LOVAČKA PRIČA
Zovem se Stevo Đevrek .Živim u
Nikšiću , u ulici Njegoševoj, br 4 . Lovac sam od svoje druge godine . U lov me
je prvi put poveo đed Gligor . Dao mi je italijanski konjički karabin , kratku
pušku , taman za moje ruke, tadašnje . Tog dana nije bilo ulova . Mraz je bio
jak , divljač se uspavala . Uzalud su psi urlali i ciktali , psovali na pasjem
jeziku . Vratismo se kući spuštenog nosa .
Kad sam imao 3,8 godina ( tri
godine i osam mjeseci ) ulovio sam divljeg krmka . Bio je težak osamdeset pet
kilograma i zadihan kad sam ga pogodio . Kako pade na zemljicu crnu , zavikah
koliko iđe mogu - ĐEDEEE !! EVO KRMETINE ZA NOVU GODINUUU !! Đed se sjuri sa
Džodžove glavice , pritrča krmku koji se
počeo hladiti , pa ga izatrke udari nogom u stomak . Imao je duboke željezarske
cipele , tzv. '' bakandže '' . U špicu su imale gvožđe . Sreća krmkova što nije
bio živ , sigurno bi povratio . Reče đed krmku - NEĆAŠ TI MOGA STEVICU
SJEKIRAT' ! I još ga jednom udari . Meso tog kuždravog divljaka smo jeli sve do
kraja februara .
Sa 4,2 godina ( četiri godine i
dva mjeseca ) počeh piti nikšićko pivo i vinjak . Najprije mi ta kombinacija (
čaša piva - čašica vinjaka ) nije godila , ali posle sedam dana nisam mogao
zamisliti prije podne bez pet pića . Pet kombinacija . Nisam htio da prenaglim
, pa sam čitavu gajbu piva i bocu vinjaka sam '' otresao '' tek u petoj godini
. Možda malo kasno , ali nisam mogao prije .
Elem , sa 6,00 ( šest ) godina
bio sam prvi lovac u Nikšiću . Kundak mog karabina ( sada je to već bio
''VINČESTER '' ) je bio izrezbaren . Preko dvadeset recki . Jedna recka - jedna
životinjka . Divlja . Postao sam strah i trepet . I u šumi i u lovačkom . Ture pića su do stola stizale prije mene .
Ovjerenu člansku kartu mi je donosio kući lično predsjednik . Takav sam bio
tada .
A ovo što ću vam sada ispričati ,
dogodilo se kad sam imao 8,00 ( osam ) godina .
U šumi - sam . Vinčester u
desnici , u torbi oko petsto metaka . Tog jutra sam bio ljut na svojih
sedamdeset pet lovačkih kerova , pa sam ih za kaznu ostavio da reže i laju po
dvorištu .
Hodam hrastovom šumom . Kraj
novembra , lišće pod nogama , oblačno je . Inače , kad se prikradam , tiši sam
od sjenke . Pogled mi oštar , a vid - na dva kilometra vidim komarca . A čujem
još bolje ! Na vrhu Budoša kad sam - čujem vuka kad uzdahne na sred Sjenokosa .
Hodam tako , tiši od same tišine . Naiđem na oboreno stablo , pa pomislim -
zašto ne sjesti ? Sjednem , pušku u
krilo . Kad sam u šumi , potpuno sam smiren . Poput grčkog filozofa . Konobarice
sa Dukla me ne bi poznale . Tamo sam galamdžija i meraklija , a ođe - ime mi je
MIR . Ćutim tako , ćuti karabin , meci u torbi se živi ne čuju . Prolaze minuti
, vječnost je neuhvatljiva , planeta Zemlja je samo relativno mirna , prošlost
i budućnost su možda jedno , Njegoš je volio samštinu... MEĐED !!! Na osamdeset
metara ! Naravno , osjetio sam da je tu prije nego što sam ga vidio . Kako ?
Tako . Usmjerim pogled na jugo-istok i čekam . Čekam . Čekam . Čekam . Evo
ga... crn , krupan , dvjesta jedanaest kila . Hoda lagano , njuška ispred sebe
i štuca . Miriše opalo lišće . Moj trag neće namirisati . Otkud medo u ovo doba
godine ? Ili mu je dosadilo u jazbini , ili mu je nešto prifalilo . Tek , neće
dugo brinuti brige ovozemaljske ... Prišao mi je na četrnaest metara . Još Ne
zna ko ga gleda . Preko nišana . Sedam
metara... hladan sam , karabin je siguran ... medo stade , podiže pogled i ...
gledamo se . Prst na obaraču treperi ... Gledam ga u oči , medo ne obara pogled
. Spusti glavu i nastavi da njuška . Je li ovaj lud ili ćorav ?! Nakašljem se .
Ništa on , kao da nisam tu . Još me jednom pogleda i leže . Na sedam metara od
mene i karabina ??!! Nešto ođe nije u redu . Stiskam pušku izube ( ZVJEROVI ME
SE NE BOJE ! ) i procijedim - ŠTA JE TEBI ? Mrki me pogleda treći put i reče -
mmgrrhmrr . I spusti glavurdu na prednje šape . I kao da mi se smješka . Trepće
. Diše kroz nos . Djeluje opušteno . MEDO , kažem mu , NE RADI MI OVO ! DO SAD
JE TREBALO DA JE SAMO JEDAN OD NAS ŽIV , A TI MI SE TU SMIJEŠ ! NAPADNI ME !
KRENI DA BJEŽIŠ ! ISPRAVI SE NA ZADNJE NOGE , ZAPRIJETI MI ! UČINI NEŠTO !
Umjesto da me posluša , mele se izvrne na leđa i počne se kikotati . Mislim ,
na medveđi način . Njega je moja muka zbavljala ! Očajan , spustim pušku ,
prislonim je uz deblo . Dešava li se ovo meni ? Sreća što mi lovci pričamo
istinu i samo istinu , naročito ja , inače mi ne bi vjerovali kad budem pričao
o ovome u lovačkom i u onoj kafani na Duklu , u kojoj se opijam radnim danima .
Pogledam mrkog - izvalio se šaljivdžija
, nešto mrmlja , skiči , gleda me , i kao da mi se ruga . Izvadim iz džepa
paklicu '' lovćena '' i šibice ( propušio sam u petoj godini ) . Zapalim jedan
i priđem mu . Stojim iznad njega , izbacam gorke dimove . A ŠTO SI TAKAV ?! A
ovaj se češka po glavi i pokazuje mi zube . Drugom šapom kao da mi daje znak da
priđem . E ođe je neko lud ! Sagnem se , prinesem uvo . A on me poliže po licu
!!! Odskočim , bacim cigar , zgrabim pušku i , sjevajući očima , viknem - OVO
NIJE U REDU !! TI SI NEOZBILJAN I NEODGOVORAN !! UMJESTO DA RATUJEMO , TI SE
PONAŠAŠ KAO ONI ŠTO STALNO TRAŽE MIR !! STRAŠNO ! ODOH SAD IZ OVE ŠUME ! I odem
. Bio sam bjesan . U tom raspoloženju dočekam sledeći vikend .
Tada sam ulovio pet vukova . I
malo se smirio . Četiri sam oborio lako , peti je bio pametniji . Sačekao je da
nanišanim pa naglo legao . Zrno je
prolećelo iznad njega . Krenu da bježi . Ali se ni ja nisam dao . Potrčah za
njim , preskočih ovu četvoricu ulovljenih , i nemajući kad napuniti karabin ,
zafitiljah pušku na petog . Naravno da ga nisam promašio . To me je malo
povratilo . Pet vukova za jedan dan - moj prosjek . Tako već može . Onog međeda
šaljivdžiju ću pokušati zaboraviti . Ipak sam ja surov i nemilosrdan lovac .
Broj jedan u Nikšiću .
Tako mora biti .
Eto, mislim da vam je drago što
ste me upoznali kroz ovu priču . Ovakav sam bio sa osam godina . A šta mislite
kakav sam sad , sa trideset više ?
Bolje da vam ne pričam . Naročito
ne sad pred spavanje .
Laku noć.
Коментари
Постави коментар