недеља, 27. децембар 2015.

GRAD (Momčilu B.)

                                                                                    
                                                                                                                                                                                            

Tri dana pada. I tri noći.

Voz je uklizio u stanicu. Žuta svijetla i renovirana stanica sa velikim parkinzima stvaraju utisak da ulazim u veliki grad. Što Nikšić i jeste, u neku ruku. U neku ruku je mali, tek varoš.
Izbjegavši nametljivog taksistu, užurbano krenuh prema skveru. Veliki kišobran sa crnom ručkom me je štitio od uporne kiše,  kaput je branio hladnoći da dopre do mene. Do mog tijela. Do moje duše dopiralo je nešto drugo, kaput me od toga nije mogao zaštititi.

Skoro svakog putnika iz voza je neko dočekivao, automobili sa oborenim svijetlima su me prestizali. Hodao sam trotoarom dok mi je glavi odzvanjala melodija pjesme koju sam čuo u vozu. Neko je pjevao o ljubavi, banalno i patetično.
Deset sati i petnaest minuta. Kazaljke su bile pouzdane, bateriju sam zamjenio prije tri mjeseca. Obično je trajala dvije godine. Vratih ruku u kosi džep i nastavih prema pošti.
Njegoševa ulica je bila gotovo pusta. Kroz zamagljena stakla okolnih lokala mogli su se vidjeti rijetki gosti. Ponedjeljak veče. Vikendom su obično bili puni.
‘’Na trgu opet tišina’’ govoraše Vito o nedjelji. Sada je na trgu i kiša. I novembarska noć.
Kad se prođe hotel, prestaje centar. Stambene zgrade sa obje strane. I trotoari. Nekada, kada se ulica zvala ‘’29 novembar’’, nije ih bilo. I svjetiljke su nove.   Iako sam hodao od stanice, još osjećam hladnoću, više jezu. Podignem okovratnik i pored nekadašnje štamparije zavrnem desno.
Ispred zgrade mokri automobili. Bacim pogled gore, ne znam zašto. Moji prozori su neosvetljeni.
Prvi ulaz, treći sprat. Ključ iz džepa. Brava progovori. Ćuteći uđem u hladni hodnik.
 U hladni stan.
 U hladni život.
Sklapam kišobran, palim svijetlo u kupatilu. Ni tamo nije toplo. Kišobran u kadu. Svlačim kaput, kačim ga na čiviluk, i baš kad sam zakoračio ka kuhinji, stan se zatrese. Prozori zveče, tavanica podrhtava. Sva vrata se otvaraju i zatvaraju…
Telefon.
 Crveni, sa brojčanikom. Iskra, made in Slovenia. Tu je otkad i ja. Nikada nije vidio svog mlađeg, mobilnog, brata. I neće.
Zvoni.
 Odzvanja u mojoj glavi i praznim prostorijama.
 Trese zgradu. Posmatram ga. Čini mi se da se pokreće u polumraku.
Zvoni.
Neko je uporan.
Sad je zgrada mirnija.
Podižem slušalicu.
-          Reci.
Sa druge strane muk, nekoliko trenutaka. A onda začujem glas, ženski… kao da dolazi sa neba.
-          Stigao si.
-          Valjda.
-          Je li ti hladno?
-          Da, odavno.
-          Puno?
-          Izuzetno.
Ako postoji glas koji je topao i mek kao pamuk, onda je to ovaj. Vani pada još jače. Nikšić je mokar.
-          Plače ti se?
U tom trenutku zagrmi i sijevne istovremeno. Kroz prozor dnevne sobe u hodnik bljesnu plavičasta svijetlost. Pomislih, neko je nasnimio na traku i sad se ceri sa druge strane.
-          Zabrinuta si?
-          Jesam. Izuzetno.
Ne znam šta da joj kažem. Stežem slušalicu i zube.
-          Ubiće te na kraju. Ta tvoja samoća.
-          Želiš da me spasiš?
-          Možda. Svakako bih pokušala.
-          A ako ne želim?
-          Želiš. Znaš ti to. U ovom gradu, kao u onoj pjesmi, nema razloga da samuješ.
Ne znam na koju pjesmu misli. Ne slušam muziku. Nikada je nisam slušao. U stanu nemam radio. Ni televizor. U kafane ne zalazim.
-          Jesi tu?
-          Da.
-          Slušaj me sad, samotnjače…
Ne sjećam se šta smo posle pričali. Jutro me je zateklo na kauču u dnevnoj sobi, obučenog. I dalje je padala…



уторак, 08. децембар 2015.

PRIČA U KOJU ĆETE MOŽDA POSUMNJATI

                           
                           


Nekako mi je najteže sa psima . Onim puštenim . Nikad nisam načisto jesu li me zapamtili ili će pokušati da me probaju . Mislim , probaju kao neku hranu . A ne volim kad me zvijeri tretiraju kao hranu . Mojim kolegama koji vršljaju dolje po gradu je puno lakše . U zgradama rijetko ko drži životinje a i reon im je zgusnut . A ja po selu od kuće do kuće . Puno pješačim , plus psi . Zimi snijeg .

Ove godine nije bila neka jaka zima a i četvoronošci nisu pravili veće probleme . Ni ljudi . Nekako je sve teklo glatko , prosto klizilo . S početka mi je i bilo neobično , posle navikoh . Inače , lako navikavam na fine stvari .

Kad sam bio klinac , čitao sam romane o nindža ratniku , amerikanskog porijekla . Kao , sudba kleta ga je gurnula u taj svijet borbe opasne , i on se pokaza kao najbolji ikad viđen . Tepao je loše ljuđe diljem sjedinjenih država , sve o svom trošku . Nikom nije polagao račune . U tom časnom i uzvišenom poslu (ili raboti) pomagali su mu dvoje čeljadi . Visoki plavokosi tip , mišićav i sklon australijskom pivu , i Japanka Sumiko , s kojom je nindža dijelio postelju . To baš i nije pisalo ali se moglo naslutiti . Nindža  se zvao Lesli Eldriž , a plavokosi drugar Tabasko Pit . Pominjem ovu veselu družinu iz mog dječaštva zbog HARAGEI-a . To vam je osjećaj , čulo, instinkt, tako nešto . Da vam dočaram . Krene Lesli E. u pohod na nekog opasnog tipa , recimo . Preskoči ogradu , pobije naoružane čuvare ( ubijao ih je tiho , mačem ’’ katana ’’ i šurikenima – tankim metalnim zvijezdicama ) i ogromna kuća sa razgaćenim krimosom mu je na izvol’te . ALI ! Tada u glavi zapišti HARAGEI . Nindža u crnom kompletu ne vidi opasnost , ali mu haragei poručuje  - ne igraj se glavom ! Vrlo brzo nile pronađe skrivenu zamku i poništi je . Uleti u kuću , opasnom baji održi poslednje slovo i pošalje ga GORE.
Takav je nindža bio . U određenom smislu – savršen . Ne znam da li je još živ . I ono dvoje .

E, ove zime je i meni proradio haragei . Da da , ne šalim se ! Ono , nisam pomislio da će me neko iz zasjede zasuti kuršumima , ali da će se nešto neobično zbiti , u to sam bio uvjeren . Vidim ja , zima mi protiče fino , ne može ljepše . Bez zamjerke . A to vrlo čudno meni bi . Haragei mi poručuje – misliš da ćeš iz zime izaći bez ijednog stresa ? Hahaha...ako tako misliš , onda si naivan kao tipovi koji su napadali Leslija Eldridža , a ovaj ih sve odjavio ... Pazi se ! I pazio sam se . Ali , kad te čeka nešto kao što je mene čekalo -  pažnja ne pomaže . Evo šta se desilo .

Petak prije podne , kraj januara . Sunčano, bez vjetra , mraza tek da ima  . Stavio sam vunenu kapu , obukao crvenu skijašku jaknu. Kafene somotke sa krupnim somotom , duboke cipele sa širokim đonom . Toplo mi je . Službena kola ostavih na početku sela , čim se siđe sa glavnog puta . Kad kažem službena kola , ne očekujte neki MERCEDES ili sličnu mašinu . Vozim LADU KARAVAN  , trula višnja . Stara devet godina , tako se i ponaša . Kao čovjek od šezdeset . Stenje i žali se na loše puteve .
Krenem od kuće do kuće . Ljudi me fino dočekuju . Majstore , oli popit’ rakiju ? Neka , hvala . Kad bih u svakom domu popio po jednu , ne bih umio otići ni do kola a kamoli kući .
 Jedan moj kolega , radi u gradu , imao je običaj da zove domaćina kad mu dođe ispred kuće . OO MILANEE  JESI  LI  DOMAAA  . Zavikao je jednom tako i hrupio unutra . A tamo  - Milan se otegao preko kuhinjskog astala  koliko je dug . Oko njega neki ozbiljni ljudi . Briju ga i kupaju . Spremaju na poslednje putovanje . Pogledaše ga oštro , a kolega pobježe neobavljenog posla . Vjerovatno mu je bilo neprijatno . Ne znam viče li još uvijek .
Ja samo pokucam i uđem . Na ovom  reonu sam pet godina pa me i đeca znaju . Tako sam i ovog jutra . Otvorim vrata – a tamo nikog . Osim jednog vučjaka koji me je gledao sa dvosjeda . Ležao je u stavu za napad , a’l me napasti nije htio . Znao sam to čim ga u oči pogledah . Za ovih pet godina  , naučio sam da prepoznam opasnu situaciju . Bio je tek oprezan . Zatvorim vrata i posegnem rukom ka  ormariću na zidu u kom je bilo električno brojilo , kad iza sebe začuh ZDRAVO STRUJARU . Trgnuh se iznenađen . Ko se sad stvori iza mene , pomislih . Ali , osim psa , ne bijaše nikog . Pogledam u vrata sa lijeve strane i u vrata zdesna . Zatvorena bijahu . Pogledam psa – ovaj ćuti i trepće . Pomislih , mlad sam za halucinacije ili nešto slično . Ne bih volio ni glasove u glavi da čujem . Slegnem ramenima i otvorim ormarić . Zapišem stanje , vratim olovku u džep , kad se začu JESMO LI PUNO POTROŠILI? Ovog puta sam jasno čuo taj tenor . E sad ćemo vidjeti ko je ! Prođem pored psa , pogledam kroz prozor – nikog. Onda je u sobi ! Otvorim jedna vrata – dva kreveta i šifonjer . Otvorim druga – slično , samo što je krevet bračni .
’’ Samo sam ja u kući , ostali su otišli negdje ’’
MAJKO MOJA !!! Pogledam psa , a ovaj kao da se smješka . I REČE PAS ’’ Nisi ovo očekivao , a?’’ OVAJ PAS PRIČA!!! Ili sam ja upao u drugu dimenziju ! Međutim , brzo dođoh sebi . Pa nisam ni ja od juče . Ova tehnika današnja je čudesna . Sada me vjerovatno posmatra hladno oko skrivene kamere . Biće smijeha kad budu gledali snimak – blesavi strujar bježi od psa koji priča . Biću hit blesan na mreži . E pa ne će moći ! Nasmijem se psu i kažem : ’’ Šta ima ? ’’ .
’’Ništa ’’ ustade ovaj i protegnu se . ’’ Vidim , imaš iskustva ovog tipa . Nisi previše iznenađen ’’ Pričajući , prošeta kroz dnevnu sobu i nešto njušnu iza trosjeda . SADA ME JE OBLIO HLADAN ZNOJ . Ovo ispred mene je bio PRAVI PAS ! Sve tableta za smirenje ovog svijeta , elektrošokovi , majstori reanimacije , travari i anesteziolozi ! Sigmunde i Karle ! Tolstoje i Šolohove !  Pas sa četiri noge , repom i uspravnim ušima gleda me i priča sa mnom ! Pridržah se za sto i sjedoh na stolicu . Pogledom potražih bocu domaće al’ ništa . Progutah pljuvačku . Moj četvoronožni sagovornik sjede na tepih .
’’ Hm , ipak si iznenađen’’
A nisam , svi psi pričaju , ništa novo .
’’Aaa... onako , možda malo ’’ nekako uspjeh da progovorim . PRIČAM SA PSOM . Hitno mi treba litar domaće i nenačeta paklica cigara .
’’Znaš šta ’’ reče reponja i  počeša se zadnjom nogom iza psećeg uveta ’’ ti si prvi s kim pričam , ne računajući moje ukućane . Jednom sam , doduše , rekao MRŠ komšijskoj mački ali se nije uzrujala . Ti si baš reagovao ’’ A nisam , učinilo ti se .
’’ A jesi li ti stvrno pas ili sam skrenuo prije trideset pete ? ’’
’’ Nemaš trideset pet ? Mlad si . A jesam pas , nego šta sam . Nisam zebra . Ni kamila . ’’
’’ Aa , kako to da pričaš ? ’’
’’ Naučio sam . Pametan sam pas . I radio slušam . ’’
’’ Ma kako to ? ’’
’’ Pa tako . Od malih šapa slušam ljudski govor oko sebe . I ti bi prolajao kad bi slušao samo moj jezik . ’’ E ovo je previše za mene. Postavljam pitanja psu , pas mi odgovara . Hladnokrvno kao sudija . Kao pandur zadovoljan platom .
’’ Jesi li opasan ? ’’
’’ Misliš ujedam li ljude ?’’
’’ Da ? ’’
’’ A , ne . To je ispod mog nivoa . Mi njemački ovčari smo dobri u čuvanju ovaca . Nekada nam je to bila primarna djelatnost . A da pvređujem vas dvonožce – ne . Pitaj šta hoćeš , vidim da si fin momak . Kao ja . ’’
’’ Pa e , fin sam , valjda . A boriš li se sa drugim psima ? ’’
’’ Misliš , učestvujem li u klanju pasa , kako ih neki nazivaju ? Nipošto ! Nikom ne nanosim bol . Prezirem nasilje . Ja sam za dijalog . Ubijeđeni pacifista. ’ Ajd’ pričaj ti o sebi . ’’
’’ Ja sam , znaš , strujar . Zvanično – inkasant . Bilježim koliko je ko potrošio pa dostavljam  mojima . Onda oni izračunaju , malo dodaju pa pošalju račun . Ko ne plati – pokidaju mu žice . Ali ja i tom poslu ne učestvujem . Uživam u svom . Živim sam dolje u gradu . Posao mi dođe i kao razonoda . A koliko ti imaš godina ? ’’
’’ Sedam . U najboljim sam godinama . Spreman za velika djela . Osjećam da sam na vrhuncu . Puno mogu pomoći vama ljudima . ’’
’’ A šta bi ti nama mogao pomoći ?’’
’’ Evo šta ’’ poče pas ali u tom trenutku neko otvori vrata . Skočih sa stolice i napravih se da završavam očitavanje . Pozdravih se sa domaćinovim sinom i izađoh . Idući ka kolima , malčice sam se teturao . Kao kad popijem sedam čašica . A nisam ni jednu ! Kad bih nekom ispričao šta sam doživio – ne bi mi povjerovao . Bolje da ćutim . A ni vi mi ne vjerujete , je l’ da ? Mogu se zakleti da je ova priča istinita . Evo – KUNEM SE U ČAST NIKŠIĆKIH KONOBARA .



петак, 20. новембар 2015.

O GLIGORU SVE NAJBOLJE

                                                






Jutros u sandučiću nađoh pismo o kom ću vam pričati . Kako je mraz ovih dana vrlo jak , ne volim rano izlaziti iz kuće . No, vidjevši poštara da u pola osam otvara vratanca , rekoh sebi , ’ajde da izađem . Nisam stavio kapuljču i šal preko lica kao on, ali nisam ni vozio moped po ovoj hladnoći. Sve vičući BRRR utrčah u kuću sa bjelom kovertom u ruci . Veoma sam radoznao čovjek pa pismo otvorih prije nego što sjedoh . A iz njega na pod pade neka fotografija . Podignem je , pogledam . Vremešan neki čova , namrgođen . Brkovi i crnogorska kapa . Prijeteći me gleda . I ja se njemu namrštim . Na poleđini plavom olovkom ispisano ime i prezime  GLIGOR VIDAKOVIĆ . Dobro Glišo , pomislim i razmotam bijeli papir . A na njemu , takođe plavom olovkom , pisaše ovo

Gospodine Zgubidane ,

Ja sam Momčile Vidaković iz Danilovgrada . Pišem Vam jer ne znam nikog drugog ko bi mi mogao izaći u susret . Nije nikakva nevolja već jedna moja moralna dužnost . Mislim ,po srijedi . Namjerio sam odužiti se svom đedu Gligoru (to je junak sa fotografije ) na poseban način . Još za njegovog života , bezbroj puta sam mu rekao HVALA što mi je đed . Ali ništa to , Gligor je zaslužio mnogo više . Evo o čemu se radi .
Ubrzo će godina otkad me ne čuje i ne vidi . Mislim , umro je . A ja bih na samu godišnjicu , u svim ovdašnjim dnevnim novinama , objavio neki govor o veličanstvenom mom đedu . Kao , govor koji mu je održan iznad glave . Sad se vjerovatno pitate kakve veze ima govor s Vama? Objasniću Vam .
Kad je đed odlučio da umre i umro ( uvijek je sve radio kad je htio ) govor mu je održao neki drugar , deset godina mlađi od njega . To je jedna stara šeprtlja koja zamalo ne leže u onu rupu . Njihao se , laprdao onako iz glave , a prisutni su u čuđenju coktali jezicima i čudili se . Žene su pogledivale jedna u drugu i šaptale ’’svašta, svašta!’’ . Skelet je mlatio k’o Maksim po diviziji . Njegova govorancija je imala malo veze sa đedom . Složićete se sa mnom , gospodine Zgubidane , da tako nešto nije za objavljivanje . Tako se sjetih Vas i Vašeg pisanja . Komšijin mali je čitao neka Vaša piskaranja i smijao se .Često Vas je pominjao . Jednom sam i ja pročitao Vašu priču (a ja ne volim da čitam) koja govori o Vašoj hrabrosti , pameti i još nečemu no sam zaboravio o čemu .Sjećam se da ste fino nakitili priču o sebi i da niste štedjeli riječi hvale . Pomislih tada – ovaj čovjek ima mašte- i zaboravih na Vas . A prije neki dan se opet prisjetih . Da ne duljim – volio bih da napišete koju riječ o đedu Gligoru . Da nakitite i nahvalite đeda onako kako ste sami seba hvalili . Ja bih Vam za taj trud platio . A pošto Vi vjerovatno ne znate ništa o mom veličanstvenom đedu , napisao sam nekoliko redaka o njegovom nevjerovatnom životu . Neka vam budu smjernice ako prihvatite posao koji nudim .

  1. Rođen 1901.,tačan datum nije poznat .
  2. Hrabro se borio za svoje mjesto u porodici koja je brojala 27 članova.Njegov otac je živio u zajednici sa još dva brata.
  3. Sa devet godina polazi u školu , ali tamo ne ostaje dugo . Učitelja je , kad je ovaj krenuo da mu promjeni dužinu ušiju zbog nekog nestašluka , odalamio štapom po leđima . Štap je donio u školu jer se njime usput branio od seoskih paščadi . Učitelj pada na koljena , đaci vrište , a mlađani Gligor brzinom munje napušta školu i više se u nju ne vraća . Iste godine učitelj umire od nepoznate bolesti . Pričalo se da je ovo bio prvi zvanični potez đedov u borbi za Slobodu .
  4. Ovo je zapravo trebala biti druga stavka , ali nema veze . Gligor je rođen u selu Jastreb , opština Danilovgrad . Tu je i sastara .
  5. U devetnaestoj godini se ženi Đurđom Punjačević iz Pipera .Rađa mu četvoro đece , redovno je tuče . Baba Đurđa ćutke podnosi batine , samo ponekad  dok namiruje stoku , promrmlja-kami mene .
  6. Važno je napomenuti i ovo – đed nikada nije radio u nekoj firmi ! Nije trpio nadređene niti neka naređivanja , zato je , kad bi mu se učinio da je baba previše ozbiljna , uzviknuo : ’’Šta si umusila , da nećeš da mi komanduješ u kuću ?!’’ i prebio je . (Kažu da u svemu naličim na đeda . Samo, ja moju ženu ne bijem . Neko joj je napunio glavu ženskim pravima , sigurnim kućama , nevladinim organizacijama i sličnim glupostima . Kažu da se zbog batina može robija zaraditi.Prijeti mi kad se namrgodim pa se ne usuđujem . Ne znam koliko ću se moći uzdržavati.)
  7. Baš kad navrši četrdeset godina , banu iz bijeloga svijeta rat . (U prethodni nije ’’bendao’’ da ide) Okupi seljane , opali prvi metak u vazduh i povede ih na mrske okupatore . Legenda kaže da su Benitijevi junaci uzvikivali ’’ o,mama mia ! ’’ kad god bi ih đedova družina napala . U tom trenutku bi poželjeli da budu neđe drugo .
  8. Kad su se naši podjelili na četnike i partizane , đed im je ljutito rekao:’’Sram vas bilo ! Mrš od mene !’’ i odredio sebi jednomjesečni odmor . Za to vrijeme je obavljao svakodnevne seoske poslove i , obično vikendom , tukao babu .
  9. Posle odmora , prilazi Titovoj vojsci . Ovaj je nekako čuo za to i po kuriru mu poslao list papira na kom je bio otisak komandantovog dlana, a ispod, riječi – bravo Glišo! Papir je
     iskoristio tako što je u njega motao duvan i pušio.
10. Rat prođe , vojska se raspusti . Đeda predložiše za predsjednika opštine . Vidjevši šta se dešava i kako oni koji nisu učestvovali u borbama prolaze kao heroji , na ovaj predlog odgovori :’’ Lupeži i nikogovići , nećemo ga zajedno!’’ .Ljutit ode kući , istuče babu i , pošto popi litar neke domaće rakije , čvrsto zaspa . Probudiše ga udbaši . Kundacima i čizmama . KO JE LUPEŽ , PETA KOLONO DUGAČKA !! EVO TI KARTA ZA GOLI OTOK !!
Na Golom je proveo šest nezaboravnih godina . Vratio se pun nekog jeda , postao je ćutljiv. Nije pričao kako mu je bilo tamo . Babu je sada oslobodio teških psovki i uvreda, pa ju je tukao ćutke . Ostatak života provede na svom imanju u Jastrebu.
Ovo bi , uglavnom, bilo ono najbitnije iz đedovog života. Dodaću još  nešto , a to nećemo stavljati u govor . Kad sam odrastao i shvatio kakvog đeda imam , bio sam najsrećniji unuk na svijetu ! A i sad se kotiram visoko na listi srećnih unuka .

Eto , gospodine Zgubidane , to bo bilo to . Ako hoćete , napišite govor o mom đedu , a ja ću ga plasirati štampanim medijima kao posmrtni . Razmislite , pa ako pristanete , javite mi po kojoj cijeni bi uradili to .
Pozdravljam Vas.


Pazi ti ovo , pomislih . ’’Komšijin mali čitao vaše piskaranje’’ . Hm . Da l’ da prihvatim ponudu ili ne? Da razmislim . Da srknem kavu i zapalim cigar pa da vidim .

Pijuć’ kavu , pogledam malo bolje danilovgradskog junaka . Namršten . Ustanik . Golootočanin . Opasan . Bio si jači od babe, a ? ’Oću li pisati o tebi  ? ’Ajde da prenoći sve ovo pa da ujutru vidimo .

Gospodine Momčile ,

Da Vam odgovorim na pismo . Raduje me što mislite da sam kadar reći koju riječ o Vašem Đedu-junaku . Mučno je ođedovima pričati kod nas , naročito o onima koji su otišli . Da Vam kažem bez okolišenja – prihvatam ponudu . Do petka ću napisati govor , a to će Vas koštati skromnih osamsto evra . Počeću koliko noćas . Ostajte mi ponosni.
Zgubidan

Završio sam veličanje do postavljenog roka i poslao unuku Momčilu . Tip je nakon dva dana poslao pare i zahvalnicu . Dopao mu se tekst . Pitam se hoće li posle ovoga zavoljeti čitanje ili ostati ravnodušan .
A znate li šta sam napisao o Gligoru ? Stavio sam ga u deseterac . I pop Milo bi mu pozavidio kad bi pročitao . Ispade đed najopasniji junak koliko je Evrope . I šire .

I unuk zadovoljan , i đed opjevan . 

MOJE LAŽI MOJI SU BISERI

                                        




Poznat sam po svojim lažima.Lažem krupno,sitno i osrednje.Ne bih ja ali me sujeta ćera.A kako lažem od malih nogu ,postao sam vješt lažov.Upoređuju me sa onom mojom tetkom.Ona je bila  doktor laganja,doduše,ali polako,ima vremena.Laži moje mladosti su bile najljepše! Ah,kako sam tada bio opušten!Lagao sam svakoga dana. Lagao sam o đevojkama,pijanstvima,putovanjima. Sa svakom sam bio,sve sam popio,svuđe sam išao. Da vam kažem,nije to baš lako. Laž treba pažljivo odabrati pa ja plasirati u pravo vrijeme i na pravo mjesto.  Jednom sam slušao tipa dok je prepričavao doživljaj sa zimovališta koje sam vidio samo na tv-u. Sve sam zapamtio ,likove,vrijeme,fascimacije pomenutog tipa. I sačekao da prođe neko vrijeme pa da se opet sretnemo. Tad sam mu njegov doživljaj tresnuo u lice kao svoj. Tip se oduševio. O tome sam ti pričao,reče. Mada,desi se da budem uhvaćen pa me neko i ćutne. Tada ljudu znaju biti surovi. U oči mi kažu da sam lažov. Ali,brzo to prođe pa nastavim po svom. Onaj kliperda mi je jednom prilikom prepričavao knjigu koja mu se izuzetno dopala(a ja sam ,pretpostavljate,pročitao SVE knjige). Kasnije sam je ja njemu prepričao ,zadržavši se baš na onom detalju koji je istakao. Kliperda je shvatio da sam ga slagao. Nije rekao ništa,samo me pogledao i zaćutao. Ali,ja sam ispunio kvotu za taj dan i bio zadovoljan.

 Da se vratim na laži svoje mladosti,te su mi nekako najdraže. One o đevojkama. Sjedimo kliperda i ja na nekoj terasi a ulicom prođe crnokosa đevojana i javi mi se. Površno je znam. Kad je izašla iz našeg vidokruga,kažem dugonji - vidio si crnku. Nekada,ona i ja...eh,znaš već. I napravim dramsku pauzu. Dugački ne komentariše,vjerovatno mi zavidi u tom trenutku.

 Lažem i kad je novac u pitanju. Izgubim pare koje nikad nisam imao. Pa se,kao,sjekiram i nerviram. A laži koje zauzimaju počasno mjesto u mom repertoaru ,koje zaslužuju da budu uokvirene i okačene na zid,su laži iz vojničkih dana. Eh,tu sam dostigao vrhunac! Kako sam pustio mašti na volju! Ehej,nema šta u vojsci nisam radio! ostao sam zapamćen u kasarni kao niko prije mene. Ni poslije. Bez svjedoka,mogao sam u kući i u društvu ispričati bilo šta. Što sam i radio dugo posle odsluženja.


Eto,uživam u svojim lažima kao u toploj vodi. Baš mi je fino. Preporučujem i vama isto ,neđe kad budete dokoni.

LEPO PEVAM JOŠ LEPŠE IZGLEDAM






Vrištim ovako lepa u mikrofon , podvriskujem , sala odleže . Ovi dole poveli kolo , raduju se kao da će dobiti moj honorar . A ne što neće dobiti ni dinar , nego su morali platiti da bi slušali moje ciktanje . Nasmejana sam , do pola  razgolitila sise, iz prvog reda bulje k’o da sam jedina žena na svetu . Istina , jedinstvena sam , u to sam ubeđena , ali nisam jedina . Momci iza mene sviraju , prže ga muški , nema šta . I oni su nasmejani , sve se nešto njišu u ritmu , ali zna se ko je glavni na stejdžu . Ovu reč , stejdž , čuh skoro . Na tv-u . Rekoše mi da je sad moderno tako reći za pozornicu . Prihvatih . Šta ću , mora se u korak s vremenom . A čuh još jednu , sličnu ovoj . BEKSTEJDŽ . E , ovoj već ne znam značenje . A bilo me stid da pitam nekog . Verovatno ima neke veze sa binom .

Odavde sa stejdža , uvek vidim isto . Gomila ljudi , gužva velika . Čovek na čoveka . Malo su ukočeni , al’ samo s početka . Brzo se kolo povede . I svi pevaju sa mnom . Sve isto , kažem vam . Muškarci mi bulje u sise , devojke gledaju pa bi da su kao ja . Lepe i uspešne . A mene baš briga za njih . Nekad mi je bilo veselo i zanimljivo , al’ sad mi je to napor veliki . Dok nasmejana pevam , računam koliko sam već pesama odpojala i koliko još moram . I radujem se parama . Njih uvek malo , majku mu . Ponekad mi padne na pamet , dok gledam ove dole kako se vesele ko zna čemu , jesu li svesni da mi oni pružaju sve ugodnosti finog života ? Verovatno ne razmišljaju o tome . A nije ovako oduvek . Mislim , ovako lepo i šljašteće . Ne znaju oni kako je nekad bilo . Vide mene sadašnju – lepu , nasmejanu , nakinđurenu, puno pesama sam snimila , gostujem u tv-emisijama , ogovaram u žutoj štampi... A ne znaju kako je devojče od četrnaest leta teralo krave na pašu i pevušila . I kako je majka htela da me da Radojku , sinu prvog gazde u selu , čika Milančeta . Još u ono vreme imao je svoju prodavnicu . Sve su ostale bile državne , samo njegova privatna . Ima para da volovi ne bi mogli povući , pričalo se . A majka mene ovakvu , lepu i čednu . Ehej , davno li to beše...
Beše to negde 1979., čini mi se .  Završih osnovnu i ne padaše mi na pamet da idem u Valjevo da dalje učim . I ovih sam osam jedva skalabudžila . Selo lepo , veliko , nema ga lepšeg koliko je Srbije . A i , šta će meni lepoj škola ? Mogu se udati u koju hoću kuću . Izrasla ja u lepoticu pravu , sise jedva da mogu smiriti ispod košulje . Majka se smeška pa kaže tati – gledaj bre kakvu ti lepotu rodih ! Šta bi da si onog groba oženio , propio bi se i propao k’o onaj njen što je ! Ima stope da mi ljubiš . Tata je ćutao i pušio ’’DRAVU’’ . Pričaju komšinice sa majkom , a ja se pravim da ne čujem , kako se onaj blento Milančetov zagledao u mene pa ne ume ni traktor više voziti kako valja , samo na mene misli . I o meni priča . Pravim se važna , ništa me tobože ne zanima . A sve pogledujem , kad pođem u prodavnicu , hoću li ga gde videti , sladak je , čini mi se .

Kad sam terala krave , dole ispod vrta , stalno sam pevušila . kako odmaknem od kuće , ponese me pesma pa pustim glas . Pročulo se po selu , prozvaše me slavuj . A ja ,mlada , tek propupila , srce mi puno pesme . Kasnije se opustih pa pevah i kad me neko gleda . Volim da pevam , a poče mi goditi  kad me slušaju i ćute . Uozbilje se i , kad završim , kažu – auu,kakav glas bre ! Ovo nema nigde . Beše upeklo , leto se raspojasalo , sve gori . Kod nas je običaj da se svadbe prave u jesen , kad se svi poslovi završe . Al’ je jedna zakazana za Ilindan . U nedelju , onu sledeću . Pričalo se da je mladoj nešto počeo stomak rasti pa ljudi požurili . A mi, omladina i deca , radovasmo se svadbama kao da su naše . Dođemo kod šatora pa igramo uz muziku , briga nas . Dok noge ne zabole .

Glavni harmonikaš u selu beše čika Zlatko . Zlatne prste ima , govorahu ljudi . A svirao je kola i ove naše pesme kao oni sa televizije Beograd . Malo prosed , poguren , tek mu pededset . kad se zakazuje svadba , Zlatko se podrazumeva . Zna se njegova tarifa. Uvek bi iz Valjeva doveo neku lepu pevačicu pa su se muškarci napijali slušajući je i gledajući u nju . A žene škrgutale zubima .

Nekoliko dana pre ove svadbe , svrati Zlatko kod nas kući . Svugde je bio rado viđen gost . Popiše on i tata po jednu , kad Zlatko reče što je došao . Da dovedeš ovu tvoju , reče tati i pogleda me , smejući se . Čuo sam je kako peva , dole kod potoka kad je terala krave . Ma takvog glasa nema u celom Valjevu ! Nek dođe , nek otpeva  dve – tri pesme , da vidi dete kako je to . A i nek čuju svatovi kakav cvet raste kod nas . Kako se tata ništa nije pitao u kući , majka prihvati . Kao da je jedva čekala ovaj poziv . E  hvala ti Zlajo , baš sam htela da te zamolim da je pozoveš negde , reče mu majka , a mene niko ne pita hoću li da pevam . Mada , nisu me ni morali pitati .

Negde sam u ukrštenim rečima videla šta tačno znači reč TREMA . Strah pred nastup . E ja sam imala taj strah pred svoj prvi nastup . Sela sa ostalom decom , a sunce upeklo kroz šator pa se svi znojimo . Majka je iskupila po selu nekih stranih krpica i udesila me ko glumicu . Sedim , pijem sok a srce mi lupa da iskoči . Zlatko raspalio , pevačica pustila glas , već su ljudi prilično opušteni . Razvezali kravate , zavrnuli rukave . Ne smem  ni da pogledam našeg harmonikaša . Čini mi se , ako me sad pozove za mikrofon , umreću od stida . Kako se to desilo , sećam se kao kroz maglu . Tek , držim mikrofon i pevam – SELO MOJE RASTU LI TI KRUŠKEEEE ! To je tada bio veliki hit kod nas . I u Valjevu su ga pevušili . Otpevam taj hit , pa malo ohrabrena pređem na drugi . Beše to neka tugaljiva pesma ljubavna . Kao , ona leži u njegovom zagrljaju i sluša kako mu srce kuca a on ravnodušan . Pustim glas , čak se i smejem . Pripiti svatovi gledaju , počeše i da slušaju . Izbečili , ne veruju ušima . Takav glas u deteta ! Ja se mlada osokolih pa na treći hit udarih ! Ovaj je već poznat . MILA SESTRO OD PLAKANJA ISPAŠĆE TI OČIIIII !  Ehej , umalo ovima da ispadnu oči ! Zinuli ljudi , hahaha .

Završi se svadba , vrati se život u svoj uobičajeni tok . Ali samo na kratko , na nekoliko dana . Blistam mlada , svi o meni pričaju ! Devojče Mladenovo , ala pevaaa ! Ovako se po selu govorilo . Majka sija koliko i ja , tata  po običaju, puši ’’DRAVU’’ i ne priča puno . Prođe nekoliko dana i ...poče moja karijera .

U valjevu je tada bila kafana TRI  DUGMENCETA . Preko dana su u nju dolazili opštinari i milicajaci , uveče pola Valjeva . Svake noći je gazda Perko dovodio muzikante . Iz cele srbije su tu svirali.Beše svakojakih . Za gazdu Perka se znalo i u Nišu i u Novom Sadu . Svirači kod njega dobro zarađivahu , bakšiš je premašivao honorar . Perko se pravi važan , uozbiljio se ,k’o ovi današnji što imaju svoja studija i naplaćuju koliko hoće . Pametno priča , uvek odelo , uvek bela košulja .

Da li Zlatko , da li neko drugi , tek reče neko Perku da u našem selu imade devojče koje peva kao slavuj . I poruči po Živanu poštaru da me dovedu u nedelju popodne , da me čuje . Možda popričamo o angažmanu . I opet se majka obradova kao da je nju pozvao . Tata jednako puši i ne meša se .

Dođe nedelja , dođosmo majka i ja autobusom u Valjevo . Sa stanice pravo u Perkovu kafanu . Nema gosti , samo gazda i konobarica . Pitasmo se  , sedosmo . Poruči nam Perko po sok ’’jupi’’. Majka umudrila , ja kao na iglama , Perko ozbiljan i pametan kao i uvek . Malo popričasmo ,onako radi reda . kad popismo sok , kafedžija se nakašlja i upita majku – ume li ovo devojče da peva kao što pričaju ? Eh , umem li... Da vam ne dužim priču . Pustih mlada glas . zapevah onu čuvenu MOJ JE DRAGI U VOJNIKE POŠ’O , HOĆE LI SE IKAD MLAĐAN VRATIT’ . E da ste smo videli Perkovo lice ! Zinuo čovek , vidi mu se zlatni zub , i u gornjoj i u donjoj vilici ! Ma bre , reče , mesec dana kod mene da pevaš ! Dajem hiljadarku za noć ! Pola unapred , ako hoćete ! Majka se smešnu i prihvati .

Šta da vam pričam . Puna kafana svake večeri , gazda sija od zadovoljstva , sijam i ja , sijaju i moji kući . Para do plafona ! Dolazi kafedžija Dragoljub , nudi hiljadarku i po da pređem kod njega . Polako , ima vremena , mislim ja i smejem se . Sve ide kao podmazano . Uveče , kako prođe osam sati , nema mesta u kafani ni za leka . Cveta pos’o i meni i Perku.

Tako vam ja odoh u pevaljke . Ostala sam u toj kafani do proleća . Zaradila sam puno para , pa rekoh sebi , ’ajde da odmorim dok ne prođe leto . Otkazah stan u gradu i vratih se u selo . A tamo , gledaju u mene kao u Jovanku Titovu . Gde si Jelenče , javljaju mi se gde god mrdnem . Smeškam se  , godi mi popularnost . Ne teram više krave na pašu . Mažem ruke kremom , lakiram nokte u crveno . Majka ponosna , ne da senka da na mene padne . Komšinice svakog jutra na kafu dolaze , samo o meni pričaju . Biće ovo tvoje Jelenče čuveno u celoj Jugoslaviji , videćeš ! Majka , kao, ravnodušna . Ma neka mi je zdrava pa ćemo lako za popularnost . A ja se smeškam , smeškam...

Đorđe Tamiš , čuveni harmonikaš iz Beograda . Lep , obrijan , odelo i neke moderne cipele . Namirisan , osetiš da dolazi na sto metara . Lepo priča , svima kaže ’’vi’’ , pa i meni mlađanoj . Puši neke stane cigare , vidi se da je prošao svet . Pominje naše u Americi i Australiji . Svake godine , kaže , provede tamo po tri ili četiri meseca . Dolara i maraka koliko hoćeš . A i on je počeo u nekoj kafani, kaže , kao ja . Ne može sve odjednom . Prvo da snimim dobru pesmu . Poznaje ljude , srediće za cenu . I ove sa radija i televizije . Nek’ me sluša i neće da se pokaje . Tek će da zaradi pare , ovo dosad je bila sića . Priča tako đorđe , milina ga slušati . Majka i ja kao hipnotisane . Tata – puši i ćuti . Kao da ne razume šta čovek govori...

Ujna u Beogradu me dočeka raširenih ruku . PEVAČICA MOJA , DA TE POLJUBIM ! Pre ovoga me nije ni poznavala , skoro . Sećam se da je samo jednom došla u naše selo , kad sam imala sedam godina . I tada se pravila važna . Kao , mi seljaci , ona gospođa beogradska . Gde da se druži sa nama . A sada sva srećna što me vidi . Što nisi dolazila ranije , pita . Kako da dođem kad me nisi ni zvala , pomislih . Ostani koliko god hoćeš , kaže sad . Samo nedelju dana , ujna , dok snimim pesmu . Ma kakva nedelja , ima da mi budeš gost ceo mesec ! Ispostavi se da je ujna predivna osoba , plemenita a skromna . Nigde one uobraženosti od onda .

U studiju neka dva ozbiljna čoveka , Đorđe i ja . I neki uređaji , prvi put ih vidim . Nemam pojma šta je šta , samo za mikrofon znam . Pesma je spremna , muzika takođe . Samo da je uvežbam malo . I da pljunem dvanaest hiljada . Inače , ovoj dvojici je tarifa dvadeset četiri hiljade , ali su je prepolovili zahvaljujući Đorđu . A ja sam imala utisak da tako govore svima . Mnogo kasnije sam se i uverila u to . Pesma je počinjala ovako JA SAM MLADA , KAO CVET , AKO HOĆEŠ DA ’M UBEREŠ , PAZI NA TRN DA  S’ NE UBODEEEŠŠ . Sigurno se sećate , to je bio moj prvi hit .

Sedam prelepih dana u Beogradu...Đole me je svuda vodio , ujna me je pazila kao najrođeniju . Uvek nasmejana , svakog dana neka nova đakonija za ručak .

Provedoh u studiju tri dana . Ona dva čoveka sve sredili , ja otpevala i to je to . Izvadih iz tašnice hiljadarke , platih za svoju prvu pesmu . Tašnica je bila lakovana , u Italiji kupljena . Sećam sa da me je koštala kao najbolje goveče na pijaci valjevskoj . Imadoh puno para pa ne žalih . Ova dvojica ( nikako da im se setim imena) rekoše da će mi ploču i kasetu doneti Đorđe , čim bude sve završeno . Rukovasmo se i rastasmo .

Ujna ne može da veruje da već idem . Pa tek si došla ! Poče žena da plače . ’Ajde, ’ajde , mislim ja , osetila si da sam na početku karijere , a briga bi te bilo za Jelenče iz Iverka . Izljubismo se k’o prave tetke i rastasmo . Autobus je polazio u pola pet .

Vratih se u svoje selo , tamo sam već zvezda . Prija mi popularnost, ma to vam je milina jedna ! Samo se čeka da lepa Jelena pevačica izađe na ulicu . Da l’ lepše peva ili izgleda , pitahu se i muški i ženski . A ja se ispravim , gledam pravo , osmejak u uglu usana titra , ko se u me ne bi zagledao . Kafedžije valjevske preklinju da dođem . Al’ ne žurim ja ,nek čekaju . Moje vreme tek stiže .

Dođe jesen . Latih se mikrofona . Pare pljušte k’o kiša . Ni jedna svadba ne može proći bez lepe Jelene . Poneki provodadžija stidljivo nešto natukne majki , kao , neko bi da me prosi ...majka ni da čuje ! Gde bre Jelena da mi se zakopa za nekog ovde , da bere kukuruz ceo život ! Svet će da vidi , gospođa da bude ! Onakva lepota , onakav glas ! A i meni ne padaše na um udaja , gde sad kad mi ovako lepo ide .

Beše sreda ujutro , stiže Đorđe svojim ’’fordom’’ iz Beograda , pravo kod nas . Lep , nasmejan , u odelu . Stavi na kuhinjski sto neki paketić . Znale smo , majka i ja , šta je . Nestrpljivo raspakovah – ploča i kaseta ! Vrisnuh od radosti , zagrlih Đorđa . Majka pusti dve suzice . Stavih ploču da se vrti . Tada još nismo imali kasetofon,  samo stari gramofon . Ej , kad čuh svoj glas , kad ga začu majka...plakale smo sigurno pola sata . Đorđe se samo smeška , sam sebi toči šljivovicu , čeka da prođe prvi talas uzbuđenja pa da nas iznenadi  drugim . Kad odslušasmo pesmu tri puta, i kad se malo stišasmo nas dve , Đole kašljucnu i uozbilji se . Moji drugari iz televizije i radija , poče , čuli su pesmu pre dva dana . Mnogo im se svidela . Neće biti problema , pustiće je u nedelju . A što se televizije tiče , gledaće da je ubace u emisiju ’’ znanje imanje’’ ali tek idućeg meseca . Jela će sa mnom u Beograd , malo da je frizer i šminker doteraju pa ćemo videti kako će proći , mislim pesma...

Bejaše to nova stranica u mom životu . Jelo , evo ti je pesma na radiju !zove Milodarka da je pola sela čuje . A ja pucam od sreće i zadovoljstva !


JA SAM MLADA KAO CVET  mi beše talična pesma . Na svakom nastupu je pevam , nekad i po dva puta . Već dve godine sam u Beogradu . Najpre živeh kod ujne , možda mesec i po . Posle iznajmih ovaj stan . Nije mali a ni kirija nije velika . Za dve noći skupim za stan , ostalo u kasu . Pevam svake večeri , hit pevačica sam postala . Zovu me na proslave , svadbe , rođendane . Prosto se otimaju o mene . Đorđe mi ugovara poslove , on me vozi i isplaćuje . Ne pitam koliki je njegov procenat . Koliki god , ima dosta za oboje . Meni je ovako lepo , i dečka imam . Moj Jole , studira ovde al’ mu ne ide baš nešto . A sladak k’o šećer ! Sve me nešto zasmejava , vrag jedan ! Baš sam se zaljubila .

Natuknu Đorđe nešto o snimanju albuma . Kaže , lepo je ovo što sad radimo , ali pitanje je koliko će to još da traje . Daj da napravimo sledeći korak . Da snimimo ploču , da držimo velike koncerte . Da obiđemo celu Jugoslaviju . Onako pametan i slatkorečiv , nije me morao puno ubeđivati . Al’ kad reče koliko će miliona to da košta , e tad mi se okrenu kuća oko glave ! Kako to toliko , pitam . A ne može manje , kaže on i uze da mi objašnjava nešto . Neka pravila , brojeve , procente . Ništa ga ja nisam razumela . Samo sam na kraju pristala .

U ovom našem poslu svaka je sitnica važna . Ne samo dobra pesma i lep glas , nego baš sve . Sad ću da vam pričam . Prvi album posta hit za mesec dana . Prodalo se oko sto hiljada primeraka . A para zaradismo toliko da kupih stan u centru a Đorđe , sada moj zvanični menadžer , novi ’’mercedes’’. Ove aždaje me uzeše pod svoje . Naučili su me kako da pričam u javnosti , kako da hodam , sve . Sakupili su čitav tim koji je brinuo o mom izgledu. Šminker , frizer , jedna žena je brinula o tome koju ću odeću nositi . Naučili su me i kako da se krećem po bini(tada još nije postala ’’stejdž’’) . Sve sam to brzo naučila i,nekako ...procvetah . Na velikim koncertima , gde je bilo još pevača , najduže sam pevala . Uđem u garderobu a starije koleginice ’oće da puknu od zavisti . Evo je ova , često bi promrmljale . A ja mlada,nemam još ni dvadeset , lepa ,jedra , jedva sise uspevam ukrotiti . Sve na meni puca . Kad se pojavim pred publikom , vrisak traje po deset sekundi . U svim nedeljnim novinama moje slike , telefon ne prestaje da zvoni , traže me na sve strane ...

Posle dve godine , uzesmo se ja i moj Jole . Sreća moja , ljubav prva . Dvoje dece , Radoš i Jelica . I tri albuma .

Sada sam u nekim godinama(neću vam reći koliko ih imam , to se ne govori)  , pevam bolje nego ikad . Ali stalno vodim trku sa vremenom . Nisam više onaj cvet od devetnaest , što se i vidi . Ali još uvek ima šta da se vidi . Šminka čini čuda . I još ponešto , ali to nije važno . Važno je da me ljudi vole i da slušaju moje pesme . Pa nek traje dok traje .  Dosta se zaradilo , puno se i proputovalo . Pevala sam ,našim ljudima , po celoj Evropi , išla sam u Ameriku , Australiju . Neki vajni kritičari govore kako sam karijeru izgradila jeftinim pesmama, sve vrckajući dupetom . Al’ zabole me to isto dupe za njih . Nek pričaju šta god hoće . Meni je lepo . Daleko dogurah u životu . Kad se setim kako sam kao mlado devojče terala krave na ispašu i pevušila...a sad sam prava dama beogradska . Govor mi je beogradski , izgled , sve .


Eto , to vam je moja priča . Kad dođete na moj koncert , pa zapevate sa mnom , pa povedete kolo... setite se mojih reči . Nije oduvek ovako bilo . Ali sad jeste , i dobro je .  

IZ GUSLARSKE RADIONICE

                                            




U svojoj radionici provodim sedam , nekad osam sati .  Više ne . Posle rada posvećujem se sebi . Mada , i dok radim posvećen sam sebi. Uživam u poslu .

Radionica je puna pilotine i iverja sitnog i krupnog . I drvenih predmeta . Moj alat je tu – blanja , tesla , turpija , dleto i još neke stvarčice uz čiju pomoć čuda pravim . Ono što oko vidi – to ruke od drveta naprave . Tako o meni pričaju komšije i mušterije . I ne lažu .
Razni ljudi su dolazili u moju radionicu ( kući ne primam stranke ) da naruče nešto po njihovoj želji . Gusle , frulu , tabakeru  i još puno toga . Znaju da su moje rukotvorine skupe  pa im unaprijed kažem cijenu .
Prošle godine , neđe u ovo doba , banu na vrata Mašan Kilibarda , čuveni Banjanin . Mislim , čuven u svojim Banjanima , u gradu je malo ko za njega znao . Poznavao sam ga godinama , mada nikada nismo bili za istim stolom . Banu , kažem , Mašan i onako našepuren nazva Boga . Zimi sam ga uvijek gledao u nekoj dugačkoj jakni sa dubokim džepovima , stalno raskopčanoj . I kad je vjetar sa Vojnika divljao po Nikšiću , Mašan je bio razdrljen . Ili mu stvarno nije bilo hladno ili je htio ostaviti utisak na građane . Stari željezarac je često išao u rodne Banjane , savjetovao ljude a ovi ga slušali . U gradu , pak , nije imao toliki uticaj . Mislim , ako ga je uopšte imao van svoje porodice . U kafani , u kojoj sam i ja ponekad provodio po nekoliko sati , igrao je preferans sa zemljacima , galamio , prepirao se i pio pivo . Ovo naše , nikšićko .
’’Bog ti pomog’o , Mašane ’’ odgovorih mu , spuštajući blanju pored sebe . Prihvatih ispruženu desnicu pa ga ponudih da sjedne . Mašan tropi na tronožac , raširi se na njemu i odahnu kao da je sa leđa zbacio mješinu skorupa . Imao sam utisak da , onako raskrebečen , imitira kralja u trenucima kad je ovaj pozirao  fotografima i slikarima ondašnjim . Natočih nam po jabukovaču , te nazdravismo . ’’Kojim dobrom jutros , Mašane ?’’
’’Znaš kako ’’ poče ovaj da grmi . ’’ Ti si čuven u ovom poslu pa sam te zato odabrao . ’Oću da mi napraviš gusle . Ali takve kakve niko nema u Crnoj Gori ! Reći ću ti kako bih volio da ih ukrasiš , a ti ćeš mi odma’ reći cijenu . ’’  ’’Hajde , pričaj .’’  Šta li je ovo naumio , pomislih .Pričao je glasno i ’’strijeljao’’  očima . Tako su obično radili ljudi koji su htjeli dati težinu svojim riječima ako su mislili da su im riječi suviše ’’lake’’. ’’ Evo kako , Mitrašine  ’’ poče banjanin. Zovem se Mitar ali mi nije smetalo što mi je malo produžio ime . ’’Ja znam , a znaš i ti kako su gusle obično ukrašene . Da mi napraviš jedne na kojima će biti moj čukunđed Đuro , sa pripasanom sabljom i frulom u desnoj ruci  ’’  reče ovo pa se nakašlja . Na silu . Obrisa dlanom usta i nos .  Đuro , sablja i frula ? I sve to na jedne gusle ?  Pade mi na  um da ga pitam hoćemo li starini dodati i jednu ’’NOKIU’’  ali ne izgovorih . ’’Kako si to zamislio Mašane , obraza ti ? ’’ malo se začudih .   ’’Eto tako ! Ima da ih okačim u kuću pa neka svi vide ! Zapeli Komnenići  preksinoć , pričaju o precima k’o da su sve  Turke pobili , k’o da im nijedan nije uteka’ koliko je Crne Gore i Azije ! A moj Đuro im je , valjda , konje timario , šta li ? E ima da crknu kad vide gusle ! Da vidim ’oće li ga onda progovarat’ ! ’Oće li grajati ka’ što su navikli ! ’’ završi Mašan zadihan . Izgleda da su ga komšije dobro naljutili . I takli u sujetu junačku .
Uzeh cigare i šibice , ponudih ga ’’DRINOM’’. Da se malo smiri . Zadimismo , zamisli smo se . Kao pravi ozbiljni i mudri ljuđi . Otpuhnu Mašan oblak dima prema javorovim trupcima koji su , osušeni , čekali da dobiju neki ljepši oblik. Otpuhnuh i ja , ali dolje prema stopalima . Bijah pognuo glavu , pa mišljah – valja Mašanu izaći u susret , valja mu ponos sačuvati . A komšijama inat udariti . Koštaće te Mašane , rekoh mu u sebi , koliko nisi očekivao . Nije čukunđed bilo ko , ne paše sablju baš svak . Pa još na guslama !
’’Znaš kako’’ počeh tihim glasom ’’ nije mala stvar to što od mene tražiš . Trebaće mi podosta truda i sva vještina koju imam. Pretpostavljam da nemaš neku sliku Đurovu ? Nema veze , ni Komnenići ne znaju kako je izgledao . A hoćeš li da ti gusle budu standardne veličine ? Možda bi neke malo veće ? ’’  ’’ Ne sprdaj se sa mnom , Mitre ’’ odgovori čukununuk Đurov i odmahnu rukom . ’’ Ti znaš kako ćeš i kolike ćeš ’’ ’’ Da,da ’’ rekoh , toboš duboko razmišljajući . A ustvari mi je sve bilo jasno . Nikada problem sa drvetom nisam imao . Slušalo me je kao đak učitelja u moje vrijeme . Nakitiću Mašanu gusle da mu kompletna garnitura komšija pozeleni od zavisti . A možda im i crkne krava .
’’Nego’’ krenuh polako priču o parama ’’ to će malo i da košta . Mislim , malo više nego obično . Veliki su ti zahtjevi , cijena mora biti srazmjerna ’’
’’Koliko ?’’ izbeči se junački potomak u mene . Stisnu šake i zadrža dah , očekujući grom . I bio je u pravu .
’’Četiri hiljade evra ’’ izbacih prvu cijenu , spreman da je umanjim nekoliko puta . Pogledi nam se sudariše kao putnički avioni na nebu kad  kontrolori na zemlji zakažu ili zaspu . ’’Auuhhgrr’’ ote mu se iz junačkih grudi, ali ništa više  od toga . Sve ima svoju cijenu . I junaštvo  i ponos i preci . Mašo malo poblijedi a oči mu se još više zakrvaviše . Ćutke me je gledao . Vjerovatno je razmišljao vrijede li Đuro , sujeta i inat baš ovoliko . Pustio sam ga da se peče na laganoj vatri dok sam gasio cigar u metalnoj pepeljari . Na licu sam imao izraz čovjeka koji je donio konačnu odluku . A znao sam se uozbiljiti da sam izgledao ozbiljnije od Pustog Lisca . Otresem pepeo sa prstiju pa pogledam ovog što se mučio preko puta . Bijaše zatvorio usta , gledaše kroz mene , kad izvali ’’ Podići ću kredit ! ’’ Opa , pomislih , ode mamac niz grlo Mašanovo ! Upeca se na prvu cijenu ! Nakašljah se dva-tri puta , ostavljajući vremena da mu se ta ideja učvrsti u glavi . Nastavih ozbiljnim tonom : ’’ Ali će mi trebati malo više vremena , možda dva mjeseca . I to ako batalim sve što sam započeo . Goniš me u samu umjetnost , Mašane . ’’ Ovaj bijaše došao sebi . Čak se i malo smješnu , grubo , gorštački .  ’’ Ma i godinu , samo da ih imam u kući ’’ Godina mi ne treba ,pomislih , a ni dva mjeseca . Ako ih ne napravim za petnaest dana – bacam dleto . I čekić s njim.  ’’A znam i koja će mi dvojica biti žiranti ! ’’ sad se već malo šire smijao . Kao da je u glavi već gledao film – ulaze komšije , ugledaju Đura na zidu , krtola im u grlu stade ...
’’Idem odmah u banku ! ’’ sad je Mašan već potpuno nasmijan . Ustaje , zablistao čovjek odjednom . Možda od sreće i jaknu zakopča .   ’’Da se raspitam kod ovih , da ufatim onu dvojicu što mi duguju , pa ti odmah  javljam ’’   Ovo je čovjek od akcije ! Nego šta ! Ima Đuro gore da cupka od sreće !

Pare je donio posle sedam dana , svaki cent . Ona ga je radost još držala . Vidjelo se da čeka gusle kao dijete Novu godinu .
Ja sam uveliko bio u poslu , početni oblik je bio tu . Nisam žurio , imao sam svoj tempo . Počinjao sam ujutro u deset , vraćao se gore u kuću nešto posle tri . Decembar je bio kišovit pa nije bilo puno mufljuza  što dokoličare okolo i smetaju mi . Skoro da niko nije dolazio , osim ovih što su donosili pare a odnosili poručeno . Radio sam , kažem , bez žurbe . Nakon tih nekoliko sati bih ručao , pa kavenisao sa Živanom , mojim bračnim drugom . Pričali bi o svemu i pomalo ogovarali komšije . Samo one prve , i ne mnogo .

Prođoše dva mjeseca .  Poslednjih nekoliko dana nisam imao puno posla , pa sam ponešto sređivao po radionici . Oštrio sječiva i tako . Ubacim koje drvo u furunu , pa sjednem na tronožac . Pripalim cigar , odbijam dimove i razmišljam o koječemu . Sjećam sa 1990-tih, onih ludih godina . Kakvih sam tada mušterija imao ! Pamtim jednog mladog nikšićkog pištoljdžiju . Zamalo da mi BMW-om uđe u radionicu . Uđe rabota , zinuo k’o riba na kopnu . Okitio se zlatnim verigama i pištoljem . Na njemu trenerka od ’’dvjestamaraka’’   i jakna od krmeće kože. Mora da mu je donji dio sportskog kompleta imao neku jaku lastiku , čim je držao onoliku pištoljčinu . Obrijane glave i tako obučen , potpuno se uklapao u ono vrijeme . Za onih dvadesetak minuta koliko smo pričali , bio sam mu i brat i car i legenda i ko zna šta još , samo nisam bio MIT . A tražio je i on unikatne gusle . Umjesto kozje glave na vrhu , htio je da tu bude pištolj . I nudio da ostavi jedan, kao model . Fala ti , rekoh ovom V.Erpu, imam ga neđe na slici pa ću pogledivat’. Samo mi je pištolj u radionici falio . I njemu sam izašao u susret  . Ali ga je ta radost koštala osamsto maraka . U sred one nemaštine . Izbrojao mi ih je na ruke a da nije ni trepnuo . Nisam ga pitao na koji način ih je zaradio . Ali je garaža zablistala pored moje kuće . I ostalo para podosta . Razne ljude upoznah zahvaljujući svojoj vještini .

Čini mi se da je bio petnaesti u mjesecu , čekao sam Mašana da dođe za svoj unikat .  Gusle sam stavio na stalak i pokrio čaršavom. Na stolu jabukovača i dvije čaše . U pola jedan dođe . Zavika sa vrata : ’’ Pomaže Bog ! ’’  i izatrke mi pruži ruku . Prodrmusasmo  jedan grugom desnice . Sjedosmo , natočih nam po jednu . Gusle su mu bile sa lijeve strane . Pogleda u plavi čaršav . Znao je da su tu . Da ne duljim previše – oduševio se čova ! Oči mu se zasijaše , lice ozari ! ’’ Alal ti svaki dinar ’’ zagrmlje , mada smo se od dinara davno oprostili . Ali smo uz njega odrasli , neki i ostarili pa ga nismo zaboravili .  ’’Banjanin je Đoko prvi ... ’’ zagusla Mašan , eksira još jednu od jabuke i ode . A četiri hiljadarke su se smješkale ispod jorgana složenog u šifonjeru u našoj spavaćoj sobi ...

Prođe otad godina dana . Ne bih vam ni pričao o Mašanu da nisam čuo šta se posle dogodilo . Ova je priča dobila drugi dio , zanimljiviji od prvog .

Ima jedna kafana u Nikšiću , u centru grada . Pomenuo sam vam je na početku . Prostrana , sa velikim šankom i drvenim stolovima . Gosti su joj nalik meni , stariji ljudi , davno prestali trčati za suknjama . Mladost nam je ostala u lijepom sjećanju . Ponekad bi je podgrijavali , kad bi nas ugrijala rakija .
 Dolaze tu i pivljani i župljani i banjani i građani . I drobnjaci . Za ove poslednje je jedan nikšićki aforističar  rekao : ’’ Čovjek je čovjeku vuk , drobnjak drobnjaku lisica ’’ . Nemam komentar . Još jedna povoljnost je tu kad je u pitanju ovaj bircuz  - piće je jeftinije  nego u drugim kafanama . Poručiš turu pića društvu za svega nekoliko evra . Pet evra konobaru i čekaš da ti vrati kusur . A konobar , simpatični debeljko , poznavao je svakog gosta . Zahvaljujući tome znao je šta se dešava u gradu i okolini . Ljudi k’o ljudi , najradije se povjere konobaru . Mislim na kafanske ljude. Ispričaju i politička uvjerenja i jesu li se skoro svađali sa ženom . Kako sam sa pomenutim konobarom , pjesnikom u duši , drugovao još kad imasmo po dvadeset i koju , uživao sam kod njega potpuno povjerenje . Često mi je pričao šta je sve čuo , a ja tajnu čuvao . Tako čuh i za zgibenije Mašanovo .  Mislim , ne baš bukvalno . Ali je u Banjanima ovako nešto ravno pogibiji . Još uvijek .
Evo šta se desilo .
Gusle su okitile zid iznad televizora. Pravo u ulazna vrata gledali su čukunđed , sablja , frula i strune . Čekale su se komšije . Da se vidi ko je ko . I u istoriji i u sadašnjosti  .
Dva su dana u čekanju prošla . Trećeg dođoše . Zima je , ne radi se puno , udri po firciku i mauzu . Nisu znali da će im ova partija ostati u sjećanju .
Mašan je rano otišao u penziju , čim je prevalio pedesetu . Pričalo se da je poznavao neke ljude koji o tome odlučuju,  ali je mlađani penzioner ćutao . Često je bivao u Banjanima , u rodnoj kući . Nekoliko dana u zavičaju , nekoliko dana u gradu . Komšije iz ove priče , vijek su provodili na selu, pa su malo zavidjeli Mašanu koji je ’’vidio svijeta’’. Zavist  ih je nagonila da , kroz priču , omalovažavaju njegove slavne pretke  a svoje veličaju .
Druženje u dugim zimskim noćima , Mašan bi počinjao riječima : ’’ Kad se ja sa sedamnaest godina zaposlih u željezaru , morah preselit’ u Nikšić . Isprva stanovah u onu baraku iza magacina...’’. Znao je da ovim riječima pogađa u centar . Vukota i Mićun , rođena braća , nikada nisu radili u nekoj firmi . U grad su išli nekoliko puta godišnje . Uglavnom ponedeljkom . Ponedeljak je u Nikšiću pazarni dan . Prodavali su stoku i bijeli mrs . Tako su zarađivali za život . Mašan je od svoje firme dobio stan prije nego što je napunio tridesetu . Fakat više da komšijska ljubomora poraste . Malo bi im lakše bilo ako te noći ne bi bilo struje . Uz škrto svijetlo šterike teže je bilo vidjeti kako im se grče vilice od ljubomore  na pomen života u gradu .
Uđoše braća , rekoše ’’dobro veče ’’ . Htjedoše još nešto reći, onako radi reda , kad im pažnju privukoše gusle . Zanijemiše, pa izbečiše po oba oka .
’’Šta ti je ovo?’’ prvi poče Vukota.  Mašan , kao da su na zidu zadnjih sto godina , odgovori : ’’ A gusle’’.
’’Vidimo da su gusle ’’ ubaci se Mićun ’’ no kakve su ti ovo , ko je ono na njig?’’
’’A neki moj čukunđed ’’ objasni domaćin , i dalje kao nezainteresovan za ovu temu .
Sjedoše za kuhinjski sto ne skidajući pogled sa zida . Potomak Đurov priđe šporetu , otvori vratanca i ubaci jedno drvo unutra . Reklo bi se da je potpuno opušten , a zapravo je ključao kao čelik istopljen u peći željezarskoj . Čekao je napad i bio spreman . Uslijedio je posle pola sata i tri lozove rakije .
Postoji više verzija događaja koji je uslijedio . Ispričaću vam ovu najčešće pričanu . Nju mi je prijatelj konobar predložio za zvaničnu .
Elem , braća su , crveni u licu , počeli nešto o precima , o junačkim djelima  njihovim . Veličali svoje , kudili tuđe . U jednom trenutku , Mašan je skinuo gusle sa zida i pokazao drvenog Đura na njima . I rekao da je bio hrabriji , pošteniji i bolji nego svi čukunđedovi komšijski zajedno. Izgovorio je to glasno, zvučao uvredljivo. A to mu je i bila namjera . No to bijaše previše za Vukotu i Mićuna . Vule je ustao, istrgao gusle iz ruku domaćinovih  i njima raspalio po podu . I još jednom . I još nekoliko puta . Na kraju su ostali drveni parčići . Mojih ruku djelo od četiri hiljade evra sad je moglo poslužiti samo za potpalu .
’’Ubošću te ovim nožem u stomak , ništa čojeku ! ’’ zaarlaukao je Mašo van sebe od bijesa. U ruci mu je bio dugački nož sa crnim koricama . ’’ Koga ćeš ti nožem , rđo od rđe ’’ uključi se i Mićo , pa komšiju polugrađanina zveknu stolicom po glavi . Pade Mašan , komšije navališe . Izbubetaše ga nogama , naplaćujući mu sve : i odlazak u grad  i veliku platu i stan i dogodovštine gradske . Sve na jedan račun, sa više potpisa ...


Priča se završava nekoliko mjeseci kasnije . Da li su se komšije pomirile u istoj zatvorskoj prostoriji ili ne , to moj drugar konobar nije saznao . Ne zna se jesu li iza gvozdenih vrata igrali fircik i mauz ili ćutali jedan na drugog . Ili nastavili okršaj . Tek , posle tri mjeseca nevoljnog boravka u danilovgradskoj opštini, časni potomci junački nisu pričali o tome . Komnenići su se vratili u Banjane , Mašan  ostao u gradu . Odlaske u zavičaj je proredio . Sretnemo se u kafani , klimnemo glavom jedan drugom . Nisam imao srca da ga pitam je li otplatio kredit . Ni šta je uradio od onih parčića koje onomad plati četiri hiljadarke . A i nije me puno interesovalo . Ti evri su mi dobro došli . Dio sam stavio u kasu kod Živane , dio se potrošio na bijelu tehniku i namještaj . Eto , i na nečijoj sujeti se nekad može zaraditi . Vremena se mijenjaju , ljudi ostaju isti . Uvijek će se naći neki Mašan , uvijek će se naći neki gulikoža kakav sam ja . Ali nemojte ovu priču prenositi dalje . Počujte je i zaboravite . A ja ću nastaviti da deljem drvo , da mu dajem zanimljiv oblik , da svoj rad pretačem u evre . Ne mrzim novac , ni malo . Daje mi neku toplinu , naročito kad ga imam puno . 

TELEFONSKI POZIV

                                                    



Svake treće noći sam tu. Zapravo, svakog trećeg dana jer moja smjena traje dvadeset četiri sata. Onda pojašem moje staro biciklo koje me škripući odveze kući u Ozrinićima. Kad stignem, idem odmah u krevet. Spavam do jedan, duže ne mogu. Ne znam zašto. Jednostavno se probudim.
Novu 1983. Sam dočekao za starim stolom čitajući ''ilustorvanu'' i povremeno buljeći u telefon. Zimi je ova naprava rijetko zvonila. Ponekad neka usamljena baba pozove i kaže da se negdje u komšiluku osjeća dim. A zapravo želi da progovori s nekim. Učinim joj za volju i malo popričamo.
Ponekad neki klinac pokuša da jedinicu digne ne noge. Uzalud. Malo mu podviknem i klinjo odustane.
A ponekad je meni toliko dosadno da poželim da nasumice okrenem  broj i popričam s nekim. Ovi moji iz smjene posle jedanaest zaspu, ja ćutim za stolom. A noć duga, nema joj kraja...
Zapravo, to sam i uradio prošli put. Mislim, okrenuo sam broj 31 716, negdje iza ponoći. I desilo se nešto interesantno. Pomalo čudno.
Telefon sa druge strane je zazvonio. Posle trećeg zvonjenja, neko je podigao slušalicu. Bez oklijevanja muški promukli glas je rekao:''Pogriješili ste broj'' i prekinuo vezu. Začuo se ujednačeni signal i pucketanje u slušalici. Vratio sam je u ležište. Ko se ovako javlja? Otkud zna da sam pogriješio, možda sam baš njega tražio?
Razmišljao sam o tome neko vrijeme. Onda sam zadrijemao u stolici. Tako do tri. Posle sam uključio rešo i skuvao sebi kavu. U susjednoj sobi njih petorica su mirno spavali, dvojica su hrkali. Slušajući njihovo testerisanje, otpih prvi gutljaj i zapalih cigar.

Sledeće noći htejdoh ispričati kolegama o tipu koji se javlja riječima ''pogriješili ste'' ali odustah. I večeras ću ga pozvati. Kad oni zaspu. Ne znam zašto ali nemam mira dok ne saznam ko je.

Petnaest minuta posle ponoći okrenem 31 716. Posle pucketanja, začu se signal. Tri puta. Slušalica je podignuta.
-          Pogriješili ste broj...
-          Sačekajte, molim vas! Kako znate da sam pogriješio? Otkud znate da ne tražim baš vas? Moj prigušeni usklik ga nije zbunio.
-          Mene niko ne zove.
Sad sam ja bio taj koji je zbunjen. Ozbiljan glas, ne šali se.
-          Kako to mislite da vas niko ne zove? Mislim, ovaj, ne zamjerite što sam radoznao, ali, malo mi je to čudno, znate.
-          Laku noć – reče i spusti slušalicu. Spustih i ja, gledajući u crni aparat. Hm, interesantan neki čova, nije ga čak ni zanimalo ko sam. Izvadim jednu i zapalim. ''Niška Drina'' zadimi, otpuhnem prema požutjeloj tavanici. Niko ga ne zove. A porodica, prijatelji?
Valjda ima nekog? Ili možda nema? Ukjučih radio. Noćni program radio Beograda. Skala svijetli, u susjednoj prostoriji ona dvojica hrču. Telefon ćuti. Ustajem i sipam vodu u mali bakarni ibrik.
Jedva sam sačekao da odu na počinak, nisam čak prihvatao ni naše uobičajene šale kojima smo kratili vrijeme. Po nepisanom pravilu u pola dvanasest sam ostao sam u sobi za dežurnog. Sijalica od sto vati je prosipala svoju žutu svijetlost sa plafona, veliki radio marke PLANICA je ćutao na stolu, telefon takođe. Čekao sam da mine ponoć, da njih petorica utvrde pa da pozovem onog čudnog čovu. Kavu ću skuvati ranije.
Petnaest minuta posle ponoći. Okrećem isti broj po treći put. Kao i obično, prvo pucketanje pa signal. Posle trećeg, isti promukli glas.
-          Molim? – ha, pomislih, ovog puta nije rekao da sam pogriješio.
-          Dobro veče, ovdje Milomir Tabaš. Ja sam vas zvao proteklih noći, znate. Možda vam je sve ovo malo čudno, htio sam da porazgovaramo – ništa nije odgovorio. Nisam znao šta
Dalje da mu kažem. Posle nekoliko sekundi je progovorio.
-          O čemu želiš da pričamo?
-          Zapravo nisam siguran, bilo mi je čudno što se onako javljaš – pređoh i ja na ''ti''.
-          Niko me ne zove, i kad telefon zazvoni znam da je greška. Nema tu nikakve tajne.
-          Ali kako, zar nematš nekog ko bi pričao sa tobom?
-          Imao sam. Žena je umrla, djeca su odavno u inostranstvu, ne trebam im, ne zovu me. Prijatelje nikada nisam imao. Zanima li te još nešto?
-          Ne...da, ovaj, ja sam dežurni u vatrogasnoj, bilo mi je dosadno pa sam nasumice one noći okrenuo tvoj broj. I eto tako...
-          A zar ti nemaš nekog s kim bi pričao?
-          Tja, imam, valjda. Mada, i ja živim sam, znaš. Poznajem ljude sa posla, s njima pričam kad radim. Nemam djevojku. Ne izlazim nigdje. Jedinac sam, roditelji su umrli kad sam imao dvadeset. Sada imam trideset pet.
Ovo je jednostavno izašlo iz mene. Povjeravao sam se strancu preko telefona. Njegov glas kao da je omekšao.
-          Ja sam Dragoš Mrkajlović. Bio sam profesor fizičkog vaspitanja, sada sam penzioner. Prvog marta ću napuniti sedamdeset pet.
-          Gdje živiš? Moja kuća je u Ozrinićima.
-          U ulici 29.novembar. Zgrada broj jedanaest. Četvrti ulaz, poslednji sprat.
-          Dobro, Dragoše. Neću ti više dosađivati. Mogu li te pozvati u četvrtak, tad sam ponovo dežurni?
-          Slobodno zovi. Ne dosađuješ mi. Odavno nisam pričao s nekim.
-          Dobro, laku noć sada.
-          Laku noć.
Zima je bila jugova, kako bi rekao naš narod. Malo snijega je palo sredinom februara, kiša ga je brzo rastopila. Živio sam svoj momački život, bez uzbuđenja, bez zanimljivih dešavanja. Sa Dragošem sam  razgovarao svake noći kad sam radio, po pola sata. Ispričao mi je puno stvari iz svog usamljničkog života. Bio je ratno siroče, potucao se po domovima za nezbrinutu djecu širom Jugoslavije. Skrasio se u Nikšiću, završio školu. Kad se zaposlio, formirao je porodicu.
Ja njemu nisam imao ispričati puno. Samujem petnaest godina. Jedino dešavanje je kad odem na  posao. A i tamo je zimi monotono. Ovako kržljav i krhkog zdravlja, ni vojsku nisam služio.
Rekao je da prvog puni sedamdeset pet. Odlučio sam da ga iznenadim. Svratio sam u Vračar, kupio ''konjak zvečevo''. Kasirka je bocu umotala u bjelkasti papir.
Našao sam zgradu. Nema balkone. Ispred je nekoliko lokvi, sinoć je padalo. Četvrti ulaz. Na svakom spratu troje vrata. Idem polako stepenicama do kraja. Evo ga, poslednji. Malo sam zadihan. Sačekam nekoliko trenutaka. Na vratima sa desne strane plakat. Posmrtni. Fotografija starijeg gospodina. Ozbiljno lice, naočari. Pročitam – DRAGOŠ MRKAJLOVIĆ. Ožalošćeni sin Velizar i ćerka Olga. Vijenci se ne prilažu...

Stiskajući konjak u desnoj ruci, polako krenem niz stepenice.