четвртак, 19. новембар 2015.

                                      PRIČE IZ ULICE  29.  NOVEMBAR

                                                                    1


U ljeto 1981.  zapalio sam Martinu livadu . Nije tu bilo neke štete , ali je straha bilo puno . Bio sam ubijeđen da me je vidio čitav komšiluk . Ispostavilo se suprotno . Biće da je bilo vrijeme ručku pa niko nije dokoličio buljeći kroz prozor . A šibice su tada bile velika stvar . Više se ne sjećam kako su dospjele u ruke osmogodišnjaka . Ali je bilo veselo . Na Martinoj livadi uvijek je bilo nekih papira, starih novina , bačenih paketa . Valjda zbog blizine mjesta na kom se odlagalo smeće . Ljudi su donosili najlonske vreće i stvarali gomilu koja je , u slučaju paljenja , podsjećala na lomaču . Falila je vještica .
Kad je vatra pokazala da se ne šali , brzo sam šmugnuo u kuću . Ostavio sam Martinu livadu i kuću na milost i nemilost plamenu . Očekivao sam lupanje na vrata , hapšenje , dvadesetogodišnju robiju i očev prekor . Ništa od toga se nije desilo .
Izašao sam posle jednog sata i pridružio se gnjevnoj gomili . Nisu obraćali pažnju na mene . ZNALI su ko je  TO uradio . OVI APAŠI IZ ’’GRADIĆ PEJTONA ’’ . Pomenuti ’’pejton’’ je bila konkurentska zgrada od preko puta. Veća i modernija , uzdizala se skoro do neba . Imala balkone i liftove . Naša je bila mala , bez balkona i liftova . ’’Pejton ’’ je imao više klinaca pa smo bili nadjačani . A i nekako su bili bezobrazniji i stariji od nas . Ali se nismo dali . Kamenje i pračke . Ko pogodi – heroj dana . Ni peckalice nisu bile potcijenjene .
Tek kad sam se umiješao među ozbiljne roditelje i radoznalu dječurliju , vidio sam koliko je moje vatreno djelo . Zamalo da bude VELIKO. Martina prizemljuša je napravljena prije NEKOG rata . Zelena fasada , trošne šupe prislonjene uz nju . Zidovi od nečega što se moglo probiti šiljatim predmetom . Bez mokrih čvorova unutra . Potpuno suva i prihvatljiva za plamen . Legenda kaže da je Marta noći provodila negdje drugdje , a kućica ostajala u mraku . Valjda je odlazila u sumrak , vraćala se u osvit . Niko nikada nije vidio ni jedno ni drugo .

Bilo kako bilo , moje djelo nije naišlo na pohvale . Bio sam srećan što je autor ostao anoniman . Nekoliko kanti vode i stvar se završila . Ali je događaj dobro došao da razdrma lijene popodnevne sate . I da se ukaže na Martinu ugroženost . Pomenuta persona je poznavala svakog u komšiluku , nekoliko zgrada unaokolo . Kafeno vedro u ruku pa kuc-kuc na vrata . Ja za malo vode. ’Ajde uđi , ’oćeš kavu? Svakog dana druga vrata . A najradije ona iza kojih je bila gužva . Da se bude u toku . Da informacija ne iščezne . Preteča današnjih brzih medija .
Kad je Rajko F. iz italije donosio farmerke i šarene majice , red u hodniku je bio dug . Ulazna vrata širom otvorena . Na začelju kolone – kafeno vedro i Marta . Tog dana na redu je bila porodica F . Potrefilo se .
Zimi je na Martinu livadu znao pasti snijeg . Na dječije oduševljenje , na Martinu žalost . ’’Kliza ’’ bi bila brzo napravljena . Sanke i skije napravljene od plastične gajbe . Graja i vriska do mraka . Djeca iz okolnih zgrada su bila neumorna . Čizme , rukavice , kape i šalovi . Grudve i promrzli prsti . Sneško belić . Do trenutka kad bi Marta pomislila – dosta . Iznijela bi drugo vedro , puno nečega što je ličilo na splačine . PLJUUUSS  i ’’kliza’’ bi postala neupotrebljiva . Potištenost i tuga . Nema više . Neki su pokušavali ali uzalud . Marta je znala šta radi . I pravu dozu nečega .
A onda je , posle nekoliko godina , došao dan rušenja Martine kuće . Ostarela prizemljuša  nestajala je postepeno . Prvo su komšije , angažovani za ovu rabotu , skinuli crijep . Druga ekipa je razgrađivala šupu . Krovna konstrukcija , vrata i prozori .Pa su zaljuljali jedan po jedan zid . Tresak i oblak prašine . Na kraju – livada sa sasušenom travom . Čistina .
Od Marte više ni glasa . Mi , djeca , nismo znali šta je s njom bilo ni gdje se naselila . Stariji su znali ali ih nismo pitali . Bilo je to davno .Osamdesetih godina dvadesetog vijeka . A prije nego što su iscurile devedesete , srušene su preostale dvije prizemljuše u susjedstvu . Valjda je tako moralo . Sada su tu neke zelene  zgrade , sa svojim stanarima i njihovim pričama . Puno mjesta za parkiranje i nekoliko travnjaka zarobljenih betonskim ivičnjacima .  U nekadašnjoj ulici 29. novembar , u Nikšiću .


                                     2


Kad su se prozori zatresli ,zazveckala stakla, pomislio sam da je leteći tanjir pustio one zrake . Tih dana se na tv-u emetovala neka serija čijeg se naziva ne sjećam . Kao, tip ode na kampovanje . Razapne šator , sjedne ispred i otvori pivo . Opusti se . Padne mrak , tip i dalje sjedi . Onda se sa neba spusti leteći tanjir  , blistav i velik . Tip se začudi . Tanjirko pusti neke zrake na njega . Onda se ovome desi nešto loše .
U prvi mah sam pomislio da će se isto desiti meni . Ali je  Miko riješio stvar , dreknuvši sa svog kreveta ZEMLJOTRES ! Bajo , cijela zgrada se trese ! Bježimo napolje , spasavaj se ko može .
Bila je 1979-ta, bio je april . Sledeće čega se sjećam bio je naš komšiluk . Svi su bili napolju . Pidžame i spavaćice , plač i vika . STRAH . Bio sam star šest godina . Sva ta gužva , neopisivo uzbudljiva . Svi smo tu , stari i mladi . Niko neće u kuću . Nikako ne ulaziti u kuću – životni san !
Pamtim da smo sledeća dva dana bili napolju . Mislim , mi đeca . Za svaki slučaj . Ispucali smo sve igre – lopta , klikeri , puvaljke , badmiton , žmurka i vatalica . Bilo je neopisivo . Sunčani proljećni dani , od jutra do mraka . Uvijek vani . Na kratko bi ušli da nešto pojedemo .
Otac je govorio da , ako zemljotres krene snažno i naglo , stanemo u okvir vrata . Tu su zidovi najjači . Nije me to previše sjekiralo . Uglavnom sam mislio koliko će nam potresi dati slobodnih sati . A Miko je tu bio glavni . Od nas četiri brata , prvi bi primjetio oblak na nebu(ako bi bila suša) prvi osjetio zemljotres i slične uzbudljive stvari . Uvijek spreman za akciju , ponekad ispred svoje sjenke . Zloćud-mrzovoljna komšinica  sa trećeg sprata  je jednom uperila kvrgavi kažiprst u njega i dreknula – OVAJ IM JE HAARAMBAAŠAA ! Niko mu nije osporio titulu . Sjećam se jednog doživljaja iz jednog sumraka . Iz podruma smo ’’pozajmili’’ veliko muško biciklo . Vlasnik je živio u stanu iznad našeg i često bio pijan . Pričalo se da ga je žena Mara  tukla . Mara . Izgledala je kako se i zvala . Rogobatna , sa podočnjacima i zapaljenim cigarom u ustima . ’’SUPER FILTER’’ , žuta paklica . Miko je rentirao Biciklo , pojahao, a ja sjeo na nosač . Odvezli smo se na veliku livadu kod škole ’’ Braća Ribar ’’ . Tada u Nikšiću nije bilo puno ulične rasvjete . Mrak nam je potpuno odgovarao . Vozili smo se po toj livadi sat ili dva . Sjeo sam na kožno sjedište , zgrabio upravljač . ’’Ja ću držati biciklo za nosač . Okreći pedale , gledaj ispred sebe . Ne boj se , nećeš pasti .’’ Tako sam uradio . Posle pedeset metara se okrenem i vidim Mika daleko iza sebe . Tada sam zvanično naučio da vozim .
Biciklo smo , pod okriljem mraka , vratili tamo odakle smo ga uzeli . Komšija je ujutru , ako se otrijeznio , njime mogao otići na posao . Željezara je bila daleko , na kraju grada .
I sada je tamo .

                                       3


U tri sata posle podne izlazio sam vani da čekam oca kod trafike ispred koje su se zaustavljali veliki plavi autobusi . Radnici su izlazili , zadovljni što je završen još jedan radni dan . Kupovali su novine i cigare . Nisu obraćali pažnju na mene .
Otac je dolazio oko tri i dvadeset , ali sam ja izlazio malo ranije , prije nego što bi nahrupili radnici . Posmatrao sam ko sve prolazi tuda . Žene su kupovale vikend-romane i papirne maramice . Proćaskale sa prodavačicom i odlazile . Skupio bih hrabrosti i tražio teti prodavačici  ’’Mikijev Zabavnik’’  da prelistam . Kao veliki ( odrasli ) ljudi  kad uzmu dnevne novine , na brzinu ih pregledaju i vrate .
’’Sačekaj da prođe ova gužva ’’ rekla bi teta iz čarobne trafike ( koliko je samo igračaka bilo unutra! ) . Kad gužva prođe ostaje svega nekoliko minuta do očevog dolaska . Onda bi nas dvojica , ruku za ruku , odlazili kući . Na ručak kome se nisam radovao . Moj fah su bile krem-bananice i ostali slatkiši . Prodavačica je održala riječ – provukla je zabavnik kroz prozorče . Listam na brzinu . Ubrzo se pojavljuje treći autobus . Zahvaljujem teti .
Providna vrata šište , tri stepenice , njiz njih silazi nasmijani otac . Sivi sako, tamni kačket . Poskakujem , oba se radujemo . Idemo kući . Nešto čavrljam i zapitkujem , otac strpljivo odgovara .

                                         4

U rana zimska jutra , posle šest sati , ispred trafike su stajala tri autobusa . Unutrašnja svijetla upaljena , vrata otvorena . Radnici pristižu . Neko odmah ulazi , zauzima mjesto i trlja ruke. Neki ostaju ispred , puše i kašlju . Poneko razgovara . Ulična rasvjeta je škrta , veliki bijeli baloni škilje . Po tri na svakoj svjetiljci .
Često bih , kao najmlađi , išao u pekaru za hleb i kifle . Kifle su se čuvale za veliki odmor . Pekara je bila na centru . Ako ne poraniš – nema ’leba. Onda idi u ’’Vračar’’ , ali taj nije ukusan i mirisan kao ovaj sa centra . A već oko jedanaest – nisi mogao kupiti ni jedan .Pa vidi hoćeš li poraniti .
Pri povratku nije bilo ni radnika ni autobusa . A i razdanilo se . Zeleni šupljikavi ceger u desnoj ruci . Ili u lijevoj , kad ova zaboli . Doručak , spremi knjige pa u školu . Tako je to tada bilo . Zime hiljadu devetsto osamdeset i neke .

                                          5


Na tavanu naše zgrade bile su televizijske antene . Aluminijumske , više od mene . Vertikalana šipka pričvršćena za pod . Horizontalane cijevčice  od pola metra  od dna do vrha . Antena je bilo puno , čitava šuma . Kabal je od njih išao kroz ventilacioni tunel  i spuštao se do željenog stana kroz špajz pa u kuhinju . Za leđa televizoru . Neko ode na tavan , neko uđe u špajz . Treći podešivač ispred tv-a. ’’Reci mu – dobro je’’ . Ovaj iz špajza bi javljao onome gore :’’ DOBRO JEEE !’’ ili :’’ NEVALJAAA VRATI  NAZAAD!’’. Ova varijanta je bila i podnošljiva ali ona ’’ulazna’’ je bila nešto posebno . Umjesto u špajz , srednji podešivač izlazi na stepenice . Viče iz sveg glasa i u tom trenutku svi stanari znaju kakva je slika na tv-u .

Ove antena su bile višenamjenske . Ako imaš hrabrosti (Miku je nikad nije manjkalo) odeš na poslednji sprat . Troje vrata . Valjda niko ne gleda kroz ’’špijunku’’ . Inače bi bilo ’’ŠTA ĆEŠ  TO?!’’ Na plafonu otvor , drveni poklopac . Uz gvozdene ručke pa na tavan . A tamo – prizor iz filma . Ogroman prostor , polumrak , drvene grede i pomenuta šuma antene . Odabereš jednu , zgrabiš je lijevom rukom  a desnom krcc, polumetarska šipka je tu . Bježi nazad . Crni plastični čepovi sa krajeva se skinu i – imaš duvaljku ! Baš kakvu koriste tipovi iz džungle , namazani ratničkim bojama . Kuglica od sredine hleba i nišani . Duneš i – pljas nekog u glavu . Ne mora uvijek biti praćka . Imaš duvaljku – ratnik si strašni . Ako još nabaviš strelicu i umočiš u otrov , možeš udariti na lava . U slučaju da ovaj iskoči iz televizora . 

Нема коментара:

Постави коментар