Tozove priče Aleksandar Tozo Matović

                                        MANEKENKINA   ISPOVJEST Od kad sam postala manekenka , nisam se , grdna , pošteno najela .Sve mi nešto brane da jedem koliko ’oću , pa zaplićem nogama kad štraftam po onoj pisti . Baš sam iznemogla . Ovi iz agencije kažu da tako treba da izgledam , sve su manekenke gladne , vele . I puno mršave . A ne smijem krišom jesti , odma’ bi se udebljala pa se bojim da mi ne dadnu otkaz . Koliko samo podgoričanki čeka da uskoče na moje mjesto . Po vas dan špartaju kroz grad , ali im niko ne plaća za to . Nadaju se da će ih neko primjetiti i angažovati kao što su mene .  A ovako je počelo . Ne bi se ništa desilo da sam ostala u Nikšiću da idem u srednju . Zapela ja da idem četiri godine u Podgoricu , a majka neće ni da čuje . Šta ćeš tamo, veli ,ima i ođe neakvih škola . A ima majko , kažem joj , ali znaš li koliko je tamo ljepše . I veći grad , imaju ’’MAŠU’’ i sve nešto tako . Vučem ja prema Budošu , vuče majka prema Uzdomiru . Okle mi par

                              VOLIM SVOJ AUTOMOBIL KAO SAMOG SEBE Kad sam kupio automobil,sve se promjenilo . Komšije su jako stegnule vilice i pogledali moja kola sa puno mržnje . Ništa nisu rekli,samo je Jefto posle nekoliko dana procijedio-dobra su ... nije pitao ništa,pogledao je u nebo da provjeri hoće li kiša i produžio . A ja sam bio ... uzbuđen . Pazio sam auto kao sebe . Čak i bolje . Prao sam ga i provjetravao svakog dana .  Parkirao isključivo u hladovinu one lipe ispred zgrade . Satima stajao tu,sjedio za volanom,ulazio i izlazio iz njega osjećajući se važnim . Pričao o svom autu ozbiljno kao o  bratu , službenom licu . Kupio sam poseban usisivač i neke krpe . Nesebično sam mu se davao ... Prolazili su dani , za njima godine . Automobil i ja bivali smo stariji i zreliji . Puno toga nam je postalo jasno , neke istine su nas pljusnule u lice . A onda je došlo i to jutro ... Ustanem rano , kao i obično u 9:58 . Alarm mog telefona je glasan . Odem u kupatilo , u

                              PRIČA O JEDNOM VRIJEDNOM ČOVJEKU Ljudi me zovu guzica . Kažu za mene da bih pojeo govno ispod sebe . A ne bih , nisam baš toliko pohlepan . Čuo sam još da im i fizički ličim na dupe . Malecak , debeo . Volim pare , to je tačno . Ni bratu ništa džabe ne radim . A čuveni sam majstor .  Kako čovjek da radi drugačije , u ovom strašnom životu? Kako bi vi na mom mjestu radili ? Da vam ispričam kako sam se pretvorio u dupe . Inače , bolje u dupe nego u magarca . Tako ja mislim . U srednju sam pošao 1980. godine . Odlučio sam da zagrizem struju , tj. da budem električar . Smatrao sam da se može zaraditi puno para radeći kliještima , sprovodeći žicu zidovima . I bio u pravu . Čim malo ovladah zanatom , poslaše me u fabriku . Na praksu . Profesor je primjetio moj talenat i odlučnost i preporučio me tamošnjem poslovođi . Ubaci me poslovođa u najveću vatru , a ja zagrizoh kao pas . Do kraja školovanja , već sam sprovodio instalaciju kroz dvospratnicu . S

                                        ŠTA JE PISAC HTIO DA KAŽE Nekada davno, još u prošlom vijeku, u jednom novembarskom danu, petnaest minuta posle podneva, poče kiša. Najprije je dohvatila krovove, orosila oluke pa se spustila na zemlju. Malo iznad zemlje, u prizemlju jedne zgrade, u nevelikom stanu, bijah ja sa svojih jedanaest godina. Tadašnjih. Prozori su bili visoki pa sam se popeo na naslon kauča da bih vidio kako kiša pada. A kiša je bila ubjedljiva, pljuštala je na očigled svih.Nije se libila. Sve sam ja to vidio i shvatio i nije mi smetalo.  U pola dva mi je valjalo krenuti u školu koja nije bila daleko. Nisam bio neki đak ali sam, bez obzira na to, svakog dana školu pohodio izuzev vikendom i u dane raspusta.  Elem, prvi čas, koji je počinjao u dva sata,  bio je rezervisan za književnost i jezik koji je bio službeni, za njegovu gramatiku i slično. Nastavnica, srednjovječna gospođa sa prosjedom kosom vezanom u punđu, na sebi je imala kariranu suknju i sivi d

                                                                 TAKSIST U ovom stanu sam rođen, u njemu ću i umrijeti, možda. Najviše bih volio da me TO snađe ovdje. Nigdje drugo. Razmišljam tako ležeći na svom starom krevetu dok mi se iznad glave šepuri DIJEGO ARMANDO MARADONA PO PRVI PUT U DRESU... nemam pojma čijem. Ove riječi je uzbuđeno uzvikivao Mihailo kad god bi ugledao poster. Trudio se da zvuči kao sportski komentator iz onog vremena. Poster je na istom mjestu već... bezmalo trideset pet godina. Na istom onom stolu koji razdvaja dva razvučena kauča uz zapadni zid, kuca budilnik boje srebra. Kupio sam ga na buvljaku prije nekoliko godina, za pet evra. Uz istočni zid ćuti mala drvena sećija. Pamtim je kao dijete, unešena je u sobu ko zna kad i ko zna odakle. U produžetku, prema vratima, stoji velika zidana peć. Napravljena kad i zgrada. I ona je starija od mene... nekoliko decenija. Pola sedam. Sjednem na krevet, uvučem noge u papuče. Početak septembra, dani su j

                                                      DUG Dvije marke i četrdeset pfeninga. Dva hleba i jedan ''brilijant''. Plava paklica jeftinih cigarteta. Žuti novčići. Pješice dolje do magistrale, palac uvis pa u grad. Promuvaću se nekoliko sati po gradu i natrag kući. ** * Tada sam živio na zapadu. Mislim, ne na Zapadu, već na onim gudurama iznad grada. Ljeti sam koristio svoju šupljikavu kolibicu pored kuće. Nije bio baš neki komfor ali sam imao kakav-takav mir. Razvukao sam produžni kabal i moj crni radiokasetofon je zapjevao i zapričao. Uveče uz svijetlost šterike. Nisam htio sijalicu. Gitara prislonjena uz drveni zid. Preko dana je počivala na mom krevetu. Ljeto je dvije hiljadito, star sam dvadeset sedam godina. I koji mjesec preko. Te zime i početkom proljeća sam pojao u bifeu studentskog doma. Za neku siću. Omladina je pjevala sa mnom, ponekad bi tura pića stigla za moj sto. Nikšićko, veliko. Jedini alkohoh koji se točio tamo, samo kad ja sv

OD ŽIKINE ŠARENICE DO RUBEŽA Ova ''rupa'' u kojoj pojem evo već drugu zimu, nekad je bila manja. Ovo staklo što prostoriju dijeli na pola je prije bilo kao zid, znate. Tamo je bila terasa. Sad je sve izjedno. Jovu se ovako više isplati, kaže. Pušti mi terasu, veli, ovi ljeti ionako idu u grad, na Krupac i u centar, neće kod mene dok ne zastudi. Zato, kad se gradske terase pozatvaraju, eto njih ovamo. Eto para, eto veselja. Počnem neđe sredinom oktobra pa ga majci vrištim do aprila. Nakupim se para da mogu preživjeti ljeto, ako sezona bude ''mršava''. Budva je varljiva, taman kao vrijeme u Nikšiću. Ne možeš se osloniti ni na jedno ni na drugo. A moram raditi, šta ću grdna. Prolazi vrijeme studenom kamenu a kamo li meni. Grabim, moram. Neću moći mamiti pare nišickim pljandurama kad mi bude šezdeset, ako ih dočekam. Džaba ću im tad vrckat guzicom i poturat sise pod nos kad se sve na meni oterembeči, kad mi mladost usahne. Da se ne lažemo – ne dola

                                                          ARGENTINA  Na bulevaru Vuka Mićunovića, u Nikšiću, u blizini Dječijeg dispanzera, ćuti jedna stara prizemna kuća. U svoja njedra je, prije nekoliko godina, primila kojekakve poljoprivredne mašine: kosilice, motokultivatore, muzilice i slično. Kroz starinski dvokrilni prozor i sa male (rešetkama okovane) terase gleda na bulevar. Ćuti tako na zapadnoj strani ulice, dok semafor, ispred njenog nosa, danonoćno trepće, trepće... Kad bi kuće mogle pričati, ova stara Nikšićanka bi imala šta reći. Možda bi najzanimljiviji dio priče bio onaj koji se proteže od proljeća 1998. do ljeta 1999. A kako kuće ne umiju pričati, bar ne kao mi ljudi, ovaj dio njene istorije ću ispričati ja... Novembra 1998. godine, bilo je hladno kao u sred januara, iako je jesen, kalendarski, trošila svoje dane. U gradu se osjećao ledeni dah gospođe zime. Prikradala se od planine Vojnik, prijetila nam svojim dolaskom. I bez toga smo znali da će doći,