Tozove priče Aleksandar Tozo Matović

KAKO IZGLEDA/RAZMIŠLJA ČOVJEK KOJI JE SREĆAN Visok sam sto sedamdeset pet centimetara, težak sedamdeset jedan kilogram i trista grama. Imam trideset pet godina, zdrav sam, hvala Vladi, i potpuno srećan. Nekoliko stvari me čine srećnim a ljubav prema Partiji me ispunjava. Partija je moja inspiracija, Vođa mi je uzor. Ono što me najviše čini srećnim je povjerenje koje mi je Partija ukazala. Toliko mi daje a tako malo traži. Osjećam da me Partija voli. Dajem joj se nesebično. U mojoj porodici ta obostrana ljubav još nije shvaćena pa sam zamrzao odnose sa bližnjima. Kad shvate - opet ćemo se voljeti.  Partija je pozdravila moju odluku i nagradila me povišicom. Nisam vam rekao - ja sam finansijski inspektor. Moj posao nije težak. Kontrolišem i kažnjavam neposlušne a naše ne diram. Jednoga dana svi će biti naši. Kad prihvate Vođinu ljubav i otkriju sve čari Partije. Tada će dan postati duži a svi ljudi nasmijani. Jednom je jedan preduzetnik odbio da plati skroman harač Pa

                                            NAŠA JE PJESMA EVROPSKA Učestvovali smo na izboru za pjesmu Evrope, nas petorica.I bili zapaženi. I super smo se proveli. Ih! To je bilo one godine, sjećate se? Imali smo potpuni novu odjeću za nastup i slobodno vrijeme. Lijepo nam je bilo, stalno smo se smijali. A sve je počelo sasvim sličajno...  Bili smo jednog popodneva, sva petorica, u našem omiljenom salonu. Zorka nas je depilirala, a mi smo ćaskali. Tih dana smo formirali našu muzičku grupicu, iz milošte smo je zvali bendić. Bili smo srećni što povremeno skupa sviramo. Djevojčice su uzdisale jer smo bili lijepi, ali nismo marili za njih.  Razmišljali smo šta da uradimo sa bendićem. Osim da povremeno sviramo i veličamo domovinu. Neko od nas reče - a da se predložimo za put u Evropu? Kakav put, upitasmo ga. Pa za ono takmičenje, reče neko, kad zemlje evropske biraju pjesmu ponajljepšu. Ali kako ćemo, rekoh, nemamo takvu pjesmu , a i ne umijemo je napisati. Jedva smo nauči

                                                          LOVAČKA PRIČA                         Zovem se Stevo Đevrek .Živim u Nikšiću , u ulici Njegoševoj, br 4 . Lovac sam od svoje druge godine . U lov me je prvi put poveo đed Gligor . Dao mi je italijanski konjički karabin , kratku pušku , taman za moje ruke, tadašnje . Tog dana nije bilo ulova . Mraz je bio jak , divljač se uspavala . Uzalud su psi urlali i ciktali , psovali na pasjem jeziku . Vratismo se kući spuštenog nosa . Kad sam imao 3,8 godina ( tri godine i osam mjeseci ) ulovio sam divljeg krmka . Bio je težak osamdeset pet kilograma i zadihan kad sam ga pogodio . Kako pade na zemljicu crnu , zavikah koliko iđe mogu - ĐEDEEE !! EVO KRMETINE ZA NOVU GODINUUU !! Đed se sjuri sa Džodžove glavice  , pritrča krmku koji se počeo hladiti , pa ga izatrke udari nogom u stomak . Imao je duboke željezarske cipele , tzv. '' bakandže '' . U špicu su imale gvožđe . Sreća krmkova što nije bio živ , sig

                                                 DVA LJETNA MJESECA Trideseti osam stepeni u hladu . U gradskoj kapeli  hladovina ali je sparno i zagušljivo . Slatkasti miris mrtvaca se pomješao sa duvanskim dimom pa narod gleda da izađe što prije . Kratko klimnu  iznad Nikodimove glave , nestrpljivo izjave saučešće i pravac česma . Operu se ruke , što je red , kratko pogleda grupa koja se sabila u rijetke hladove i brzo na ulicu . Što zbog vrućine , što zbog Nikodimovog ’’ ugleda ’’ , tek , malo se ko zadržava . Poklopac kovčega je prislonjen ispred . Na njemu posmrtni plakat a pored poklopca krst . Bjela plastična slova .                           NIKODIM  RAKOČEVIĆ                                     1912 – 2012 Sto godina . Okruglo . Postoji vjerovanje - ko se upokoji u stotoj - taj se povampiri . Vjerovanja je mnogo , ovo je jedno od njih . Građani Nikšića , oni stariji , ne pamte Nikodima po dobru . Učesnik Drugog svjetskog rata , u miru OZN-in agent . D

                                                     VESELJE NA TRGU Ne znam da l’ ste čuli , ali bih volio prvi da vam javim . Ovakvog druženja nije bilo od kad je svijete i vijeka ! Narod uzbuđen a gosti veseli . Milina jedna ! Bijaše jedanaest sati i dva minuta prije vreloga podneva . Lagano sam koračao od robne kuće prema trgu . Nisam žurio niti o čemu razmišljao . Pustih cipelama na volju , nek’ me polako nose . Uživaoh osamdeset posto , a možda i čitavih osamdeset tri . Hodam desnom stranom ulice , mimoilazim se sa narodom ,  naočare za sunce mi klize sa nosa , nošalantno ih vraćam kažiprstom tamo đe im je mjesto . kad stigoh do nekadašnje ’’ jugoplastike ’’ pažnju mi privuče čudo . Čudo je polako i bez zvuka slijetalo na trg , između kralja i labuda . Spusti se na ulicu . Prolaznici zastadoše kao ukopani , oni bliži panično pobjegoše , neki prema meni , neki prema staroj pošti . Ženskadija zavriska od straha , đeci ništa ne bijaše jasno . LETEĆI TANJIR pronese se trg

                                              U JUTROŠNJIM NOVINAMA Odem jutros u grad da kupim novine i vidim narod.Do trafike stignem tačno u osam sati i četrnaest minuta.S novinama,koje mirisahu fino,ispod ruke,okrenem svojim stopama prema kući.E,u tim novinama vidim naslov UTICAJ TELEVIZORA NA TRIDESETOGODIŠNJAKA KOJI ŽIVI U STANU VELIČINE TRIDESET ŠEST KVADRATNIH METARA.Hm,rekoh sebi u bradu.Hajde da vidimo šta piše u nastavku.I pročitam ovo,od riječi do riječi.    Rodih se u ovom stanu koji i tada bijaše velik koliko i sada.Prvih nekoliko godina bilo mi je prilično svejedno šta se oko mene dešava.Negdje u četrvtoj godini počeh primjećivati veliki četrvtasti crno-bijeli televizor.Uvijek je bio na svom mjestu ,nekad uključen a nekad ne.Meni jednako zanimljiv u ovom i u onom stanju.Znao je da priča, pjeva,nerazumljivo da galami i da ćuti.Prihvatao sam i odobravao sve što je taj četvrtasti gospodin radio.I kad mu je ekran bivao bijel a iz zvučnika dopiralo nešto nalik

                                 SJEĆANJA  JEDNOG  STARCA Učestvovao sam u Drugom svijetskom ratu. Nosio čizme, pušku i kapu. I čuturicu za vodu u kojoj je bio sok od narandže. Pucao sam na neprijateljske avione i promašivao. Uvijek. Piloti su se odozgo cerili, rugali mi se. Kad bi odletjeli van puškometa, zamahali bi krilima. Ja sam žmireći gledao za njima i prijetio im kažiprstom desne ruke.  Bilo je to uzbudljivo druženje. Mislim, između nas i njih. Svakog dana smo pucali jedni na druge, svak iz svog rova. Psovali smo ih, oni nam uzvraćali. Gađali ih ručnim bombama, pa oni nas. Ali smo se na neki način voljeli. Ipak smo tu bili jedni zbog drugih. Da smo bili kući, oni ne bi bili tu. Da su oni bili kući, mi bi radili nešto drugo. Tek , nismo se razdvajali nekoliko godina.   Nisam shvatao u čemu je caka , zašto sve ovo ovako uporno radimo, pa sam u toku jednog zatišja odlučio da napišem pismo tipu čija je ideja bila da ubijamo jedni druge i koji je pokrenuo čitavu stvar. Bje

                                      PRIČE IZ ULICE  29.  NOVEMBAR                                                                     1 U ljeto 1981.  zapalio sam Martinu livadu . Nije tu bilo neke štete , ali je straha bilo puno . Bio sam ubijeđen da me je vidio čitav komšiluk . Ispostavilo se suprotno . Biće da je bilo vrijeme ručku pa niko nije dokoličio buljeći kroz prozor . A šibice su tada bile velika stvar . Više se ne sjećam kako su dospjele u ruke osmogodišnjaka . Ali je bilo veselo . Na Martinoj livadi uvijek je bilo nekih papira, starih novina , bačenih paketa . Valjda zbog blizine mjesta na kom se odlagalo smeće . Ljudi su donosili najlonske vreće i stvarali gomilu koja je , u slučaju paljenja , podsjećala na lomaču . Falila je vještica . Kad je vatra pokazala da se ne šali , brzo sam šmugnuo u kuću . Ostavio sam Martinu livadu i kuću na milost i nemilost plamenu . Očekivao sam lupanje na vrata , hapšenje , dvadesetogodišnju robiju i očev prekor . Ništa od t

                                   O JEDNOJ KAFANI KOJE VIŠE NEMA Koliko Nikšić ima kafana? Manje nego Beograd, više nego Plužine. Tako nekako. A kako svakog časa jedna nikne a druga uvene , teško bi bilo utvrditi tačan broj. A nije ni važno, imade ih dovoljno. Bila jednom jedna kafana, u ulici Njegoševoj. Pod brojem - ne sjećam se kojim. Zvala se kao i grad - Nikšić. Imala je izloge i staklena vrata. Na izlozima dugačke bijele zavjese . Desetak drvenih stolova, karirani stolnjaci, metalne pepeljare. Čiviluk, takođe od drveta, televizor i šank. Iza šanka, u svakoj smjeni, po dva konobara. Muški i ženski. Ženski konobar je nosio crnu kotulu i bijelu košulju, muški - crne pantalone i bijelu košulju. Oboje u crnim cipelama. Gostiju nije bivalo puno pa su njih dvoje, uglavnom, čitali novine, to jest, pleli čarape. I usluživali rijetke dolaznike. S vremena na vrijeme, jedan od gostiju sam bivao ja, a ponekad sa mnom bivaše Mič. Zauzeli bi sto do prozora, pa uz kavu i duvan posma

             DOSTAVLJAČ  INFORMACIJA OD UGLEDA Da se razumijemo – sve bih uradio za državu . Baš sve . Na oltar vjernosti bih priložio i ono dvoje starih što se zlopate od kad ih znam . Ne bi me zaustavila ni spečenost njihovih lica , ni njihova žrtva , ništa ! Država iznad sevega .I prije svega . Da pojasnim još nešto – kad kažem država , mislim na partiju . Kad kažem partija , mislim na državu . Za mene je to jedna ista stvar . Zar nije tako ? Sebe smatram profesionalcem . Nemilosrdnim . Za ovih dvanaest godina razvio sam njuh do te mjere da mi ništa ne može promaći . Jedan pogled – i sve mi je jasno . Znaju to svi koji su me upoznali . I oni koji ovaj posao obavljaju zvanično,zaziru od mene . Ako im ja nešto nanjušim , ne može ih spasiti ni to što nose uniformu . Svjesni toga , poštuju me , iako bi na meni rado isprobali službeno oružje . Prije dvanaest godina je sve bilo drugačije . Bijah momče od dvadeset dva ljeta , fin i često nasmijan . Govorahu za mene – pris

                                         PISAC  LJUBAVNIH  ROMANA Dvadeset i pet godina sam pisao ljubavne vikend romane . I fino živio od njihove prodaje . Onda dođoše devedesete i ove serije . Žene batališe čitanje i upiljiše u ekran . Olovku o klin . Morah otići u pekare . Nisam loš , samo malo sa burecima škripim . Da vam pričam o danima slavnim . Nije tu bilo bukvalno slave , da se razumijemo , ali volim da zamišljam da jeste . Znate kako , svaki roman mi je bio isti . Što sam rekao u jednom , opet sam rekao u drugom romanu . Malo istumbam radnju , junacima podijelim nova imena i smjestim ih u druge gradove . Ona i on . Krenem od momenta kad se nisu poznavali pa završim veselim vjenčanjem . Uvijek isto . Žene (čitateljke) oduševljene , ja novu ’’LADU’’ vozim . Prolaze romani k’o ’leb i varenika izjutra . A tada se na ’’LADU’’ gledalo ne kao na automobil , nego kao na zmaja nebeskoga . Tanki najlon preko sjedišta(danima ga nisam skidao) , motor zuji , komšije gledaju