samo pomalo. Proljeće u Nikšiću zna biti jogunasto. Nekad umije nestati bez traga pa se zima ponovo nasmije. Široko. Ovog puta nije bilo tako. Sve se odvijalo po kalendaru. Živa se držala iznad nule.

Za vikend smo dogovorili snimanje spota. Konačno! ''Moj brod'' je nastao u zlatnim danima kluba ''Argentina''. Dugo je čekao. I njemu je stiglo proljeće.

Ispred kuće, koju sam dijelio s Mikom, ima bunar. Tri kamene stepenice pa na betonsku ploču. Sjeo sam na nju i gledao prema putu koji je vodio u ovaj zaselak na zapadnoj strani grada. Bato je javio da stiže, njegov reno je stenjao uzbrdo. Po neljubaznom makadamu koji je svake jeseni bivao neljubazniji. Kiše jesenje bi oderale ono malo finoće, ostale bi samo stijene da se keze prolaznicima.

Reno stiže, primiče se kući, primiče se meni. Vidim Bata i klince. Nju ne vidim, ali znam da je unutra. Gospođa kamera.

Izlaze iz četvrtastog automobila. Pajo, mlađi klinac, iz pištolja opali nekoliko puta i dunu u cijev. Pištolj je plastični, metkići praskavi. Zdravimo se i ulazimo u kuću. Osim kamere, stigla je i dvolitrica nikšićkog.

Prva scena je zamišljena ovako – budim se na sijenu. Sijeno je u potkrovlju štale. Spavam, kao, obučen, ogrnut ćebetom. Melodija mengeš je pored mene. Ja sam lutajući svirac. Dan je oblačan. Dok žmurim i čekam Batov znak da se probudim, čujem Ilijin prigušen smijeh. Javio sam mu za ovaj istorijski događaj. Dojurio je brzinom munje na svom srebrnom biciklu.

'' 'Ajde, budi se'' govori Bato dok nišani kroz kameru. Otvaram oči, svlačim ćebe sa sebe. Na meni je moj vjerni kaput. Kapa je u džepu. Kao, usnulo, potežem cigarete, uzimam jednu. Zippo bljesne, cigareta zadimi. Ustajem, stavljam kapu, uzimam gitaru. Izlazim i gledam u nebo, provjeravam hoće li kiša. Odlazim putem. ''Gotovo'' govori Bato i isključuje kameru. Prva scena je snimljena. Sledeću ćemo snimati kod tunela. Ekipa se pakuje. ''Odlično si odglumio buđenje'' zadovoljno kaže snimatelj. ''Kako možeš biti onako ozbiljan?'' smije se Ilija.

Popodne je, snimljeno je sve što treba. Bato i klinci odlaze, sleduje montiranje. I slava. I leb od pevanja, možda. Reno se kotrlja nazad prema gradu.

Posle desetak dana, stiže poruka. Spot je gotov, piše Bato. Slava kuca na stara drvena vrata, razmišljam dok se spremam za odlazak u grad. Krećem makadamom dolje prema magistrali. Dva kilometra, dvadeset minuta momačkog hoda.

Podižem palac, automobil staje. Za volanom je Veljo slikar. Uvijek pospan. Bar tako djeluje. Priča da predaje u Trebinju, na Akademiji. Pita šta je sa sviranjem. ''Snimio sam spot, sad idem za njega'' pohvalim se. ''Ko ti je snimio?'' pita pospano. ''Bato'' kažem. ''Znaš ga?'' ''A ko ne zna Bata'' smješnu se, držeći volan kafenog mercedesa. I dalje je pospan.

Kompjuter zuji, pojavljuje se logo kluba Argentina. ''Evo ti'' kaže Bato i zaćuti. Gledam, ne dišem. Pojavljujem se na ekranu istovremeno kad se začuje zvuk gitare.

Posle tri minuta i dvadeset sekundi, izbacim vazduh iz momačkih grudi i nasmijem se. Zadovoljno pružam ruku Batu i zahvaljujem. Zadovoljni smo obojica. Dani slave su pred nama. Muzikantski i snimački. Doliva nam čaše, nazdravljamo, nikšićko pjenuša...

Nekoliko televizija vrti spot, gostovao sam na jednoj, drugoj dao intervju. Stigne poneka poruka, neko kaže – postao si slavan. Prolazi april, ponegdje je Brod hit dana. Odlično. Samo, nokia nikako da zazvoni zvonom gazde lokala nekog. Ćutim i čekam. Do maja. A tada, na dan Titovog upokojenja, putujem ka Jadranu. Dan prije sam sa Avdom dogovorio šljakerski angažman. Kad nema sviračkoga. Bar da se najedem leba od rintanja...

Avdo je napravio neke kolibice iznad Ristove kuće. Podjelio ih po boksovima i sad svaki šljaker ima svoj kutak. Mada se čuje i disanje i hrkanje u čitavom kompleksu od tridesetak kvadratnih metara. Skoro i da se vidimo kroz zidove od dasaka.

Okupio je novu ekipu. Tri Šiptara su tu, plus Gojko sa čekićima. Povremeno. I Osman iz Tivta. Kupio je i zelenu ladu, iako nije vozač. Rodila se 1976. Tri godine posle mene.

Prvog dana ne radim ništa. Uveče pričam o operaciji i danima oporavka. Pominjemo i pokojnog Tita. Imam osjećaj da je Avdo ekipi mene predstavio kao prvorazrednog humoristu. Kad krenem nešto da kažem, Šipci zaćute i pripreme se za smijeh. Prva noć prolazi u šali i zajebaji. Lampa svijetli, oko deset svi zijevaju.

Ujutru u sedam, kao nekad. Do osam se kaveniše i doručkuje. Posle toga idemo van a Avdo ostaje i klanja.

Moj crni ovejšn je otputovao prošle godine. Besparica, sa mnogo pipaka, nagna me da ga prodam Dulu lihvaru za neku siću. Smijuljio se iza naočara kad sam ga donio u stan. Živio je u zgradi kod Treske, na poslednjem spratu. Nekad je svirao u nekom bendu, sad prodaje auto djelove. Perfekcionista otkad ga znam. Narod bi rekao – picajzla. Sa ovejšnom je otišla i futrola i gitarski kabl. Kad je gubitak, neka je potpun. Riješio sam da od ovog rintanja u svoje ruke vratim gitaru u rangu ovejšnovom. Melodija je bila za kućnu svirku, za klupsku je potrebna neka bolja.

Jutro je sunčano, svukao sam majicu. Idemo na ispomoć dolje kod Mladena. Pokrenuo je veliki agregat koji je nakad pripadao JNA, priključio dvije mješalice. Hvatam se kolica, iskusan sam vozač. Ja i najmlađi Šipac, jedini koji ne govori srpski. Nikako da mu zapamtim ime pa ga zovem Armani. Zvuči slično imenu njegovome. Ima osamnaest godina, snažan je i kratko ošišan. Djeluje puno starije. Gledam ga i zamišljam u unifomi OVK. Zbog mladosti nije mogao biti vojnik tada, znam. Ali možda ova dvojica jesu. Ne pitam ih, ne pita ni Mladen. ''Ovaj najstariji je morao biti'', tiho mi govori u momentu kad smo sami. Kako god, radimo punom parom, agregat ječi, mješalice zuje, kolica tutnje drvenom skelom na vrh budućeg mini-hotela. Tamo je Mladenov ostareli otac, drhtavim rukama raspoređuje beton. U jednom trenutku, Armani mu nešto govori, na jeziku koji nagluvi starac ne razumije. Ali prihvata razgovor.O čemu su pričali Armani i Savo, ostala je tajna do današnjih dana. Pretpostavlja se da je imalo veze sa građevinskim aktivnostima.

Odmiče dan u akcijaškom ritmu – mješalica povrati u kolica, ista tutnje drvenom skelom na vrh zgrade, tamo izrigaju beton pa nazad, oprezno se mimoilazeći sa drugim vozačem. Odavde ako se padne – kosti će da bole.

Oko dva sata peremo kolica, lopate i mješalice. Posao je završen, Mladen je zadovoljan, Savo provjerava je li sve na svom mjestu. '' 'Ajde da se ruča'' poziva nas Mlađo u hladovinu neizrađenog prizemlja. Ovaj poziv je razumljiv na svakom jeziku. Peremo ruke, Mladenova supruga (ne sjećam se imena) drži peškir i smješka se. Na improvizovanom velikom stolu hrane u izobilju. Dok sjedamo, Mladen pita:'' Šta ćete piti?''. Dva starija Šipca u glas odgovaraju da će sok, Armani pokazuje na pivo. Vjerski zakoni nek' oproste. Ni ja sa alkoholom nemam problema, nikšićko pjeni ispred mene. Navalim na prženu krtolu i meso zaklanog krmeta, supu uvijek preskačem. Za ovu trojicu je spremljena piletina.

Oko tri sata se vučemo putem gore prema Avdovom logoru. Sunce je majski umjereno jako, junačke noge mi podrhtavaju. Prvi je radni dan, nisam povratio kondiciju. Sjutra će biti bolje.

Ispred drvenog kompleksa je kupatilo. Zapravo, kabina od dasaka, gore je bidon sa česmom, prirodno grijanje. Bez krova. Tuširam se na brzinu i pravac u krevet. Naim se smije. ''Šta je Aco, prvi dan, a?'' Smješkam se i potvrdno klimam glavom. Za danas nema više posla, dnevnica je zarađena. Njih trojica nešto veselo pričaju na svom jeziku, kuvaju kafu.

Boks koji mi je dodijeljen je veličine nekoliko kvadratnih metara. Šest ili sedam, valjda. Krevet i natkasna. U zidovima zakucani ekseri. Na njih se kači odjeća ili šta drugo. Svučem se i legnem. Dok tonem u san, čujem Armanijev smijeh. Odlično mu je. Osamnaest godina, sa rođacima je na moru a i zaradiće se neka kinta. Na Kosovu to vrijedi duplo više nego ovdje. Možda kupi golfa.

Sledećih dana nas četvorica zdušno gradimo Ristovu drugu kuću, koju ovaj već prodaje. Dolaze neki ljudi, gledaju i razmišljaju. Mi računamo koliko smo do sad zaradili. Za gitaru mi treba najmanje sto pedeset evra. Najjeftinija varijanta. Za neku bolju treba koja stotka više.

Opravdao sam zvanje humoriste za primjer. Uveče, dok nam petrolejka obasjava lica, Šipci se smiju mojim glupostima i rukama lupaju po koljenima. Istref, najstariji od njih, me pita:''Aco, jesi ti iš'o u školu za zaje-bavanje?'' Avdo objašnjava:''Aco je to!'' Pomislim, kad bi mi se ovako divili kafedžije nikšićke, ne bih gurao kolica ni nosio klesani kamen...

Maj je skoro iscurio, četiristo i nešto evra ćute u Avdovom džepu. Umotani u providnu kesu. Sjutra palim u Nikšić! Osunčan i zategnutih mišića, potražiću novu gitaru. Nek' košta šta košta.

Došlo je jutro slobode. Avdo mi je dao četiristo šezdeset evropskih novčića. Spustio sam torbu ispred prostorije koja nam je služila kao soba za kafenisanje i objed. Pružam ruku svima, nasmijani smo. ''Srećan put, Aco'' kaže Avdo. ''Čućemo se još'' dodaje. Nadam se da nećemo, pomislim. Zabacim torbu o desno rame, mahnem svima i krenem polako gore prema putu asfaltiranom. Vruće je al' me nije briga. Kupiću novi instrument, izvršiću juriš na nikšićke bircuze. Za ovih mjesec dana Ilija mi je često javljao da se ''Moj Brod'' vrti na televiziji. Možda je moja muzikantska slava dovoljno porasla da me neki ''gazda'' angažuje. Da zabavljam goste. Za suve evre.

Ogromni crni pontijak me spašava. ''Vidio sam te prije kad sam prošao prema Žanjicu'' kaže mršavi tip sa sunčaricama. Stopirao sam pun sat. Sunce me je pržilo ali se nisam dao. Dok putujemo prema Radovićima, tip objašnjava da pontijak nije njegov i garantuje da ne troši preko dvadeset litara benzina. Vjerujem mu na riječ i crkavam od žeđi.

Ispred prodavnice je umjerena gužva, sezona još nije zablistala u punom sjaju ali je turista već puno. Po registarskim tablicama vidim da su uglavnom iz Srbije. Unutra je prijatna hladovina, klima-uređaji zuje. U korpu stavljam dvije polulitrice Vlasinske rose. Plaćam na kasi i izlazim.

Na zidiću sjedim, otvaram prvu bocu. Ispijem je na dušak. Odahnem i vadim cigarete iz nesa. Turisti ulaze i izlaze. Mladi i stari, muški i ženski. Neko stoji ispred i razgovara. Uglavnom na ekavici.

Pri kraju druge bočice, čujem glasić debeljuce u suknji. ''Prdnula sam pa je zasmrdelo'' objašnjava momku dok maše suknjom. Pravim se da ništa nisam čuo. A i nije dobacila do mene. Gasim cigaretu i ustajem, zabacam torbu i odlazim.

Na izlazu iz Radovića sam ustopirao veliku bijelu hladnjaču. Vozač me ćuteći dovozi do raskrsnice. Zahvaljujem. Odavde je lakše. Ćutim i čekam autobus. Ćuti i tip koji prodaje lopate i grabulje. Sjedi za volanom razdrndanog golfa i čita Bibliju. Mršav je, preko pedeset. Ne smeta mu vrućina. Ne zna da je tip sa repom i torbom čuveni kantautor. Neću mu ni reći.

Lijevo se ide u Tivat, pravo u Kotor. Desno u Podgoricu i dalje za Nikšić. I u slavu...

Čkiljim da pročitam šta piše na kartonskoj tabli ispred vozača. Uspijeva mi. Herceg Novi – Podgorica. Taj je. Podižem desnu ruku, žmigavac zatrepće. Penjem se uz tri stepenice, istovremeno dobaradanam i klimnem glavom. Vozač poteže crnu torbicu, vadi svežanj karata.

PODGORICA GORI prolazi mi kroz glavu dok napuštam autobusku stanicu. Dugim koracima hitam prema centru. Prodavnica je kod stadiona. A u njoj ONA. Čeka da mi ponudi svojih šest žica...

Na farmerkama i NIKE patikama ima malo prašine Luštičke. Građevinarske. Mlada crnokosa djeva to odmah primjećuje. Pogled je bio brz ali sam ga registrovao. Nisam podgorički nalickan. ''Izvolite?'' obraća se dugačkom tipu duge kose sa putnom torbom u kojoj je kalašnjikov. Biće silovana i ubijena. Ili obrnuto. Ono što vidim mi napaja dušu. Ljepota koju sam zamišljao mjesecima, sad je ispred mene. Na stalku koji se okreće nekoliko akustičnih gitara. Na sledećem su klasične. Na sledećem električne. Pa bas gitare. Okolo je rasuto ostalo blago Ali Babine pećine – pojačala, klaviri, bubnjevi...

''Izvolite'' čujem glasić uplašene ribe. Još nije ukapirala da ovdje nisam radi nje. Nije mi trebalo puno da je primjetim. Tamnokafena, sa kat vejom, ozvučena. Ljepotica! Na papiriću cijena – 255€. Prihvatljivo.

''Mogu li da probam ovu?'' Konačno se obraćam uplašenoj. ''Da, da'' zamuckuje i krene da uključi pojačalo koje je tu zbog provjere. Sjedam na stolicu, uzimam kabal, škljoc u gitaru. Drugi džek u pojačalo. Onda primjetim da, pored potenciometara ide baterija od devet volti. Nova moda. Batrije u gitare. Otvaram poklopčić i vidim da batrije nema. Riba ništa o tome ne zna. Još nije sigurna šta će joj se prvo desiti. Srećom, trafika je blizu.

Vraćam se i u hodu raspakujem devetku. Nekad su ovakve baterije pokretale tranzistore, sjećam se. Vrijeme kad je bio štos imati svoj džepni radio.

Stavljam bateriju na svoje mjesto, iz malog džepa vadim trzalicu. Jedna je uvijek tu. Uhvatim g-dur i pređem preko žica. Ako ovako bude zvučala i preko pojačala, provešćemo ostatak života zajedno.

Djeva petlja oko pojačala, nema pojma čemu služe svi ovi dugmići. Sad je malo hrabrija. '' 'Oćeš pustiti mene?'' Sa olakšanjem klimne glavom i povuče se korak nazad. Ako ovaj čupavi prašnjavi raspali gitarom po pojačalu, istrčaće van i zvati pandure. Vjerovatno nema cvonjka kad ovako izgleda.

Pritisnem ''on'' i pojačam na dvojku. Podesim bas i visoke. Povučem potenciometar za jačinu na gitari i udahnem. G-dur. KAKAV ZVUK radosno vičem u sebi. SX zagrmi u mojim rukama, djeva je sada sigurna da sam ipak muzikant. Ništa od nasilja.

Provjerim još da li su pravilno ozvučene i prva i zadnja. Zvuče odlično. Rif, akordi, solo, sve je kako treba. SAD SI MOJA. Isključujem pojačalo, vadim kabal. Ustajem. Više se ne rastajemo.

''Trebaju mi još futrola, kabal, pak žica i nekoliko trzalica'' objašnjavam domaćici dok prilazim banku. Traženo stavlja ispred mene. Futrola je ''knap''. U pregradu ubacam kabal i žice. Trzalice u džep. Sve ukupno trista evra. Vadim tri zelembaća. ''A, gitaru kupujete?'' pokazuje na spakovani instrument. Jok, ostaviću je tebi. ''Da, da. Sve kupujem.'' Djeva uzima stotke i daje mi račun. Poželim joj prijatan dan i izlazim na vreli asfalt podgorički. Ne moram ići na autobusku, čekaću bus u centru. Tada se još moglo tako. Posle nekoliko godina, vrli gradonačelnik je ukinuo ovu sirotinjsku privilegiju.

Pičim preko centra. U desnici gitara, nova kao jutarnja rosa. Ja sam jedan srećan tip, mašem repom.

U autobusu, nas dvoje zauzimamo dva sjedišta. Ne mogu da odolim, pišem Batu – tamnoputa ljepotica, 255€, putujemo iz Titograda. Posle mi je rekao da mu ništa nije bilo jasno. Ali ga je oduševila kad ga je sa klincima reno izvukao gore kod mene.

U Nikšiću, a vjerovatno i u drugim manjim gradovima, bitno je kakav glas ''bije'' kafanu. Od toga zavisi visina dnevnog pazara i da li će vlasnik uveče biti nasmijan ili namršten. Ako se u narodu zna da je vlasnik ''jak'' tip, ili pandur (što je nekako najbolje), gosti će dolaziti, omladina će biti tu, djevojke će pjevušiti uz muziku sa zvučnika dok gataju u toz od kave ili očijukaju s momcima. ALI ako glas kaže da se u toj i toj kafani okupljaju momci sa one strane zakona a koje isti taj zakon štiti kao životinje koje izumiru, vlasnik će umjesto pozamašnog pazara uveče imati glavobolju. Džaba mu sve. Džaba sva dovitljivost kafanska. Običan svijet tu neće doći pa makar piće bilo za dž.

Preko puta dječijeg dispanzera, tada je bila kafanica – restorančić sa najljepšom terasom u gradu. I nekako je bila na mjestu. Pored raskrsnice a, opet, sakrivena. Fino napravljena tenda nije dala suncu da pretjera, kad je u pitanju bilo prženje ljudi na zemlji. Stambene zgrade nisu bile blizu, pa se i muzika mogla slušati malo glasnije. Na strani koja gleda prema bulevaru bio je zid od trsaka. Drveni pod, drveni stolovi. Sve prija oku.

Jednog četvrtka, bila je sredina juna, nakašljao sam se i stupio na terasu. Mlađani konobar je stajao pored prozorčeta kroz koji mu je kuvarica dodavala naručenu hranu. Direktno iz kuhinje. Za jednim stolom srednovječni par. Za drugim dva tipa, starija od mene. Onaj glavonja je vlasnik, sto posto. Na stolu novine, boce kisjele vode i pepeljera. Prislonim se uz improvizovani šank i sačekam da me konobar primjeti. Što je i uradio, čim je odnio prženo meso neke ubijene životinje. ''Izvolite?'' Mladić je napaljen na uljudnost i bonton. ''Treba mi gazda'' kažem opušteno. Ja sam iskusan tip, okoreli roker, sve znam. Konobareve godine su odavno iza mene. ''Evo'' pokazuje rukom na glavonju koji me ispitivački gleda, ''ovaj gospodin''. Prilazim gospodinu, pružam ruku i predstavljam se. Rukujem se i sa ovim drugim. ''Ja sam muzičar...'' počinjem uobičajenu priču. Gospodin pokazuje na stolicu. Sjednem, zahvaljujući. Sledi dijalog tipa pitanje – odgovor. Koji instrument sviram, zabavnjake ili narodnjake, pjevam li (ne nego igram), imam li svoj razglas i slično. Na kraju dolazimo do honorara. ''Trideset evra'' kažem i gledam ga u oči. Bljesnu glavonjini vještački zubi. Gornji i donji. ''Mnogo ti je to. Oni kod sportskog uzimaju četrdeset, njih dvojica. A kafana je svake noći puna. Mnogo ti je.'' Mnogo ti zemlje na grobu bilo, pomislim. Ovu sam psovku/kletvu čuo nekad davno od Lea, sad mi je dobro legla. Ćutim i čekam da iznese svoju ponudu. Vještaci i dalje blistaju, kisjeo poluosmjeh krasi veliku glavu. Kafana kod sportskog. Okup seljobera okologradskih, uz takvu muziku. Tipovi u uskim majičicama,utegnute seljančice koje se jebu za noć, na zadnjem sjedištu. Eventualno u praznoj gajbi. U skoro svakoj pjesmi su majka i kafana, do deset su svi pijani. I muško i žensko. Kad alkohol pomuti vid i razum, bljesnu pesnice i metalne šipke. Jauk, okrvavljene glave i panduri iz bijelog terenca. Ćutim i čekam. Potajno se nadam da će velika glava reći da me zna sa tv-a. Ništa od toga. ''Dosta ti je dvadeset evra, tvoj razglas. Da probamo od ponedjeljka, daako se razvedri do tad.'' Konačna ponuda. Pogled govori – uzmi ili ostavi. Uzimam.

Dok šipčim trotoarom između zgrade elektrodistribucije i doma zdravlja prema robnoj, sjetim se razgovora iz dalekog ljeta 1995. Kafana je bila preko puta ''trin'estog''. Vlasnik visok i krupan. Sumnjive prošlosti i neizvjesne budućnosti. Sam za stolom na terasi, šorts, papuče i trikmajica. Priđem i pitam:''Ti si gazda?''. Tip se trgne, zaškilji u mene i kratko klimne glavom. Kad sam mu rekao da sam muzikant, odahne i pokaže na stolicu. Tih godina se nije znalo ko nosi pištolj a ko ''kašikaru''. Sad je drugačije, topovi su utihnuli, pucnjave po gradu su se prorijedile. ''Gazde'' su malo spokojnije.

Došao je ponedjeljak, pala je noć. Cum mi je svojom zastavom 128 dovezao razglas. Sve sam namontirao, probao mikrofon i gitaru i počeo. ''Dosadno mi sam u stanu...'' Iz c-dura. Za stolom ispred mene tri tipa već zagrijana. Odmah prihvataju pjesmu i dižu ruke. Mašu i tapšu. Do zida, velika glava i mladi konobar. Klinac je spreman da usluži mase koje će hrupiti kad čuju da je čuveni kantautor tu. Sve će im naplatiti, neki evro će krišom otiće u njegov džep. Nastavljam sa laganim ''stvarima'' – kada gledam tvoje lice, uvijek osjetim toplinu... Sledi – dugo sam bio čuvar ja, snova i gradova... Bučna trojka plaća i odlazi. Stiže prvi par za to veče. I poslednji...

Noć je bila ''mršava'' ali je honorar u džepu. Razglas ostavljam, gitaru nosim. Glava je zadovoljan svirkom. Napunićemo terasu. Obogatićemo se. Možda.

Kad sam rekao Vahu gdje sviram, kao iz topa je izbacio:''Tamo ti dolaze oni krimosi''. Kad to kaže iskusni konobar koji zna kako stoje stvari u gradu, isto može značiti samo jedno – kafana je na lošem glasu. Nema leba od nje. U šta sam se uvjerio narednih večeri...

Pretposlednje noći, oko deset, došao je Miko sa društvom. Njegovi pajtosi tuku po alkoholu kao nekad Marko po Turcima. Bez milosti. Posle fajronta, negdje oko ponoći, odvezli su me kući. Prije toga, svratili smo u ''Markovu'' da kupimo neku klopu. Sa nekoliko piva u sebi, stao sam u red ispred kase. Za njom je kucao nabildovani tip u zelenoj uniformi. Na ovakvog neće udariti noćni pljačkaš a da prije toga ne razmisli. Klatio sam se sa korpom u ruci u kojoj je bio leb i salama. Ispred je bila plavokosa djeva koja je ustvari bila negdje drugdje. Za nju je ovaj grad bio neprihvatljiv. Ispred djeve neki tip. Tamo kod vrata stariji čova, sa mnogo više alkohola u sebi nego ja. Njiše se i glasno ''srbuje''. Srbija, Srbi, srpstvo... Tip ispred djeve dolazi na red i kaže čikici:''Ma pusti to, svi smo mi Srbi'' i poteže novčanik. Čova naglo umukne, pogleda tipa i pruži mu ruku. ''Marković'' kaže. ''Ćeranić'' odgovara momak i prihvata desnicu. Kreće velikosrpski razgovor dok djeva i dalje ćuti a nabildovani kucka po dugmićima na kasi. Ja se klatim, crijeva mi sviraju. Narod bi rekao - krči stomak. Momak uzima kesu, pozdravlja čovu kojem se ''otvorio pisak'' za razgovor i izlazi u ljetnu noć. Čikica gleda djevu i poluglasno pita:''Ovaj, jesi li ti Srpkinja?''

U petak veče, na kraju svirke, glava objavljuje prekid saradnje. ''Ti stvarno ekstra pjevaš, ali vidiš, nema nikog.'' Vidim. Ništa sad, pomislih. Tako je kako jeste. Kad odbijem za razglas, ostaje mi osamdeset evra. Prva kinta od nove gitare. Nije nešto posebno ali, važno je da je počelo. Valjda bude još. Prethodnog ljeta, na ledini između ove terase i tmurne kuće koja je uvijek bila zatvorena, glava je instalirao ogromno čudo, dovezeno iz Budve. Čudo od terase. Sa sve velikom tendom i podijumom. Veliki šank, fina garnitura sotlica i stolova. Reklamni plakati, izlijepljeni po gradu, obavještavali su narodne mase da je tu svake večeri ''živa'' svirka. Pjevačice sa tv-a. Desetak snažnih zvučnika. Kad god bi Mič i ja, kao slučajno, prošli tuda, terasa je zvrjala gotovo prazna. Pjevačice su, preko matrica, zabavljale glavu i dva konobara. Tako cijelog ljeta. U septembru je sve razmontirano, ledina je ponovo zazelenjela. Eto kakvu moć ima loš glas. Nikom se ne sjedi tamo gdje krimosi opuštaju svoje pištolje. Doduše, na mojim svirkama nije bilo nijednog, ali glas je rekao svoje. Jasno i glasno.

Ljeto je curilo, dani su i dalje bivali dugi a noći sparne. Dio honorara sam iskoristio da u Ivanovom studiju snimim ''Njene noći''. Prvo snimanje na novoj gitari. Zvuk i nije bio baš neki ali, šta da se radi.

Stigao je septembar, stigla je besparica. Razmišljao sam da li da se krenem ka Luštici kad već moja slava nije takla nikšićke ''gazde''. Zvona u gradskim školama su zazvonila a ja kupio kartu za Tivat. Dan prije toga telefonirao Avdu. ''Dođi Aco, ima posla ba!'' reče mi stari neimar direktno u moju nokiu. Spakovah radnu odjeću, po ko zna koji put, boks ''Monte Karla'' i ćuteći krenuh ka stanici. Ćuteći doputovah u taj primorski grad. Progovorih tek kod onih trafika. ''Ej Aco, stig'o si? 'Ajde prebaci se nekako do Radovića pa reci Bobanu da te doveze, daću mu deset eura kad dođe!'' Raspitah se za lokalni prevoz kod prodavaca. Pedeset centi do raskrsnice za Krašiće, onda pješaka. Usput telefoniram Neđu. ''Alo?'' kaže pospano. ''Zdravo Neđo'' kažem mu ''u Radovićima sam, jesi li kući?'' Neđo živi u centru naselja. ''Jesam'' odgovara mi ''hoćeš ovamo?'' Hoću'' kažem, ''stižem''. Neđo je spavao posle ručka. Dočekuje me ispred kuće. Tu je i stari pasat karavan, bijeli. U Nikšiću su takve nekad vozili piljari. Izljubimo se i izudaramo jedan drugog po leđima. Neđo je visok skoro koliko i ja, sagrađen od mišića. Kratko ošišan, ostavlja utisak kao da će svakog časa istrčati na ring i razbiti protivnika. Kažem mu šta mi je Avdo rekao. ''Može'' govori klimajući glavom, čime potvrđuje pristanak, ''samo da pogledam imam li goriva''. Nekoliko minuta kasnije jezdimo ka rtu Vesla.

Neđo je svoj bijeli karavan prepravio u neku vrstu pokretne sobe. Spustio je naslone zadnjih sjedišta i preko njih stavio vojnički dušek. Tu su i jastuk i ćebe. ''Ovdje spavam kad sam noćna'' objašnjava. Radi u državnoj firmi na izdisaju. Čuva je kad se kapije zatvore.

Dok pasat savlađuje nepregledne krivine, pričamo o svemu i svačemu. Dotičemo i medicinu. Kažiprstom mi na prednjem staklu ''crta'' prostatu i objašnjava kako funkcioniše i čemu služi. ''Ti znaš kako to ide, pametniji si od mene'' kaže i smješka se. Ova je tema česta među muškarcima kad im krštenica počne žutjeti, pomislim. Prije nego što smo stigli dolje, priča mi i kako je uništio prethodni automobil, iste marke i boje. Neki tip ga je toliko iznervirao da ga je jurio sa namjerom da ga liši života. Brzina ga je izbacila sa puta i pasat je okončao poslednju vožnju. Neđo je nastavio. To je tipu spasilo život. A Neđu sačuvalo slobodu.

Stižemo, velike kamene kuće su tu, obasjava ih sunce kasnog septembarskog popodneva. Prolazimo Nidžov restoran, Rajkov žuti mercedes ćuti. Nastavljamo makadamom dalje pa lijevo uz krčanik pored Ristovih kuća. Bijela hauba se udjene između gomile pijeska i narandžaste mješalice. Neđo okrene ključ, otvaram vrata. Dočeka me poznat miris mora. Ispred kola je nisko rastinje koje djelimično skriva Avdov kamp. Do njega vodi ugažena staza. Uzimam torbu i puštam Neđa da pođe prvi. Posle nekoliko koraka stupamo pred daščaru. ''Dje si Avdaga bre!'' pozdravljaju se njih dvojica. Avdo je, kao i uvijek, rapoložen. Dočekuje nas sa osmjehom. Vidim da je sam u kampu. Pružam mu ruku, uzvraćajući osmjeh. ''Gdje si Aco, jesi umio doći? Hahaha!'' Ulazimo u prostoriju koja je služila kao dnevna soba, kuhinja i Avdova spavaća. Iznad kauča je krov bio nizak toliko da se moralo saginjati. Zadržavao sam se uvijek u ovom dijelu do vrata gdje je tavanica bila malo viša. Na sredini je sto od dasaka i nekoliko malih stolica. Sjedosmo a Avdo veselo nastavi:''Znaš, Bobane, kad je Aco ovdje ostao tri mjeseca pa mu ja donio kartu da mu pokažem gdje je Nikšić, da se umije vratit', hahaha!''. Smijemo se sva trojica, a taj decembar 2004.odlično pamtim.

''Ajde Aco skuvaj nam po kafu'' Kaže Avdo pošto smo razmjenili uobičajene rečenice – kako zdravlje i slično. Hvatam se ibrika, i meni će dobro doći posle putovanja. Ovdje mi je sve tako poznato, i stvari i miris kave i plina koji sagorijeva, i zidni sat u obliku karte Bosne na zidu, i Avdov glas. I svaki put osjetim isto – kao da sam se vratio kući. Iako me je ovdje čekao naporan rad, kad god bih stigao, osjetio bih kao da su neke stege popustile. Nisam brinuo ni za šta. Samo sam brojao dane i sabirao dnevnice. Uveče bih, u ljetnjem periodu, otišao do plaže. Okupao se, iz kose bi more odnijelo kreč, cimenat i pijesak. Drveni krevet bi, noću, iz mene izvukao sav umor i ujutru bih bio kao nov. Nije bilo grča, bio sam opušten. Ovo mjesto je imalo ''nešto''.

Kavenisali smo i pričali. Bio sam jedini pušač za stolom ali to nikom nije smetalo. Prošlo je pola sata ili malo više, kad Neđo usta sa male stolice. ''Idem polako'' reče. ''Dobro Neđo, čućemo se'' reče Avdo i pruži mu novčanicu od deset evra. Bijeli pasat ubrzo zabrunda niz krčanik, dolje prema putu. Gledajući za njim, vidjeh zelenu ladu 1500, parkiranu između dvije Ristove kuće. Ali nije bilo vozača a Avdo se nije hvatao volana. Ostasmo nas dvojica sami u kampu, dok je sunce zalazilo negdje iza Amerikančeve kuće.

Radno vrijeme ovdje počinje u osam. U sedam ustanem i doručkujem. Posle kavenišemo, slušajući radio. Prokomentarišemo poneku vijest. U pola osam radio nam kaže u koliko je sati koji voz stigao na podgoričku stanicu. I ima li gužve na putevima. A turista je ove godine za sedam procenata više nego lani u isto vrijeme. Prosperitet. Progres. Nafaka. Blagostanje u nagovještaju. Na Veslu turista u ovo doba godine nema, osim jednog ili dvojice sijedih beograđana koji imaju kuće. I oni će za koji dan zapaliti za glavni grad Jugoslavije. Pokojne.

U osam sati izlazim van. Tražim gvozdeni čekić kojim ću štemovati zid Ristove veće kuće. Na meni su šorts i stare patike. U džepu cigarete i zippo upaljač. Boje je srebra a na njemu ugraviran Harely Davidson, motor iz mojih snova, i riječi:''jedno parče vrućeg američkog čelika'' ispisane na engleskom jeziku. Njime sam pripalio cigaretu u spotu. Vjerno me je pratio i na svirkama i na šljakerisanju.

Kljucam čekićem između uzidanih kamenja, skidam prvi sloj maltera. Posle će tu da dođe finija mješavina sitnog pijeska i cimenta. Fugovanje. To zidu daje konačni izgled. Nisam bio vješt toj umjetnosti. Moje su ruke bile za teže poslove. Ili gitarske žice. Zanimljiv spektar poznavanja poslova, nema šta. Cvrčak i mrav ujedno. Iz daščare dopiru vijesti na šiptarskom. Avdo će izaći tek u devet. Nikada nigdje nije žurio.

Sunce prži iako je ljeto pri kraju. Podne je, agregat i mješalica bruje. Avdo je na skeli, završavamo zid. Ubrzo će gornja ploča ukrasiti kuću za koju saznajem da više nije Riletova. Prevarant ju je uspio utrapiti nekom. Neko živi u Novom Sadu i Avdu duguje pare, od kojih će jedan dio obradovati moj džep. Uz tu misao posao mi lakše pada.

U dva sata donosim poslednju kantu maltera. Avdo pogleduje u telefon i kaže:''Aco, 'oćemo li na rućak?''. Nego šta ćemo, pomislim. Stomak mi odavno zauvija. '' 'Oćemo'' odgovaram i spuštam se sa skele. Ona je od drveta i škripi dok hodam. I ljulja se. S početka me je to brinulo ali sam posle navikao. Morao sam. Nekako sam progutao strah od visine i klimavih skela.

U kuhinji/dnevnoj sobi je vruće, preko trideset stepeni. Nimalo mi ne smeta. Sad ću da ručam i ta mi je misao jedina u glavi. Avdo uključuje radio, na programu je ''bisernica''. Ulazim u improvizovani špajz i vadim hleb iz plastične kutije. Ispečen je prije nekoliko dana ili mi ni to ne smeta. Sa police uzimam tri karneksove paštete u konzervi i litar varenike ''moja kravica''. Sve ću pojesti i popiti.

''Kad sam ja '88. radio u Novom, bijaše sa mnom neki Rahim iz Foče...'' poče Avdo popodnevno kazivanje. Žvaćem i slušam ga. Slušam i ''bisernicu''. Prva pašteta brzo prolazi, otvaram drugu. Dosipam vareniku u čašu. Saznajem da je Rahim pokušao obiti nečiju vikendicu ali ga je Avdo spriječio. ''Ehej, čekaj da ti pomognem!'' Rahim se postidio i odustao. Voditelj ''bisernice'' zna koji čaj valja piti protiv kostobolje. Saopštava od čega se spravlja. Glas mu je prijatan, nenametljiv. Uz treću paštetu saznajem da se u Podgorici može kupiti vezeni ćilim. ''Bogati, ljepoto-đevojko, kaži meni đe su tvoji dvori?!'' Ljepota saopštava adresu. Pojeo sam gotovo čitav hleb. Avdo žvaće polako, ni u jelu ne žuri. Pripaljujem cigaretu. '' 'Ajde ti Aco odmori tamo do ćetiri'' kaže mi, gledajući u sat čije se kazaljke protežu preko Bosne. ''Vruće je sad'' dodaje. Posle ručka mi se spava, zaspaću čim legnem.

Nešto posle četiri, opet smo na skeli, mješalica i agregat sviraju. San je odnio umor, osjećam se kao da ništa nisam radio. Avdo je bio jedini preduzimač koji je radnicima davao popodnevni odmor. Svi drugi su gledali da iscjede maksimum iz šljakera. Da nijedan cent ne bude ne zarađen. Pjeva dok slaže kamenje i stavlja malter. ''Aco, daj malo gušće sad'' usmjerava me. U drugu kantu ubacam sitnije kamenčiće i donosim gore. Njime štedi malter a zid dobija na čvrstini. ''Aco, doće nam sutra Sinani a za nenoliko dana i Naim.'' Aha, biće veselije, pomislim. Biće nas četvorica. Mada najviše volim kad smo samo nas dvojica u kampu. Šljakerske su priče nezanimljive, zidarske šale izlizane. A i ne postoji opasnost, kad smo sami, da me neko od njih davi svojim radijskim izborom. Nađu stanicu koja poklanja narodnjake i njihov primitivizam dvadest četiri sata dnevno. A kad Avdo uključi radio, uglavnom se čuju vijesti. I to mi prija. A kad ja uključim svoj radio, slušam ono što želim. Tako je sve u redu.

Negdje oko sedam, završavamo zidanje, perem kolica, kante i mješalicu. Gasim agregat. Kamp tone u tišinu, mrak se spušta na krovove. Još jedan dan je prošao, još jedna dnevnica je ubilježena.

Istref Sinani iz sela Zrza kod Peći. Visok, crna kosa, bradica i brkovi. Rošavo lice, četrdeset i neka. Liči na Meksikanca koji u ''Desperadosu'' baca noževe i njima pogađa muvu u oko. Nasuprot ovakvom surovom izgledu, primjećujem da ima dušu djeteta. Kosovsku ličnu kartu ne pokazuje, za prelazak granice koristi staru, izdata je u vrijeme SR Jugoslavije. Za svaki slučaj. Mani vraga. Pojavio se negdje posle popodnevne dremke. Džeparice sive i crna trikmajica. Torba o ramenu. ''Gde si Aco!'' kaže i rukujemo se, ali umjesto naša tri put u obraz, Istref dva puta primakne svoje lice mom i to je to. Drugi običaj. ''Đe si Istrefe Sinani iz sela Zrza!'' kažem mu dok ga lupam rukom po ramenu. ''Aa, zapamtio si!'' kaže i smije se. Kad smo prvi put dijelili kolica, lopatu i mješalicu, uporno mi je ponavljao puno ime i prezime i naziv svog sela. Posle sedmog puta sam zapamtio.

Prvog dana šljaker kod Avda ne radi ništa. Istref je sjeo na kamen pored skele i priča šta je sve radio kući. Pripremio je drva za zimu, kupio brašno. Vratio dugove. Kod njega ovdašnja zarada vrijedi duplo više nego u Nikšiću. Dođe mu kao da radi u inostranstvu. Ali u ''pravom'' inostranstvu. Dok slažem kamenje na zid, ne mogu da ne pomislim – je li razdužio uniformu OVK ili je negdje krije, za zlu ne trebalo?

Sledećeg dana, u osam sati, Istref i ja počinjemo montiranje podupirača. Oni će na sebe primiti svu težinu betonske ploče koja će biti površine kao osrednje igralište. Dok dođe Naim, sve će biti spremno, nas trojica ćemo izvesti podvig. Za ovakvo junaštvo se obično angažuje desetak ljudi, ali je Avdo u svemu bio drugačiji, pa i organizaciji posla.

Istref se sjekira oko podupirača a ja razmišljam o sledećem koraku životnom. Vah mi, prije nego što sam došao ovamo, reče da u firmi Holland auto jedan starac razmišlja da napusti posao noćobdije. I da bih ja mogao upasti na njegovo mjesto. ''Pozovi Rajku, ona je tamo glavna'' reče i izdiktira mi njen broj. Iskusni konobar, puno brojki je pamtio. ''Bolje ti je to nego da sekaš po građevinama'' doda dok sam ukucavao broj u moju nokiu. Bolje mi je da svirim za evre nego i jedno i drugo, pomislim.Vozili smo se njegovom ''lagunom'' kad u zvučniku telefona začuh signal. Posle trećeg TUUU začujem Rajkin glas. ''Halo?'' ''Dobar dan, gospođa Perović?'' ''Da, izvolite?'' ''Ja sam Aleksandar Matović'' počinjem komediju ''želim u vašoj firmi kupiti jedanaest novih automobila pa se pitam dajete li popust?'' Rajka prihvata šalu. ''Ne, samo ako kupite dvanaest... ĐE SI TOZO STOTINU GODINA?!'' Vah, Rajka i ja smo nekad bili radnici iste firme na Glavi Zete. Posle sitne godinice dana bivstvovanja tamo, sa nekoliko kolega sam postao prijatelj. Njih dvoje su bili iz te grupe. Razgovaramo nekoliko minuta. Rajka kaže da tip-čuvar odlazi za mjesec dana i da će me imati u vidu. Pitamo jedno drugo za junačko zdravlje, nismo se vidjeli nekoliko godina. Klinci rastu, kaže, ona radi dva posla. Ja idem od građevine do građevine... Čućemo se za dvadesetak dana.

Obično sam kod Avda ostajao po mjesec, onda sam sebi davao odmor. Volio bih da, kad odem odavde, tip odluči da napusti Holland Auto. Pa da ga zamjenim. I zauzvrat dobijem platu. Poželjno bi bilo da bude redovna...

Montiranje podupirača je trajalo cijeli dan. Sve je bilo spremno za njegovo veličanstvo beton. Naši mišići su bili k'o zapete puške, mješalica i agregat su nas gledali... Čekao se Naim.

Čudni su radnici Šiptari. Bar ova trojica koje sam upoznao. Ginuli su za posao. A ja sam ga mrzio. Jednom prilikom, Armani je bio na poziciji nišandžije na mješalici. Naim je bio distributer betona, Istref ga je raspoređivao između dasaka. U jednom trenutku, agregat je odbio da radi. Parkirao sam kolica i poželio ovoj bučnoj mašini da zauvjek zaćuti. Ali ne i njih trojica. Odmah su dotrčali do bolesnika, da mu pomognu. Pričali su u glas na šiptarskom, ništa ih nisam razumio. A i nisam imao želju. Došli su i Avdo i Osman, pandur pred penzijom. Ovdje je radio zbog popune kućnog budžeta. Operacija je trajala pola sata. Za to vrijeme sam uživao u ne rađenju. Šipci su se znojili, grč je krasio njihova preplanula lica. Avdo je mislio da je u pitanju zavjera, Osman je davao savjete. Bio sam jedini koga teška bolest agregatova nije takla. Naprotiv. Obradovala me je. Kad je nesuđeni mrtvac opet zajaukao, ustao sam i pogledao u kolica. Avdo i osman su se vratili na svoje radne tačke a Šipci zapjevali. Prvo je zapojao Armani. Držao je ritam lopatom, kojom je neumorno ubacao pijesak i cimenat u mješalicu. Pridružio mu se Naim kad je privezao svoje ručno vozilo da u njega primi beton. Istref se ispravio i, sa mistrijom u ruci, nastavio treću strofu. Pjesma, koja je govorila o ljubavi, ili slobodi, ili o ko zna čemu, je pjevana na njihovom jeziku pa nisam mogao uzeti učešća svojim baritonom.

Uveče, posle osam, Avdo je započeo čas iz vjeronauke. Uglavnom je vrtio isto, znao sam gradivo napamet. Istref nije treptao, na licu su mu bili pažnja i poštovanje. Neimar je pričao bez žurbe, s vremena na vrijeme bi se počešao po stomaku. Za slučaj da mu ne vjerujemo, podsjetio bi nas da u Kuranu piše da se slana i slatka voda ne mogu sjediniti! Kad sebi je Muhamed to znao! Ko sad govori istinu? Imao sam osjećaj da Istrefa sve ovo i nije zanimalo više nego mene, ali ga je slušao iz meni nepoznatog razloga. Znam da ga je zanimalo pivo i da je imao jaku želju da počini nevjerstvo. Ali ovdašnje žene/djevojke nisu baš bile pretjerano raspoložene za odnos sa šljakerom. Koji je izgledao kao Istref. Koji je imao para koliko i Istref. Ili koliko i ja... Šljakeri nisu uživali neki poseban ugled kod pripadnica ljepšeg pola.

Svanuo je novi dan, oko jedanaest je telefonirao Naim. Stigao je u Tivat. Pita za prevoz. Zelena lada nije bila registrovana, Istref nije imao vozačku dozvolu. Avdo i ja nismo drugovali s volanom. ''A da pitam Bobana da ga doveze iz Radovića?'' razmišljao je naš šef na glas. E, to bi bilo veselo! U istim kolima Srbin iz Mitrovice, koji tamo nije smio otići zbog neodslužene zatvorske kazne, i Šiptar iz Peći! Neđo je nekoliko mjeseci, kao lokalni kriminalac, radio za Državnu bezbjednost Srbije, lovio pripadnike OVK, nosio pištolj, imao službenu legitimaciju. U osvit kosovskog rata. Naim je pripadao drugoj strani. Srpski panduri su mu pretukli oca u dvorištu, njih osam. Niko nije smio izaći iz kuće. Ni u bolnicu ga nisu vodili. U srednju školu nije išao zato što je njegova sloboda prestajala sa druge strane kapije. Šta ako se takva dva tipa nađu u istim kolima? Naim je bio miran, djelovao je kao neko ko se nikada nije potukao. A Neđo... prve godine kad sam radio ovdje, pričao je kako je ispred neke kafane u Tivtu ''složio'' petoricu... Zbog toga jeplatio kaznu od sto pedeset evra.

Do susreta ipak nije došlo. Istref i ja smo sjeli u ladu, uprkos riziku da nas nemilosrdni panduri zaustave negdje na putu. Mašina je zabrundala, ruski ti je mjenjač sila...

Sreli smo Naima na izlazu iz Radovića. Nosio je torbu i kožnu jaknu, bio je pokunjen. Ispričao nam je da je njegova žena imala problem sa zdravljem ali ga za detalje nisam pitao. Tada nisam previše saosjećao sa njim, još uvijek sam bio slobodni strijelac. Bračni život je bio daleko od mene.

Naim je pametno raspodjelio onu hiljadarku. Kupio je i motornu šegu, novu-novcatu. Potanko je pričao Avdu šta je radio, na šta je potrošio pare. Stari neimar je bio zadovoljan. ''Pametno, pametno'' govorio je i klimao glavom. Pala je noć, ujutro nas je čekala ploča... betonska.

Tri smo dana mješali, vozili, ravnali. Beton. Čak je i kiša padala, drugog dana. Pljusak. Ali Šipci nisu htjeli prestati iako nas je Avdo zvao iz daščare. Ginuli su za posao i tačka. Zbog toga sam i ja bio mokar.

Septembar je curio i na kraju od njega nije ostalo ništa. Oktobar je stupio na scenu. Dnevnice su se nagomilale, pravio sam planove. U Nikšiću ću iznajmiti garsonjeru. Odlučio sam da definitivno napustim gudure na zapadu grada i da se vratim gradskom životu. A valjda dobijem i posao u Hollandu. A onda je došao šesti oktobar...

Debeli tip, ne pamtim mu ime, je dovezao neki materijal. I donio pismo. A u pismu pozdravi – ništa od para... Novosađanin koji je kupio kuću od Rista Prevare je odgovorio Avdu: ''Ono što si mi napisao je zapravo spisak lepih želja, pare koje pominješ sam ti već dao, ako želiš da nastavimo saradnju, dogovorićemo se, a ako ne – srećan put...''. Grom i pakao! Avdo je poblijedio kao kreč, Šipci su zaćutali, ja nisam rekao ništa. Muk je zavladao kampom. Ovu dvojicu su kući čekale porodice i Bajram, porodični praznik. Sad nemaju ni za kartu. Bili su ''ni živi ni mrtvi''. Sjutri dan je Naim telefonirao kući i javio da neće doći. Otac mu je poručio da će ga se odreći ako se ne vrati, s parama ili bez njih. Ja sam se nadao nečemu, ipak. I nešto se dogodilo. Ujutru su Avdo i Naim otišli u Tivat, zelenom ladom. Naim je imao vozačku dozvolu. Otuda su se vratili sa nekom sićom. U džep mi je palo sto pedeset evra. Ostalo će mi slati poštom, kad bude imao. Dobro, pomislih. Bolje nego ništa. Zazvonio je moj telefon. Vah. ''SJUTRA VEČE SI NA POSLU!'' Dreknuo mi je u uvo. Rajka je poručila da sam primljen, ako se pokažem kao dobar radnik, postaću stalni. Na brzinu sam se spremio, spakovao torbu, pozdravio se sa saborcima i otišao kod Nidža. Vidio sam da je Jovica dovezao nekom nešto svojim novim kamionom. Vjerovatno će ubrzo nazad u Tivat.

Tako je i bilo. Ispentrao sam se u kabinu a tamo me je dočekala gajba. Umjesto suvozačevog sjedišta. Sa Jovicom sam prvi put došao ovamo, s njim i odlazim. Imao sam čudan osjećaj u grudima i u stomaku. Govorio mi je da se ovamo više nikada neću vratiti. I bilo je tako. Napuštao sam mjesto na kojem sam lio znoj i po prvi put mi je bilo žao što odlazim. Čudno, čudno. Kamion je stenjao širokim makadamskim putem gore prema asfaltu, Jovica je nešto pričao. Klatio sam se na gajbi i ćutao. ''Ja bih pojahao žabu samo da ne idem pješke'' reče, kao da me je tješio. Nije mi bilo neudobno. Bio sam tužan. Čekao me je moj grad a osjećao sam se kao da odlazim iz njega. Ni danas ne znam zašto...

Čujem da se tamo sve promjenilo. Stigla je struja, stigao je asfalt. Posle nekoliko godina, kad sam se čuo sa Avdom, saznao sam da se Jovica ubio. Kupio konop na buvljaku, uzeo taksi, otišao van grada i tamo... uradio to. Baba Nada je umrla. Nikoli su amputirali i drugu nogu. Dvije godine posle toga, Avda su našli u žbunju iznad kampa. Šakali su učinili svoje – ostala je jedna noga i odjeća. Kako je smrt nastupila – niko nije znao. Niti su panduri pokrenuli istragu. Koga briga za nekog starog neimara iz Bosne. Ležao je u žbunju dvadesetak dana, zvijeri su se gostile. Kad sam čuo, okrenuo sam njegov broj. Odgovorila mi je automatska sekretarica. Nisam mogao prihvatiti to. Nadao sam se da ću čuti njegov uvijek veseli glas. Ali se sekretarica javila i sledeći put. I sledeći...

Dobio sam posao u Hollandu, preselio u garsonjeru u Staroj Varoši, te jeseni 2007. godine. Avdo mi je poštom slao pare, poslao je čak i više. ''I tebi sam, Aco, računao dnevnicu dvadeset pet a ne dvadeset evra'' rekao mi je preko telefona kad sam ga pozvao i pitao otkud sad to. Radovalo ga je kad bi učinio nešto dobro. Na moje zahvaljivanje samo se smijao. Ali se njemu život na kraju nije nasmijao. I danas se pitam kako je umro. Pričalo se da ga je ubio neki ludak koji je tada bio na Veslima. A možda ga je srce izdalo. Vjerovatno nikada neću saznati.

Kraj

Претражи овај блог

TOZOVE PRIČE

Muzikant i još nešto

Коментари

Постави коментар

Популарни постови са овог блога

ХРИСТОС У ЖУПСКОМ МАНАСТИРУ

GRAD (Momčilu B.)

Noć kraj jezera