TOZOVE PRIČE

    Zatvorio sam radnju. Zaključao i ona gvozdena dvokrilna što vode u prolaz. Brava me   je jedva poslušala. Privukao sam ih snažno k sebi i okrenuo ključ. Kraj. Nema više. Ja sam Todor Radak, nikšićki obućar. Bivši. Sad sam samo nikšićki. Uspio sam nekim pravno-ekonomskim vratolomijama obezbjediti redovno primanje, trista osmadeset pet evra. Primanje. Utješna zamjena za riječ penzija. Nisam penzioner, zamišljam da sam momak. Što, gledajući bračni status, jesam. U septembru punim pedeset. Živim u Narodnih heroja, odavde od radnje niz Vardarsku i zavrnem lijevo. Stan u prizemlju, garsonjera. Nasledio od babe. Namještaj je iz tog vremena, na zidu njen i đedov portret. Sa vjenčanja. Dorađen fotografovom olovkom. Čak su i dvije šoljice za kavu preživjele sve ove decenije.   Februar je pri kraju, dan se odužio. Smrači se tek u šest. Ali je zima u punom jeku. Mraz je stegao Nikšić, na radiju rekoše da je pet ispod nule. U olinjalom crnom kaputu, sa rukama u džepovi

  Kad je nekada davno putopisac-stranac stranstvovao Crnom Gorom, primjetio je i zapisao mnogo toga zanimljivog o našem narodu. Način života, običaje, odnos između čo'jeka i žene, opisao neke snažne karaktere koje je iznjedrio ovaj ljuti krš. Jedan detalj mi je bio veoma zanimljiv u opisu tadašnjih Crnogoraca, ozbiljnih i odgovornih ljuđi - kaže putopisac da su muškarci ovdašnji od sveg ,,luksuza'' sebi dozvolili dvije stvari - brkove i duvan. Od mnogo toga se mogu odreći ali to dvoje im ne diraj. Istina,  pamtim takve starine, pomislih dok sam grabio preko Paštrovačke gore a signal radija Svetigore se polako gubio. Pušenje šteti vama i ljudima oko vas. Kao i alkohol. I masna hrana. I onaj sladunjavi napitak iz bratske nam Jamerike sa crvenom naljepnicom na ambalaži. Kao i prebrza vožnja i još pođešta. Imaš li da zapališ  je pitanje koje u sebi nosi još nekoliko pitanja. Kad bi ,,raspakovali'' ovu upitnu rečenicu, čuli bi i - kako si, imaš li koji dinar, jesli li us