LOVAČKA PRIČA
                       



Zovem se Stevo Đevrek .Živim u Nikšiću , u ulici Njegoševoj, br 4 . Lovac sam od svoje druge godine . U lov me je prvi put poveo đed Gligor . Dao mi je italijanski konjički karabin , kratku pušku , taman za moje ruke, tadašnje . Tog dana nije bilo ulova . Mraz je bio jak , divljač se uspavala . Uzalud su psi urlali i ciktali , psovali na pasjem jeziku . Vratismo se kući spuštenog nosa .



Kad sam imao 3,8 godina ( tri godine i osam mjeseci ) ulovio sam divljeg krmka . Bio je težak osamdeset pet kilograma i zadihan kad sam ga pogodio . Kako pade na zemljicu crnu , zavikah koliko iđe mogu - ĐEDEEE !! EVO KRMETINE ZA NOVU GODINUUU !! Đed se sjuri sa Džodžove glavice  , pritrča krmku koji se počeo hladiti , pa ga izatrke udari nogom u stomak . Imao je duboke željezarske cipele , tzv. '' bakandže '' . U špicu su imale gvožđe . Sreća krmkova što nije bio živ , sigurno bi povratio . Reče đed krmku - NEĆAŠ TI MOGA STEVICU SJEKIRAT' ! I još ga jednom udari . Meso tog kuždravog divljaka smo jeli sve do kraja februara .



Sa 4,2 godina ( četiri godine i dva mjeseca ) počeh piti nikšićko pivo i vinjak . Najprije mi ta kombinacija ( čaša piva - čašica vinjaka ) nije godila , ali posle sedam dana nisam mogao zamisliti prije podne bez pet pića . Pet kombinacija . Nisam htio da prenaglim , pa sam čitavu gajbu piva i bocu vinjaka sam '' otresao '' tek u petoj godini . Možda malo kasno , ali nisam mogao prije .



Elem , sa 6,00 ( šest ) godina bio sam prvi lovac u Nikšiću . Kundak mog karabina ( sada je to već bio ''VINČESTER '' ) je bio izrezbaren . Preko dvadeset recki . Jedna recka - jedna životinjka . Divlja . Postao sam strah i trepet . I u šumi i u lovačkom .  Ture pića su do stola stizale prije mene . Ovjerenu člansku kartu mi je donosio kući lično predsjednik . Takav sam bio tada .



A ovo što ću vam sada ispričati , dogodilo se kad sam imao 8,00 ( osam ) godina .



U šumi - sam . Vinčester u desnici , u torbi oko petsto metaka . Tog jutra sam bio ljut na svojih sedamdeset pet lovačkih kerova , pa sam ih za kaznu ostavio da reže i laju po dvorištu .

Hodam hrastovom šumom . Kraj novembra , lišće pod nogama , oblačno je . Inače , kad se prikradam , tiši sam od sjenke . Pogled mi oštar , a vid - na dva kilometra vidim komarca . A čujem još bolje ! Na vrhu Budoša kad sam - čujem vuka kad uzdahne na sred Sjenokosa . Hodam tako , tiši od same tišine . Naiđem na oboreno stablo , pa pomislim - zašto ne sjesti ?  Sjednem , pušku u krilo . Kad sam u šumi , potpuno sam smiren . Poput grčkog filozofa . Konobarice sa Dukla me ne bi poznale . Tamo sam galamdžija i meraklija , a ođe - ime mi je MIR . Ćutim tako , ćuti karabin , meci u torbi se živi ne čuju . Prolaze minuti , vječnost je neuhvatljiva , planeta Zemlja je samo relativno mirna , prošlost i budućnost su možda jedno , Njegoš je volio samštinu... MEĐED !!! Na osamdeset metara ! Naravno , osjetio sam da je tu prije nego što sam ga vidio . Kako ? Tako . Usmjerim pogled na jugo-istok i čekam . Čekam . Čekam . Čekam . Evo ga... crn , krupan , dvjesta jedanaest kila . Hoda lagano , njuška ispred sebe i štuca . Miriše opalo lišće . Moj trag neće namirisati . Otkud medo u ovo doba godine ? Ili mu je dosadilo u jazbini , ili mu je nešto prifalilo . Tek , neće dugo brinuti brige ovozemaljske ... Prišao mi je na četrnaest metara . Još Ne zna ko ga gleda . Preko nišana .  Sedam metara... hladan sam , karabin je siguran ... medo stade , podiže pogled i ... gledamo se . Prst na obaraču treperi ... Gledam ga u oči , medo ne obara pogled . Spusti glavu i nastavi da njuška . Je li ovaj lud ili ćorav ?! Nakašljem se . Ništa on , kao da nisam tu . Još me jednom pogleda i leže . Na sedam metara od mene i karabina ??!! Nešto ođe nije u redu . Stiskam pušku izube ( ZVJEROVI ME SE NE BOJE ! ) i procijedim - ŠTA JE TEBI ? Mrki me pogleda treći put i reče - mmgrrhmrr . I spusti glavurdu na prednje šape . I kao da mi se smješka . Trepće . Diše kroz nos . Djeluje opušteno . MEDO , kažem mu , NE RADI MI OVO ! DO SAD JE TREBALO DA JE SAMO JEDAN OD NAS ŽIV , A TI MI SE TU SMIJEŠ ! NAPADNI ME ! KRENI DA BJEŽIŠ ! ISPRAVI SE NA ZADNJE NOGE , ZAPRIJETI MI ! UČINI NEŠTO ! Umjesto da me posluša , mele se izvrne na leđa i počne se kikotati . Mislim , na medveđi način . Njega je moja muka zbavljala ! Očajan , spustim pušku , prislonim je uz deblo . Dešava li se ovo meni ? Sreća što mi lovci pričamo istinu i samo istinu , naročito ja , inače mi ne bi vjerovali kad budem pričao o ovome u lovačkom i u onoj kafani na Duklu , u kojoj se opijam radnim danima . Pogledam mrkog  - izvalio se šaljivdžija , nešto mrmlja , skiči , gleda me , i kao da mi se ruga . Izvadim iz džepa paklicu '' lovćena '' i šibice ( propušio sam u petoj godini ) . Zapalim jedan i priđem mu . Stojim iznad njega , izbacam gorke dimove . A ŠTO SI TAKAV ?! A ovaj se češka po glavi i pokazuje mi zube . Drugom šapom kao da mi daje znak da priđem . E ođe je neko lud ! Sagnem se , prinesem uvo . A on me poliže po licu !!! Odskočim , bacim cigar , zgrabim pušku i , sjevajući očima , viknem - OVO NIJE U REDU !! TI SI NEOZBILJAN I NEODGOVORAN !! UMJESTO DA RATUJEMO , TI SE PONAŠAŠ KAO ONI ŠTO STALNO TRAŽE MIR !! STRAŠNO ! ODOH SAD IZ OVE ŠUME ! I odem . Bio sam bjesan . U tom raspoloženju dočekam sledeći vikend .

Tada sam ulovio pet vukova . I malo se smirio . Četiri sam oborio lako , peti je bio pametniji . Sačekao je da nanišanim  pa naglo legao . Zrno je prolećelo iznad njega . Krenu da bježi . Ali se ni ja nisam dao . Potrčah za njim , preskočih ovu četvoricu ulovljenih , i nemajući kad napuniti karabin , zafitiljah pušku na petog . Naravno da ga nisam promašio . To me je malo povratilo . Pet vukova za jedan dan - moj prosjek . Tako već može . Onog međeda šaljivdžiju ću pokušati zaboraviti . Ipak sam ja surov i nemilosrdan lovac . Broj jedan u Nikšiću .

Tako mora biti .

Eto, mislim da vam je drago što ste me upoznali kroz ovu priču . Ovakav sam bio sa osam godina . A šta mislite kakav sam sad , sa trideset više ?

Bolje da vam ne pričam . Naročito ne sad pred spavanje .


Laku noć.

Коментари

Популарни постови са овог блога

GRAD (Momčilu B.)

Noć kraj jezera

O GLIGORU SVE NAJBOLJE