GRAD (Momčilu B.)

                                                 AKTIVNI   KNJIŽEVNIK

Jutros sam fino raspoložen. Otkako sam uđenuo noge u papuče  , osmjeh titra na mom divnom licu. Biće ovo dobar dan . Siguran sam . Napašću veliki grad i osvojiti ga !

Devet sati i petnaest minuta , hodam žustro prema zgradi koju sam sinoć ’’ snimio ’’ . To je jedna fina posleratna gospođa ( mislim zgrada ) sa sivom fasadom i velikim balkonima . Ima dva ulaza i osam spratova . Nije daleko od mog skromnog iznajmljenog stana . Samo pola sata mladićkog hoda . A ja hodam kao mladić , uprkos godinama . A ni njih nemam previše . Još mi kalendar nije rekao – četrdeset . Što se mene tiče , neka ne žuri .

Obuo sam crne cipele , namazao ih kremom . Nove farmerice i sako od somota , crni . Ispod njega košulja , skoro pa bijela . Kosu sam dobro nauljio i zalizao . Obrijan sam i veseo . Torba o desnom ramenu . Da sam je okačio o lijevo , klizala bi . Malo sam naheren na tu stranu , ali mi ne smeta . Takav sam od šesnaeste , kad naglo izrastoh do ove visine .

Pola sata brzo prođe u finom raspoloženju . Evo stare dame , zgrade . Dva ulaza , nezaključana . Spisak stanara je u prizemlju . Nisu svi upisani . Nema veze , idemo redom .

Stan broj jedan KALUĐEROVIĆI . Hrabro pritiskam starinsko zvonce . ZVRRRRR. Namještam svoj najljepši osmjeh na dugačko lice . K’o zapeta sam puška . Nekoliko mojih knjiga u torbi čekaju da zapuhnu istinom i mudrošću ljude iza ovih drvenih vrata , ko god oni bili .

Neko tabana sa druge strane , gunđa . Okreće ključ , škljocanje odjekuje ulazom . Tip u sivoj trenerci , pedesetak godina . Neobrijan,kosa neočešljana . Žmirka . Ljut je .

’’Dobar dan dragi gospodine ! ’’ počinjem proljećnog elana pun .

’’Ja sam Ambrozije Darmaš , književnik . Rado ću Vam , u Vašem domu , pročitati neku od svojih priča . Dozvolite da Vam uljepšam jutro ! Vremena su ovakva kakva su , jutra su često sumorna kao zimska predvečerja ,  ja sam tu da promjenim to ! Pozovite me u Vaš dvorac , i ovaj će Vam dan ostati u najljepšem sjećanju ! ’’ izbacim ja u jednom dahu . Tip u trenerci se još više smrači , pokaza mi žute zube i ljutito odgovori glasom načetim alkoholom

’’KAKAV DVORAC BITANGO , KAKVE PRIČE ?! ’OĆEŠ PARE , A ?! MENE SI NAŠAO , MARŠ ODAVDE ! KOLIKO VAS JEHOVINIH SVEDOKA BRE IMA ? GUBI SE DOK TI NISAM ISPRIČAO PRIČU KOJU NEĆEŠ ZABORAVITI ! ’’ . Tresak vrata odjeknu u mom srcu kao grmljavina ljetna , iznenadna . Hm, pomislih malo potom , narod fino kaže – prvi kučići se u vodu bacaju . Idemo na sledeći sprat.

SIMIĆI.  Fina kafena vrata od punog drveta . Možda hrastovog . DING  DONG . Malo sačekam . Šum sa druge strane . ’’Špijunka ’’ potamni . Ključ zaškljoca . Gospođa sa naočarima . Sijeda kosa , možda sedamdeset pet godina . Kućni mantil sa cvjetićima . Radoznao pogled .

’’Dobar dan ! Ja sam Ambrozije Darmaš , aktivni književnik ! Možda i niste čuli za mene , ali ako me pozovete da pređem prag Vašeg stana , čućete neke priče iz kojih prosto isijava život , i sve ono što ga čini onakvim kakav je ! ’’ . Gospođa me mirno sasluša , razmisli nekoliko trenutaka i pomjeri se u stranu .

’’Uđite mladiću , uđite .’’

’’Hvala Vam , draga gospođo ’’ rekoh ovoj dami , dugim korakom prelazeći prag . Neki prijatan miris u hodniku , debeo tepih . Izuh cipele .

U dnevnoj sobi namještaj star , ali očuvan , Vitrina sa čašama  i tanjirima , luster sa puno sijalica . Neki ukrasi okolo , vaze . Ne skidajući osmjeh sa lica  , potegnem iz torbe moju treću zbirku .

’’Draga gospođo , ja , znate , pišem . Ali to ne čuvam samo za sebe . Odlučio sam da svojom prozom , nekim finim ljudima , oplemenim makar jedan dan u životu . Evo , prst sudbine je uperen u Vas . Kao što vidite , ovu zbirku sam nazvao  DEBELO SAM ISKUSIO ŽIVOT . U njoj je istina i ništa drugo . Dozvolite da Vam pročitam priču DVA BRATA ’’ .

Gospođa je sjela sa druge strane malog stola , skupila ruke u krilo i ćutke me slušala . Na samoj ivici dvosjeda , pazi da ne zgužva plavkastu prostirku . Počeh .

’’Jagoš i Mirun su kosili livadu . Široki zamasi su jasno pokazivali da su u punoj snazi iako još nisu imali trideset. Jagoš je imao dvadeset devet , Mirun četiri manje . Sunce je pržilo malo jače nego što ima običaj sredinom juna ...’’

’’Hoćete kolač? Napravila sam predivne kolače od bundeve ’’ prekide me tihim ali odlučnim glasom.

’’Hvala gospođo , hoću . Znači ... sredinom juna . Dok su kosili nisu pričali . ..’’

’’A sok ? Domaći , od dunje ? ’’

’’Hvala , sa zadovoljstvom ’’ . Ustade i , tiho kao sjenka , nesta iza kuhinjskih vrata . Sačekah jedan minut . Vrati se sa srebrnim poslužavnikom . Kolač na tanjiriću , mala viljuška i čaša soka . Sve to spusti na sto ispred mene i ode na svoje mjesto . Ruke u krilo , nastavi da me gleda . Valjda i sluša .

’’ ... nisu pričali . Mada , znali su unaprijed kako bi im razgovor tekao. Jagoš , stariji , niži rastom i deblji , bio je ujedno i pametniji od visokog mršavog Miruna . Završio je školu u gradu , četiri godine van sela...’’

’’Nisam Vam se predstavila , ja sam Jorgovanka . Simić . Prezime ste vidjeli na vratima . ’’

’’Da , jesam , gospođo Jorgovanka . Imate neobično i lijepo ime . Hm , da...van sela , dok je Mirun u gradu bio svega četiri puta . Četvorogodišnji jaz između dva brata  bio je nepremostiv . Jagoš je sebe smatrao izuzetno pametnim , brata prilično neukim . To i nije ...’’

’’Probajte kolač , svideće Vam se , sigurno . ’’

’’Hoću , evo’’ . Odložim knjigu pored sebe i uzmem tanjir . Nije mi se baš jelo ali sam htio udovoljiti domaćici . Najzad jedan slušalac . A možda i čitalac . Pojedem kolač , popijem sok . I  jedan i drugi su imali opor ukus .Kao da su napravljeni davno , davno...

’’Izvanredno pravite slatko , gospođo Jorgovanka ! Prijatno sam iznenađen . Nego , da nastavim . Hm, da . To i nije bilo daleko od istine . Mirun je gledao u Jagoša kao u vrh planine koji se ne može osvojiti . Često mu se divio , skoro svakog dana . Pokušavao je , vrlo rijetko , reći nešto pametno . Kao jagoš . Ljudi bi mu odmah rekli – nemoj , nemoj . Ne možeš ti to ...’’

’’A da Vi , mladiću ,znate kako je moj Đole bio dobar i miran čovek . Melem jedan . ’’

’’Molim ? ’’

’’Đorđe Simić , moj pokojni muž . Neiščeka ni devedesetu . Penzionisan je u činu pukovnika . Velika nepravda . Trebao je biti general . To ga je godinama grizlo . Ja sam ga tešila – Đole , pusti to . Uživajmo nas dvoje . Sad kad su deca otišla svojim putem , opet smo sami . Pogledao bi me svojim predivnim kafenim očima , nasmejao se i zagrlio . Ali ga je to i dalje mučilo . Mada mi nikada nije pričao o službi . ’’

’’ Tako Vam to biva , gospođo . Da ja nastavim ? ’’

’’Nastavite , nastavite . ’’

’’Elem ... ne možeš ti to , nemaš dovoljno pameti i škole . Jagoš će reći , ti nemoj . I onda bi se Mirun povukao u svoju neukost ... ’’

’’A deca , njima je Beograd bio mali . Odoše u beli svet . Irena u Beč , Marko u Stokholm . Pišu , telefoniraju . Dođu leti na nekoliko dana , budu malo sa mnom pa na more . A otuda opet u svet . I onda ja opet čekam sledeći avgust . Između ovih zidova . Odem ponekad do groblja . Popričam sa Đorđem . Izjadam mu se . Pa ga podsetim na lepa davna vremena ... ’’

’’Pa eto , tako to biva u životu . Šta ćete sad . Književnost je uvijek tu . Naročito aktivna . Da nastavim ? ’’

G-đa Jorgovanka ne odgovori , ustade , priđe prozoru . Zagleda se kroz zavjesu .

’’Sedamdesete , petog jula , odemo na letovanje u Dubrovnik . Smestimo se u lep , veliki hotel . Odmah pored plaže . Deca mala , Đorđe i ja mladi , lepi , ceo svet naš . Osoblje je ispunjavalo svaku našu želju . Ponekad , kao da su nam čitali misli . Tih petnaest dana nikada neću zaboraviti . Druge noći zazvoni telefon u sobi . Zovu Đoleta iz komande . On im nešto šifrovano reče i spusti slušalicu . S njim nisu mogli tek tako . Zato i nije dogurao do generala .  A možda je i bolje tako . Dođoše devedesete , poče rat . Đole ko zna gde , retko se javlja , ovde demonstracije ... mislila sam da ću poludeti...’’

Nečujno sam zatvorio vrata . Iskrao sam se iz stana kao provalnik . Hm hm . Nije sve uvijek onako kao što izgleda .

Da pokušam na sledećem spratu .

PANTELEJ   ALIMPIJEVIĆ

Penizionisani mašinbravar

Na ova ću pokucati , nek zvonce odmara . KUC  - KUC . Vrlo brzo nešto tresnu tamo . Kao kad promaja zatvori prozor . Pa kašalj  u hodniku . Muški , glasan . Kvaka naglo dolje . Proćelav tip , srednje visine , šezdeset i koja . Kafeno odijelo za svaki dan . Izbeči se u mene ali ga preduhitrih .

’’Dobar dan , dragi gospodine ! Pred Vama je neko ko je aktivan u književnosti ! Ko to može biti ? Pa  AKTIVNI  KNJIŽEVNIK  !! Niko drugi ! Ako ste raspoloženi , iz ove torbe će Vas zapljusnuti  iskustvo nekog ko širom otvorenih očiju  gleda u život ! Rijetko trepće , sve vidi ! ’’

’’Šta bre gledaš , šta bre vidiš ?!’’

’’Život , poštovani gospodine , život ! I nništa mi ne promiče . Hvatam ga , spuštam  na papir i ne uljepšavam . Nema toga kod mene ! ’’

’’Jesu te deca poslala ? ’’

’’Molim ?’’

’’Šalju te moja deca , misliš da ne znam ? Mislite – Pantelej poludeo , lako ćemo s njim . U dom za stare pa stan na doboš ! Šalju te da me nagovoriš , a ? Je li ? Koliko su ti obećali ? Koliki procenat ? ’’

’’Ali gospodine , ja pišem , znate , i stvarno ni ne znam Vašu đecu ... ’’

’’Pišeš , a ? A šta to pišeš ? Da nisi neki doktor da mi napišeš kako sam lud pa mi uzmete stan ? ’’

’’Ne ne , ja pišem o životu , o ljudima ...’’

’’Pa šta ’oćeš od mene ? ’’

’’Htio sam Vam pročitati neku od mojih priča , uljepšati Vam dan...’’

’’Da mi ulepšaš dan ? ’’

’’Pa da , ako sta raspoloženi ...’’

’’Aha , sad ću ja tebi reći za šta sam raspoložen , ček ček ’’. Nešto dohvati iza vrata , neki gvozdeni predmet .

’’Jesi nekad video ovoliki francuski ključ , od pola metra ? ’’

’’A , ne...’’

’’E pa sad ćeš da ga vidiš ’’ zamahnu tom gvožđurijom prema meni...

 Mi , aktivni pisci , znamo kad je dosta . I kad na strašnom mjestu ne treba postojati , već promjeniti položaj . Shvatio sam da je vrijeme za TO baš sada . Hitro kao jelen , sjurih se niz stepenice . Osmjeh koji mi je maločas krasio lice , sada nije bio tu . Vrlo brzo stigoh do ulaznih vrara , pa na ulicu . Urlanje i psovke ostaše u zgradi .

Prelazio sam isti put od jutros , samo u suprotnom smjeru . Isti hitri korak , iste cipele i frizura . Raspoložennje malo   izmjenjeno . Nešto nisam dobro naštimovao. Možda vrijeme .  Možda ljudi više vole pripovjedi posle ručka ili prije dnevnika . Ili da sam počeo od drugog ulaza a ne prvog . Ili da promjenim nastup ? Da izostavim osmjeh , pa im se obratim nobelovski ozbiljno ?

Vidjeću .

A možda je i zgrada bila pogrešna .