ŠTA JE PISAC HTIO DA KAŽE
Nekada davno, još u prošlom
vijeku, u jednom novembarskom danu, petnaest minuta posle podneva, poče kiša.
Najprije je dohvatila krovove, orosila oluke pa se spustila na zemlju. Malo
iznad zemlje, u prizemlju jedne zgrade, u nevelikom stanu, bijah ja sa svojih
jedanaest godina. Tadašnjih. Prozori su bili visoki pa sam se popeo na naslon
kauča da bih vidio kako kiša pada. A kiša je bila ubjedljiva, pljuštala je na
očigled svih.Nije se libila. Sve sam ja to vidio i shvatio i nije mi smetalo.
U pola dva mi je valjalo krenuti u školu koja
nije bila daleko. Nisam bio neki đak ali sam, bez obzira na to, svakog dana
školu pohodio izuzev vikendom i u dane raspusta.
Elem, prvi čas, koji je počinjao u dva
sata, bio je rezervisan za književnost i
jezik koji je bio službeni, za njegovu gramatiku i slično. Nastavnica,
srednjovječna gospođa sa prosjedom kosom vezanom u punđu, na sebi je imala
kariranu suknju i sivi džemper od vune. Tresnula je dnevnikom o sto i oštro
pogledala sve u razredu. Tajac. Redari su prijavili odbjegle, gospođa sa punđom
ih je zapisala. Podigla je pogled, otvorila usta, duboko udahnula i dreknula
STRANA TRIDESET SEDAM ! Trideset čitanki se otvori, listovi zašuštaše... Tišina
kao na groblju u ponoć. Vazduhom se opet prolomi Punđin vokal MOMIRKA! ČITAJ !
OSTALI - PRATITE! Rečeno - učinjeno. Momirka je drhtavim glasom počela priču o
dječaku u dalekom gradu. Bio je đak, kao i mi, i živio sam u nekom sobičku.
Njegova porodica je ostala na selu koje je takođe bilo daleko. Slali su mu
pare, odjeću i pisma. Dječak im je odgovarao tj. slao pisma koja su otvorena i
pročitana stizala kući. Njegovi su se sjekirali a on nije. Vjerovatno je bio
zadovoljan što nije morao obavljati teške poslove svakodnevne. u jednom pismu
su mu poručili AKO SI GLADAN, PIŠI. POSLAĆEMO TI HLEBA I JABUKA. Priča je
pročitana, Momirka je odahnula, gospođa punđa nas je ćutke gledala a mi se
pitali šta nas sad čeka. Sledeće što nas je zadesilo bilo je nastavničino
pitanje ŠTA JE PISAC HTIO DA KAŽE? Usledili su nesigurni odgovori. Pisac je
htio da kaže da su pisma putovala dugo... Pisac je htio da kaže da je selo
daleko od grada... Pisac je htio da kaže da je poštar otvarao tuđa pisma i
čitao ih... Pisac je htio da kaže da je rat loša stvar... Pisac je htio da kaže
da je mnogo pametan...
Posle nekoliko vriskova i jednog šamara(nekom
je pala olovka sa klupe a to je tada bilo zabranjeno) nastavnica Punđa je
podviknula(podvik je trajao sedam minuta) šta je zapravo pisac htio da kaže. Ne
sjećam se više šta je to bilo ali znam da je zvučalo pametno. Kasnije smo
pisali, u sveskama za domaću aktivnost , o toj priči. Znojili se od napora da
dokučimo uzvišene piščeve misli. A pisac kao pisac, nije se dao lako dokučiti.
Takvi su tada bili pisci.
Eto, posle nekoliko decenija, prilično star,
sjetih se te priče a ni sam ne znam zašto.
Коментари
Постави коментар