четвртак, 19. новембар 2015.

                                 SJEĆANJA  JEDNOG  STARCA

Učestvovao sam u Drugom svijetskom ratu. Nosio čizme, pušku i kapu. I čuturicu za vodu u kojoj je bio sok od narandže. Pucao sam na neprijateljske avione i promašivao. Uvijek. Piloti su se odozgo cerili, rugali mi se. Kad bi odletjeli van puškometa, zamahali bi krilima. Ja sam žmireći gledao za njima i prijetio im kažiprstom desne ruke. 
Bilo je to uzbudljivo druženje. Mislim, između nas i njih. Svakog dana smo pucali jedni na druge, svak iz svog rova. Psovali smo ih, oni nam uzvraćali. Gađali ih ručnim bombama, pa oni nas. Ali smo se na neki način voljeli. Ipak smo tu bili jedni zbog drugih. Da smo bili kući, oni ne bi bili tu. Da su oni bili kući, mi bi radili nešto drugo. Tek , nismo se razdvajali nekoliko godina. 
 Nisam shvatao u čemu je caka , zašto sve ovo ovako uporno radimo, pa sam u toku jednog zatišja odlučio da napišem pismo tipu čija je ideja bila da ubijamo jedni druge i koji je pokrenuo čitavu stvar. Bješe jesenje popodne, sunce blago grijaše. Sjednem na neku dasku u rovu, stavim ranac na krilo a preko njega papir bijel. Odložim oružje pa potegnem olovku. Razumjećete , bilo je to davno. Sada imam sto deset godina pa mi pamćenje nije kao tada , kad bijah mladić. Ali sam suštinu zapamtio . Napisao sam odprilike ovo. 
 Zdravo Hiki ,
 Kako provodiš ove jesenje dane? Slušaju li te oni mangupi od oficira ili tjeraju po svom ? Nemoj da mi se nerviraš , ovi tvoji nas čašćavaju svaki dan , izgleda da sve dobro ide. Ne fali im olova i eksploziva , samo se ti opusti. Kako je Eva ? Jesi li je oženio ili još momkuješ ? Vraže jedan , znam da ponekad odeš u pivnicu pa zapjevaš s drugarima , uz kriglu - dvije. Ali neka, sve u svoje vrijeme. Nemoj da žuriš. Nego , nešto sam htio da te pitam . Pošto si ti osmislio i pokrenuo ovaj festival ubijanja , vjerovatno ćeš imati odgovor na pitanje koje slijedi. Do kad će trajati ? Nije da mi je dosadilo druženje sa tvojim momcima , ovako preko nišana , nego sam poželio da odem u svoj kraj na koji dan . A ovi moji što odlučuju kažu da ne može još , da se ti pitaš kad će se završiti ovaj vatreni festival. Znam ja , kažem im , da je Hiki glavni baja , ali ipak bih prošetao malo mojim gradom . Ako ga nisi srušio u međuvremenu . Nisi, ,je l da ? Moja zgrada je ona kod pošte , je li još krov na njoj ?  Ako bi našao vremena , a znam da ga imaš malo u ovoj gužvi , volio bih da mi odgovoriš . Tada bih mogao ponešto isplanirati . Pozdravi Evu pa piši kad mogneš . 
 Neznani(možda budući) junak
  Stavim pismo u koverat , adresiram i predam momku koji je bio zadužen za poštu . Vratim se oružju i pucanju na momke od preko preko puta. 
Danima sam čekao odgovor . Nikada mi nije stigao . Na kraju vatrenog druženja , kad je već bilo izvjesno da ćemo razdužiti opremu i otići kućama , saznam šta se tamo desilo i zašto mi Hiki nije odgovorio . Elem , baćuške se bijahu primakle Hikijevom stanu i držahu danonoćni ritam , takt dvočetvrtinski . Svirali su topovima a Hikiju se to nije sviđalo . Bivao je sve nervozniji kako ritmovani dani odmicahu . Kad je shvatio da se baćuškama njegov festival uopšte ne dopada i da žele da organizuju svoj , ubrzao je stvar . Rekao je Evi - oženiću te sada . Važi , reče Eva . Pozvaše matičara , ovaj ih na brzinu propita i reče đe da potoišu . Posle se izljubiše , poiše po čašu crnog i povukoše u svoje odaje . Najbliži su pričali i kleli se u džepni sat i službeni pištolj , da je Hiki izvadio oružje , uperio ga u Evino lice i rekao - ljubi Valtera mog kao mene ! I povukao okidač . Evi se snemože od metka pa brzo leže . Tada Hiki okrenu cijev prema svom licu i zagleda se u njen otvor .Učini mu se velika kao tunel . Povuče okidač i tom trenutku pade mrak...
 Mudre glave tvrde da je baš tada , kad je Hiki po drugi put cimnuo Valtera , festival vatre završen . Doduše , ja sam još neko vrijeme učestvovao u njemu ali kraj jeste brzo došao . Vratio sam se kući , a šta se posle dešavalo - teško da bi vam bilo zanimljivo . Ostajte mi zdravi .


Нема коментара:

Постави коментар