KAKO IZGLEDA/RAZMIŠLJA ČOVJEK KOJI JE SREĆAN

Visok sam sto sedamdeset pet centimetara, težak sedamdeset jedan kilogram i trista grama. Imam trideset pet godina, zdrav sam, hvala Vladi, i potpuno srećan. Nekoliko stvari me čine srećnim a ljubav prema Partiji me ispunjava. Partija je moja inspiracija, Vođa mi je uzor.

Ono što me najviše čini srećnim je povjerenje koje mi je Partija ukazala. Toliko mi daje a tako malo traži. Osjećam da me Partija voli. Dajem joj se nesebično. U mojoj porodici ta obostrana ljubav još nije shvaćena pa sam zamrzao odnose sa bližnjima. Kad shvate - opet ćemo se voljeti.  Partija je pozdravila moju odluku i nagradila me povišicom. Nisam vam rekao - ja sam finansijski inspektor. Moj posao nije težak. Kontrolišem i kažnjavam neposlušne a naše ne diram. Jednoga dana svi će biti naši. Kad prihvate Vođinu ljubav i otkriju sve čari Partije. Tada će dan postati duži a svi ljudi nasmijani.

Jednom je jedan preduzetnik odbio da plati skroman harač Partiji. Javio sam to momcima i iste noći desilo se nešto strašno tom tipu. Morao sam tako postupiti. Partija je to od mene očekivala. Jedna je Partija.

Sreo sam Vođu dva puta. Jednom u ruiniranoj bioskopskoj sali , na predizbornom koncertu Partije i drugova, a drugi put u Komitetu. Tada smo izgubili u našem gradu pa je Vođa bio ljut. Tukao je Tužnog Lalu, on je bio kriv zbog poraza. Najprije mu je palio šamare i galamio, posle je zaćutao i udarao ga nogama. Niko se nije miješao a Tužnom su podrhtavali brkovi. Sada je Lala u parlamentu. Kamere, govornica, dnevnik. Batine su se isplatile.

Jednom je Vođa pitao za mene. Nazvao mog šefa, izgovorio mi ime...naredne dvije noći nisam spavao od sreće !

 Ne shvatam ljude koji ne idu Vođinim stopama. U tolikoj su zabludi da mu ponešto čak i zamjeraju ! A šta čovjek Njemu može zamjeriti ? Ništa. Uvijek nasmijan, visok i obrijan. Pedantno odjeven. Olovkom je sve nas ropstva oslobodio. Ispuni svako obećanje. Bdi nad državom. Brine o penzionerima. Podržava mlade. Mislim, Partijin podmladak. I tako već dvije decenije , bez predaha. Pa mu onda zlobnici nešto zamjeraju ! Strašno. Nezahvalnici.

 Vođa je skroman. Odbio je da mu zahvalni građani podignu spomenik za života. Trebao je biti visok osamnaest metara. Kao, Vođa stoji uspravno i ponosno, ispod ruke prenosivi kompjuter. U podnožju ispisane mudre misli koje je Vođa izgovorio na tečnom engleskom jeziku. Ali je Vođa tu ideju odlučno odbio. Toliko je Vođa skroman.

 Ja sam na Vođinom putu. Pa kako da ne budem srećan? Bićete i vi kad shvatite.

                                            NAŠA JE PJESMA EVROPSKA

Učestvovali smo na izboru za pjesmu Evrope, nas petorica.I bili zapaženi. I super smo se proveli. Ih! To je bilo one godine, sjećate se? Imali smo potpuni novu odjeću za nastup i slobodno vrijeme. Lijepo nam je bilo, stalno smo se smijali. A sve je počelo sasvim sličajno...

 Bili smo jednog popodneva, sva petorica, u našem omiljenom salonu. Zorka nas je depilirala, a mi smo ćaskali. Tih dana smo formirali našu muzičku grupicu, iz milošte smo je zvali bendić. Bili smo srećni što povremeno skupa sviramo. Djevojčice su uzdisale jer smo bili lijepi, ali nismo marili za njih.

 Razmišljali smo šta da uradimo sa bendićem. Osim da povremeno sviramo i veličamo domovinu. Neko od nas reče - a da se predložimo za put u Evropu? Kakav put, upitasmo ga. Pa za ono takmičenje, reče neko, kad zemlje evropske biraju pjesmu ponajljepšu. Ali kako ćemo, rekoh, nemamo takvu pjesmu , a i ne umijemo je napisati. Jedva smo naučili i ovo nekoliko akorda. Pa napisaće nam je jedan tip, poznajem ga, neko se nije predavao. Dobro, rekosmo mu, ko je taj tip? Neko se smješnu, otkrivajući nam svoje bijele bisere. Osvijetli nas svojim prelijepim osmjehom. Tako smo ga voljeli... Tip je Slavkan Knezić, reče neko i ućuta, gledajući nas pravo u oči. A mi ostasmo bez daha. Znaš ga?jedva promucah. Aha, druži se sa mojom tetkom. Svi smo znali za Slavkana, tog kompozitora-muškarčinu-pjesmopisca. Divili mu se i strepili od njega, u muzičkom smislu. Rijedak talenat. Govorilo se po gradu - svijet će za njega čuti. Dogovor brzo pade - pokucaćemo mu na vrata. Reći ćemo mu u glas - udostoji nas. Dodirni nas pjesmom. Cijenu odredi sam.

 Tako je i bilo. Sledećeg dana, u pet sati iza podneva, Sjedjeli smo u Slavkanovoj dnevnoj sobi, šćućureni na trosjedu. Kompozitor je sjedio na fotelji i češkao urednu bradicu. Razmišljao je o našem predlogu i gledao u tepih. Jedva da smo disali. Odgovorio je nakon pola sata. Znate šta momci, poče svojim muževnim glasom od kojeg nam je jeza prošla uz leđa i nazad. Vidim da ste fini dječaci, neke od vas znam lično. Da vam odmah odgovorim - prihvatam saradnju. Napisaću vam šta da otpjevate i odsvirate. Neće biti nešto komplikovano, svega pet-šest tonova. Vježbaćemo zajedno.Ali da me slušate kao đaci ! I uspjeh će doći. A što se tiče honorara, o tome ću sa vašim roditeljima. Neka bude tako. A sada - sokiće naiskap i tutanj ! Ja idem u kuhinju da da smislim pjesmicu za vas i zvaću vas ujutru u devet i dvadeset. Glasno zahvaljujući i klimajući glavama, krenusmo unatraške prema vratima. Ovakvom kompozitoru se ne okreću leđa...

 Izabraše nas kao predstavnike domovine naše za takmičenje evropsko, čuveno. Neki su se bunili a mi smo bili srećni. Dugo smo se grlili u garderobi...a našem Slavkanu poslali cvijeće.

 Pjesma nam se zvala GORE , DOLJE , VIDI - MORE !Pjevali smo je svakog dana , vježbali neumorno. Slavkan nam je sve odsvirao i snimio pa smo mi plesali i otvarali usta.

 Dani su prolazili i ... dođe maj našega života. Odosmo u daleku zemlju, iskakutasmo na binu šljašteću, i zacvrkutasmo našim mlafićkim glasićima GORE , DOLJE , VIDI - MORE ! Pjevali smo , skakutali , širili ruke i neprestano nasmijani bili. Dobili smo aplauz i sišli s pozornice.

 Nismo pobijedili ali nema veze. Zato je naš Slavkan dobio nagradu kao najbolji evropski kompozitor svih vremena. Pod noge je bacio Mocarta, Baha, Vagnera...Naš Slavkan ! Posle , u avionu, sve nas je pojedinačno poljubio. Poljubac je bio iskren , nježan, topao.

 Učešće na ovom evropskom takmičenju ostaće mi u najljepšem sjećanju.

                                                          LOVAČKA PRIČA

                       

Zovem se Stevo Đevrek .Živim u Nikšiću , u ulici Njegoševoj, br 4 . Lovac sam od svoje druge godine . U lov me je prvi put poveo đed Gligor . Dao mi je italijanski konjički karabin , kratku pušku , taman za moje ruke, tadašnje . Tog dana nije bilo ulova . Mraz je bio jak , divljač se uspavala . Uzalud su psi urlali i ciktali , psovali na pasjem jeziku . Vratismo se kući spuštenog nosa .

Kad sam imao 3,8 godina ( tri godine i osam mjeseci ) ulovio sam divljeg krmka . Bio je težak osamdeset pet kilograma i zadihan kad sam ga pogodio . Kako pade na zemljicu crnu , zavikah koliko iđe mogu - ĐEDEEE !! EVO KRMETINE ZA NOVU GODINUUU !! Đed se sjuri sa Džodžove glavice  , pritrča krmku koji se počeo hladiti , pa ga izatrke udari nogom u stomak . Imao je duboke željezarske cipele , tzv. '' bakandže '' . U špicu su imale gvožđe . Sreća krmkova što nije bio živ , sigurno bi povratio . Reče đed krmku - NEĆAŠ TI MOGA STEVICU SJEKIRAT' ! I još ga jednom udari . Meso tog kuždravog divljaka smo jeli sve do kraja februara .

Sa 4,2 godina ( četiri godine i dva mjeseca ) počeh piti nikšićko pivo i vinjak . Najprije mi ta kombinacija ( čaša piva - čašica vinjaka ) nije godila , ali posle sedam dana nisam mogao zamisliti prije podne bez pet pića . Pet kombinacija . Nisam htio da prenaglim , pa sam čitavu gajbu piva i bocu vinjaka sam '' otresao '' tek u petoj godini . Možda malo kasno , ali nisam mogao prije .

Elem , sa 6,00 ( šest ) godina bio sam prvi lovac u Nikšiću . Kundak mog karabina ( sada je to već bio ''VINČESTER '' ) je bio izrezbaren . Preko dvadeset recki . Jedna recka - jedna životinjka . Divlja . Postao sam strah i trepet . I u šumi i u lovačkom .  Ture pića su do stola stizale prije mene . Ovjerenu člansku kartu mi je donosio kući lično predsjednik . Takav sam bio tada .

A ovo što ću vam sada ispričati , dogodilo se kad sam imao 8,00 ( osam ) godina .

U šumi - sam . Vinčester u desnici , u torbi oko petsto metaka . Tog jutra sam bio ljut na svojih sedamdeset pet lovačkih kerova , pa sam ih za kaznu ostavio da reže i laju po dvorištu .

Hodam hrastovom šumom . Kraj novembra , lišće pod nogama , oblačno je . Inače , kad se prikradam , tiši sam od sjenke . Pogled mi oštar , a vid - na dva kilometra vidim komarca . A čujem još bolje ! Na vrhu Budoša kad sam - čujem vuka kad uzdahne na sred Sjenokosa . Hodam tako , tiši od same tišine . Naiđem na oboreno stablo , pa pomislim - zašto ne sjesti ?  Sjednem , pušku u krilo . Kad sam u šumi , potpuno sam smiren . Poput grčkog filozofa . Konobarice sa Dukla me ne bi poznale . Tamo sam galamdžija i meraklija , a ođe - ime mi je MIR . Ćutim tako , ćuti karabin , meci u torbi se živi ne čuju . Prolaze minuti , vječnost je neuhvatljiva , planeta Zemlja je samo relativno mirna , prošlost i budućnost su možda jedno , Njegoš je volio samštinu... MEĐED !!! Na osamdeset metara ! Naravno , osjetio sam da je tu prije nego što sam ga vidio . Kako ? Tako . Usmjerim pogled na jugo-istok i čekam . Čekam . Čekam . Čekam . Evo ga... crn , krupan , dvjesta jedanaest kila . Hoda lagano , njuška ispred sebe i štuca . Miriše opalo lišće . Moj trag neće namirisati . Otkud medo u ovo doba godine ? Ili mu je dosadilo u jazbini , ili mu je nešto prifalilo . Tek , neće dugo brinuti brige ovozemaljske ... Prišao mi je na četrnaest metara . Još Ne zna ko ga gleda . Preko nišana .  Sedam metara... hladan sam , karabin je siguran ... medo stade , podiže pogled i ... gledamo se . Prst na obaraču treperi ... Gledam ga u oči , medo ne obara pogled . Spusti glavu i nastavi da njuška . Je li ovaj lud ili ćorav ?! Nakašljem se . Ništa on , kao da nisam tu . Još me jednom pogleda i leže . Na sedam metara od mene i karabina ??!! Nešto ođe nije u redu . Stiskam pušku izube ( ZVJEROVI ME SE NE BOJE ! ) i procijedim - ŠTA JE TEBI ? Mrki me pogleda treći put i reče - mmgrrhmrr . I spusti glavurdu na prednje šape . I kao da mi se smješka . Trepće . Diše kroz nos . Djeluje opušteno . MEDO , kažem mu , NE RADI MI OVO ! DO SAD JE TREBALO DA JE SAMO JEDAN OD NAS ŽIV , A TI MI SE TU SMIJEŠ ! NAPADNI ME ! KRENI DA BJEŽIŠ ! ISPRAVI SE NA ZADNJE NOGE , ZAPRIJETI MI ! UČINI NEŠTO ! Umjesto da me posluša , mele se izvrne na leđa i počne se kikotati . Mislim , na medveđi način . Njega je moja muka zbavljala ! Očajan , spustim pušku , prislonim je uz deblo . Dešava li se ovo meni ? Sreća što mi lovci pričamo istinu i samo istinu , naročito ja , inače mi ne bi vjerovali kad budem pričao o ovome u lovačkom i u onoj kafani na Duklu , u kojoj se opijam radnim danima . Pogledam mrkog  - izvalio se šaljivdžija , nešto mrmlja , skiči , gleda me , i kao da mi se ruga . Izvadim iz džepa paklicu '' lovćena '' i šibice ( propušio sam u petoj godini ) . Zapalim jedan i priđem mu . Stojim iznad njega , izbacam gorke dimove . A ŠTO SI TAKAV ?! A ovaj se češka po glavi i pokazuje mi zube . Drugom šapom kao da mi daje znak da priđem . E ođe je neko lud ! Sagnem se , prinesem uvo . A on me poliže po licu !!! Odskočim , bacim cigar , zgrabim pušku i , sjevajući očima , viknem - OVO NIJE U REDU !! TI SI NEOZBILJAN I NEODGOVORAN !! UMJESTO DA RATUJEMO , TI SE PONAŠAŠ KAO ONI ŠTO STALNO TRAŽE MIR !! STRAŠNO ! ODOH SAD IZ OVE ŠUME ! I odem . Bio sam bjesan . U tom raspoloženju dočekam sledeći vikend .

Tada sam ulovio pet vukova . I malo se smirio . Četiri sam oborio lako , peti je bio pametniji . Sačekao je da nanišanim  pa naglo legao . Zrno je prolećelo iznad njega . Krenu da bježi . Ali se ni ja nisam dao . Potrčah za njim , preskočih ovu četvoricu ulovljenih , i nemajući kad napuniti karabin , zafitiljah pušku na petog . Naravno da ga nisam promašio . To me je malo povratilo . Pet vukova za jedan dan - moj prosjek . Tako već može . Onog međeda šaljivdžiju ću pokušati zaboraviti . Ipak sam ja surov i nemilosrdan lovac . Broj jedan u Nikšiću .

Tako mora biti .

Eto, mislim da vam je drago što ste me upoznali kroz ovu priču . Ovakav sam bio sa osam godina . A šta mislite kakav sam sad , sa trideset više ?

Bolje da vam ne pričam . Naročito ne sad pred spavanje .

Laku noć.

                                                 DVA LJETNA MJESECA

Trideseti osam stepeni u hladu . U gradskoj kapeli  hladovina ali je sparno i zagušljivo . Slatkasti miris mrtvaca se pomješao sa duvanskim dimom pa narod gleda da izađe što prije . Kratko klimnu  iznad Nikodimove glave , nestrpljivo izjave saučešće i pravac česma . Operu se ruke , što je red , kratko pogleda grupa koja se sabila u rijetke hladove i brzo na ulicu . Što zbog vrućine , što zbog Nikodimovog ’’ ugleda ’’ , tek , malo se ko zadržava .

Poklopac kovčega je prislonjen ispred . Na njemu posmrtni plakat a pored poklopca krst . Bjela plastična slova .

                          NIKODIM  RAKOČEVIĆ

                                    1912 – 2012

Sto godina . Okruglo . Postoji vjerovanje - ko se upokoji u stotoj - taj se povampiri . Vjerovanja je mnogo , ovo je jedno od njih .

Građani Nikšića , oni stariji , ne pamte Nikodima po dobru . Učesnik Drugog svjetskog rata , u miru OZN-in agent . Do penzije . Pričali su da su mu ruke krvave ...i plašili ga se .

Novo groblje ispod Trebjese , poslednja adresa Nikodimova . Tri sata , sunce prži . Najuža rodbina , njih desetak i sveštenik . Nekoliko godina prije smrti , ostareli agent je zavolio crkvu . Da li je zaboravio kako je proganjao popove ili mu je savjest progovorila , tek , na vrijeme je rekao porodici da želi opelo . Nije da se nisu začudili ali su poštovali   poslednju starčevu  želju .

Pola sata posle sahrane , odoše sa groblja . Svak svojim putem .

                           *****

U Nikšiću ima nekoliko taksi firmi . Plavi , žuti , crveni i bijeli automobili . Uvijek na ulici . Vozač – početnik dobija treću smjenu . Najnepopularniju . I najrizičniju . Kasnije , ako se ne odrekne taksi karijere , napreduje do prve . Od sedam do tri .

Na nekoliko mjesta u gradu postoji parking samo za kola ovih momaka . U sparnim ljetnim noćima krate vrijeme do jutra pričajući o svemu . Uvijek u toku , znali su sve gradske aktuelnosti.

Nikša Mijušković, ponosni vozač žute ’’ škode oktavije ’’ . Treća je noć otkako gospodari njome . Rođeni nikšićanin , tek mu je dvadeset četvrta . Od devetnaeste ima vozačku dozvolu i nikad dovoljno para za vlastiti automobil . Sada ’’škodu ’’ doživljava kao svoju . Osjeća da je ovo pravi posao za njega iako ne očekuje veliku zaradu . Radi ’’na procenat ’’, ali od nečega se mora početi .

Kraj juna , tropske vrućine su stigle ranije nego obično . Noći su sparne kao na jugu . Bijela košulja kratkih rukava , crne pantalone i crne cipele . ’’Uniforma’’ slična konobarskoj . Nikši to ne smeta . Opušten je i naspavan . Od deset sati on i ’’škoda’’ opet druguju . Staklo na vozačevim vratima je spušteno , na radiju tiha muzika . Iza njega , na parkingu , nekoliko kolega . Izašli su iz kola i razgovaraju preko volje . Sparno je , nikom se ništa ne radi . Pozivi preko radio-veze su rijetki , radni je dan , diskoteke su zatvorene. Rijetke su posleponoćne mušterije .

Spiker na radiju kaže da su dva sata . Slijede kratke vijesti . Nikša ga sluša i razmišlja o ko zna čemu . Dosadno mu je . Dobro bi došla noćna vožnja , makar dvadesetak minuta da bude negdje drugo . Možda neko i naiđe ... aha ! Sjedokosi čiča izlazi iz parka i hoda pravo prema njemu ! Bravo čile , tebe sam čekao ! Al je hitar za svoje godine...

Noćnu mušteriju posmatraju i Nikšine kolege . Spazili su ga iz daleka . Čudan neki starac . Djeluje kao da mu je sto a korača kao fudbaler od dvadeset . Odijelo i kravata po ovoj vrućini . Pravo kod ovog novog . Prilazi mu , uvlači glavu kroz prozor , i ruke ...kao da se ljube ?! Čudno... šta to tamo rade ? Mladić se uskomešao nešto pričaju , valjda ... Sve se završilo za desetak sekundi . Starac trčeći odlazi prema parku , lice mu je krvavo ...

Dnevni list VIJESTI

SVIREP ZLOČIN U NIKŠIĆU

U noći između srijede i četvrtka , na parkingu kod gradskog parka , stradao je dvadesetčetvorogodišnji taksista Nikša Mijušković . Kako tvrde njegove kolege koji su se zatekli na licu mjesta , usmrtio ga je nepoznati stariji muškarac . ’’Bili smo zatečeni ’’ vidno uzbuđen priča iskusni taksista Veljko Bogojević ’’ niko nije obratio posebnu pažnju na starca koji je izašao iz parka . Mislili smo da se sa Nikšom dogovara oko vožnje , ali smo ubrzo primjetili da nešto nije uredu . Poslije nekoliko sekundi starac je otrčao nazad u park , hitro kao mladić i jasno smo mu vidjeli krv na licu . Odmah smo prišli Mijuškovićevom vozilu i zatekli ga bez svijesti , oblivenog krvlju...’’ . Policija je ubrzo stigla kao i kola hitne pomoći . Nesrećnog Mijuškovića su brzo prevezli u bolnicu ali je dežurni ljekar , na žalost , konstatovao smrt usled velikog gubitka krvi...

Vijest se brzo pronese gradom . Od usta do usta , iskrivi se , dobi nove detalje i do večeri nije ličila na sebe . Klinci iza ’’desetke’’ su uzbuđeno pričali o ’’ vampiru koji je ubio onog taksistu ’’ .

Posle dva dana se znalo puno više . Čaršija je brujala . Baba iz ulice Jovana Cvijića , koja dane provodi na prozoru , je rekla da je vidjela lično Drakulu, baš te noći , letio je ... Svi su žalili mladića i čudili se . Iz policije je procurio detalj da je tajanstveni starac ujeo svoju žrtvu . Trag na vratu je podsjećao na scene iz filmova strave i užasa – kao da je ubica imao izražene očnjake ...

O ovom nemilom događaju se pričalo danima . Sledeće sedmice , glavna tema je bila nesnosna vrućina . Tek je jun a teperatura vazduha se bližila četrdesetom stepenu .

                           *******

Stigao je jul . Sa radija i televizije su preporučivali da se ne izlazi iz kuće od deset do četiri . Ako se ne mora . Život je tekao dalje a na nesrećnog taksistu je podsjećao buket cvijeća na saobraćajnom znaku kod parka...

Petar Stanojević , mladić od dvadeset pet godina , živi u ulici Alekse Backovića , na takozvanom šetalištu . U zgradi ’’ nobilisa ’’ . Otac , majka i sestra Slavica djele  životni prostor od pedeset pet kvadratnih metara . Petar je od završetka srednje škole obavljao razne poslove . Ljeti konobar u Budvi , zimi građevinac u Nikšiću . Na kraju , uhlebljenje je našao u diskontu ’’DRAGON’’ kod sportskog centra . Svaki dan je radni , plata trista evra . Osiguran  , posao  stabilan , Petar je ’’svoj čovjek’’ .

Vikendom nikšićke diskoteke provru . Dotjerane djevojke , minimalno obučene, mladići u uskim košuljama ( djeluju kao da su ženske) kreću u provod , jedinstven , pamtiće ga cijelog života , sad ili nikad . Svi su na nivou Holivuda ili makar nekog beogradskog splava .

Petar izlazi samo subotom . Diskoteke ga previše ne privlače a i para je nekako uvijek malo . Sa nekoliko drugara , nekoliko piva ,i prije dva  je kući . Ustaje u šest , diskont radi i nedjeljom . Sa Svetlanom je već godinu i po , planiraju brak .

Subota veče , vedra i sparna , treći je jul . Posle četiri nikšićka piva koraci su brži , čovjek je nekako lakši i raspoloženiji . Petar se sa drugarima rastao kod ’’ TRESKE’’ ,još stotinjak metara i stiže kući .

Ispred zgrade je puno parkiranih automobila . Nigdje žive duše . Petar hita ka srednjem ulazu . Pjevuši ’’ svi moji putevi’’ , ruke u džepovima . Na desetak metara od ulaza , odnekud se pojavi nepoznat čiča u tamnom odijelu . Bjela košulja , kravata . Hoda Petru u susret , korak mu je neobično hitar . ’’Ehej čiča , je li zima?’’ progovori pivo iz Petra . Starac brzo prilazi , ščepa mladića za ramena . Stisak snažan , oči crvene . ’’ Šta ti...’’ pokuša nešto reći ali su starčevi zubi već na Petrovom vratu . Pokušava da se otrgne , odjednom je trijezan . Ruke neobičnog čiče kao da su od gvožđa . Otima se ali uzalud . Osjeća da mu ovaj čudak sisa krv , u glavi mu se muti...gubi svijest ...

KRVAVI  PIR U CENTRU NIKŠIĆA

Još jedno ubistvo u centru grada. U noći između subote i nedjelje  dvadesetpetogodišnji Petar Stanojević  je ubijen ispred svoje zgrade . Drugo svirepo ubistvo za samo petnaest dana potreslo je građane . Nezvanično se saznaje da je Stanojević usmrćen na isti način kao i vozač taksi firme’’OZON’’ prije dvije sedmice , takođe u centru . Obojici su na vratu nađeni tragovi ujeda i oba su izdahnuli usled gubitka krvi . Stanojevića su pronašle komšije oko sedam ujutru ispred ulaza u kom je stanovao sa porodicom ...

Ispred zgrade policije danima se okupljaju građani zahtijevajući hitnu istragu . Dva mlada života su ugašena tako što im je neko popio krv . Predstavnik policije uvjerava gnjevne građane da su na tragu monstruoznom ubici . Gradom kolaju priče da neko poremećen , prerušen u starca , ubija mlade ljude dok je policija nemoćna . Neki su čak uvjereni da gradom hara vampir . Mangupi zbijaju šale , predlažu da penzioneri pribave alibi , da im se zabrani izlazak posle deset uveče .

Jul odmiče , policija ćuti . O dva tragična slučaja se pisalo i na stranicama Politike , Jutarnjeg Lista i Oslobođenja . Na internet portalima se uveliko polemiše . Formirana je grupa na Fejsbuku ’’SVI KOJI VJERUJU DA JE DRAKULA IZ RUMUNIJE PRESELIO U NIKŠIĆ’’ . Dok jedni zbijaju šale , drugi tuguju . Porodice stradalih svakodnevno kontaktiraju policiju . Dobijaju uvijek isti odgovor – istraga je u toku , u intersu iste , ne mogu im saopštiti detalje ...

Nikšićki vampir , kako su nazvali ubicu , glavna je tema gradskih priča . Sad je već nekoliko baba vidjelo lično Drakulu kako noću leti iznad zgrada tražeći sledeću žrtvu . Jednoj je došao u san i poručio da će i dalje napadati dok god ne mine suša . Radnik obezbjeđenja na gradskoj tvrđavi tvrdi da noćima čuje neobične krike u Staroj Varoši...

                                *******

Danica Marušić , dvadeset jedna godina . Od prošle zime radi kao kasirka u ’’markovoj samoposluzi ’’ . Ovaj dragstor je dobio nadimak ’’markova’’ još u vrijeme nekadašnje Jugoslavije , po šefu . Nikšićani je i danas tako zovu .

Danica radi u tri smjene . Noćna je najdosadnija , naročito radnim danima . Do ponoći ima posla , posle izmišlja način da potroši vrijeme do jutra . Donosi robu iz magacina , popunjava rafove . Oko tri sa kolegama pije kafu , pričaju o koječemu . Njih petoro , jedno uvijek motri na vrata .

Danica živi u naselju Dragova Luka , iza stadiona . Roditelji , dva mlađa brata i baba Jelica . Nema momka , u grad izlazi jednom ili dva puta nedeljno . Kući se vraća prije ponoći . Kad je na poslu , nešto prije osam ujutru .

Dvadeset osmi jul , srijeda uveče . Dva sata a trideset stepeni . Ovako vrelo ljeto odavno nije dolazilo u Nikšić . Ljudi spavaju na balkonima , klima – uređaji su uključeni cijeli dan . Na krupačkoj plaži je gužva kao na moru .

U prostoriji gdje piju kafu , radnici ’’markove’’ sjede čekajući jutro i kraj smjene . Danica motri na ulazna vrata . Lijeno razgovaraju , prelaze sa teme na temu . U dva i petnaest ulazi stariji gospodin , prolazi između rafova . ’’Evo ga neko ’’ kaže Danica društvu i ustaje . Odlazi prema kasi . Sjeda na svoje mjesto i čeka mušteriju da naplati . Razmišlja da li da prelista neki časopis . Odjednom , gospodin koji je maloprije ušao, stvorio se ispred kase , nečujno . ’’Dobro veče ’’ kaže  Danica , a starčev izgled joj izazva strah . U tamnom odijelu , bjeloj košulji . Tamna kravata . Lice blijedo , oči crvene . Ništa ne želi da trguje , nije uzeo korpu . Sve je ovo primjetila u jednom trenutku . Već u sledećem , starčeve ruke su zgrabile njene mišice, jake kao mengele a oštri zubi se zarivaju u djevojčin vrat...

PANIKA  U  GRADU  POD TREBJESOM

Treća žrtva ’’nikšićkog vampira’’ ! Dvadesetjednogodišnja Danica Marušić , radnica dragstora poznatog po imenu ’’MARKOVA SAMOPOSLUGA’’ stradala je na radnom mjestu . Sigurnosne kamere su jasno snimile starijeg muškarca kako prilazi kasi i napada nemoćnu djevojku . Zgrabivši je za ramena , ujeda je za vrat i u tom položaju ostaje desetak sekundi . Posle hitro napušta prodavnicu a nesrećna djevojka ostaje bez svijesti . Snimak je dospio na internet i za samo dva dana pregledalo ga je preko milion ljudi ...

                                        ********

Ovog ljeta Nikšić u noćnim satima liči na grad duhova . Ulice opuste sa prvim mrakom . Građani se povlače u kuće , vrata zaključana , prozori zatvoreni uprkos nesnosnoj vrućini . ’’Nikšićkog vampira ’’ se svi plaše , policija je nemoćna . Nikakvog traga , nijedne informacije . Pričaju se svakakve priče – bačeno prokletstvo na grad , planiraju se i veći teroristički napadi , mrtvi ustaju iz groba i plešu u gradskom parku , ubrzo će smak svijeta...

Policije iz okolnih zemalja nude stručnu i drugu pomoć , mediji bruje o ovom pokolju , čak je i BBC emitovao prilog na temu ’’vampira iz ljetne noći’’ .

Sedmog dana po ubistvu mlade kasirke , oko stotinu građana je nasrnulo na zgradu policije . Polupana su stakla na ulaznim vratima i nekoliko automobila . Zahtijevali su pronalaženje ubice , uzvikivali da je policija nesposobna .

Prošlo je četrnaest dana , od ubice ni traga .

Puno policajaca u civilu je čekalo u zasjedi od prvog mraka do svitanja . Zasjede su  svuda – u užem djelu grada , u prigradskim naseljima i u bližim selima . Telefonskih dojava je  bezbroj – komšija od osamdeset pet godina , krepak starac , čudno se ponaša... neko vrišti na tavanu naše zgrade...iza autobuske stanice raspada se leš...mačke u avliji preko puta su podivljale i reže kao psi...

Prošla je još jedna noć , ništa se nije desilo .

Vlasti preko lokalne televizije poručuju da je bezbjednost garantovana svakom građaninu . Pred kamerama je i prvi čovjek policije , uniformisan i namršten . Poručuje da nema mjesta panici , da su ubistva djelo poremećenog čovjeka i da je pitanje dana kad će biti uhvaćen .

Niko nije vjerovao ovim riječima .

Bližila se sledeća noć , strah nije jenjavao .

Posle sedam uveče , taksisti su prestajali da voze , prodavnice su zaključavane , ulice tonu u mrak i tišinu .

Nezvanični policijski čas .

Poneki pijanac , zapravo policijski mamac ubici . U nekoliko automobila u blizini Trebjese , ljubavni parovi – takođe mamci . Naoružani i oprezni . Radio – veza se provjerava na svaki pun sat . I još puno takvih po gradu .

Tišina .

Dvadeset devet stepeni celzijusovih .

Novo groblje kod Trebjese . Pet minuta prije ponoći .

NIKODIM  RAKOČEVIĆ

          1912 – 2012

Ruke prekrštene na grudima . Tamno odijelo , bijela košulja , kravata . Drveni sanduk . Tačno u ponoć Nikodim otvori oči . Grudi mu se nadimaju , počinje da diše . Snaga mu nadolazi . Prislanja dlanove na poklopac kovčega . Čeka jedan minut i snažnim pokretom ga podiže . Ispuzi iz svog drvenog kreveta . Gura betonski poklopac , izlazi iz groba . Vani je sparno ali je njemu hladno . Vraća poklopac na svoje mjesto . Sjedne na nadgrobnu ploču i osluškuje . Osjeća žeđ . Sve jače i jače . Može je ugasiti samo krvlju .

Osjeća da ima živih u blizini . Čeka još pola sata . Snaga mu se potpuno vratila , kreće ka kapiji .

Kod spomenika je plavi automobil , u njemu mladi par . Među njima nema nježnosti , napeti su i osluškuju noć . Naoružani  , policijski radio na dohvatu ruke . Čekaju .

Vladana je na suvozačevom mjestu . Dvadest osam godina , živi u Podgorici . U policiji je već četiri godine .

Milutin , policajac iz Nikšića , visok i snažan . Trideset godina .

’’Milutine , gledaj!’’ šapuće Vladana . 

Na kapiji groblja silueta čovjeka . Stoji .

’’Trebjesa pedeset dva , šifra osamnaest’’ Odgovor stiže odmah ’’primljeno . Postupite po uputstvima ’’

Vladana spušta staklo .

Muškarac sa kapije kreće prema njima .

Par u kolima je zagrljen . ’’Samo mirno , vidim ga ’’ govori Milutin tiho ’’ na deset metara je ... pet ...’’

Nikodim sigurnim koracima prilazi kolima , vidi djevojku , diše ubrzano . Zgrabi kvaku , otvara vrata , djevojka se okreće , krene da je zgrabi za ramena ali iz djevojčinih ruku nešto bljesnu...pucanj se začuje djelić sekunde kasnije ...

Vladana povlači okidač nekoliko puta ali nepoznati starac ne pada . Milutin je već napolju ’’Policija , stoj ! ’’ viče, ali starac  odbijen mecima kao udarcima pesnice  hoda unazad , vidi da je nadjačan , okreće se i hitro bježi prema brdu . Milutin sa pištoljem u ruci kreće za njim ali mu starac izmiče . Zadihan , vraća se do kola . Vladana je izašla , potresena  , pucala je u čovjeka ... ’’Trebjesa pedeset dva , hitno potrebna pomoć...’’ govori zadihani Milutin u radio-stanicu ...

POLICIJA PUCALA U ČOVJEKA MRTVOG DVA MJESECA

Vrelo ljeto u Nikšiću ! ’’Vampir ’’ za kog se sumnja da je usmrtio troje mladih nađen je u jutarnjim satima na brdu Trebjesa . Identifikovan je Nikodim Rakočević koji je sahranjen početkom juna ove godine . Ubica kojeg su snimile bezbjedonosne kamere dragstora ’’ markova samoposluga ’’ na kom se jasno vidi kako  ujeda kasirku i posle desetak sekundi bježi , odgovara izgledu leša pronađenog na Trebjesi . Policija je potvrdila da su u lešu nađena četiri metka kalibra devet milimetara . Naime , muškarac koji odgovara opisu nađenog mrtvaca , napao je policiju u zasjedi u noći između utorka i srijede pri čemu je u njega ispaljeno više hitaca iz pištolja kalibra devet milimetara . Ono što zbunjuje policiju je činjenica da je leš bio u fazi raspadanja ...

Kraj

                                                     VESELJE NA TRGU

Ne znam da l’ ste čuli , ali bih volio prvi da vam javim . Ovakvog druženja nije bilo od kad je svijete i vijeka ! Narod uzbuđen a gosti veseli . Milina jedna !

Bijaše jedanaest sati i dva minuta prije vreloga podneva . Lagano sam koračao od robne kuće prema trgu . Nisam žurio niti o čemu razmišljao . Pustih cipelama na volju , nek’ me polako nose . Uživaoh osamdeset posto , a možda i čitavih osamdeset tri . Hodam desnom stranom ulice , mimoilazim se sa narodom ,  naočare za sunce mi klize sa nosa , nošalantno ih vraćam kažiprstom tamo đe im je mjesto . kad stigoh do nekadašnje ’’ jugoplastike ’’ pažnju mi privuče čudo . Čudo je polako i bez zvuka slijetalo na trg , između kralja i labuda . Spusti se na ulicu . Prolaznici zastadoše kao ukopani , oni bliži panično pobjegoše , neki prema meni , neki prema staroj pošti . Ženskadija zavriska od straha , đeci ništa ne bijaše jasno . LETEĆI TANJIR pronese se trgom . Mada čudo  nije ličilo na tanjir nimalo . Podsjećalo na loptu, ali loptu poveliku, sa sve nekim sijalicama koje su blještale uprkos jakom suncu ljetnjem ...

Posle jednog minuta , zatečeni narod se ohrabri , i vođen radoznalošću , okruži letilicu . Ali neka nevidljiva sila ne davaše nikom da priđe bliže od desetak metara . Progurah se u prve redove . Uzbuđenje je bilo veliko, kao nekad na koncertima . Svi se zagledali u leteću napravu . Šta li ovo može biti , pitahu se ljudi i žene šapatom . Ovo su Ameri , reče  mladić u šortsu . Jesu iz prkna , Rusi su , uzkočoperi se starac i podiže štap . KAMI MENE OVO JE SMAK SVIJETA  zavriska debeljušna gospođa i pade u nesvijest . Tresnu buca na asfalt nikšićki , al’ je niko ni ne pogleda . Sve oči bijahu uprte u veliku loptu . Nikad nisam bio načisto sa sobom – postoje li vanzemaljci ili ne – ali mi je OVO mirisalo na njih . Ako su ovo jutros oni , i ako bude kao u filmu u kom napadaju svekoliku Ameriku , bolje da sakrijemo predsjednika . U tom remek – djelu holivudskom , nezvani gosti probadaju Džeka Nikolsona američkom zastavom i on umire , po ko zna koji put . Ne treba im dati Fića , ako nam ga bocnu , šta ćemo onda ? Drugog nemamo .

Prolaze minuti , masa je sva glasnija . Neko iza mene uzvikuje  IZLAZITE VIŠE !’’ Vala baš ’’, cikti ona debeljuca koja je došla sebi ,’’ pocrkasmo na ovom suncu !’’. Ćuteći pokušavam da smislim nešto pametno čime bi se obratio okupljenima , ali k’o za inat ništa mi ne pada na pamet . Srednjovječni tip u crnoj trenerci i bez kose na glavi zaključuje –’’ ovo je balon Vlade’’ . Onaj iza mene se opet oglašava –’’ možda nam podjele po vreću brašna i litar ulja’’ . Sasvim lijevo  primjećujem tipa koji se zove Gordon Samner Šime . Maramicom briše znoj sa čela i smrknuto progovara –’’ vjerovatno se radi o letilici iz NATO eskadrile . Prepoznali su naše napore i šalju nam ovo čudo tehnike kao znak ...’’ U tom trenutku se na čudnoj lopti otvriše vrata koja niko nije primjetio . Bezšumno . Masa umuknu , Gordonova usta ostaše otvorena . Iz letilice se pojaviše stepenice , nalik avionskim . Posle četiri sekunde , ugledasmo nekakvog sagraila , višeg od mene za glavu . Ljudsku . Narandžast od stopala do na vrh glave . HAAUUU ote se masi kolektivni uzdah . ’’Oni stvarno postoje’’ , doviknu neko . Narandžasti je izgledao kao da je iz jednog odlivka napravljen . Dugačke noge i ruke , na vrhu glave samo jedno oko . Posmatra nas njime kao kamerom TVCG , a grdan toliko da se u njega ne može gledat’ . Stoji tako i snima , ne pušta glasa od sebe . Pričaju li ovi uopšte , pomislih . Osmjeli se sagrailo i polako krenu niz stepenice. Kad bi neđe na polovini , pojavi se iz lopte još jedan isti takav . Al’ on ne snimaše no požuri za drugom . Ili bratom , ko će im ga znati. Nisu se razlikovali . Taman dotakoše asfalt svojim narandžastim stopalima kad eto trećeg . Isti ko prva dva ! KOLIKO VAS JE BRAĆO MILA  uzviknu crna trenerka bez kose . Gosti ne rekoše ništa na ovu neljubaznost nego priđoše bliže mjestu na kom sam stajao . Tri oka sijevnuše u zabezeknute nikšićane . Meni nešto krenu niz leđa . Ako nije znoj , mora da je jeza . Eto , pomislih , doživjeh da se sretnem sa vanzemaljcima . Šta će sad biti , ko zna .

Nije se puno čekalo na odgovor ...

PRIJATELJI CRNOGORCI  zapišta narandžasti najbliži nama . Kako pisnu , tako narod vrisnu . Svi brzo začepiše uši rukama . Piskutav glas a snažan kao zvučnici na mitingu nekom . Obojeni kao nešto udahnu , izdahnu , i nastavi prijatnim baritonom . POSMATRAMO VAS VEĆ NEKO VRIJEME , TO NAM JE HOBI . BRZO SMO NAUČILI SVE O VAMA , PA I VAŠ JEZIK , KAO ŠTO ČUJETE . Prisutni se malo ohrabriše . Čiča sa štapom ga prekide oštrim riječima – KAKVA TI JE OVO SPRDNJA , OBRAZA TI ? Narandž ga prostrijeli svijetlećim okom sa  vrha glave i nastavi . VOLIMO VAS . VOLIMO VAŠE ORO I ČITAV FOLKLOR . ŽELIMO DA IGRAMO PRED VAMA  I SA VAMA. GLEDAJTE ! Napraviše njih trojica krug , pokloniše se jedan drugom , raširiše ruke i počeše da skaču u vis . Skakali su po jedno šezdeset centimetara , trudeći se da poskoče i više . Za to vrijeme su mlatarali rukama kao da hoće da polete . E kako ih je grdno bilo viđet’! Sprdaju li se ovo oni nama , opet se upitah .  Zapjevaše sva trojica uglas OJ ĐEVOJKO SKOČI SKOČI FINO SVIJETLE TVOJE OČI !  ’’Čuješ ovo ! ’’ zgranuše se građani . ’’ I naše pjesme znaju ! ’’ začudi se neko iza mene . Naradžasti nastaviše pjevanje , sve đipajući u vis i u krug  KAKVO PRAVO SAD IMAJU VANZEMALJCI DA IGRAJU ! Skakali su sve brže i sve više . Sad su prelazili osamdeset centimetara , po mojoj slobodnoj građanskoj procjeni . No crnogorsko oro nije baš lako igrati , bijahu isplazili jezike .

Prođoše dobra tri minuta u igranju i gledanju , kad masa poče da reaguje  malo emotivnije . Kamo sreće da nije ...

Trenerka bez kose zavika ’’ i u svemiru se zna za nas ! Vide koliko smo hrabri pa nas poštuju ! NEK’ JE VJEČNA CRNA GORA ! ’’ Kad to viknu , podiže obje ruke iznad svoje glave i na svakoj raširi po dva prsta . Palac i kažiprst . To se nešto ne dopade starcu sa štapom pa se progura do trenerke . Zavitla štapom i graknu ’’ dolje ruke , more ! Nikšić je vazda bio srpsko leglo , to će i ostati dok je Bedema i Uzdomira ! Dolje ruke bre ! ’’ . Trenerka ga ošinu pogledom , vidjeh – neće na dobro izaći . Krenuh prema njima al’ su brži bili . Tek što trenerka odgovori starcu ’’ ajde čiča u Beograd pa se tamo gicaj ’’ kad mu puče toljaga po leđima . Tad krenu ... bruka . Očas posla starčev štap bi slomljen , masa uzavre , i dok dlanom o dlan – nasta opšta tučnjava . Nije se znalo ko koga više tuče i koja nacija više batina dobija . zavriska i staro i mlado DA VIDIŠ KAKO SRPKINJA OČI KOPA ! EVO TI PO TINTARI MONTENEGRINSKOJ ! MORE BRE , POTEPAĆEMO VAS DANAS SVE ! NE DAJTE SE BRAĆO , ’OĆE SRBI OPET KAO OSAMNAESTE ! AJ MENE ĐE NE PONIJEH ĐEDOV VALTER ! OOOOJJJ! AAAAJJ! UDRITE SRBI ! NAPRIJED CRNOGORCI !  U ovom metežu dobih nogu u leđa . Okrenem se , a ono neki klinac . SBIJA SE SAGINJATI NEĆE ! kriknu klinjo na mene . ’’ Ama ne saginji se ’’ jeknuh ’’ samo me ne udaraj više !’’ . Bacih pogled na goste – igraju još brže ! Ne obraćaju pažnju na nas , uopšte ih ne zanima što se bijemo . Što ne ostah sat duže u krevetu jutros , pomislih . Al’ ništa sad . Progurah se nekako dolje niz ulicu , iskobeljah se na jedvite jade . Pružih korak , iza sebe ostavih vrisku i bratoubilačko veselje . Brže , brže . Kad bijah kod robne kuće , stadoh ,osvrnuh se . Sad je graja bila još veća , učini mi se . Kako li će se ovo završiti ? Baš kad ovo pomislih , viđeh onu leteću loptu iznad trga , munjevito odleće tamo prema Budošu ...

                                              U JUTROŠNJIM NOVINAMA

Odem jutros u grad da kupim novine i vidim narod.Do trafike stignem tačno u osam sati i četrnaest minuta.S novinama,koje mirisahu fino,ispod ruke,okrenem svojim stopama prema kući.E,u tim novinama vidim naslov UTICAJ TELEVIZORA NA TRIDESETOGODIŠNJAKA KOJI ŽIVI U STANU VELIČINE TRIDESET ŠEST KVADRATNIH METARA.Hm,rekoh sebi u bradu.Hajde da vidimo šta piše u nastavku.I pročitam ovo,od riječi do riječi.

   Rodih se u ovom stanu koji i tada bijaše velik koliko i sada.Prvih nekoliko godina bilo mi je prilično svejedno šta se oko mene dešava.Negdje u četrvtoj godini počeh primjećivati veliki četrvtasti crno-bijeli televizor.Uvijek je bio na svom mjestu ,nekad uključen a nekad ne.Meni jednako zanimljiv u ovom i u onom stanju.Znao je da priča, pjeva,nerazumljivo da galami i da ćuti.Prihvatao sam i odobravao sve što je taj četvrtasti gospodin radio.I kad mu je ekran bivao bijel a iz zvučnika dopiralo nešto nalik na huk  rijeke u kasnu jesen.Tad mi još jasno posta-lijepo ćemo se nas dvojica slagati.Rasli smo zajedno.Mislim,rastao sam ja a on je ostao isti mada se na svoj način mjenjao.Tokom tih godina,mnogi pokušavahu da pokvare naše prijateljstvo.Ovi moji pominjahu argumente neke ,kao što je škola,učenje i slične banalnosti , ali se nas dvojica nismo dali.Družili smo se skoro po cijeli dan.A družili smo se tako što smo gledali jedan u drugog.Ja njega u ekran a on mene u oči.Televizor je pričao a ja slušao.I odlično nam je išlo.Nisam imao prijatelje,nemam ih ni sada.Osim mog televizora,naravno.I tako,jednog finog sunčanog dana,dođe meni trideseti rođendan.Za razliku od mene,ukućani su u tome vidjeli neki problem.Kakav problem?Televizor je imao dovoljno struje,a ja hrane,duvana i odjeće.Šta je tu trebalo mjenjati?Ako nas dvojicu pitate-ništa.Sve je funkcionisalo kako treba.Neka tako i ostane.

  Eto,to pročitah u današnjim novinama.Nije pisalo ko je ovaj tip,đe živi itd.Izgleda da mu je dobro išlo ,đe god bio.

                                 SJEĆANJA  JEDNOG  STARCA

Učestvovao sam u Drugom svijetskom ratu. Nosio čizme, pušku i kapu. I čuturicu za vodu u kojoj je bio sok od narandže. Pucao sam na neprijateljske avione i promašivao. Uvijek. Piloti su se odozgo cerili, rugali mi se. Kad bi odletjeli van puškometa, zamahali bi krilima. Ja sam žmireći gledao za njima i prijetio im kažiprstom desne ruke. 

Bilo je to uzbudljivo druženje. Mislim, između nas i njih. Svakog dana smo pucali jedni na druge, svak iz svog rova. Psovali smo ih, oni nam uzvraćali. Gađali ih ručnim bombama, pa oni nas. Ali smo se na neki način voljeli. Ipak smo tu bili jedni zbog drugih. Da smo bili kući, oni ne bi bili tu. Da su oni bili kući, mi bi radili nešto drugo. Tek , nismo se razdvajali nekoliko godina. 

 Nisam shvatao u čemu je caka , zašto sve ovo ovako uporno radimo, pa sam u toku jednog zatišja odlučio da napišem pismo tipu čija je ideja bila da ubijamo jedni druge i koji je pokrenuo čitavu stvar. Bješe jesenje popodne, sunce blago grijaše. Sjednem na neku dasku u rovu, stavim ranac na krilo a preko njega papir bijel. Odložim oružje pa potegnem olovku. Razumjećete , bilo je to davno. Sada imam sto deset godina pa mi pamćenje nije kao tada , kad bijah mladić. Ali sam suštinu zapamtio . Napisao sam odprilike ovo. 

 Zdravo Hiki ,

 Kako provodiš ove jesenje dane? Slušaju li te oni mangupi od oficira ili tjeraju po svom ? Nemoj da mi se nerviraš , ovi tvoji nas čašćavaju svaki dan , izgleda da sve dobro ide. Ne fali im olova i eksploziva , samo se ti opusti. Kako je Eva ? Jesi li je oženio ili još momkuješ ? Vraže jedan , znam da ponekad odeš u pivnicu pa zapjevaš s drugarima , uz kriglu - dvije. Ali neka, sve u svoje vrijeme. Nemoj da žuriš. Nego , nešto sam htio da te pitam . Pošto si ti osmislio i pokrenuo ovaj festival ubijanja , vjerovatno ćeš imati odgovor na pitanje koje slijedi. Do kad će trajati ? Nije da mi je dosadilo druženje sa tvojim momcima , ovako preko nišana , nego sam poželio da odem u svoj kraj na koji dan . A ovi moji što odlučuju kažu da ne može još , da se ti pitaš kad će se završiti ovaj vatreni festival. Znam ja , kažem im , da je Hiki glavni baja , ali ipak bih prošetao malo mojim gradom . Ako ga nisi srušio u međuvremenu . Nisi, ,je l da ? Moja zgrada je ona kod pošte , je li još krov na njoj ?  Ako bi našao vremena , a znam da ga imaš malo u ovoj gužvi , volio bih da mi odgovoriš . Tada bih mogao ponešto isplanirati . Pozdravi Evu pa piši kad mogneš . 

 Neznani(možda budući) junak

  Stavim pismo u koverat , adresiram i predam momku koji je bio zadužen za poštu . Vratim se oružju i pucanju na momke od preko preko puta. 

Danima sam čekao odgovor . Nikada mi nije stigao . Na kraju vatrenog druženja , kad je već bilo izvjesno da ćemo razdužiti opremu i otići kućama , saznam šta se tamo desilo i zašto mi Hiki nije odgovorio . Elem , baćuške se bijahu primakle Hikijevom stanu i držahu danonoćni ritam , takt dvočetvrtinski . Svirali su topovima a Hikiju se to nije sviđalo . Bivao je sve nervozniji kako ritmovani dani odmicahu . Kad je shvatio da se baćuškama njegov festival uopšte ne dopada i da žele da organizuju svoj , ubrzao je stvar . Rekao je Evi - oženiću te sada . Važi , reče Eva . Pozvaše matičara , ovaj ih na brzinu propita i reče đe da potoišu . Posle se izljubiše , poiše po čašu crnog i povukoše u svoje odaje . Najbliži su pričali i kleli se u džepni sat i službeni pištolj , da je Hiki izvadio oružje , uperio ga u Evino lice i rekao - ljubi Valtera mog kao mene ! I povukao okidač . Evi se snemože od metka pa brzo leže . Tada Hiki okrenu cijev prema svom licu i zagleda se u njen otvor .Učini mu se velika kao tunel . Povuče okidač i tom trenutku pade mrak...

 Mudre glave tvrde da je baš tada , kad je Hiki po drugi put cimnuo Valtera , festival vatre završen . Doduše , ja sam još neko vrijeme učestvovao u njemu ali kraj jeste brzo došao . Vratio sam se kući , a šta se posle dešavalo - teško da bi vam bilo zanimljivo . Ostajte mi zdravi .

                                      PRIČE IZ ULICE  29.  NOVEMBAR

                                                                    1

U ljeto 1981.  zapalio sam Martinu livadu . Nije tu bilo neke štete , ali je straha bilo puno . Bio sam ubijeđen da me je vidio čitav komšiluk . Ispostavilo se suprotno . Biće da je bilo vrijeme ručku pa niko nije dokoličio buljeći kroz prozor . A šibice su tada bile velika stvar . Više se ne sjećam kako su dospjele u ruke osmogodišnjaka . Ali je bilo veselo . Na Martinoj livadi uvijek je bilo nekih papira, starih novina , bačenih paketa . Valjda zbog blizine mjesta na kom se odlagalo smeće . Ljudi su donosili najlonske vreće i stvarali gomilu koja je , u slučaju paljenja , podsjećala na lomaču . Falila je vještica .

Kad je vatra pokazala da se ne šali , brzo sam šmugnuo u kuću . Ostavio sam Martinu livadu i kuću na milost i nemilost plamenu . Očekivao sam lupanje na vrata , hapšenje , dvadesetogodišnju robiju i očev prekor . Ništa od toga se nije desilo .

Izašao sam posle jednog sata i pridružio se gnjevnoj gomili . Nisu obraćali pažnju na mene . ZNALI su ko je  TO uradio . OVI APAŠI IZ ’’GRADIĆ PEJTONA ’’ . Pomenuti ’’pejton’’ je bila konkurentska zgrada od preko puta. Veća i modernija , uzdizala se skoro do neba . Imala balkone i liftove . Naša je bila mala , bez balkona i liftova . ’’Pejton ’’ je imao više klinaca pa smo bili nadjačani . A i nekako su bili bezobrazniji i stariji od nas . Ali se nismo dali . Kamenje i pračke . Ko pogodi – heroj dana . Ni peckalice nisu bile potcijenjene .

Tek kad sam se umiješao među ozbiljne roditelje i radoznalu dječurliju , vidio sam koliko je moje vatreno djelo . Zamalo da bude VELIKO. Martina prizemljuša je napravljena prije NEKOG rata . Zelena fasada , trošne šupe prislonjene uz nju . Zidovi od nečega što se moglo probiti šiljatim predmetom . Bez mokrih čvorova unutra . Potpuno suva i prihvatljiva za plamen . Legenda kaže da je Marta noći provodila negdje drugdje , a kućica ostajala u mraku . Valjda je odlazila u sumrak , vraćala se u osvit . Niko nikada nije vidio ni jedno ni drugo .

Bilo kako bilo , moje djelo nije naišlo na pohvale . Bio sam srećan što je autor ostao anoniman . Nekoliko kanti vode i stvar se završila . Ali je događaj dobro došao da razdrma lijene popodnevne sate . I da se ukaže na Martinu ugroženost . Pomenuta persona je poznavala svakog u komšiluku , nekoliko zgrada unaokolo . Kafeno vedro u ruku pa kuc-kuc na vrata . Ja za malo vode. ’Ajde uđi , ’oćeš kavu? Svakog dana druga vrata . A najradije ona iza kojih je bila gužva . Da se bude u toku . Da informacija ne iščezne . Preteča današnjih brzih medija .

Kad je Rajko F. iz italije donosio farmerke i šarene majice , red u hodniku je bio dug . Ulazna vrata širom otvorena . Na začelju kolone – kafeno vedro i Marta . Tog dana na redu je bila porodica F . Potrefilo se .

Zimi je na Martinu livadu znao pasti snijeg . Na dječije oduševljenje , na Martinu žalost . ’’Kliza ’’ bi bila brzo napravljena . Sanke i skije napravljene od plastične gajbe . Graja i vriska do mraka . Djeca iz okolnih zgrada su bila neumorna . Čizme , rukavice , kape i šalovi . Grudve i promrzli prsti . Sneško belić . Do trenutka kad bi Marta pomislila – dosta . Iznijela bi drugo vedro , puno nečega što je ličilo na splačine . PLJUUUSS  i ’’kliza’’ bi postala neupotrebljiva . Potištenost i tuga . Nema više . Neki su pokušavali ali uzalud . Marta je znala šta radi . I pravu dozu nečega .

A onda je , posle nekoliko godina , došao dan rušenja Martine kuće . Ostarela prizemljuša  nestajala je postepeno . Prvo su komšije , angažovani za ovu rabotu , skinuli crijep . Druga ekipa je razgrađivala šupu . Krovna konstrukcija , vrata i prozori .Pa su zaljuljali jedan po jedan zid . Tresak i oblak prašine . Na kraju – livada sa sasušenom travom . Čistina .

Od Marte više ni glasa . Mi , djeca , nismo znali šta je s njom bilo ni gdje se naselila . Stariji su znali ali ih nismo pitali . Bilo je to davno .Osamdesetih godina dvadesetog vijeka . A prije nego što su iscurile devedesete , srušene su preostale dvije prizemljuše u susjedstvu . Valjda je tako moralo . Sada su tu neke zelene  zgrade , sa svojim stanarima i njihovim pričama . Puno mjesta za parkiranje i nekoliko travnjaka zarobljenih betonskim ivičnjacima .  U nekadašnjoj ulici 29. novembar , u Nikšiću .

                                     2

Kad su se prozori zatresli ,zazveckala stakla, pomislio sam da je leteći tanjir pustio one zrake . Tih dana se na tv-u emetovala neka serija čijeg se naziva ne sjećam . Kao, tip ode na kampovanje . Razapne šator , sjedne ispred i otvori pivo . Opusti se . Padne mrak , tip i dalje sjedi . Onda se sa neba spusti leteći tanjir  , blistav i velik . Tip se začudi . Tanjirko pusti neke zrake na njega . Onda se ovome desi nešto loše .

U prvi mah sam pomislio da će se isto desiti meni . Ali je  Miko riješio stvar , dreknuvši sa svog kreveta ZEMLJOTRES ! Bajo , cijela zgrada se trese ! Bježimo napolje , spasavaj se ko može .

Bila je 1979-ta, bio je april . Sledeće čega se sjećam bio je naš komšiluk . Svi su bili napolju . Pidžame i spavaćice , plač i vika . STRAH . Bio sam star šest godina . Sva ta gužva , neopisivo uzbudljiva . Svi smo tu , stari i mladi . Niko neće u kuću . Nikako ne ulaziti u kuću – životni san !

Pamtim da smo sledeća dva dana bili napolju . Mislim , mi đeca . Za svaki slučaj . Ispucali smo sve igre – lopta , klikeri , puvaljke , badmiton , žmurka i vatalica . Bilo je neopisivo . Sunčani proljećni dani , od jutra do mraka . Uvijek vani . Na kratko bi ušli da nešto pojedemo .

Otac je govorio da , ako zemljotres krene snažno i naglo , stanemo u okvir vrata . Tu su zidovi najjači . Nije me to previše sjekiralo . Uglavnom sam mislio koliko će nam potresi dati slobodnih sati . A Miko je tu bio glavni . Od nas četiri brata , prvi bi primjetio oblak na nebu(ako bi bila suša) prvi osjetio zemljotres i slične uzbudljive stvari . Uvijek spreman za akciju , ponekad ispred svoje sjenke . Zloćud-mrzovoljna komšinica  sa trećeg sprata  je jednom uperila kvrgavi kažiprst u njega i dreknula – OVAJ IM JE HAARAMBAAŠAA ! Niko mu nije osporio titulu . Sjećam se jednog doživljaja iz jednog sumraka . Iz podruma smo ’’pozajmili’’ veliko muško biciklo . Vlasnik je živio u stanu iznad našeg i često bio pijan . Pričalo se da ga je žena Mara  tukla . Mara . Izgledala je kako se i zvala . Rogobatna , sa podočnjacima i zapaljenim cigarom u ustima . ’’SUPER FILTER’’ , žuta paklica . Miko je rentirao Biciklo , pojahao, a ja sjeo na nosač . Odvezli smo se na veliku livadu kod škole ’’ Braća Ribar ’’ . Tada u Nikšiću nije bilo puno ulične rasvjete . Mrak nam je potpuno odgovarao . Vozili smo se po toj livadi sat ili dva . Sjeo sam na kožno sjedište , zgrabio upravljač . ’’Ja ću držati biciklo za nosač . Okreći pedale , gledaj ispred sebe . Ne boj se , nećeš pasti .’’ Tako sam uradio . Posle pedeset metara se okrenem i vidim Mika daleko iza sebe . Tada sam zvanično naučio da vozim .

Biciklo smo , pod okriljem mraka , vratili tamo odakle smo ga uzeli . Komšija je ujutru , ako se otrijeznio , njime mogao otići na posao . Željezara je bila daleko , na kraju grada .

I sada je tamo .

                                       3

U tri sata posle podne izlazio sam vani da čekam oca kod trafike ispred koje su se zaustavljali veliki plavi autobusi . Radnici su izlazili , zadovljni što je završen još jedan radni dan . Kupovali su novine i cigare . Nisu obraćali pažnju na mene .

Otac je dolazio oko tri i dvadeset , ali sam ja izlazio malo ranije , prije nego što bi nahrupili radnici . Posmatrao sam ko sve prolazi tuda . Žene su kupovale vikend-romane i papirne maramice . Proćaskale sa prodavačicom i odlazile . Skupio bih hrabrosti i tražio teti prodavačici  ’’Mikijev Zabavnik’’  da prelistam . Kao veliki ( odrasli ) ljudi  kad uzmu dnevne novine , na brzinu ih pregledaju i vrate .

’’Sačekaj da prođe ova gužva ’’ rekla bi teta iz čarobne trafike ( koliko je samo igračaka bilo unutra! ) . Kad gužva prođe ostaje svega nekoliko minuta do očevog dolaska . Onda bi nas dvojica , ruku za ruku , odlazili kući . Na ručak kome se nisam radovao . Moj fah su bile krem-bananice i ostali slatkiši . Prodavačica je održala riječ – provukla je zabavnik kroz prozorče . Listam na brzinu . Ubrzo se pojavljuje treći autobus . Zahvaljujem teti .

Providna vrata šište , tri stepenice , njiz njih silazi nasmijani otac . Sivi sako, tamni kačket . Poskakujem , oba se radujemo . Idemo kući . Nešto čavrljam i zapitkujem , otac strpljivo odgovara .

                                         4

U rana zimska jutra , posle šest sati , ispred trafike su stajala tri autobusa . Unutrašnja svijetla upaljena , vrata otvorena . Radnici pristižu . Neko odmah ulazi , zauzima mjesto i trlja ruke. Neki ostaju ispred , puše i kašlju . Poneko razgovara . Ulična rasvjeta je škrta , veliki bijeli baloni škilje . Po tri na svakoj svjetiljci .

Često bih , kao najmlađi , išao u pekaru za hleb i kifle . Kifle su se čuvale za veliki odmor . Pekara je bila na centru . Ako ne poraniš – nema ’leba. Onda idi u ’’Vračar’’ , ali taj nije ukusan i mirisan kao ovaj sa centra . A već oko jedanaest – nisi mogao kupiti ni jedan .Pa vidi hoćeš li poraniti .

Pri povratku nije bilo ni radnika ni autobusa . A i razdanilo se . Zeleni šupljikavi ceger u desnoj ruci . Ili u lijevoj , kad ova zaboli . Doručak , spremi knjige pa u školu . Tako je to tada bilo . Zime hiljadu devetsto osamdeset i neke .

                                          5

Na tavanu naše zgrade bile su televizijske antene . Aluminijumske , više od mene . Vertikalana šipka pričvršćena za pod . Horizontalane cijevčice  od pola metra  od dna do vrha . Antena je bilo puno , čitava šuma . Kabal je od njih išao kroz ventilacioni tunel  i spuštao se do željenog stana kroz špajz pa u kuhinju . Za leđa televizoru . Neko ode na tavan , neko uđe u špajz . Treći podešivač ispred tv-a. ’’Reci mu – dobro je’’ . Ovaj iz špajza bi javljao onome gore :’’ DOBRO JEEE !’’ ili :’’ NEVALJAAA VRATI  NAZAAD!’’. Ova varijanta je bila i podnošljiva ali ona ’’ulazna’’ je bila nešto posebno . Umjesto u špajz , srednji podešivač izlazi na stepenice . Viče iz sveg glasa i u tom trenutku svi stanari znaju kakva je slika na tv-u .

Ove antena su bile višenamjenske . Ako imaš hrabrosti (Miku je nikad nije manjkalo) odeš na poslednji sprat . Troje vrata . Valjda niko ne gleda kroz ’’špijunku’’ . Inače bi bilo ’’ŠTA ĆEŠ  TO?!’’ Na plafonu otvor , drveni poklopac . Uz gvozdene ručke pa na tavan . A tamo – prizor iz filma . Ogroman prostor , polumrak , drvene grede i pomenuta šuma antene . Odabereš jednu , zgrabiš je lijevom rukom  a desnom krcc, polumetarska šipka je tu . Bježi nazad . Crni plastični čepovi sa krajeva se skinu i – imaš duvaljku ! Baš kakvu koriste tipovi iz džungle , namazani ratničkim bojama . Kuglica od sredine hleba i nišani . Duneš i – pljas nekog u glavu . Ne mora uvijek biti praćka . Imaš duvaljku – ratnik si strašni . Ako još nabaviš strelicu i umočiš u otrov , možeš udariti na lava . U slučaju da ovaj iskoči iz televizora . 

                                   O JEDNOJ KAFANI KOJE VIŠE NEMA

Koliko Nikšić ima kafana? Manje nego Beograd, više nego Plužine. Tako nekako. A kako svakog časa jedna nikne a druga uvene , teško bi bilo utvrditi tačan broj. A nije ni važno, imade ih dovoljno. Bila jednom jedna kafana, u ulici Njegoševoj. Pod brojem - ne sjećam se kojim. Zvala se kao i grad - Nikšić. Imala je izloge i staklena vrata. Na izlozima dugačke bijele zavjese . Desetak drvenih stolova, karirani stolnjaci, metalne pepeljare. Čiviluk, takođe od drveta, televizor i šank. Iza šanka, u svakoj smjeni, po dva konobara. Muški i ženski. Ženski konobar je nosio crnu kotulu i bijelu košulju, muški - crne pantalone i bijelu košulju. Oboje u crnim cipelama. Gostiju nije bivalo puno pa su njih dvoje, uglavnom, čitali novine, to jest, pleli čarape. I usluživali rijetke dolaznike. S vremena na vrijeme, jedan od gostiju sam bivao ja, a ponekad sa mnom bivaše Mič. Zauzeli bi sto do prozora, pa uz kavu i duvan posmatrali prolaznike. A njih je uvijek bilo puno, po danu i po noći.

 Jednog sunčanog dana, stiže u Nikšić ljeto dvijehiljadito. Kako je skoro svako ljeto koje dođe u Nikšić jogunasto i plahovito , i ovo sa sobom donese iznenadne kiše i jake pljuskove. Prolazah gradom, s rukama u džepovima, ovako bezazlen i bezopasan. Ispod ruke stisnuta knjiga u kojoj pisaše nešto o dogodovštinama čuvenog detektiva Šerloka Holmsa. Stvarnog ili nestvarnog. Pozajmih je toga dana od Giške i rekoh sebi - vremenom ću je pročitati. Hodam Njegoševom, od pošte ka centru. Odjednom, oblak pusti kišu. Nekako na brzinu, kao da je htio iznenaditi ljude na zemlji. Bijah ljetne obučen pa nemah kud inatiti se sa gospodinom kumulusom , ili koji već bješe. Kako god, kafana pomenuta stajaše sa moje lijeve strane. Jedini znak života koji davaše bijahu otvorena vrata. Hrupim unutra bez najave , sa jednim "dobar dan". Konobarski dvojac na svojoj poziciji, sa lijeve strane ,sam za stolom, namrgođeni vremešni tip. Sa desne, još jedan takav. Zauzmem sto do izloga , tresnem Šerloka na stolnjak i sjednem. Poručim kavu i otvorim knjigu...TADA POZVAŠE ŠERLOKA HOLMSA  - GOSPODINE ! NEKO JE UBIJEN A UBICI SE IME NE ZNA! ŠERLOK DUNU U LULU I PROCIJEDI - NAĆI ĆU UBICU , KAO I U SVAKOJ PRETHODNOJ EPIZODI ... Zadubim se u priču a sve strepeći da čuvenog detektiva neko ne iznenadi u mrklom mraku i ne preplaši ga. Mada je Šerlok neustrašiv bio.

 Ređaju se opasne scene , strepim, pripaljujem sledeću cigaretu, kave srk - kad moje desno uho registrova zanimljiv razgovor. Konobar - Namrgođeni Tip.

Konobar - evo ti kusur, trideset pet pfeninga.Nemam sitno pa ti dajem pedeset.

Namrgođeni Tip - (baca novčić na pod, gledajući u svoju čašu) vrati mi kusur, lopove(govori tiho,vidno je iznerviran ) .

K - eto ti pedeset, nemam sitno.

NT - ne trebaju meni tvoje lopovske pare, vrati mi kusur.

K - (vraća se na svoje mjesto, otvara novine. Namrgođeni ga više ne zanima.)

NT - lopove od lopova, svi su ti lopovi bili. Vraćaj mi kusur, gade.

K - (spoljna politika, čitulje)

NT - Vazda si krao, otac ti je krao, majka ti je bila k...a , njen si sin, vraćaj mi pare.

K - (sport, ukrštene riječi)

NT - (psovka psovku stiže, svaka nova je sočnija, uvrede bivaju snažnije i veće)

KAKAV JE TO PAS?! NOĆU SVIJETLI , REŽI I NAPADA LJUDE . TAJNI SIGNALI IZ VELIKE KUĆE...SVE ĆU IH RAZOTKRITI ! TVRDI ŠERLOK I PUĆKA DIM IZ LULE SVOJE.

 Vani kiša galami, urla , prijeti. Pominje četrdesetodnevni potop...Navršava se pun sat , Namrgođeni jednoličnim glasom psuje, konobar novine čita, konobarica plete, kavu sam popio davno. Sad je već pola tri, sunce preuzima stvar u svoje ruke. Zatvaram knjigu , a ustaje i konobar. Podiže novčić , izlazi prije mene. Mokra je ulica Njegoševa. U susjednoj kafani će rasitniti novac. Nastavljam prema centru. U glavi široka paleta psovki, i dim iz Šerlokove lule. Odoh kući. Malo sam i ogladnio.

            DOSTAVLJAČ  INFORMACIJA OD UGLEDA

Da se razumijemo – sve bih uradio za državu . Baš sve . Na oltar vjernosti bih priložio i ono dvoje starih što se zlopate od kad ih znam . Ne bi me zaustavila ni spečenost njihovih lica , ni njihova žrtva , ništa ! Država iznad sevega .I prije svega .

Da pojasnim još nešto – kad kažem država , mislim na partiju . Kad kažem partija , mislim na državu . Za mene je to jedna ista stvar . Zar nije tako ?

Sebe smatram profesionalcem . Nemilosrdnim . Za ovih dvanaest godina razvio sam njuh do te mjere da mi ništa ne može promaći . Jedan pogled – i sve mi je jasno . Znaju to svi koji su me upoznali . I oni koji ovaj posao obavljaju zvanično,zaziru od mene . Ako im ja nešto nanjušim , ne može ih spasiti ni to što nose uniformu . Svjesni toga , poštuju me , iako bi na meni rado isprobali službeno oružje .

Prije dvanaest godina je sve bilo drugačije . Bijah momče od dvadeset dva ljeta , fin i često nasmijan . Govorahu za mene – pristojan momak , jadi ga ne znali . Pametan , odslužio vojsku . Da se đe zaposli i može se ženiti . A sad o meni ćute . Ne znaju kako ću protumačiti kompliment , kritikovati me ne smiju ni u snu . Komšije , kad me sretnu , jave se i produže .

A sve je počelo sasvim slučajno , kao što često biva u životu . Sad ću da vam ispričam .

Bijaše februar , snijega malo ali hladno pa se zaledio . Trotoarom kad hodaš , moraš gledati kuda ideš inače pade k’o pokošen . Starija čeljad navlačahu čarape preko cipela , da se ne poklizaju . Izbori petnaestog idućeg . Tutnje kampanje po televizijama , svi nešto pričaju i obećavaju . Mene baš briga , nemam para , samo razmišljam o tome kako da zaradim neku crkavicu . Sretnem tipa za kojeg se zna da je uz vlast . Srcem i porodicom . Voli ovu  , volio je i onu prethodnu . Uvijek prije izbora dobije od države puno para pa dijeli sirotinji . Onda sirotinja glasa za koga im on kaže . Svi to znaju , niko ne izgovara . Iako taj čova odavno nije u poslu , neću navesti njegovo pravo ime  . Nazovimo ga Jolly .  Nedavno ga je zamjenio komšija , puno mlađi. Sretnem tako Jolly-a.Obradova mi se kao rođenom sinovcu.Pita kako su moji , kad sam se vratio iz vojske , radim li đe . Pričam mu sve , mada zna , nego se pretvara da je neupućen . Reče da je poznavao mog đeda ,  izuzetno ga je cijenio  . Za oca da ne govori , stari drugari . Zaprepasti se kad mu rekoh da sam nezaposlen . Ma kako to , ne mogu da vjerujem , takav momak pa bez svog dinara ! Ja bih ti pomogao rado , reče , ali znaš kakva su vremena . Mada bi bilo dobro da izađem na izbore . Pa da glasam za koga god hoću . A najbolje bi bilo za ove što već vladaju . Nije nešto , reče , ali jedna stotka dobro dođe nekom ko ne radi niđe . Stotka,začudim se.Jest’ , stotka , ponovi Jolly tiho i osvrnu se da vidi čuje li nas ko. A ako bi  ko iz porodice dao glas , bilo bi još para za mene . Koliko , pitam ga . Umjesto odgovora , Jolly se smješnu i potapša me po ramenu . Samo ih ti ubijedi i posle glasanja svrati do mene . Da ne bi pomislio kako stari Jolly priča prazne priče , evo ruke ! Zbunjen prihvatih naglo ispruženu ruku . Osjetih neki papirić u njoj . Jolly mi namignu i brzim korakom ode . Ne usudih se da na ulici pogledam šta mi je tutnuo u ruku . Uradih to tek pošto uđoh u kuću . Pedesetica ! Ne mogu da vjerujem ! Ovako dekinitiranome učinje mi se  vrijednija od ćupa zlata ! A reče da će dati još ! Ma ima da ubijedim ove moje da glasaju među prvima !

Tako je i bilo . Ujutru u osam ,na dan glasanja, sve četvoro obavismo građansku dužnost . Nisam im pominjao pare , bolje da ne znaju . Ubijedio sam ih da ću lakše dobiti posao ako se porodično poklonimo vladarima . Pristali su posle dva dana ubjeđivanja . Plus dvadeset maraka bratu . Al’ da ne priča nikom .

Pao je mrak , glasanje se završilo . Sat kasnije , nebo iznad grada osvijetli vatromet . Začuše se automobilske sirene i prasak petardi. Bi mi jasno da su i ovog puta pobijedili . Pomislih na Jolly-a i obećane pare . Nedugo zatim , zazvoni moj mobilni telefon . Halo? Ej momak , pobijedili smo ! Dođi u Karađorđevu , znaš koja je naša kafana . Prekide vezu . Jolly . Nisam ga pitao odakle mu moj broj .

Hitam prema kafani u kojoj su se okupljali oni koji su za ’’njih’’ . Znalo se uvijek đe se okupljaju i jedni i drugi . Jolly me čeka ispred , raskopčan , nasmijan , zaudara na rakiju . Izljubismo se k’o najrođeniji . Slušaj , reče smijući se , pozvao bih te unutra da popijemo po jednu ali je gužva . Ovo je za tebe . Pruži mi plavi koverat , rukovasmo se još jednom i moj novi prijatelj se vrati u zadimljeni bircuz iz kog je dopirala galama . Krenuh nazad ali ovog puta nisam imao strpljenja . Iza prvog ugla otvorim koverat . Trista maraka ! Opa ! Došlo mi da zapjevam na sred ulice ! Ima da obnovim odjeću od glave do pete !

Prošlo je sedam dana , potrošio sam skoro sve pare . Kući sam rekao da me je krenulo na kladionici . Brat sumnja , pita na koje utakmice sam se kladio . Izbjegavam odgovor a stalno mi u glavi ova laka zarada . Eh , kako izbori nisu malo češći...

Moj novi prijatelj me ne zaboravlja . ’Ajde na po jednu u našu kafanu , da se iskupim . Dolazim , nema gužve . Sa Jolly-jem sjedi čupavi tip , ispitivački me gleda . Konobarica iza šanka , lista novine . Samo smo mi u kafani . Mala , daj još jednu stomakliju i dva piva . Kucnusmo se , čestitasmo pobjedu jedan drugom . Dobar je ovaj moj drugar , govori Jolly čupavom , pomoga’ nam je. Čupavi shvata o čemu se radi , smješnu se . Odakle si , pita me , a već zvuči prijateljski . Pričam mu o sebi , odakle su moji , i sve nešto tako  , neobavezno . Ispostavi se da je vlasnik kafane lično . Naručuje sledeću turu , opet se kucamo . Pričamo o svemu , a meni nešto u stomaku titra . Imam osjećaj da će ovo druženje biti korisno , da će opet parice iz neke koverte bljesnuti . Samo ne znam odakle , sledeći izbori su tek za četiri godine .

Posle sat druženja , Jolly pređe na stvar . Vidi Špiro , obrati mi se utišanim glasom . Ti si pametan momak a pokazao si da si odan državi . Nemaš posao i to ne valja . Ali može se malo para zaraditi i na drugi način . Ti znaš da naša država brine za svoju omladinu . Jesi li raspoložen da sarađujemo ? Nije težak posao , samo malo da mi pomogneš a ja ću ti platiti . Slušaj , ovo što ću ti predložiti nije za svakoga . Samo za pametne . A ti si pokazao da si takav . Evo o čemu se radi . Tamo đe ti živiš , ima svakakvih ljudi . Uglavnom ih sve poznaješ , je li tako ? Mogao bi malo poslušati šta pričaju , malo obratiti pažnju đe idu , s kim se sastaju i takve stvari . Pa javiš meni . Broj telefona imaš ali ništa mi ne javljaj na taj način. Samo se dogovorimo đe da se nađemo i onda mi ispričaš šta si čuo i vidio . Ako nam krene kako treba , a siguran sam da hoće , imao bi petsto maraka mjesečno...šta kažeš ? Na ove riječi samo otvorih usta do kraja... Petsto maraka ?! Pa to su nečije dvije plate ! Ehej , ne vara mene osjećaj ! Znao sam da će odnekud pare iskočiti ! PRIHVATAM gotovo dreknuh . Njih dvojica se zadovoljno nasmijaše a konobarica se napravi da ništa nije čula...

Prvi put je najlakše doći do informacije . Niko ne zna da se time baviš . Kasnije , kad shvate ko si sad , ide malo teže . Ali se dostavljač snalazi . Ne mogu vam otkriti svoje načine , znate . Tek , krenuh u akciju . Otkrih da bolje čujem i zapažam od kad mi onih petsto maraka bi obećano . Posle pet dana okrećem Jolly-jev broj . Halo , dobar dan . Šta ima ? Odavno se ne vidjesmo... Parking kod zubne , Jolly-ijev  ’’ golf ’’ . Za svaki slučaj , sve sam stavio na papir . Moj dobrotvor stavi naočare , brzo pročita i pocijepa cedulju . Dobro , reče . Nastavi ovako i javljaj čim još nešto doznaš . Rastasmo se bez rukovanja .

Da se razumijemo , ne mogu vam otkriti šta sam sve saznao i javio Jolly-iju , iako je to bilo davno . Te se tajne ne otkrivaju . Nekoliko dana prije nego što je istekao prvi mjesec mog službovanja , da tako kažem , dnevna štampa na naslovnim stranama objavi da je uhapšen tip iz mog komšiluka . Nije da se hvalim , ali moja zasluga . Nije mi smetalo što sam ostao u sjenci , naprotiv . Jolly me je pohvalio kad mi je dao prvu platu i potapšao po ramenu . Znao sam da se nisam prevario , reče smješkajući se . A ja zadovoljan sobom i zaradom . Nastavljamo li , pitam . Naravno , kaže moj poslodavac , ovo si odlično izveo . Reći ću ti ko nas sad zanima...

Volim svoj posao . Radim kad hoću i kad mislim da treba . Uzbudljivo je i isplativo . Za sve ove godine , kako već rekoh , uvještio sam se toliko da mi nema ravnog u gradu . Ne smeta mi što sad svi znaju čime se bavim . Kažu da sam špijun , ali ja to nazivam drugačije . Dostavljač . Dostavljam informacije . Lagodno živim uprkos nemaštini opštoj . Za ovakve mora biti para . Brine me samo jedno . Šuška se da će se promjeniti vlast , na prvim izborima . Pitam se hoće li me oni koji dođu zadržati na ovom položaju ili će dovesti svoje špijune ?  

                                         PISAC  LJUBAVNIH  ROMANA

Dvadeset i pet godina sam pisao ljubavne vikend romane . I fino živio od njihove prodaje . Onda dođoše devedesete i ove serije . Žene batališe čitanje i upiljiše u ekran . Olovku o klin . Morah otići u pekare . Nisam loš , samo malo sa burecima škripim .

Da vam pričam o danima slavnim . Nije tu bilo bukvalno slave , da se razumijemo , ali volim da zamišljam da jeste . Znate kako , svaki roman mi je bio isti . Što sam rekao u jednom , opet sam rekao u drugom romanu . Malo istumbam radnju , junacima podijelim nova imena i smjestim ih u druge gradove . Ona i on . Krenem od momenta kad se nisu poznavali pa završim veselim vjenčanjem . Uvijek isto . Žene (čitateljke) oduševljene , ja novu ’’LADU’’ vozim . Prolaze romani k’o ’leb i varenika izjutra . A tada se na ’’LADU’’ gledalo ne kao na automobil , nego kao na zmaja nebeskoga . Tanki najlon preko sjedišta(danima ga nisam skidao) , motor zuji , komšije gledaju . A ja obrijan i čist , bijel u licu(nit’  sam orao ni kopao , nit’  u fabrici  rintao) , namirisan i uvijek u sakou . Ništa vindjakne i jeftine jakne . Čude se ljudi koliko para zarađujem od „neakvog pisanja“  a ja se samo smješkam ...

Pisao sam pod pseudonimom , tako je bilo bolje . Izabrao sam strano žensko ime , čitateljke su voljele to . Lorena Dvajt . Iz daleke Amerike , naravno . Pisalo je o meni da sam „spisateljica bogatog iskustva i prefinjenog zapažanja “ . Jes’ , kako da ne . Davao sam tadašnjim domaćicama ono što su željele a nisu imale niti će imati . Čitajući , zaboravljale su na tren ručak , đecu u školu , muž s posla , peri suđe , doći će gosti – šta ću im spremit’?itd . A moje su priče , otprilike , išle ovako .

Kristin , dvadeset osam godina , sama . Radi u izdavačkoj kući , od devet do pet je za pisaćom mašinom . Živi sa majkom , fader ih je ostavio kad je bila mala , žao joj je zbog toga , i majci isto , patetike puna kuća . Pristojna i čedna kao nova zora . Jack , što će reći Džek , nije sam a imade trideset pet ljeta . Ugledan advokat , frizura od osamdeset pet dolara(neđeljno,bajo!), skupo odijelo i sportski automobil , takođe skup . Razveden , bivša je uzela pola bogatstva i zapalila ko zna đe , na visokoj nozi živi . Petogodišnja ćerka je pripala njemu , pa se stoga ne može reći da je sam . Emotivno bogat , traži srodnu dušu .

Posle početnih slika , stavim prst na čelo i pomislim – kako ih spojiti ovog puta ? Da Jack naleti kolima na nju , malo je izlizano . Da zastupa njenu firmu u nekom sporu – nema uzbuđenja . Mislim , mislim i smislim . Nešto novo . kad pročitaju domaćice , viknuće ETO ŠTA TI JE SUDBINA ! Kristin , generalno nezadovoljna svojim životom(KA’ ŠTO SAM I JA GRDNA) , u nadi da će joj se nekad nešto desiti u životu , učestvuje u nagradnoj igri . Isjeca kupone iz novina , skuplja i redovno šalje na adresu redakcije . Možda nekad nešto bude . Igrom slučaja , jedna od nagrada je i sedmodnevo odmaranje u odmaralištu planinskom , ima bazen . Opet igrom slučaja , pomenuto odmaralište obožava naš emotivni Džek , iako je namjenjeno srednjoj klasi a ne bogatašima . Džek se samo tamo odmori kako treba .

Dobro , smislio sam đe ću ih spojiti . A sad da malo pojačam boje , da domaćicama pokažem kako bi Kristin voljela upoznati finog gospodina jer je i sama fina (ONA JE K’A JA , ŽIVOTA MI) . Neki su joj se udvarali , uglavnom sa posla . Nije da nisu . Dva puta je sa nekim otišla na večeru , jednom u šetnju . I ništa . Ništa nije osjetila prema njima . Nijedan od njih nije bio PRAVI . Čekala ga je i uzdisala . Ako uopšte i postoji...

A postoji , naravno . To je naš Jack . Momče u najboljim godinama, ranjen ljubavlju . Ljubav za lijeka traži .

Idemo sad u Kristinin stan . Vikend je , popodne je . Na tv-u emisija u kojoj izvlače dobitne kupone . Na kauču , podvila je noge(OVAKO I JA VOLIM DA SJEDIM!) , nešto gricka i sa majkom prati zbivanja na ekranu . Obje ćute . Dišu kroz nos , potpuno su mirne . Spiker krešti .  Razmišljaju o raznim stvarima .Kristin o budućnosti , majka o prošlosti . Dolazi trenutak kad spiker uzvikne Kristinino ime . Sedmodnevni odmor ! Yeah ! Obje skoče na noge , učmalost nestaje , grle se i smiju . Možda upoznaš nekog gospodina tamo , kaže majka . Možda...prihvata Kristin . A posao? Nadam se da će gospodin Hočkins imati razumijevanja ...(DAAKO JE  PUŠTI , NE VIDIO SE )

Da vidimo sada šta nam radi Jack . U istom momentu . Kući je , u radnoj sobi . Ćerka u dnevnoj , gleda crtane filmove . Ispred Jacka gomila papira , glava mu je puna pravnih zavrzlama . Šolja jake kafe , ne puši . Ne pije . I vikendom radi . Kući , do duše . Podiže pogled sa papira , gleda u bijeli zid . Puno radim ,puno zarađujem ... Čemu? Kad bih bar upoznao nekog...ne,meni sada treba odmor . Neka posao čeka . Pozvaću moje omiljeno odmaralište da zakažem za Mery i mene... Rečeno-učinjeno . Prekosjutra kreću.(KAKO SE NEĆE SRESTI TAMO!)  

 Njih dvoje u holu , koferi , recepcija . Osoblje je ljubazno , uvijek nasmijani . Apartman br šest . Za vas osmica . Dobrodošli , prijatan odmor . Idu liftom da se raspakuju , ne gledaju jedno u drugo .

Sjutri dan , toplo je , kod bazena nekoliko čeljadi . Ne poznajemo ih . U pola dvanaest pojavljuje se Jack sa ćerkicom . Djevojčica drži tatu za ruku , vesela je , čavrlja . Jack je hronično umoran . I tako usamljen...sve se to vidi na advokatovom licu . Pored bazena su stolice , stolovi i ležaljke . Plastični . I šank . Jack zauzima mjesto za stolom , ćerkica trčkara okolo . Naručuje sok od kajsije . Trudi se da ne razmišlja ni o čemu .

U dvanaest sati i petnaest minuta , stiže Kristin . Lgano obučena , ne namjerava ulaziti u bazen . Džek je primjeti i uzdrhta . Tako je prefinjena , pomisli . (TAČNO!) Skratiću priču . Prvog dana se ništa ne dogodi . Drugog dana se upoznaše . Započeše razgovor . Malo po malo...ispričaše jedno drugom sve o sebi . Vrijeme u razgovoru im prođe kao tren ...

Petog dana , ljubav procvijeta . Sad kad su se našli , više se razdvajati neće ! (E SVAKA IM ČAS’!) Ali ! Da malo zakomplikujemo stvar . Neko će im, na kratko , ugroziti iznenadnu sreću . Ovog puta nećemo ubacati TREĆEG . Da promjenimo malo. Brak je na vidiku ali Mery ne gotivi Kristin . Moraće razgovarati . Mery dušo, ja...ja...ne mogu...ja... moram...ja želim...volim tvog tatu ! Posle sat vremena , stvar je izglađena .(E KAKVA JE OVA MALA !) Zajedno se vraćaju u Novi Jork , advokatovim sportskim kolima . Usput pjevuše , srećni su . Kristin je srela PRAVOG , Jack je pronašao srodnu dušu . I Mery je zadovoljna tatinom đevojkom .

Sažeo sam priču , inače je u romanu zauzela oko šezdeset stranica . Čitateljke zadovoljne , moj honorar je tu . Eto , tako je nekad bivalo . Al’ nema više . Neki su mi nudili da napišem scenario za  seriju id hiljadu i trista pedeset osam epizoda , ali , nemam više snage . Pravo da kažem , istrošio sam se . Dobro mi je u pekari ,pristojna plata, imam za stan i hranu . I da platim račune za struju . Pa ćemo viđeti do kad će se moći . Odoh sad .