JESMO LI ZAJEDNO
Tada već bijasmo izašli iz mladosti, ali nam je bazanje gradom još uvijek priličilo. Razdragani četrdesetogodišnjaci sa pođekojim sijedom u kosi. Ozbiljni hasbendi i još ozbiljniji faderi. Mili i ja lunjamo gradom. Koji se zove Nikšić. Obučeni smo lagano, septembar gostuje, prvi mjesec u godini. Školskoj. Odavno su školski dani iza mene. Što se za Milija ne može reći. Sada u tom hramu znanja zarađuje platu učeći djecu vremenu i prostoru. A meni je zgubidanisanje ostala omiljena disciplina. Elem, dogovarajući zajedničko gaženje nikšićkih ulica, kumara predloži da odemo do banke. Da nešto tamo oposli. Prihvaćeno bi. Šta živo čeljade, građanski orijentisano može raditi u banci? Nešto kao: - Ja bih, znate, da mi nešto novca date. - Aha, ali to se vratit' mora. - Znam, zbog brige o povratu pojavi mi se ova bora. - Garant neki, da l' imate? - Ha, jemac mi je plata, pa vi to znate! Sa Milijem se družim od srednje mladosti. Imamo družačkoga staža nekoliko decenija. Posle se družba p