NAŠA JE PJESMA EVROPSKA


Učestvovali smo na izboru za pjesmu Evrope, nas petorica.I bili zapaženi. I super smo se proveli. Ih! To je bilo one godine, sjećate se? Imali smo potpuni novu odjeću za nastup i slobodno vrijeme. Lijepo nam je bilo, stalno smo se smijali. A sve je počelo sasvim sličajno...

 Bili smo jednog popodneva, sva petorica, u našem omiljenom salonu. Zorka nas je depilirala, a mi smo ćaskali. Tih dana smo formirali našu muzičku grupicu, iz milošte smo je zvali bendić. Bili smo srećni što povremeno skupa sviramo. Djevojčice su uzdisale jer smo bili lijepi, ali nismo marili za njih.

 Razmišljali smo šta da uradimo sa bendićem. Osim da povremeno sviramo i veličamo domovinu. Neko od nas reče - a da se predložimo za put u Evropu? Kakav put, upitasmo ga. Pa za ono takmičenje, reče neko, kad zemlje evropske biraju pjesmu ponajljepšu. Ali kako ćemo, rekoh, nemamo takvu pjesmu , a i ne umijemo je napisati. Jedva smo naučili i ovo nekoliko akorda. Pa napisaće nam je jedan tip, poznajem ga, neko se nije predavao. Dobro, rekosmo mu, ko je taj tip? Neko se smješnu, otkrivajući nam svoje bijele bisere. Osvijetli nas svojim prelijepim osmjehom. Tako smo ga voljeli... Tip je Slavkan Knezić, reče neko i ućuta, gledajući nas pravo u oči. A mi ostasmo bez daha. Znaš ga?jedva promucah. Aha, druži se sa mojom tetkom. Svi smo znali za Slavkana, tog kompozitora-muškarčinu-pjesmopisca. Divili mu se i strepili od njega, u muzičkom smislu. Rijedak talenat. Govorilo se po gradu - svijet će za njega čuti. Dogovor brzo pade - pokucaćemo mu na vrata. Reći ćemo mu u glas - udostoji nas. Dodirni nas pjesmom. Cijenu odredi sam.

 Tako je i bilo. Sledećeg dana, u pet sati iza podneva, Sjedjeli smo u Slavkanovoj dnevnoj sobi, šćućureni na trosjedu. Kompozitor je sjedio na fotelji i češkao urednu bradicu. Razmišljao je o našem predlogu i gledao u tepih. Jedva da smo disali. Odgovorio je nakon pola sata. Znate šta momci, poče svojim muževnim glasom od kojeg nam je jeza prošla uz leđa i nazad. Vidim da ste fini dječaci, neke od vas znam lično. Da vam odmah odgovorim - prihvatam saradnju. Napisaću vam šta da otpjevate i odsvirate. Neće biti nešto komplikovano, svega pet-šest tonova. Vježbaćemo zajedno.Ali da me slušate kao đaci ! I uspjeh će doći. A što se tiče honorara, o tome ću sa vašim roditeljima. Neka bude tako. A sada - sokiće naiskap i tutanj ! Ja idem u kuhinju da da smislim pjesmicu za vas i zvaću vas ujutru u devet i dvadeset. Glasno zahvaljujući i klimajući glavama, krenusmo unatraške prema vratima. Ovakvom kompozitoru se ne okreću leđa...

 Izabraše nas kao predstavnike domovine naše za takmičenje evropsko, čuveno. Neki su se bunili a mi smo bili srećni. Dugo smo se grlili u garderobi...a našem Slavkanu poslali cvijeće.

 Pjesma nam se zvala GORE , DOLJE , VIDI - MORE !Pjevali smo je svakog dana , vježbali neumorno. Slavkan nam je sve odsvirao i snimio pa smo mi plesali i otvarali usta.

 Dani su prolazili i ... dođe maj našega života. Odosmo u daleku zemlju, iskakutasmo na binu šljašteću, i zacvrkutasmo našim mlafićkim glasićima GORE , DOLJE , VIDI - MORE ! Pjevali smo , skakutali , širili ruke i neprestano nasmijani bili. Dobili smo aplauz i sišli s pozornice.

 Nismo pobijedili ali nema veze. Zato je naš Slavkan dobio nagradu kao najbolji evropski kompozitor svih vremena. Pod noge je bacio Mocarta, Baha, Vagnera...Naš Slavkan ! Posle , u avionu, sve nas je pojedinačno poljubio. Poljubac je bio iskren , nježan, topao.


 Učešće na ovom evropskom takmičenju ostaće mi u najljepšem sjećanju.

Коментари

Популарни постови са овог блога

GRAD (Momčilu B.)

Noć kraj jezera

O GLIGORU SVE NAJBOLJE