MANEKENKINA   ISPOVJEST

Od kad sam postala manekenka , nisam se , grdna , pošteno najela .Sve mi nešto brane da jedem koliko ’oću , pa zaplićem nogama kad štraftam po onoj pisti . Baš sam iznemogla . Ovi iz agencije kažu da tako treba da izgledam , sve su manekenke gladne , vele . I puno mršave . A ne smijem krišom jesti , odma’ bi se udebljala pa se bojim da mi ne dadnu otkaz . Koliko samo podgoričanki čeka da uskoče na moje mjesto . Po vas dan špartaju kroz grad , ali im niko ne plaća za to . Nadaju se da će ih neko primjetiti i angažovati kao što su mene .

 A ovako je počelo .

Ne bi se ništa desilo da sam ostala u Nikšiću da idem u srednju . Zapela ja da idem četiri godine u Podgoricu , a majka neće ni da čuje . Šta ćeš tamo, veli ,ima i ođe neakvih škola . A ima majko , kažem joj , ali znaš li koliko je tamo ljepše . I veći grad , imaju ’’MAŠU’’ i sve nešto tako . Vučem ja prema Budošu , vuče majka prema Uzdomiru . Okle mi pare da ti plaćam stan u Titograd , baca majka najjači adut . Kako okle , kontriram joj , eno ti pun jorgan para u šifonjeru . Nismo dinara potrošile od prodaje imanja . Rus prihvatio da nam isplati koliko smo tražili za onu pustaru pivsku . Niti smo auto kupili niti šta drugo . Šalji mi mjesečno po trista – četiristo eura i meni dosta .  Poslije deset dana neprestanih napada , majka klonu . ’Ajde , veli , ali da si mi na knjigu kad te god zovnem . Jupii !! Skočih na noge pa je zagrlih svom snagom . I , eto mene u glavnome gradu , da i ja vidim kako je to .

A Podgorica  mi u početku bi tuđa , sve sam se pitala – šta je ovo ? Nisam je tako zamišljala . Nešto prije Nove godine , isto se privikoh . Davala sam za kiriju dvjesta eura , ostalo trošila na hranu . Jeste stanarina velika ali sam bila u samom centru . Čula sam nekad od đevojaka koje su ođe studirale , da se podgoričanke baš fino oblače . I da puno para daju za garderobu . E nijesam vjerovala dok ne viđoh ! Stvarno je tako . Svaka se nakinđuri k’o glumica , a dignu glavu . Pa kroz grad . A kad se koja od takvih nasmije ispod velikih sunčarica , pomisliš , ovo se smije Džulija Roberts lično ! Baš su dobro uvježbale glumačko smijanje . Gledam ih tako , s početka , i mislim – ja , grdna , nikad neću umjeti ka’ one ! Nema šanse . Kad pokušam u kupatilu , sama sebi ispadnem smješna . Pa mi dođe da zaplačem i pokajem se što ne ostah u Nikšiću . Ma bjež’!

Ali , stvari se promjeniše .

Neđe na drugoj godini , primjetim ja da mi one ’’glumice ’’ više ne izgledaju tako nedostižno . Čak im i zamjerke nalazah . A majka bijaše odriješila kesu ( a jedno dijete imam,šta ću) pa mi je slala više para nego na početku . Tako sam se mogla oblačiti ko da sam rođena na sred Zabjela . Sve po poslednjoj modi . I od naglaska sam pokušala nešto da uradim ali uzalud . Otezala sam po nikšićki i kad sam odgovarala iz engleskog . Tek, izjednačih se ja sa ljepoticama iz hercegovačke . Imitirala sam onaj njihov hod , držanje , sve . Neke sam i prestigla . Počeše dečkići da me salijeću , šalju poruke , udvaraju se , ali ja ništa . Ni sa jednim ne izađoh a kamoli šta drugo . Da vam se ne kunem sad ođe . Ne bih za spas .

Primiče se kraj školovanja u glavnom gradu , majka ni da čuje o studiranju ođe . Evo ti Nikšić , para više nemam , mora se ostavit za crne dane . Budi učiteljica , što . A budi ti , mislim se , meni je ođe super . Stiglo proljeće , u maju se raspuštamo , kami mene . Koće nazad kroz Budoš . Otišle ja i Stanka u ’’MAŠU’’ ka kafu , pritisle me ,nejaku ,crne misli , a ova  trabunja o maturskoj haljini . Došlo mi da je pljaštim preko usta . Ona je odavde , njoj matura ništa ne prekida . Meni to znači kraj  finog života . A moram stalno nasmijana biti , ko zna ko me ođe sve gleda . ’’Ajd’ pogledaj onu babetinu tamo , bez mene ’’ reče odjednom i krišom pokaza prema jednoj ženi , nekoliko stolova od nas . Diskretno okrenem osmjeh prema ovoj i odmah mi jasno bi što mi Staka ovo reče . Izbečila žena u nas k’o da smo joj izgubljene šćeri pa nas konačno našla posle dvadeset godina . Svašta , rekoh , ne skidajući holivudski osmjeh sa lica . Šta ’oće ova ,života ti , pitam Stanku . Evo ne znam , odgovori . Da nije kakva manijakinja? A nije valjda ? Utoliko ova što je bečila ustade pa pravo prema našem stolu . Poče usput da se smješka , ne skidajući pogled sa nas . Dođe , je li slobodno , veli i već izvlači stolicu . Ova sigurno pije nešto od pet eura, pomislih kad viđeh kako je obučena . Kako ste đevojke , šta pijete ? Evo kafu , nas dvije u glas nježno odgovorismo . Ođe ti je bitno kako pričaš . Ako hoćeš da si savremena , glas ti mora biti izuzetno ženstven čak i ako se sa nekim posvađaš pa mu sve po listi . Šta li će ova , pitasmo se ćutke . Gledam vas nešto , poče gospođa za čiju se garderobu moglo ljetovati petnaest dana, mislim , kad bi se unovčila . Ja sam iz agencije  ELITNE ĐEVOJKE , tačnije , agencija je moja . Treba mi jedna vaših godina , a lijepa a da zrači nečim . Učite li vi što ili radite ? Mi je gledamo pa zanijemile .Kad pomenu agenciju , ona nam kava opet provre u želudcu . Staka se prva pribra pa upita – kakva je to agencija ? Nijesi čula za nju ?začudi se gospođa . A da kod mene su ti sve najljepše manekenke iz bivše Jugoslavije ! I najplaćenije ! Staka, kad ovo ču , zakameni i odškrinu usta . Munjevito pomislih – EVO JE ŠANSA !! A mi taman završavamo školu , mogle bi na ljeto družiti se sa vama , što . Manekenka ! Manekenska plata i popularnost ! Auu ! Znate šta , reče ova dok je konobar ispred nas stavljao kavu a ispred nje neki skupi liker , evo vama moj broj . Ukucajte ga – nula šest... pa me zovite sjutra u tri . Viđećemo koja će se bolje pokazati ... Još smo malo sjeđele sa ovom iz agencije ali da me sad pitate o čemu smo pričale – ne bi se sjetila za spas ! Sjećam se da smo se Stankica i ja rastale na centru  i otišle kućama. Kako mi je prošla sledeća noć , bolje da vam ne pričam . Oka nijesam sklopila . Taman nešto kao pokušam da zaspem kad se upale reflektori , šminkeri trče oko mene , neko viče nešto , trzam se vidim svoj plafon... Baš sam željela da me sjutra izaberu, uf .

Pet sati popodne , Staka i ja u kancelariji kod Vinke Jabučanin (tako se zove šefica koja nas je ’’ulovila’’) , sparno a niko da uključi klimu . Sekretarica joj je tu , nasmijana , donijela nam je čaj . Nas dvije smo na lica stavile to što smo imale šminke . Trema nas trese , ne umijemo progovorit’. Posle pola sata eto Vinke . Đe ste đevojke , viknu sa vrata . Rukovasmo se pa nas pozva u drugu prostoriju . Bijaše to neka veća kancelarija , bez namještaja osim nekoliko stolica uza zid . Ajte vi đevojke malo prošetajte ovuda a teta Vika će vas gledat’. Prođosmo nekoliko puta gore –dolje . Dobro je , reče Vika , dosta sam viđela . Sjedite sad da vam nešto kažem ...

Od toga dana Stanka i ja nit pričamo niti se gledamo . Naljutila se što nju nije izabrala nego mene . A šta sam ja tu kriva ? Ništa . Šta ću kad sam ljepša , pa je l’? Tog dana , čim dođoh kući , nazvah majku . KAKVA MANEKENKA, CRNA DRUGO ?! Objasnih joj da će mi plata biti osamsto eura , plus plaćeni troškovi kad neđe putujemo i neki bonusi , šta ja znam . Ništa nije pomagalo . Majka zapela da dođem kući , kaže da će me tamo skidati golu , da će nam se svijet sprdati i sve tako nešto . Da je Vinka sjutri dan nije nazvala i objasnila o čemu se ođe radi , propade meni karijera . A sad je majka ponosna . Kad se pojavim u nekim novinama , pokazuje komšinicama i smije se . A para ne fali . Imam nova kola i odjeće toliko da je ne mogu pohabati za trideset godina . 

Tad sam imala osamnaest  ,sad  dvadeset dvije . Za ove četiri godine sam stvarno dosta proputovala . Išla sam i u Milano . Kako je lijep grad . Imaju neke crkve tamo , robne kuće su im super . Majka kaže da skupim para pa da kupim neki stan ođe u Podgorici , da ne plaćam kiriju . Ali nemam toliko , okle mi . Jedino ako mi ona malo pomogne . Evo ne znam , viđeću .

Kako vam rekoh na početku , da mi se ljudski najesti ! Ne pamtim kad sam jela koliko sam mogla . Sve neki zeleniš , mesa i slatkiša samo po mrvicu . K’o da sam bolesna , daleko bilo . Stalno osjećam neku iznemoglost , ponekad mi se čini da ću se stropoštati na sred one piste . Ali , još nekolike godine , valjda , pa ću da jedem . U ovom poslu , kad ti je dvadeset sedam , gledaju te k’o da si baba . Odma’ traže one od šesnaest . Takvi su ovi iz mode .

Eto , ja vam se izjadah , morala sam , šta ću . Neću od toga biti sitija , ali mi je ipak malo lakše. Javiću vam se opet kad se desi nešto zanimljivo .

Prijatno.  

   

                              VOLIM SVOJ AUTOMOBIL KAO SAMOG SEBE

Kad sam kupio automobil,sve se promjenilo . Komšije su jako stegnule vilice i pogledali moja kola sa puno mržnje . Ništa nisu rekli,samo je Jefto posle nekoliko dana procijedio-dobra su ... nije pitao ništa,pogledao je u nebo da provjeri hoće li kiša i produžio . A ja sam bio ... uzbuđen . Pazio sam auto kao sebe . Čak i bolje . Prao sam ga i provjetravao svakog dana .  Parkirao isključivo u hladovinu one lipe ispred zgrade . Satima stajao tu,sjedio za volanom,ulazio i izlazio iz njega osjećajući se važnim . Pričao o svom autu ozbiljno kao o  bratu , službenom licu . Kupio sam poseban usisivač i neke krpe . Nesebično sam mu se davao ...

Prolazili su dani , za njima godine . Automobil i ja bivali smo stariji i zreliji . Puno toga nam je postalo jasno , neke istine su nas pljusnule u lice . A onda je došlo i to jutro ... Ustanem rano , kao i obično u 9:58 . Alarm mog telefona je glasan . Odem u kupatilo , umijem se , operem preostale zube i izađem van . Da se javim automobilu pa nazad na kavu . Čim izađoh napolje , osjetih da nešto nije u redu . Odmah pogledam ka njemu . Vidim - snuždio se . Izgleda manji nego što jeste . Kao onaj model posle njega proizveden  . A oblačno jutro bješe pa sve kao da drhti od zime . Sve to u jedan pogled stade . Ubrzah preko parkinga , hladan znoj niz leđa . Dođem , zadihan ispred njega stanem . A on , moj vjerni automobil , ćuti . Samo kratko namignu desnim žmigavcem , dajući mi znak da uđem . Sjednem za volan , ne progovarajući ni riječ . Duboko dišem , ne znam šta da očekujem . Prođe minut , odmah za njim i drugi . Neđe po sredini trećeg , automobil glasno uzdahnu i poče .

NAPRAVLJEN SAM GODINE ZNAŠ KOJE , U DALEKOJ ZEMLJI , TI ZNAŠ KOJOJ . S KIM SAM SVE BIO , ĐE SAM PUTOVAO , SVE SAM TI ISPRIČAO . NIŠTA TI NISAM PREĆUTAO , MEĐU NAMA JE POVJERENJE OBOSTRANO OD PRVOG DANA . ZAJEDNO SMO PROŠLI PUNO , I DOBROG I LOŠEG . PAMTIM SVE NAŠE BENZINSKE STANICE , SVAKO PRETICANJE , SVAKU NAPISANU KAZNU KOJU JE TVOJ BRACO POSLE POCIJEPAO . PAMTIM I VELIKI SNIJEG KAD SAM MISLIO DA ĆE MI AKUMULATOR PUĆI OD HLADNOĆE . I KAD SI ZABORAVIO DA MI SIPAŠ VODU PA ZAMALO NISAM DEHIDRIRAO . I NOVE NAVLAKE , NOVE GUME , DIGITALNI RADIO , I KAD SI ONU KOMŠINICU VOZIO VAN GRADA NE URADIVŠI NIŠTA JER TE JE BILO STID PREDA MNOM , SVE PAMTIM . ZBOG SVEGA TOGA , U IME NAŠE LJUBAVI , MORAM  TI REĆI - BLIŽI MI SE KRAJ !  OSJEĆAM TO . VEĆ NEKO VRIJEME MI NE PRIJA NAFTA , NE RADUJE ME KAO NEKAD . SVIJETLA PALIM S MUKOM , FAROVI ME BOLE KAD PUTUJEMO NOĆU , VOLAN MI PODRHTAVA OD STAROSTI , SAV ŠKRIPIM . ČAK ME I SJEDIŠTA ŽULJAJU . A SINOĆ SAM SANJAO KAKO LEŽIM NA NEKOM OTPADU , SUNCE ME PRŽI , DOLAZE NEKI LJUDI I ČUPAJU MI DJELOVE , VADE ŠARAFE ... BOLAN SAM TI !  Dok je moj stari vjerni automobil besjedio , ja sam nesvjesno otvorio usta i gledao kroz vjetrobransko staklo i teško disao . Svaka automobilova riječ me je pogađala kao teški ključ za skidanje točkova .  Oblivao me je znoj kao iz crijeva u auto – perionici . Šta da radim , šta da mislim - u tom trenutku nisam znao . Pade mi na pamet da da progutam svoju vozačku dozvolu . I pribor za prvu pomoć . Ili da se ispružim na zadnje sjedište pa da tu , na parkingu , oba čekamo kraj . U tom trenutku moj automobil se glasno zakašlja , zatrese se tako jako da pomislih da mu se hladnjak kida ispod haube . To bi previše za mene . Izađoh van i krenuh niz ulicu . Bez cilja i bez ijedne misli koju bih mogao oblikovati . Pustih cipele da me odnesu nekud , daleko od parking , daleko od auto - emocije i auto – gubitka . Hodao sam dugo , dugo ... i više se nisam vratio .

                              PRIČA O JEDNOM VRIJEDNOM ČOVJEKU

Ljudi me zovu guzica . Kažu za mene da bih pojeo govno ispod sebe . A ne bih , nisam baš toliko pohlepan . Čuo sam još da im i fizički ličim na dupe . Malecak , debeo . Volim pare , to je tačno . Ni bratu ništa džabe ne radim . A čuveni sam majstor .  Kako čovjek da radi drugačije , u ovom strašnom životu? Kako bi vi na mom mjestu radili ? Da vam ispričam kako sam se pretvorio u dupe . Inače , bolje u dupe nego u magarca . Tako ja mislim .

U srednju sam pošao 1980. godine . Odlučio sam da zagrizem struju , tj. da budem električar . Smatrao sam da se može zaraditi puno para radeći kliještima , sprovodeći žicu zidovima . I bio u pravu . Čim malo ovladah zanatom , poslaše me u fabriku . Na praksu . Profesor je primjetio moj talenat i odlučnost i preporučio me tamošnjem poslovođi . Ubaci me poslovođa u najveću vatru , a ja zagrizoh kao pas . Do kraja školovanja , već sam sprovodio instalaciju kroz dvospratnicu . Sa jednim pomoćnikom . Ponude učestaše , nijednu ne odbih . Radio sam svakog dana , spavao najviše pet sati . Pare su rasle . Mislim ,gomila novčanica . Kako je vrijeme prolazilo , kako su pristizale ponude , moja je pohlepa bivala veća . Što sam imao više para , sve mi se više činilo da ih imam malo . Prestao sam da se družim sa vršnjacima , đevojke nisam gledao . Samo rad i rad .

Kad sam napunio dvadeset , napunio sam i kantu parama . Stavio metalni poklopac i sakrio ispod kreveta . To je ona kanta u kojoj je bila marmelada . Bato i seka na njoj , rumenih obraza . Sam sebi čestitah rođendan . Niko drugi nije . Drugove nisam imao , ovi moji se napraviše da su zaboravili . Nije mi smetalo . Više sam volio pare nego njih . Znali su to . Ćutali su . Majka je jednom , kao slučajno, procijedila kako bih mogao bar kupiti kola , kad već niđe ne izlazim i nemam đevojku . Rekla je to spuštajući tanjir ispred mene . Ništa ne rekoh . Kako da ne , pa da potrošim pare na njih . Pomislih to i navalih na pasulj .

Na moj dvedeset prvi rođendan primjetih da je zabrinutost u kući prerasla u paniku . Šta misli , satrijeće se od posla , da se bar ’oće oženiti . Pa neka radi za familiju , da ima za koga . Ovo su govorile komšije . Njihovi lezilebovići su pili pivo , sprčeni u farmerke iz Trsta . I išli na igranke . Mislili su da kod mene ima para koliko i u Osnovnoj banci . Da su mi njegove pare , govoraše Stevan , moj školski , odmah bi jednu JAMAHU doćera ođe . Pa bi kroz naselje brrrmm !

Tog ljeta , početkom avgusta , komšije pokrenuše stvar . Došao sam kući u devet uveče , umoran i znojav . Bijaše utorak . Za stolom u kunji , sjeđaše Vukašin . Kuća mu do naše . Naklatio se na šarenu mušemu , opustio brkove i namračio se . I ovi moji se bijahu uozbiljili . Navikao na to , ne pridavah važnost njihovim izduženim licima . Pitah se sa Vuletom i sjedoh . Majka upita ’oću li popit’ lozu sa komšijom iako je znala da pijem samo sok i vareniku . Alkohol , kava i duvan – to je za mene bespotrebno bacanje para . Neću , nek’ pije sam , što . Ne sviđe im se odgovor . Majka prebaci temu – ima sarme za večeru , reče . Daj , rekoh i odoh u kupatilo da se umijem . Dosta sam komšu pravio društvo . Nemam ja kad . Otac je otišao u banju da liječi išijas , brat u vojsci , kući majka i ja . Nema gužve , dobro je . Kupatilo smo dozidali naknadno , nije imalo kadu ni šolju . Samo čučavac . A kad smo se kupali , stajali smo na betonu . Šta će nam bolje . Neki nisu imali ni to . Osvježih se pa nazad u kuhinju . Majka i Vukašin zaćutaše kad uđoh . Kao da su o nečemu važnom pričali . Nisam mario šta domunđavaju , meni su važne pare i samo pare . A šta ću s njima – znam ja . Nek sa niko ne sjekira .

Bijaše sparna noć  . Huknuh kad sjedoh za sto . Bio je to znak gostu da se kupi . I da sam umoran i neraspoložen . Ali ovaj ne pokazivaše namjeru da ide . A ni ja da pričamo . Navalih na sarmu k’o da mi je zadnja večera u životu . Ne ponudih brka , naravno . Prijatno ti sine , reče majka i poče stiskati prste . Vidjelo se da oboje hoće nešto da mi kažu . Nije me zanimalo šta . Nešto loše , čim oklijevaju . Brko se nakašlja a majka poče . Znaš sine , puno , ovaj , radiš . Ima se  , nije da se nema , nije tolika nevolja . Mislim , zaradio si dosta za tvoje godine . Puno tvojih vršnjaka nije ni počinjalo . A ti bi se mogao i oženiti , što ... moga’ časti mi , ovaki momak , nadoveza Vukašin .  Taman da zna za koga radi . Ja sam ima’ osamnaest kad uzeh Mijoljku . Šta nam fali ? Dok dlanom od dlan , a đeca odrasla ! A nas dvoje ka’ momak i đevojka . Najbolje je tako , što . Ne rekoh ništa , samo nastavih trpati sarmu u usta . Uvijek sam mogao pojesti za dvojicu . Opa . Oni bi  da me žene . A ne znam . Ne može čo’jek sam , a nema se ni kad . A i brak košta . ’Oće žena da se obuče , ’oće đeca da jedu . Pa kasnije u školu , knjige , patike ,olovke . Vazda nešto treba . A da me žena uveče kući čeka , nije da nisam o tome razmišljao . A možda bih i moga’ , evo ne znam . Nego , kako ću . Mislim , do sad se nisam upušta sa đevojkama niušta , razumijete šta hoću da kažem ... Iz misli me trgnu majka . Kaže Vule , ona njegova rodica Radmila , ima šćer . Taman neđe tvojih godina , je li Vule ? Pita ga majka a znam da su svaki detalj razradili . Stiska ruke , neprijatno joj . Zna kakvog je namćora rodila . Komšo se nakašlja . A jes , jes . To je fina porodica . Oni su kumovi sa onijema kod prodavnice , sa Mašulovićima . Otac joj je portir u opštini , znate ga vi sigurno . Ja bih moga otić’ do njih pa poričat, ako se vi dogovorite... Pogledah ga pravo u oči . Ustuknu , proguta pljuvačku . Znam da me nikad nije gotivio . A ni ja njega . Niti koga drugog . Samo pare . Pomislih  kako ga je majka premolila da ovo priča . Znam da ne bi drugačije . Oboje me gledahu , zaustavili dah . Čekaju . Obrisah krpom mast sa brade pa im rekoh – pa ’ajde . Popričaj... E BLAGO MAJKI ! viknu i zagrli me . Vule se smješnu  desnim brkom . Dok me je majka grlila , natoči sebi jednu .

Došli su na viđenje u subotu uveče . Moja buduća tazbina . Imao sam osjećaj da su samo čekali da klimnem glavom pa da dotrče . Ili su žurili da udome Milicu ili nešto drugo . A šta je drugo moglo biti . Čuli da je momak vrijedan, fino zarađuje , nema ih puno u kući . Prilika dobra . Milica mlada, lijepa ,raspuštila kosu . Crnu . Bi mi milo kad je viđeh . Kad joj otac i majka viđeše budućeg zeta , ne bi im baš milo . Mali , debeo . Kratko ošišan , skoro ćelav . Mimo tadašnje mode . Ali nešto se mora i progutati . Milica me ne gleda , oborila pogled , postiđela se  . Ostaše do pola jedan . A ja ujutro u šest . Počeh zijevati pa se pozdraviše i odoše .

Upeklo vani , preko trideset stepeni . Srećom , radim u kući pa se nekako može . A svo vrijeme mislim na Milicu . Do sad se nisam zaljubljivao , ali sad , izgleda , ’oću . Tačnije , pola mislim na nju , pola na to koliko će me svadba koštati . Ako se dogovorimo . Ali , jednom se mora . Posle sedam , spakovah alat , sjedoh na biciklo pa krenuh kući . Vozio sam prečicama , stigoh za petnaest minuta . Prislonih biciklo uz kuću i uđoh . A tamo , otac , majka i komšija provodadžija . Ovog puta svi nasmijani . Kako kročih na linoleum , majka sva srećna viknu PRISTALI SU ! Ostalo je istorija...

U mojoj kući se zna red . RAD na prvom mjestu . Posle toga druge stvari . Đeci sam (dva sina) na vrijeme rekao – NEMA NIŠTA DŽABE ! Ne , časti mi . Sve sam u životu platio i svakom naplatio. Nema ti kod mene ovako i onako . Treba mi to i to . To košta toliko i toliko , pa izvol’te . Čist račun je kod mene . Nema zabune. Pa neka me zovu kako hoće .

Eto , to je moja priča . Sad vi procijenite zovu li me kako me zovu s razlogom ili bez . I da vam opet kažem – nikom ništa džabe ! Neka vam to bude životni moto , nećete se pokajati .

                                        ŠTA JE PISAC HTIO DA KAŽE

Nekada davno, još u prošlom vijeku, u jednom novembarskom danu, petnaest minuta posle podneva, poče kiša. Najprije je dohvatila krovove, orosila oluke pa se spustila na zemlju. Malo iznad zemlje, u prizemlju jedne zgrade, u nevelikom stanu, bijah ja sa svojih jedanaest godina. Tadašnjih. Prozori su bili visoki pa sam se popeo na naslon kauča da bih vidio kako kiša pada. A kiša je bila ubjedljiva, pljuštala je na očigled svih.Nije se libila. Sve sam ja to vidio i shvatio i nije mi smetalo.

 U pola dva mi je valjalo krenuti u školu koja nije bila daleko. Nisam bio neki đak ali sam, bez obzira na to, svakog dana školu pohodio izuzev vikendom i u dane raspusta.

 Elem, prvi čas, koji je počinjao u dva sata,  bio je rezervisan za književnost i jezik koji je bio službeni, za njegovu gramatiku i slično. Nastavnica, srednjovječna gospođa sa prosjedom kosom vezanom u punđu, na sebi je imala kariranu suknju i sivi džemper od vune. Tresnula je dnevnikom o sto i oštro pogledala sve u razredu. Tajac. Redari su prijavili odbjegle, gospođa sa punđom ih je zapisala. Podigla je pogled, otvorila usta, duboko udahnula i dreknula STRANA TRIDESET SEDAM ! Trideset čitanki se otvori, listovi zašuštaše... Tišina kao na groblju u ponoć. Vazduhom se opet prolomi Punđin vokal MOMIRKA! ČITAJ ! OSTALI - PRATITE! Rečeno - učinjeno. Momirka je drhtavim glasom počela priču o dječaku u dalekom gradu. Bio je đak, kao i mi, i živio sam u nekom sobičku. Njegova porodica je ostala na selu koje je takođe bilo daleko. Slali su mu pare, odjeću i pisma. Dječak im je odgovarao tj. slao pisma koja su otvorena i pročitana stizala kući. Njegovi su se sjekirali a on nije. Vjerovatno je bio zadovoljan što nije morao obavljati teške poslove svakodnevne. u jednom pismu su mu poručili AKO SI GLADAN, PIŠI. POSLAĆEMO TI HLEBA I JABUKA. Priča je pročitana, Momirka je odahnula, gospođa punđa nas je ćutke gledala a mi se pitali šta nas sad čeka. Sledeće što nas je zadesilo bilo je nastavničino pitanje ŠTA JE PISAC HTIO DA KAŽE? Usledili su nesigurni odgovori. Pisac je htio da kaže da su pisma putovala dugo... Pisac je htio da kaže da je selo daleko od grada... Pisac je htio da kaže da je poštar otvarao tuđa pisma i čitao ih... Pisac je htio da kaže da je rat loša stvar... Pisac je htio da kaže da je mnogo pametan...

 Posle nekoliko vriskova i jednog šamara(nekom je pala olovka sa klupe a to je tada bilo zabranjeno) nastavnica Punđa je podviknula(podvik je trajao sedam minuta) šta je zapravo pisac htio da kaže. Ne sjećam se više šta je to bilo ali znam da je zvučalo pametno. Kasnije smo pisali, u sveskama za domaću aktivnost , o toj priči. Znojili se od napora da dokučimo uzvišene piščeve misli. A pisac kao pisac, nije se dao lako dokučiti. Takvi su tada bili pisci.

 Eto, posle nekoliko decenija, prilično star, sjetih se te priče a ni sam ne znam zašto.

                                                                 TAKSIST

U ovom stanu sam rođen, u njemu ću i umrijeti, možda. Najviše bih volio da me TO snađe ovdje. Nigdje drugo.

Razmišljam tako ležeći na svom starom krevetu dok mi se iznad glave šepuri DIJEGO ARMANDO MARADONA PO PRVI PUT U DRESU... nemam pojma čijem. Ove riječi je uzbuđeno uzvikivao Mihailo kad god bi ugledao poster. Trudio se da zvuči kao sportski komentator iz onog vremena. Poster je na istom mjestu već... bezmalo trideset pet godina.

Na istom onom stolu koji razdvaja dva razvučena kauča uz zapadni zid, kuca budilnik boje srebra. Kupio sam ga na buvljaku prije nekoliko godina, za pet evra. Uz istočni zid ćuti mala drvena sećija. Pamtim je kao dijete, unešena je u sobu ko zna kad i ko zna odakle. U produžetku, prema vratima, stoji velika zidana peć. Napravljena kad i zgrada. I ona je starija od mene... nekoliko decenija.

Pola sedam. Sjednem na krevet, uvučem noge u papuče. Početak septembra, dani su još vreli. Spavam bez majice. Prizemlje je nisko, prozor noću držim zatvoren. Soba je okrenuta na jug, prema centru. Sivkasti git drži stakla na svom mjestu. Zelena roletna je namotana na drvenu šipku, zavjesa nema. Ustajem, protežem se. Otvaram prozor. Ulazi topao vazduh. Gledam zgrade. Iste koje sam gledao kad sam buljio van, brade naslonjene na prozorsku dasku. Nekada je tu ispred bila pržina i nekoliko automobila. Sada caruje beton, kola su svukuda. Nekad su djeca tuda trčala za loptom, poni biciklima pravila ''milicajke'', igrali su badmiton i druge igre. Sad su tu samo automobili. I ja. Ali odavno nemam deset. Četrdeset prva je tu.

Zatvaram prozor, oblačim svijetloplavu majicu i farmerke. Odlazim u kupatilo, puštam lednu vodu. Kupatilo mi je nekada izgledalo veće, sad jedva da stanem u njega. Umivam se. Gledam svoj lik u ogledalu. Dugačko lice, brada od nekoliko dana. Kosa po ramenima. Ljubičasti češalj sa drškom je dovodi u red. Kafena traka je stiska u rep. Izlazim, gasim svijetlo.

Kuhinja i dnevna soba čine jednu prostoriju, ne baš veliku. Čitav stan zauzima trideset pet kvadratnih metara. Nekada je ovdje živjelo nas šestoro. Sada sam samo ja tu. Roditelji su umrli, usledio je rat i raspad države. Nas četvorica na četiri strane svijeta. I samo sam se ja vratio. Iz tadašnjeg glavnog grada. Trebalo je da prođu dvije godine pa da mi dođe iz dupeta u glavu da nisam za taj posao. Dvije godine kojima se ne ponosim. I o kojima ne pričam. Vozio sam skupa kola, koja nisu bila moja. Nosio pištolj za pojasom. Tog dana me je šef poslao na stanicu da pokupim nekog tipa. Voz je, naravno, kasnio. Onda mi je sinulo. Vratio sam se do kola, izvukao pištolj i stavio ga u pretinac. Ključeve u bravu. Vratio se u stanicu, kupio kartu do Podgorice i otišao. Bio je decembar 1993.

Dok žvaćem svoj doručak (pržena jaja sa slaninom, čašica jogurta) buljim kroz prozor. Sa ove strane prozori su visoki, okrenuti prema sjeveru. Ovdje je i svježije, uvijek.

Gledam u balkone ''gradić pejtona''. I ovu zgradurinu poznajem od rođenja. Nekada sam znao ko živi u kojem stanu. Sad je na svom mjestu jedino stari Muharem, radio je sa mojim ocem. Druge ne poznajem.

U ono vrijeme, odavde se vidjela planina Vojnik. Bila je to svojevrsna meteorološka stanica. Kad njegovi vrhovi zabijele, prestaju topli dani. Kad bijela kapa nestane, proljeće je stiglo. I danas je tako. Dok god mu je ''glava'' bijela, kaputi vrebaju iz ormara. Sve mimo toga je varka.

Negdje 1980. na horizontu (meni tada dalekom) pojavili su se visoki stubovi, gvozdeni. A posle nekoliko godina, između njih je izrastao sportski centar. I zaklonio Vojnik. A krajem devedesetih, pogled su ''zapečatile'' dvije zelene zgrade.

Završavam doručak nekoliko minuta prije sedam. Izlazim van, zaključavam vrata i spuštam se niz onih nekoliko stepenica. Napolju je toplo, sunce obasjava vrhove okolnih zgrada. Ulazim u crvenu ''dačiju'' i palim motor.

Otkad su sredili ovaj dio grada, ne može se više kolima odmah ovuda pa na ulicu. Sad se vozi pored ''socijalne'' zgrade, oko komunalnog, kroz prolaz ''pobjedine'' zgrade i tek se onda uključuje u saobraćaj.

Prolazim pored bolnice, usput palim radio stanicu. Odmah začujem Mirjanin glas. ''Tolstoj je tu'' govorim u mikrofon i skrećem na bulevar. Pičim pravo, gore do parka. ''Dobro, Tolstoj''. Glas joj je pospan.

Parkiram kod parka, Brajuško je već tu. Taj blesan mi je i nadjenuo ovaj nadimak. Bilo mu je smiješno što u kolima držim neke knjige. I još smješnije što ih ponekad čitam. Kad nema puno posla. Jednom je sjeo pored mene, uzeo jednu pored ručice menjača, namršto se i pročitao: ''Vaskrsenje, L. N. Tolstoj. E baš si mi ti neki Tolstoj, a bježi tamo, ha ha ha!''. Nasmijao sam se i ja, a nadimak mi se tog dana prilijepio kao čičak. I drži se čvrsto za mene. Sad me svi na poslu tako zovu.

Odmah mi prilazi, spuštam prozor. ''Đe si pisac'' zagrmi ''nešto si mi ublijedio, da nisi šta jeba noćas? Ha ha ha!'' Umjesto odgovora se smješnem. Samo ovaj prostodušni grmalj ima tu slobodu, svakog drugog bi poslao dovraga.

Negdje prije tri, dobijam vožnju do Vidrovana. Završavam u pola četiri, prešao sam u drugu smjenu. Dobro, svakako nigdje ne žurim. Predao sam pazar i otišao kući.

Na klupi ispred zgrade sjedi major. Gleda u prozore i ćuti. Ko zna o čemu razmišlja. Vjerovatno ni ne vidi zgradu. Živi u garsonjeri na trećem spratu. Kažem mu dobar dan i uđem. Zapravo je kovač a ne oficir. Radio je u ovdašnjoj željezari. Nekada sam znao odakle je doselio u Nikšić ali sam zaboravio. Mislim iz Bosne. Pamtim još kao dječak njegove zelene suknene čakšire, radničke cipele, plavu željezničarsku bluzu i takvu šapku. Šapku i dalje nosi a čakšire su zamjenile stare prljave farmerke. Ponekad pređe ulicu i ispred prodavnice pije pivo. Nagluv, često i ne čuje moj pozdrav, samo me pogleda, kao da me vidi prvi put. Nekada davno, pokucao sam na njegova vrata, ne sjećam se zašto. Kad ih je otvorio, iza njega sam vidio prostoriju ispunjenu starim novinama. Uredno složene i uvezane kanapom, prema prozoru je vodio uzan usijek. Ne znam da li je ostavio mjesto za krevet. Ili je spavao na njima. Ostao je momak do sad. Kao i ja...

                                                                ***

Danas ću iznenaditi sebe – skuvaću makarone sa sirom. Sipam vodu u plavu šerpu i stavljam na šporet. Narandžasto dugmence zasvijetli. Dok voda ne prokuva, zapaliću jednu.

Sunce se naginje zapadu, ''gradić pejton'' je crven. Svijetlost se odbija od stakla. Radostan dječi žamor dopire kroz otvoren prozor. Nekad je tu, pored zapadne listre, ćutala zelena kućica prizemljuša. Ispred nje je bilo veliko drvo, trešnja ili neka druga voćka. U hladovini njenoj, na klupama uz zeleni zid prizemljuše, ljeti bi se naređale domaćice iz naše zgrade. Kontrolisale su sve. Ko ulazi i izlazi, ko iz grada dolazi. I ''pejton'' im je bio na nišanu. Znale su SVE. Odavno nema ni kućice ni drveta. Ni ovih domaćica. Sad su klupe, moderne, uglavljene ispred zgrade. Okolo caruje beton. Vjerovatno je sada ljepše nego onda, ali se meni ne čini tako. Možda zbog broja godina koje sam potrošio. Vjerovatno je onima koji sada troše svoje djetinjstvo i prvu mladost odlično. Možda vide ono što ja ne vidim. Možda su im ljetni sumraci lijepi kao meni oni onda. Ko će znati.

Malo ko je od starih stanara ostao tu. Devedesetih, kad su stanovi privatizovani, puno njih je prodato, došli su neki novi ljudi, pa i oni otišli, a na njihovo mjesto neki treći.

                                                                           ***

Iz podruma sam izvukao moj plavi sportski bicikl, odvešću se do krupca. Posle skoro cjelodnevnog sjedenja u kolima, ovo razgibavanje mi dobro dođe.

U deset odlazim u krevet. Čitaću dok mi se ne prispava. Singer je odličan, opija svojim pripovjedanjem. Gotovo da osjećam miris ulica Varšave između dva rata, kloparanje točkova fijakera ispunjava sobu...

                                                                     ***

Sjutri dan je zakišilo. Zna tako vrijeme u Nikšiću da se uskopisti pa se opet umiri. Lijepi dani u oktobru su se očekivali, miholjsko ljeto skoro da nikada nije omanulo.

Kiša dobuje po krovu i staklima, radio je utišan. Ne volim da pušim u kolima dok čekam vožnju, izaći ću i ispod neke strehe zapaliti jednu. Baš kad sam uhvatio za ručku na vratima, radio stanica zakrča. ''Tolstoj, imaš vožnju do Vilusa, mušterija te čeka kod benzinske u Rastocima. Tebe traži.''  Javim da krećem i okrenem ključ. Cigareta će da sačeka.

Dok klizim mokrim bulevarom, razmišljam ko od mušterija zna za moj nadimak. Neki od rijetkih prijatelja bi telefonirali meni, ne bi me tražili preko centra. Ko god bio, dobro će mi doći da razdrma ovaj kišni dan.

Brisači rade u svom ujednačenom ritmu dok zavrćem lijevo oko skvera i parkiram na prilaz za autobuse. U trenutku kad palim četiri žmigavca, začujem kako se otvaraju zadnja desna. Dasa u tamnom sakou se smješta na sjedište. ''Dobar dan'' izgovara hrapavim baritonom. Odgovaram na pozdrav i čekam da kaže destinaciju. ''Vilusi'' kratko reče. Ubacam u prvu i krećem. Palim taksimetar na retrovizoru.

Do Kapinog polja putujemo ćutke. Nekad mi dobro dođe razgovor sa mušterijom, nekada ne. Sada mi je bilo svejedno. Prolazimo Vitalac, kiša je ovdje jača. Vozim pedeset kilometara na čas, izgleda kao da se oblak spustio na zemlju. I drugi voze polako, svjetla su oborena. Brisači jedva uspijevaju da drže prednje staklo čisto. Tada dasa progovori, bez da se nakašljao. ''Voziš, a?'' Bacim pogled u retrovizor. Četvrtasta glava, snažna donja vilica, lice blijedo i ozbiljno. Nekoliko godina stariji od mene, rekao bih. ''Aha'' odgovorim lakonski. Prebacim u treću. Posle poslednjih kuća, oglasi se opet. ''Vozi. A dokle ćeš?''  Hm, čudno pitanje. ''Kako to mislite, gospodine?'' upitam i instiktivno čvršće stisnem volan. ''Zajebi finoću, gospodine'' odgovori, ''znamo se odavno''. Opet bacim pogled u retro, nije se šalio. I nije mi bio poznat. ''Stvarno?'' upitam. Umjesto odgovora uslijedi pauza. U tom trenutku sam imao osjećaj da mu je razgovor sa mnom  važniji od vožnje. ''Znam te, znam'' uzdahnu i udobnije se namjesti na sjedištu. ''Odakle se znamo'' upitam, ''ne mogu da se sjetim?''.  Sad nije napravio pauzu. ''Znam te od rođenja. A ne možeš se sjetiti jer me nikada nisi ni vidio. Ali si zasigurno čuo za mene.'' Sjetih se perioda iz glavnog grada, ali, ne. Sigurno bih znao da je iz te priče. I ne bih volio da me zna otuda... ''Da, da, bio sam ti blizu nekoliko puta kad si ono onda bio gore.'' Glas mu je prelazio u bas, a meni trnci pođoše uz leđa. Taksimetar je odbrojavao, brisači su išli preko stakla. Vozili smo se onim krivinama iznad Slanog. Grad je ostao daleko za nama.

Brzo sam premotavao film u glavi, ali ovome tipu nisam mogao naći mjesto u prošlosti. Odlučim da sačekam da sam objasni ovo.

''Ne sjekiraj se, ne nosim pištolj. A ti, imaš li ga?''  Ne rekoh ništa, samo odmahnuh glavom. ZNAO je, izgleda. I odlučio da se igra. Dobro, prihvatam igru. Stisnuh zube i opet stegoh volan.

''Vjerujem, ipak da si slutio da sam tu. ONDA, znaš. Ljudi uvijek osjete. Ali nisu sigurni, ili ne žele da budu. Vole da pomisle da je to slučajnost. Ponekad budu u pravu, ponekad se zajebu.''  O čemu ovaj priča? Nisam više htio da čekam. ''Šta hoćeš od mene?'' više prorežah nego što progovorih. ''Da me odvezeš tamo gdje sam ti rekao. Ništa više.'' Zvučao je kao da ga je moje pitanje obradovalo. I moja nervoza. ''Platiću, naravno. Tolstoje.''  Zaustih da nešto kažem kad iz krivine izletje ogromni kamion sa upaljenim dugim svijetlima, išao je pravo na mene. Trznuh volan i pritiskoh kočnicu, kamion proletje. ''Ništa to, danas nije tvoj dan'' reče tip iza mene. Nije ni trepnuo. Osjetio sam da mi je nestala krv iz lica. Ruke su mi podrhtavale. ''Ajde tjeraj slobodno'' reče. Kao da ga je ovo zabavljalo. Pustih kočnicu, ubacih u prvu i krenusmo. Dok sam naizmjenično pritiskao papučicu za gas i kvačilo, osjetih da mi koljena klecaju. Postigoh opet brzinu od pedeset na sat. Kiša je padala još jače.

Progovorio je opet kad smo prošli stijenu – vidikovac. ''Nisi jedini koji želi to. Mnogo njih bi da skončaju tamo. Ali se ne pitaju, na njihovu žalost.''  Ovo mi je bilo previše. Naglo pritiskoh kočnicu. Automobil se zaustavi, ovaj se nije ni mrdnuo. Okrenem se prema njemu, prebacim ruku preko naslona sjedišta. ''Koji kurac pričaš?! O čemu sereš svo vrijeme?!'' Izraz lica mu je bio leden, oči staklaste. ''Znaš o čemu govorim. Volio bi da skončaš tamo gdje si rođen. Ali ne odlučuješ o tome. Ja odlučujem. Niko drugi.'' Gledao me je u oči, imao sam osjećaj da ne trepće.

''Oćeš li reći ko si i šta ovo sve znači ili treba da gatam?''  ''Da gataš? A nećeš me raspaliti tom ručerdom preko nosa, ili uperiti pištolj u mene? A da, oružje si ostavio u pretincu, zaboravih. Opasan si mi ti neki pisac, Tolstoje. Ništa ti nije jasno a neprijatno ti je, a? Vidiš, ja ponekad navratim prije vremena, kao danas. Sledeći put nećeš ni znati da sam tu. Ne trudi se da mi zapamtiš lik, mogu da uzmem koji želim. Vidiš, znaš dobro moje ime. U ženskom je rodu ali to za mene ne važi. Vajni umjetnici su me slikali ka kosom u ruci, u nekoj crnoj odori. Obična mazala i lupetala. Pokušavaju da me spoznaju i da nešto shvate, sve ne bi li pobijedili svoj strah. Strah od mene. Evo, i ti počinješ da drhtiš. Kažem ti, nije danas tvoj dan. Kad me odvezeš gdje sam ti rekao, vratićeš se u grad. Možeš kolegama pričati o meni ali znam da nećeš. Ne bi ti vjerovali, smijali bi ti se. Nešto sam danas raspoložen za priču pa ću ti reći, Tolstoje – svi vi na zemlji imate kod mene ispisan kalendar. Koliko vam je dana iskrižano – to vam je to. Sjećaš se kako si u vojsci švrljao po džepnom kalendaru? To je nešto slično. Da, slično. Nešto si mi preblijedio? Toliki momak pa se uplašio? A ipak mi ne vjeruješ sasvim? Lud neki čova, lupeta koješta, a? Znam svaki tvoj dan od rođenja pa do sad. Evo ti jedan detalj koji sigurno nisi zaboravio, a samo ti za njega znaš – i onaj kojeg si uplašio tada. U vrijeme kad si radio za 'gazdu', one noći kad si pustim ulicama vozio a u prtljažniku je bio paket kojeg si jedva čekao da se otarasiš. Bio si uzbuđen, nadrkan, kako bi ti rekao. Pandur koji te je zaustavio je ZNAO. Osjetio si to pa si potegao. Kad je siromašku profijukalo pored glave, prokleo ja dan kad je obukao uniformu. Pobjegao si a pištolj je završio na dnu rijeke. Sjećaš se?''

Sledeće što pamtim je vožnja nazad u grad. Bio sam mokar od znoja a plavkasta novčanica od dvadeset evra je izgužvana ležala na suvozačevom sjedištu...

Javio sam radio-vezom da mi nije dobro, predao pazar i otišao kući. Kiša je prestala. Parkirao sam ispred zgrade i ušao u stan. Ispovraćao sam u ve ce šolju sve što sam pojeo poslednja tri dana, čini mi se. Spustio sam roletne i obučen se uvukao u krevet. Pokrio se po glavi. Nećeš ni znati kad dođem sledeći put, reče. Kad je tako, volio bih da dođe dok spavam, pomislih i utonuh u san.

                                                      DUG

Dvije marke i četrdeset pfeninga. Dva hleba i jedan ''brilijant''. Plava paklica jeftinih cigarteta. Žuti novčići. Pješice dolje do magistrale, palac uvis pa u grad. Promuvaću se nekoliko sati po gradu i natrag kući.

** *

Tada sam živio na zapadu. Mislim, ne na Zapadu, već na onim gudurama iznad grada. Ljeti sam koristio svoju šupljikavu kolibicu pored kuće. Nije bio baš neki komfor ali sam imao kakav-takav mir. Razvukao sam produžni kabal i moj crni radiokasetofon je zapjevao i zapričao. Uveče uz svijetlost šterike. Nisam htio sijalicu. Gitara prislonjena uz drveni zid. Preko dana je počivala na mom krevetu. Ljeto je dvije hiljadito, star sam dvadeset sedam godina. I koji mjesec preko.

Te zime i početkom proljeća sam pojao u bifeu studentskog doma. Za neku siću. Omladina je pjevala sa mnom, ponekad bi tura pića stigla za moj sto. Nikšićko, veliko. Jedini alkohoh koji se točio tamo, samo kad ja sviram. Mimo toga – sok, kava, čaj.

Ovaj tip koji je bio zakupac bifea, četrdesetogodišnjak, često je bio iskežen. To mu je, valjda, bio manir. Ne pamtim kako se zvao. Nije ni važno. Ali je bio hrabar, nikšićki đilkoši nisu smjeli praviti frku u njegovom bircu. Nisu ni dolazili. Tada se u gradu još uvijek osjećao dah devedesetih, ludilo i nasilje. Topovi i kalašnjikovi u okruženju tek što su utihnuli. I ručne bombe koje su izlijetale iz džepova prljavih trenerki.

Biti mlad znači imati puno strpljenja, imati živce za mnoge nervirajuće stvari. Između ostalog. A ovaj tip me je nervirao. Često. Mislim, skoro uvijek. Pogađao se sa mnom o visini honorara kao da kupuje kravu  na pazarištu. Imao je neki otegnuti naglasak i... kezio se.

Svirke su išle jednom ili dvaput sedmično. Ponekad nijednom. Ali su mi prijale. Bio sam glavni baja tamo. Sve đevojke su gledale u mene, momci su bili prijateljski raspoloženi, zbijali su šale. A ja ''bacao'' fore poznatih rokera: ''Ajmo zajedno... da vidim ruke... sad samo đevojke... momci, da vas čujem!'' i slično. Sića koju sam tu zarađivao je bila dovoljna za život od danas do sjutra popodne. I ništa više. Razglas sam ostavljao ispod stola u ćošku, gitaru nosio sa sobom. Uprkos neizvjesnoj egzistenciji, bio sam opušten. Bio sam mlad. Djelimično zadovoljan.

Iskeženi mi je ponekad dugovao honorar pa me je isplaćivao na sledećoj svirki. ''Kad dernek utihne'' ostajali bi neki tipovi za njegovim stolom i ja. Ovi su pričali svoje i njegove istine, pivo se osjećalo u vazduhu. Ja sam ćutao i čekao trenutak kad će zavući ruku u džep.

Posle jedne takve večeri, pičio sam pješice kući. Topli dani su stigli u Nikšić, noći su bile prijatne. Prošla je ponoć, hodam ulicom koja se spušta od hotela dolje prema bolnici. U desnici gitara (u crnoj vatiranoj futroli), karirana košulja raskopčana. Dugim koracima gazim zagrijani asfalt. Saobraćaj je skoro zamro, mogu hodati sredinom ulice.

Posle drugih semafora, primjetim dva pandura. Primjetiše i oni mene. Znao sam to jer su otvoreno gledali u moju ponoćnu pojavu. Košulja je landarala oko mene, koraci su mi bili dugi. ''Dobro veče'' javih im se. ''Dobro veče'' odgovoriše uglas. Primjetih da su bili raspoloženi za druženje. Bilo im je dosadno, jutro je bilo daleko. Htjedoh proći kad mršaviji upita: ''Ti si muzičar?''. Jok, tesar, pomislih. ''Aha'' odgovorih i zaustavih se. ''To je neđe bila svirka?'' uključi se deblji. ''Jeste'' odgovorim, ''u studentskom''. ''A jesi li odavde ili...?'' nastavi mršavi pogledujući čas mene čas gitaru. ''Da, da, odavde.''  ''A mi smo pomislili da si... znaš...''  ''Stranac?'' upitam sa osmjehom svjetskog muzikanta. ''E, to! Stanac!''  ''A nisam...'' nasmijah se. ''A znaš li onu od Šobića 'od druga do druga' da odsviraš?'' upita mršavi, mašući desnom rukom kao da svira. Vidjeh da je raspoložen za mini-koncert, ovdje na ulici. Zaustih da nešto kažem ali me deblji preduhitri. ''Ne može ti svirat' ođe...'' reče tihim opominjućim glasom. ''E... pa jes' ''.  Pogledam debeljka zahvalno, pozdravim ih i nastavim prema bulevaru.

* * *

Dvije marke i četredeset pfeninga. Zveckaju u crnom neseseru. Hodam prema Cumovoj zgradi. Cum me s vrata dočeka obećavajućim obavještenjem: ''Tražio te neko, reče da će opet zvati. Nije rekao kako se zove''. U to vrijeme mobilni telefoni još uvijek nisu bili svakodnevna stvar kod običnog naroda. Još uvijek je to bila skupa igračaka, mogli su je sebi priuštiti samo bogataši i snobovi. Aparati su koštali oko hiljadu maraka, računi nisu bili puno manji. Nerijetko i viši. Gore u brdima nisam imao kućni telefon, ljudima sam ostavljao Cumov broj kao svoj. ''Je li rekao još nešto?'' upitah ga, pomišljajući ko bi mogao biti. Naravno da sam odmah pomislio da me traži neki kafedžija u čijem ću bircuzu zaraditi vreću para posle čega ću kupiti dvosoban stan kod Montexa. Prije nego što je moja mašta izletjela kroz otvoren prozor, telefon zazvoni. Više je piskutao nego zvonio. Bio je okačen na zid, sastojao se od ležišta i slušalice na kojoj su bili brojevi. Veoma moderan u ono doba.

''Alo?'' reče Cum. Klimnuo je glavom gledajući u mene i odgovorio: ''Evo ga ođe''. Prihvatim slušalicu. ''Da?''  ''Alooo, muzičar!'' Odmah prepoznah glas Iskeženog. Zvao me je iz hotela, sa recepcije. Ima veliki plan kako da zgrnemo puno para. Biće na terasi mliječnog. Krećem odmah.

Kad je čovjek zdrav, ima hiljadu želja, razmišljao sam hodajući pored vječne ograde Doma revolucije. Kad nije zdrav, samo jednu. A kad je zdrav i dekintiran, opet samo jedno želi.

Pređem ulicu ne gledajući lijevo i desno. Prošlo je pet, nastupilo je vrijeme šetača. Uspenjem se uz kamene stepenice, stupim na terasu. Iskeženi me je vidio, maše rukom. Možda je zaboravio, od maja mi duguje dvadeset devet maraka. U ovom trnutku pristojno bogatstvo.

''Đe si ti muzičar!'' kezi se dok se rukujemo. Sjedam, nes stavljam na sto. Tu je čaj i čista pepeljara. Kez ne puši. Popričasmo malo. Odmah krenu da mi izlaže plan. Zakupio je kafanu u nekom selu daleko od Šavnika. Tamo je rođen. Tamo je NEKO, tvrdi. Sad će biti glavni – dovešće konobaricu iz grada i muzikanta iz grada. ''Bolje je biti prvi u selu nego drugi u gradu'' govori dok  se trideset dva zuba bljeskaju na popodnevnom suncu. Vještačka. Konobar donosi pivo za mene, još jedan čaj za njega. Pustim da priča još desetak minuta. ''Duguješ mi nekih dvadeset devet maraka, znaš.'' Kez me pogleda, osmjeh mu se proširi toliko da sam pomislio da ima pedeset osam zuba, gore i dolje. ''Sad sam htio to da kažem, svete mi neđelje!'' Dobro je, pomislih. Izvadi svežanj novčanica iz džepa. Zablistaše kao julsko sunce... Velikodušno mi pruži svih trideset. Zahvalih se i stavih ih u pregradu u kojoj su ćutali pfeninzi.

Posle dvadesetak minuta i razrađivanja strategije, rastasmo se. Vidjećemo se sjutra. Dogovorićemo se kako da prevezemo razglas do tamo.

Hodam prema centru kao opijen. Brilijant? Ma, kakvi! Kod uličnog prodavca kupujem jedan kamel i jedan winston. Mogu sebi priuštiti to, zakašnjeli honorar me je učinio bogatašem. Idem u prodavnicu, nakupovaću pođečega. I pičim kući. Selo kod Šavnika će da oprosti. Nećemo se vidjeti. Neka to bude moj odgovor omalovažavanju Iskeženoga za ono proljetos. Plakati su bili izlijepljeni, tročlani bend uvježban, ljudi su već bili krenuli na svirku. Kad smo Mihailo i ja spustili zvučnike na pod, konobar/student u pokušaju je zamahao rukama. REKAO JE DA NEĆETE SVIRATI DANAS NEGO DRUGI DAN, OSTAVITE TO TU. Nas dvojica se pogledasmo. Nećemo ni drugi dan, rekoh. Zvučnike nazad u kola. Usput psvoke i druge grube riječi. Fino nas je iščašio tada. Sad je došao trenutak za vraćanje duga. Saznaće kako sam se osjećao tada...

Dvije marke i četrdeset pfeninga. Osim njih, sad sam imao i čitavih dvadeset. Toliko mi je ostalo posle skromne trgovine. Kad je novca malo, više se poštuje. Iz praznog stomaka i praznog novčanika duva neki neprijatni vjetar...

OD ŽIKINE ŠARENICE DO RUBEŽA

Ova ''rupa'' u kojoj pojem evo već drugu zimu, nekad je bila manja. Ovo staklo što prostoriju dijeli na pola je prije bilo kao zid, znate. Tamo je bila terasa. Sad je sve izjedno. Jovu se ovako više isplati, kaže. Pušti mi terasu, veli, ovi ljeti ionako idu u grad, na Krupac i u centar, neće kod mene dok ne zastudi. Zato, kad se gradske terase pozatvaraju, eto njih ovamo. Eto para, eto veselja.

Počnem neđe sredinom oktobra pa ga majci vrištim do aprila. Nakupim se para da mogu preživjeti ljeto, ako sezona bude ''mršava''. Budva je varljiva, taman kao vrijeme u Nikšiću. Ne možeš se osloniti ni na jedno ni na drugo. A moram raditi, šta ću grdna. Prolazi vrijeme studenom kamenu a kamo li meni. Grabim, moram. Neću moći mamiti pare nišickim pljandurama kad mi bude šezdeset, ako ih dočekam. Džaba ću im tad vrckat guzicom i poturat sise pod nos kad se sve na meni oterembeči, kad mi mladost usahne.

Da se ne lažemo – ne dolaze oni ođe da me čuju no da me vide. A najsretniji bi bili, nesretnici, da me vide golu s mikrofonom. Ja vjerujem, svijes bi prevrnuli! I ova dvojica što ko bajagi sviraju, Kos i ovaj drugi, žuti. Nikako da mu zapamtim ime. A sviraju ka što moja pokojna baba svira. Pritisnu neko dugme i ovo čudo samo tandrče a oni udaraju odozgo po dirkama. Pa se nešto njišu, kao, ponijela ih osjećanja.

Jovo nam svaku noć daje šezdeset eura i kuka kako je na gubitku.Kuku mu u nos, laže. Zna mu pazar biti i trista, kad ovi nesretnici prime platu.

Jednom je, kad sam počela kod Jova, Radoš dobio hiljadu eura na kladionicu. To je onaj ćelavi poslovođa iz boksita, živi u meander. Pesto je ođe ostavio. Stotku meni među dojke. Kad ova dvojica viđeše, zamalo im oba ne ispadoše. Evo vam ga na, pomislih.

Posao je išao i tako i tako, dok se ono u februaru ne pojavih na televiziju. E majko mila kako tad blese nišicke grunuše! Ni da im je Jovo džabe rakiju sipao, ne bi toliko! Pročulo se da ''tamo pjeva ona sa šarenice'' pa navališe ko da sam sa mjeseca a ne iz Kličeva. Već u sedam svaki astal zauzet. A ja ne počinjem prije devet, boli me dupe. Ova dvojica zagraju u osam, ali im je džaba. Još pojačali zvučnike, misle prije će ih tako napiti i opelješiti. Zna se koga ljudi čekaju. LJUDI?!Posle ću o ''ljudima'', samo da vam ovo ispričam. Mislim, kako odoh u Beograd.

Neđe posle Nove, koju sam jedva preživjela, jednu noć se ođe zapi ono govedo iz opštine. Ostalo samo za astal a ne može glavu držat. Neće Jovo da ga išćera, škrtica nas dva puta častio po pet eura pa oće da ga ispoštuje. Ne znam šta više da mu pjevam, padoh s nogu. Žuti zaspa na stolicu, Kos jedva potreflja onu dugmad. U neka doba prestasmo. Sjedoh s njim da sačekam Jova da me vozi, a i, rekoh sebi, daako mi baci šta u njedra. Zapalih cigar. Šta ćeš popiti, postavi mi najidiotskije od svih pitanja. Popila je tebi vrana mozak, ako si ga ima, dok si sa mnom ođe u ova doba. Idi kući, avetinjo! Umjesto toga, odmahnuh glavom i otpuhnuh mu u lice. Tad  poče. Zapljuska me pljuvačkom i pomenu nekog Žiku. Ja ga toboš slušam i pušim, a mislim oće li Jovo navalit kad prođemo rampu kod rudarskog. Jes da mi je to s njim vazda fino ali ga noćas ne mogu trpjet. Ovome odeblja jezik a zapeo o nekom Žiki i televizoru. Srećom, eto Jova taman kad ugasih cigar. Otetura ovaj, a mi sjedosmo u forda. I Jovo bješe umoran pa brzo stigoh kući.

Čini mi se tek zaspah kad mi mobilni zapišta, izgorela ga vatra! Jovo. MALA, DA ČASTIŠ! Šta mu je jutros, pomislih napola budna. Iz drugog puta ukapirah šta mi priča. Veli, onaj iz opštine ga jutros zvao, potpuno trijezan. Tvrdi da me može ubacit u Žikinu šarenicu iduće subote. To je neka emisija na beogradskoj televiziji, kaže da je gleda sva Srbija, Crna Gora i Bosna. Tu ako se pojaviš, veli, nećemo znat šta ćemo od para...

E, šta ti je Beograd, majku mu! A znala sam da je ovoliki, bila sam u njega kad se ono Milisav ženio. Tad sam viđela kako Srbijanke mlate bakšiš. Ovo moje je sića! Ne šće Jovo da me vozi ovamo, oću te jebat, reče. Ionako me žena svako malo pita ĐE TI JE RADNICA MOMČINO. Nema veze, karta autobusom mi je dvajes dva eura, jeftinije mi dođe. Izđoh u onu vrevu i prvog taksistu uzeh koji mi se ponudi. ER TE ES graknuh sa zadnjega sica čim sjedoh. Krenu odma. Nek misli da vozi neku zvijezdu. Zatraži mi pesto dinara, bacih mu deset eura i izađoh. Zacaktaše moje štikle po trotoaru, uđoh na ona staklena vrata...

A znam ovoga Žiku, to je onaj mali baburastog nosa, vodio je jutarnji kad sam išla u srednju! Majka ga je obožavala. Sav se nešto sprčio, ko da mu je sto godina. Bijaše nas pet pjevačica, ova jedna mala iz Bosne plače od treme. Koliki je beogradski studio, brate mili! Sto duša je tamo sjelo a da jedno drugo ne dodirne. Neki glumci, pa grupe rokerske, pa ona društva u nošnjama što igraju užičko. Samo u orkestar ih ima petnes! Vježbaju sa nekom plavušom, e da ih čuju Kos i onaj žuti, da vide kako se svira!

Žika se razletio po studiju, nosi onaj mali kompjuter, čita nešto iz njega i dovikuje se sa ovima što snimaju kamerama. Tamo za jedan stakleni astal sjeo Matija Bećković, onaj što piše pjesme za đecu, bio je u čitanke nekad. Stavio knjigu ispred sebe i ćuti.

Poče emisija tačno u devet. Pričaju nešto tamo sa onim umjetnicima, ništa ih ne čujem. U devet i dvajes pet ovaj pokaza onim papirom na mene – ti si sledeća!

Zaštiklah ja, majkoviću, prema Žiki bez trunke treme! On se raskezio, zinuo mi u dekolte ko da nije onu stvar vidio od vojske! EVO NAM JE RADMILA MARUŠIĆ IZ NIKŠIĆA, PEVAČICA NARODNE MUZIKE! Nasmijana ja od uva do uva, zubi od četiristo eura bljeskaju, sise oće da iskoče kako sam ih nategla. Uzeh bežični i rekoh dobar dan. Ubrzo ovi zmajevi zasviraše, ja reko, oduvaće me. TRI POLJUPCA OĆU JAAA  NEĆU JEDAN NEĆU DVAAAAA. Ovo sam nekad kao mala pjevala pred ogledalo,a sad na televiziju! Nek crkne pola Nikšića kad me vide!

Ne znam koliko ih je pocrkalo od muke ali je taman pola grada došlo u ''rebus'' da me čuje. To jest, vidi. I do sad je klijentela bila made in kolac i konopac ali sad, brate mili! Kad grunu muška seljadija iz Kočana, Kličeva, Trepača, Župe, Glibavca, Vitalca, iz veselog Gornjeg Polja! Ono seljobera iz grada što je ođe stalno kapalo, čudom se začudi! Ne moram napominjati da ga u ovu veselu kuću ženska noga nije ukrakala liše moje i Darine. A ona, onako žuta i debela, tek bi me sad od muke njene i ljubomore pojela! Trči s onom tacnom oko stolova a zavrckala guzičinom ko da joj je moja linija. Džaba, niko ni da je uštine.

Sad do ljeta ne moramo brinuti za posao. Nema da fali. I ova dvojica se nešto pomamili pa kako uključe ovu skalameriju zagraju AJMO IDEMO. A ne idete vi bez mene niđe, mislim se, niti ste takvi đe pristali. Jovo nam sad daje osamdeset. Mada ja znam izać i na stotinu ponekad, kad je dobra noć.

 Još da vam ispričam o ''ljudima'' koji su ođe stalni. Nešto mislim, da sam ja nekima od njih žena, u kuću mi ne bi ulazili. Đuro ođe pije na crtu. Kad primi onu crkavicu, podmiri šta je dužan, i ono što mu Jovo doda, pa ispočetka. Sava nekih puta s posla pravo ovamo. Kući ide kad i ja. Mlađo je jednom sastavio dva dana i dvije noći. O ovim novim da ne pričam. Sve bolji od boljega!

Guramo tako, ''rebus'' i ja, pa ćemo viđeti dokle. Kad bi još jedno godinu i po, onda bi se mogla mać od mojih. Ono, mogu ja i sad jedno dvajes kvadrata neđe u grad kupit, ali mi je malo to. Kad bi jednosoban neđe kod monteksa, to bi mi odlično bilo.

A daako bude. Do četereste da kupim stan – pa makar se i ne udala.  A udaću se, zar, i ja. Valjda naiđe neko normalan ko će šćet kafansku pjevačicu. I ko me neće zapitkivat previše.

Odoh sad daliježem, evo pola tri.

Pa dođite da pjevamo, znate đe je ''rebus'' i đe su Rubeža.

                                                          ARGENTINA 

Na bulevaru Vuka Mićunovića, u Nikšiću, u blizini Dječijeg dispanzera, ćuti jedna stara prizemna kuća. U svoja njedra je, prije nekoliko godina, primila kojekakve poljoprivredne mašine: kosilice, motokultivatore, muzilice i slično. Kroz starinski dvokrilni prozor i sa male (rešetkama okovane) terase gleda na bulevar. Ćuti tako na zapadnoj strani ulice, dok semafor, ispred njenog nosa, danonoćno trepće, trepće... Kad bi kuće mogle pričati, ova stara Nikšićanka bi imala šta reći. Možda bi najzanimljiviji dio priče bio onaj koji se proteže od proljeća 1998. do ljeta 1999. A kako kuće ne umiju pričati, bar ne kao mi ljudi, ovaj dio njene istorije ću ispričati ja...

Novembra 1998. godine, bilo je hladno kao u sred januara, iako je jesen, kalendarski, trošila svoje dane. U gradu se osjećao ledeni dah gospođe zime. Prikradala se od planine Vojnik, prijetila nam svojim dolaskom. I bez toga smo znali da će doći, do sad nije omanula. Daleko od toga da smo bili uplašeni, drva su u podrumima spremno čekala da istrče uz stepenice i sjure se u šporet. Kaputi, kape, šalovi i zimske cipele su se samo smješkali na ovu prijetnju.  Topla crna jakna je štitila moja junačka leđa i još junačkije grudi. Vunena kapa, iste farbe, brinula je da glavi ne naškodi mraz.

Ulice su bile hladne, trotoari skoro zaleđeni. Bilo je pitanje dana kad će ih prekriti snijeg i okovati led.

U to vrijeme sam mučio muku sviračku – kako nagovoriti vlasnike nikšićkih bircuza da smo bolji mi nego oni. I da angažuju mene a ne nekog od njih. Da daju šansu (i honorar) meni a da narodnjake sa svojim suzama i izgubljenim ljubavima prepuste nekom drugom. Mislim da sam te večeri bio u gostima kod Miča, biće da smo pričali o ovome, kad Biljana reče: ''Pogledaj u 'Argentinu' to ti je tamo kod dispanzera. Oni puštaju rok, valjda je to neki klub, šta li.''. Negdje sam već čuo za to mjesto ali nisam znao da li je otvorenog ili zatvorenog tipa. I dešavaju li se ''žive'' svirke tamo uopšte. Mada, nije zgoreg pitati, pomislih. Pogledam Miča, on klimne glavom. To je značilo – idemo posle.

Iste noći, negdje oko osam, prešli smo ulicu i ušli u dvorište. Tada je bulevar zapravo bio mračna ulica sa dotrajalim asfaltom kog su krasile predivne široke rupe. Kuća koja je stajala ispred nas je izgledala obično – sa lijeve strane prozor zaštićen škurama, sa desne mala terasa a između bijela drvena vrata. Na njima ''zamućeno'' staklo, svijetlost se nazirala iznutra. Nisam znao šta me čeka tamo ni da li je ulaz dozvoljen. S Mičom sam se dogovorio da, ako to bude neki  lokal koji prima samo svoje članove, bacimo pogled kao tražeći nekog i izađemo.

Hrabro pređemo tri stepenice, pritisnem hladnu kvaku, vrata zaškripe. Polumračan hodnik, sa lijeve strane je zid  ukrašen bojama, neke slike su na njemu. Koraknem prema glavnoj prostoriji, malo više osvijetljenoj, Mič mi je za petama. Na zelenom itisonu (zove li se tako ona vrsta tepiha?), sa lijeve strane, radni sto. Za njim sjedi bradati tip i nešto tiho priča. Ispred tipa su knjige. Nema muzike. Sa desne strane je šank, konobar i čaše. Ovaj što priča za stolom, obraća se publici koju ne vidim, morao bih zavrnuti još lijevo da bih ih ugledao. Atmosfera neobična, osjećam se kao uljez. Mislim da isto osjeća i Mič koji mi duva u potiljak. Plan b – ''Nema ga ođe'' procijedim i  oba uhvatimo maglu.

Na hladnom noćnom vazduhu progovorimo glasno. ''Kakav je ovo lokal?'' pitam Miča, kao da on o tome zna nešto više nego ja. ''Nemam pojma'' odgovara i ubrzava korak. Uvijek sam ga morao opominjati da hoda sporije kad bi bazali gradom. ''Nećeš ti ođe dobiti angažman'' doda. ''I meni se čini. Kao da je biblioteka ili knjižara'' složih se.

Tako je ''Argentina'' pala u zaborav, bar za tu noć.

Više se ne sjećam ko mi je sjutri dan  predložio da opet odem u taj klub i ispričao da se tamo i te kako svira u živo, da čak i rok bendovi gostuju. Posle toga, odlučim da iste noći još jednom otvorim stara bijela vrata.

To sam i uradio. Zakoračio u glavnu prostoriju koju su škrto obasjavale plavkaste sijalice. Desetak stolova. Za prvim, četiri tipa u odijelima i zimskim kaputima. Pije se nikšićko, vidim. Duž zidova police pune knjiga. Pored prozora koji gleda u dvorište, malecka bina. Na zidu Borhesov portret. Okrenem se, priđem šanku, upitam konobara: ''Zdravo, je li gazda ođe?''. ''Jeste'' odgovori žgoljavi tip u plavoj majici ''ovaj za stolom, sa bradicom'' i nastavi da slaže čaše. Priđem opet prvom stolu i obratim se četvorci u crnom. ''Dobro veče, tražim gazdu'' krenem sa pričom toliko puta ponovljenom. Ovaj kog mi je konobar pokazao, kratko ošišan, pogleda me i reče: ''Ja sam''. Objasnim  da sam muzikant i da tražim angažman. U tom trenutku se nisam previše nadao uspješnom okončanju razgovora. Umjesto odgovora, tip me ponudi da sjednem. Ovo bi mogao biti dobar znak, pomislih. Privučem slobodnu stolicu i zahvalim. ''Šta ćeš popiti?'' upita  dok su me ostala trojica gledala. Jednog od njih sam se sjećao iz osnovne. ''Pivo'' kažem. ''Željo'' okrenu se ''donesi pivo''.

U to vrijeme, a i sada, vlasnici nikšićkih lokala su izgledali svakako ali ovako ne. Drčni, nerijetko nervozni, nikad opušteni. Ovaj je djelovao suprotno. Zapravo, djelovao je normalno. Ispričao sam mu da sviram gitaru, da posjedujem kompletnu opremu, pjevam koliko me grlo nosi, repertoar je domaći, zabavnjački. Dok sam pričao, njih četvorica su ćutali. Kad završih, gazda reče: ''Odlično. Hajde da napravimo probu sjutra ujutru. Ali pod jednim uslovom – da moj brat pjeva s tobom. Najbolji je pjevač u gradu. Ako se dogovorimo, plaćaću ti razglas svake večeri kad bude svirka deset maraka plus procenat od prodatog pića. Ovdje, inače, organizujemo književne večeri, tribine, koncerte. 'Ajde da se čujemo ujutru, da dovezemo razglas. Evo ti broj mog telefona – 55 576 - Bato.'' Opa, pomislih, ovo je bilo brzo! A još je obećavajuće. Izvadim zeleni notes i olovku iz unutrašnjeg džepa i zapišem broj.  Zaklopim i vratim u džep. Razgovor posle ovog karatkog dogovora spontano krene, o muzici, uglavnom. I o nama, nepravedno zapostavljenim rokerima. Klub je otvoren u martu te godine, saznah iz razgovora. Iskapim svoje pivo i upitam Bata: ''A tvoj brat, kako se zove, gdje svira?''  ''On samo pjeva, ne svira nijedan instrument. Odličan je! Zove se Badžo. Poznaješ li ga?'' Nisam mogao u sjećanju dozvati nijednog Baža. ''Ne poznajem'' kažem mu ''upoznaćemo se sjutra.'' Ustanem, rukujem se sa svima i izađem.

Te godine sam živio na pet minuta hoda od ''Argentine''. U iznajmljenoj sobici, osim mog kreveta i šifonjera, bili su zvučnici, dvije gitare, mikrofon, stalci, kablovi, kasetofon sa dva deka marke ''boss'' (kupljen u ''Balkanskoj carici'' za osamdeset maraka). I ja. Ovdje je bilo  hladno i zbog toga što suncu nije bio omogućen pristup, ali se nismo dali. Čekao sam sledeći dan i razmišljao – hoće li ''Argentina'' uticati na debljinu mog novčanika? Posle skromne večere, zapalim cigaretu i uključim radio. Podesim skalu na frekvenciju radija Montena.

Ujutru, oko devet, okrećem Batov broj. ''Bio sam sad tamo'' kaže mi ''nema struje. Ipak ćemo prevesti opremu, valjda će doći. Gdje da dođem za tebe?'' Objasnim mu u kojoj zgradi stanujem i prekinem vezu.

''Argentina'' je radila od sedam uveče. Bato je parkirao crnog wolksvagena ispred. Cum i ja izvlačimo teške zvučnike iz prtljažnika, Bato uzima gitaru. Cum je izrazio želju da čuje najboljeg pjevača u gradu. Ulazimo, nije zaključano. Unutra je polumrak, duvanski dim i miris alkohola od sinoć. Za istim onim stolom sjedi tip u dugačkom crnom kaputu,  kosa vezana u rep. Brada i brkovi.  Otvorio je pivo, zapalio cigaretu. Spuštam zvučnik, pružam ruku. ''Tozo'' predstavljam se. ''Badžo'' kaže na to. Ti si taj, pomislih.

Dok montiram opremu, Cum i Badžo razgovaraju, Bato je donio piće. Kuća časti. Podižem zvučnike na stalke, uključujem miksetu. Sjednem na barsku stolicu, probam mikrofon i gitaru. Sva trojica gledaju u mene. ''JEDAN, JEDAN, TEST'' zagrmim kroz prostoriju. Ne znam zašto muzikanti uvijek (ja takođe) koriste ove riječi kad provjeravaju je li zvuk podešen kako treba. Zašto ne kažemo nešto drugo, sijalica, na primjer.

Odsvirao sam nešto, ne sjećam se šta, i pogledao Badža. Bio je to znak da mi se pridruži na drugoj stolici i zapoje. Da čujemo taj glas. Sjeo je, skinuo mikrofon sa stalka, u drugoj ruci votka. ''Još sam prehlađen'' reče ''malo me grlo boli.'' Ajde, ajde, pomislih, nismo guslari. ''Šta ćemo?'' upitam ga. ''Ajde nešto od Osvajača'' odgovori i otpije iz čaše. Klimnem glavom i počnem iz a-mola. Odsviram uvod, Badžo primakne mikrofon i krene: ''Oči mi tope se, dok vetar sa stola pesme mi briše...'' Pogledam Cuma. Ćuti, ne reaguje. Onda stigne refren: ''Kome sad usne ljubiš do zore, možda to nebo znaaa...''. U JEBEM TI pomislim. Cum je izbečio, otvorio usta. OVAJ PJEVA K'O  ČIPI, K'O  DADO TOPIĆ! Odsvirali smo do kraja, spuštam gitaru i pružam ruku. ''Svaka čast drugar!'' Badžo se smješka. ''Nije to pravo, još me grlo boli...''

Počeli smo iste noći. Nešto posle osam, gosti su bili uglavnom ''stalni''. Poznavali su se, znali su Bata. Ja sam bio nov. Nekoliko studenata, novinar lokalne televizije i još poneko. U pola devet se namjestim na stolicu, pojačam mikrofon i gitaru i počnem.

Prvih pola sata pičim sam. Oko devet svi su stolovi zauzeti, tu su i Badžovi drugari. Jedan od njih je posebno veseo, ima neku simpatičnu frizuru. Kovrdžava žućkasta kosa mu dodiruje uši, vidim da zbija šale, društvo se smije. Negdje posle devet Bažo ustaje, zauzima mjesto na stolici pored mene. Zaviruje u moju svesku, prstom mi pokaže koju ćemo pjesmu svirati. Klimnem glavom i odsviram uvod. ''Ti samo budi dovoljno daleko...'' Posle nekoliko balada krenemo sa nekim bržim ''stvarima'', nižu se hitovi Atomaca, Pušenja, Čorbe. Neko pjeva s nama, neko zapljeska, neko viče: ''Tooo!''. Onaj sa frizurom je i dalje nasmijan, prati nas lupkajući rukama po stolu, potpuno van ritma. Momak nema nimalo sluha, pomislih. Nekoliko večeri kasnije sam saznao da je to Mihailo, bubnjar. I te kako je imao sluha...

Prošla je jesen, stigla je zima, svirali smo nekoliko večeri sedmično. Nastupali su i neki bendovi iz Nikšića i Podgorice. Parice su kapale, imalo se za kiriju i leba.

Prije Nove godine, žgoljavi konobar je napunio džepove koliko je god mogao, procjenio da više nema otkud uzimati i otplovio prema nekom drugom šanku. Niko nije pustio suzu za njim, pominjali smo ga kratko posle odlaska. Uglavnom po širokoj ruci kojom je pretakao pazar u svoj džep.

Leo je zauzeo mjesto glavnog i jedinog konobara a ja postao ''stalni''. Nizale su se svirke, književne večeri, tribine. Često su nas rani jutarnji sati zaticali između zidova našeg kluba. Nismo ni primjetili kad je stiglo proljeće, a sredinom marta učestale su priče o bombardovanju. Neće valjda...

Onda je došao dvadeset četvrti mart, pala je noć. Razdrndani muzički stub je izdahnuo, donio sam moj kasetofon ''boss''. Te večeri smo u klubu bili Bato, Leo i ja. Uključio sam radio, gong je označio sedam sati. Vijesti. Ženski glas je saopštio: ''...prve bombe su pale na Peć, Novi Sad, Danilovgrad...''. Muk. Bato ustaje, oblači kaput. Ustajemo i nas dvojica. Ćutimo, nikom nije do priče. Vani proljećnu noć paraju zvuci sirene za uzbunu, škripa točkova, panika je u gradu...

Prvog aprila Mič i ja smo se prijavili u vojni odsjek. Ozbiljni oficir, ne sjećam se čina, uručio nam je pozive za rat. Mič je opasao bijeli opasač vojne policije a ja onaj obični, ''prašinarski''. Nikšić je tih dana vrvio od vojske, mnoge jedinice su bile stacionirane oko grada. Svake noći se očekivao vazdušni napad. Srećom, do njega nikada nije došlo.

Sa radija su stizale šture vijesti, tadašnja SR Jugoslavija je bombardovana i danju i noću. Narodom su kružile strašne priče, zlokobna predviđanja. Helikopter apač ti se prišunja na pet metara, ''tepih'' bombardovanje, sto pedeset hiljada mobilisanih vojnika, napašće nas od Trebinja, iz Mađarske, Legija stranaca je u Bileći...

Došli su topli dani, ''Argentina'' je bila prazna. Ne sjećam se kako se rodila ideja, ali krajem aprila klub je opet oživio. Rokenrol je rekao NE ratu i ratnoj psihozi. Nešto se oslobodilo iz ljudi, svirke su bile nevjerovatne, vrištalo se uz zvuk bubnjeva i gitara, panduri su nas često izbacali van odmah posle deset, do kad je bio dozvoljen rad kafanama.

Koncerti i žurke su se smjenjivale, stigao je jun, nazirao se kraj rata. I kraj ''Argentine''... Bato je pominjao neke donacije koje je rat spriječio, budućnost kluba je bila neizvjesna. Ali se vesela druženja nisu prekidala, ljudi su voljeli ova četiri zida, mjesto je imalo ''nešto''. Stigao je jul, pripremio sam program za ''rok vremeplov'', Bato je odštampao plakate. Dan prije, pitao sam glavatog tipa koji je držao veliku terasu ispred robne kuće za svirku, odmah je pristao. Prve noći je bilo odlično, svi stolovi su bili zauzeti, slušali su me i oni sa ulice, kapnuo je prvi honorar. Pitao sam glavonju da zaobiđemo četvrtak radi zakazane žurke u ''Argentini'' ali je glavati odbrusio: ''Ako ti nećeš, 'oće neko drugi...''. Nastavio sam na njegovoj terasi čitavo ljeto. U klubu je bilo još nekoliko druženja i... došao je kraj.

Negdje krajem avgusta, bilo je sparno popodne, prolazio sam pored ''Argentine''. Vrata su bila širom otvorena, skoro da sam utrčao unutra. Dočekao me dobro poznat miris...i nepoznat stariji tip iza šanka. Nervozan, nije me ni pogledao, nešto je preturao tamo. ''Ma kakav Bato...'' resko je odgovorio na moje pitanje i odmahnuo rukom. Izašao sam van a on ostao da pretura. Priča je bila završena, stranica ispisana.

U istoj toj kući, čiji zidovi pamte uzbudljivije i ljepše trenutke, sada se može kupiti poljoprivredna mašina na rate, dio plaća država. Ali o kukovom ljetu.

Šank je srušen, škure otvorene, terasa okovana a na njoj se razbaškarila zelena kosilica. Ime neke firme je postavljeno gore ispod oluka, na  mjestu gdje je nekad pisalo ARGENTINA. Neki drugi svijet sad dolazi tu. Parkiraju automobile za kojima tandrču prikolice, namršteni prodavac iznese mašinu na trotoar pa je tu sklapaju. Ili pokušavaju sklopiti, dok nervoznom brkatom kupcu dimi cigar ispod nosa.

Kad bi kuće umjele da pričaju... ova stara Nikšićanka bi imala šta reći.