VESELJE NA TRGU
Ne znam da l’ ste čuli , ali bih volio prvi da vam javim . Ovakvog druženja
nije bilo od kad je svijete i vijeka ! Narod uzbuđen a gosti veseli . Milina
jedna !
Bijaše jedanaest sati i dva minuta prije vreloga podneva . Lagano sam koračao
od robne kuće prema trgu . Nisam žurio niti o čemu razmišljao . Pustih cipelama
na volju , nek’ me polako nose . Uživaoh osamdeset posto , a možda i čitavih
osamdeset tri . Hodam desnom stranom ulice , mimoilazim se sa narodom , naočare za sunce mi klize sa nosa ,
nošalantno ih vraćam kažiprstom tamo đe im je mjesto . kad stigoh do nekadašnje
’’ jugoplastike ’’ pažnju mi privuče čudo . Čudo je polako i bez zvuka
slijetalo na trg , između kralja i labuda . Spusti se na ulicu . Prolaznici
zastadoše kao ukopani , oni bliži panično pobjegoše , neki prema meni , neki
prema staroj pošti . Ženskadija zavriska od straha , đeci ništa ne bijaše jasno
. LETEĆI TANJIR pronese se trgom . Mada čudo
nije ličilo na tanjir nimalo . Podsjećalo na loptu, ali loptu poveliku,
sa sve nekim sijalicama koje su blještale uprkos jakom suncu ljetnjem ...
Posle jednog minuta , zatečeni narod se ohrabri , i vođen radoznalošću ,
okruži letilicu . Ali neka nevidljiva sila ne davaše nikom da priđe bliže od
desetak metara . Progurah se u prve redove . Uzbuđenje je bilo veliko, kao
nekad na koncertima . Svi se zagledali u leteću napravu . Šta li ovo može biti
, pitahu se ljudi i žene šapatom . Ovo su Ameri , reče mladić u šortsu . Jesu iz prkna , Rusi su ,
uzkočoperi se starac i podiže štap . KAMI MENE OVO JE SMAK SVIJETA zavriska debeljušna gospođa i pade u
nesvijest . Tresnu buca na asfalt nikšićki , al’ je niko ni ne pogleda . Sve
oči bijahu uprte u veliku loptu . Nikad nisam bio načisto sa sobom – postoje li
vanzemaljci ili ne – ali mi je OVO mirisalo na njih . Ako su ovo jutros oni , i
ako bude kao u filmu u kom napadaju svekoliku Ameriku , bolje da sakrijemo
predsjednika . U tom remek – djelu holivudskom , nezvani gosti probadaju Džeka
Nikolsona američkom zastavom i on umire , po ko zna koji put . Ne treba im dati
Fića , ako nam ga bocnu , šta ćemo onda ? Drugog nemamo .
Prolaze minuti , masa je sva glasnija . Neko iza mene uzvikuje IZLAZITE VIŠE !’’ Vala baš ’’, cikti ona
debeljuca koja je došla sebi ,’’ pocrkasmo na ovom suncu !’’. Ćuteći pokušavam
da smislim nešto pametno čime bi se obratio okupljenima , ali k’o za inat ništa
mi ne pada na pamet . Srednjovječni tip u crnoj trenerci i bez kose na glavi
zaključuje –’’ ovo je balon Vlade’’ . Onaj iza mene se opet oglašava –’’ možda
nam podjele po vreću brašna i litar ulja’’ . Sasvim lijevo primjećujem tipa koji se zove Gordon Samner
Šime . Maramicom briše znoj sa čela i smrknuto progovara –’’ vjerovatno se radi
o letilici iz NATO eskadrile . Prepoznali su naše napore i šalju nam ovo čudo
tehnike kao znak ...’’ U tom trenutku se na čudnoj lopti otvriše vrata koja
niko nije primjetio . Bezšumno . Masa umuknu , Gordonova usta ostaše otvorena .
Iz letilice se pojaviše stepenice , nalik avionskim . Posle četiri sekunde ,
ugledasmo nekakvog sagraila , višeg od mene za glavu . Ljudsku . Narandžast od
stopala do na vrh glave . HAAUUU ote se masi kolektivni uzdah . ’’Oni stvarno
postoje’’ , doviknu neko . Narandžasti je izgledao kao da je iz jednog odlivka
napravljen . Dugačke noge i ruke , na vrhu glave samo jedno oko . Posmatra nas
njime kao kamerom TVCG , a grdan toliko da se u njega ne može gledat’ . Stoji
tako i snima , ne pušta glasa od sebe . Pričaju li ovi uopšte , pomislih . Osmjeli
se sagrailo i polako krenu niz stepenice. Kad bi neđe na polovini , pojavi se
iz lopte još jedan isti takav . Al’ on ne snimaše no požuri za drugom . Ili
bratom , ko će im ga znati. Nisu se razlikovali . Taman dotakoše asfalt svojim
narandžastim stopalima kad eto trećeg . Isti ko prva dva ! KOLIKO VAS JE BRAĆO
MILA uzviknu crna trenerka bez kose .
Gosti ne rekoše ništa na ovu neljubaznost nego priđoše bliže mjestu na kom sam
stajao . Tri oka sijevnuše u zabezeknute nikšićane . Meni nešto krenu niz leđa
. Ako nije znoj , mora da je jeza . Eto , pomislih , doživjeh da se sretnem sa
vanzemaljcima . Šta će sad biti , ko zna .
Nije se puno čekalo na odgovor ...
PRIJATELJI CRNOGORCI zapišta
narandžasti najbliži nama . Kako pisnu , tako narod vrisnu . Svi brzo začepiše
uši rukama . Piskutav glas a snažan kao zvučnici na mitingu nekom . Obojeni kao
nešto udahnu , izdahnu , i nastavi prijatnim baritonom . POSMATRAMO VAS VEĆ
NEKO VRIJEME , TO NAM JE HOBI . BRZO SMO NAUČILI SVE O VAMA , PA I VAŠ JEZIK ,
KAO ŠTO ČUJETE . Prisutni se malo ohrabriše . Čiča sa štapom ga prekide oštrim
riječima – KAKVA TI JE OVO SPRDNJA , OBRAZA TI ? Narandž ga prostrijeli
svijetlećim okom sa vrha glave i nastavi
. VOLIMO VAS . VOLIMO VAŠE ORO I ČITAV FOLKLOR . ŽELIMO DA IGRAMO PRED
VAMA I SA VAMA. GLEDAJTE ! Napraviše
njih trojica krug , pokloniše se jedan drugom , raširiše ruke i počeše da skaču
u vis . Skakali su po jedno šezdeset centimetara , trudeći se da poskoče i više
. Za to vrijeme su mlatarali rukama kao da hoće da polete . E kako ih je grdno
bilo viđet’! Sprdaju li se ovo oni nama , opet se upitah . Zapjevaše sva trojica uglas OJ ĐEVOJKO SKOČI
SKOČI FINO SVIJETLE TVOJE OČI ! ’’Čuješ
ovo ! ’’ zgranuše se građani . ’’ I naše pjesme znaju ! ’’ začudi se neko iza
mene . Naradžasti nastaviše pjevanje , sve đipajući u vis i u krug KAKVO PRAVO SAD IMAJU VANZEMALJCI DA IGRAJU !
Skakali su sve brže i sve više . Sad su prelazili osamdeset centimetara , po
mojoj slobodnoj građanskoj procjeni . No crnogorsko oro nije baš lako igrati ,
bijahu isplazili jezike .
Prođoše dobra tri minuta u igranju i gledanju , kad masa poče da reaguje malo emotivnije . Kamo sreće da nije ...
Trenerka bez kose zavika ’’ i u svemiru se zna za nas ! Vide koliko smo
hrabri pa nas poštuju ! NEK’ JE VJEČNA CRNA GORA ! ’’ Kad to viknu , podiže
obje ruke iznad svoje glave i na svakoj raširi po dva prsta . Palac i kažiprst
. To se nešto ne dopade starcu sa štapom pa se progura do trenerke . Zavitla
štapom i graknu ’’ dolje ruke , more ! Nikšić je vazda bio srpsko leglo , to će
i ostati dok je Bedema i Uzdomira ! Dolje ruke bre ! ’’ . Trenerka ga ošinu
pogledom , vidjeh – neće na dobro izaći . Krenuh prema njima al’ su brži bili .
Tek što trenerka odgovori starcu ’’ ajde čiča u Beograd pa se tamo gicaj ’’ kad
mu puče toljaga po leđima . Tad krenu ... bruka . Očas posla starčev štap bi
slomljen , masa uzavre , i dok dlanom o dlan – nasta opšta tučnjava . Nije se
znalo ko koga više tuče i koja nacija više batina dobija . zavriska i staro i
mlado DA VIDIŠ KAKO SRPKINJA OČI KOPA ! EVO TI PO TINTARI MONTENEGRINSKOJ !
MORE BRE , POTEPAĆEMO VAS DANAS SVE ! NE DAJTE SE BRAĆO , ’OĆE SRBI OPET KAO
OSAMNAESTE ! AJ MENE ĐE NE PONIJEH ĐEDOV VALTER ! OOOOJJJ! AAAAJJ! UDRITE SRBI
! NAPRIJED CRNOGORCI ! U ovom metežu
dobih nogu u leđa . Okrenem se , a ono neki klinac . SBIJA SE SAGINJATI NEĆE !
kriknu klinjo na mene . ’’ Ama ne saginji se ’’ jeknuh ’’ samo me ne udaraj
više !’’ . Bacih pogled na goste – igraju još brže ! Ne obraćaju pažnju na nas
, uopšte ih ne zanima što se bijemo . Što ne ostah sat duže u krevetu jutros ,
pomislih . Al’ ništa sad . Progurah se nekako dolje niz ulicu , iskobeljah se
na jedvite jade . Pružih korak , iza sebe ostavih vrisku i bratoubilačko
veselje . Brže , brže . Kad bijah kod robne kuće , stadoh ,osvrnuh se . Sad je
graja bila još veća , učini mi se . Kako li će se ovo završiti ? Baš kad ovo
pomislih , viđeh onu leteću loptu iznad trga , munjevito odleće tamo prema
Budošu ...
Коментари
Постави коментар