GRAD (Momčilu B.)

                                        ŠTA JE PISAC HTIO DA KAŽE

Nekada davno, još u prošlom vijeku, u jednom novembarskom danu, petnaest minuta posle podneva, poče kiša. Najprije je dohvatila krovove, orosila oluke pa se spustila na zemlju. Malo iznad zemlje, u prizemlju jedne zgrade, u nevelikom stanu, bijah ja sa svojih jedanaest godina. Tadašnjih. Prozori su bili visoki pa sam se popeo na naslon kauča da bih vidio kako kiša pada. A kiša je bila ubjedljiva, pljuštala je na očigled svih.Nije se libila. Sve sam ja to vidio i shvatio i nije mi smetalo.

 U pola dva mi je valjalo krenuti u školu koja nije bila daleko. Nisam bio neki đak ali sam, bez obzira na to, svakog dana školu pohodio izuzev vikendom i u dane raspusta.

 Elem, prvi čas, koji je počinjao u dva sata,  bio je rezervisan za književnost i jezik koji je bio službeni, za njegovu gramatiku i slično. Nastavnica, srednjovječna gospođa sa prosjedom kosom vezanom u punđu, na sebi je imala kariranu suknju i sivi džemper od vune. Tresnula je dnevnikom o sto i oštro pogledala sve u razredu. Tajac. Redari su prijavili odbjegle, gospođa sa punđom ih je zapisala. Podigla je pogled, otvorila usta, duboko udahnula i dreknula STRANA TRIDESET SEDAM ! Trideset čitanki se otvori, listovi zašuštaše... Tišina kao na groblju u ponoć. Vazduhom se opet prolomi Punđin vokal MOMIRKA! ČITAJ ! OSTALI - PRATITE! Rečeno - učinjeno. Momirka je drhtavim glasom počela priču o dječaku u dalekom gradu. Bio je đak, kao i mi, i živio sam u nekom sobičku. Njegova porodica je ostala na selu koje je takođe bilo daleko. Slali su mu pare, odjeću i pisma. Dječak im je odgovarao tj. slao pisma koja su otvorena i pročitana stizala kući. Njegovi su se sjekirali a on nije. Vjerovatno je bio zadovoljan što nije morao obavljati teške poslove svakodnevne. u jednom pismu su mu poručili AKO SI GLADAN, PIŠI. POSLAĆEMO TI HLEBA I JABUKA. Priča je pročitana, Momirka je odahnula, gospođa punđa nas je ćutke gledala a mi se pitali šta nas sad čeka. Sledeće što nas je zadesilo bilo je nastavničino pitanje ŠTA JE PISAC HTIO DA KAŽE? Usledili su nesigurni odgovori. Pisac je htio da kaže da su pisma putovala dugo... Pisac je htio da kaže da je selo daleko od grada... Pisac je htio da kaže da je poštar otvarao tuđa pisma i čitao ih... Pisac je htio da kaže da je rat loša stvar... Pisac je htio da kaže da je mnogo pametan...

 Posle nekoliko vriskova i jednog šamara(nekom je pala olovka sa klupe a to je tada bilo zabranjeno) nastavnica Punđa je podviknula(podvik je trajao sedam minuta) šta je zapravo pisac htio da kaže. Ne sjećam se više šta je to bilo ali znam da je zvučalo pametno. Kasnije smo pisali, u sveskama za domaću aktivnost , o toj priči. Znojili se od napora da dokučimo uzvišene piščeve misli. A pisac kao pisac, nije se dao lako dokučiti. Takvi su tada bili pisci.

 Eto, posle nekoliko decenija, prilično star, sjetih se te priče a ni sam ne znam zašto.