JESMO LI ZAJEDNO

 

Tada već bijasmo izašli iz mladosti, ali nam je bazanje gradom još uvijek priličilo. 

Razdragani četrdesetogodišnjaci sa pođekojim sijedom u kosi.

Ozbiljni hasbendi i još ozbiljniji faderi.

Mili i ja lunjamo gradom.

Koji se zove Nikšić.

Obučeni smo lagano, septembar gostuje, prvi mjesec u godini.

Školskoj.

Odavno su školski dani iza mene. Što se za Milija ne može reći. Sada u tom hramu znanja zarađuje platu učeći djecu vremenu i prostoru.

A meni je zgubidanisanje ostala omiljena disciplina.

Elem, dogovarajući zajedničko gaženje nikšićkih ulica, kumara predloži da odemo do banke. Da nešto tamo oposli. Prihvaćeno bi.

Šta živo čeljade, građanski orijentisano može raditi u banci? Nešto kao:

- Ja bih, znate, da mi nešto novca date.

- Aha, ali to se vratit' mora.

- Znam, zbog brige o povratu pojavi mi se ova bora.

- Garant neki, da l' imate?

- Ha, jemac mi je plata, pa vi to znate!

Sa Milijem se družim od srednje mladosti. Imamo družačkoga staža nekoliko decenija. Posle se družba prelila u kumstvo. 

Banka je u prizemlju jedne zgrade. Eh, jedne zgrade. U Nikšiću svaka zgrada ima svoje ime. Ovoj je nejm Inđija. 

Uđemo, dakle, nas dvojica odlučno. 

Dobar dan, kaže Mili, treba mi gospođa ta i ta.

Dobar dan, izvolite sjesti tu, odmah ću je pozvati.

Zauzmemo kanabe pored zida i otpočnemo ozbiljno ćutanje. Ubrzo stiže gospoja ta. Pogleda nas obojicu, Milija malo zainteresovanije.

Izvolite, pokaza rukom i zauze svoju stranu stola.

Kumara sjeda i pretvara se u ozbiljnost i poslovnost.

Ja sam ravnodušan i spreman  za dvadeset minuta čekanja. Kad se uključim na mod čekaj, potpuno sam miran. Kao tiha jesenja noć. Moje misli su kao noćni lahor, talasaju se nečujno, jedna drugoj ne smetaju. Grade svoju sliku koja će se raspršiti kad se vratima na active...

Jeste li vas dvojica zajedno?

Ne. Mislim, skupa smo ali nismo zajedno. To danas treba razgraničiti.

Aha, svakako...znači, rata bi bila x€ kada pokrijemo prethodni dug... moći ćete podići xxx€... imate li neku nekretninu koja je uknjižena na vas?

Ne.

Mislim, bilo šta što bi moglo...?

Samo porodičnu grobnicu, ako se to računa.

Aa... ne, naravno...

Prošlo je manje od dvadeset minuta kad smo zatvorili staklena vrata za sobom.

Udahnuli nikšićki vazduh koji ima svoj miris u svakom godišnjem dobu. Radnim i neradnim danima. I ispred banke i u školskom dvorištu.

Mili je zadovoljno ugurao papire u torbu, konstatovao da je neobrijan i bazanje se nastavilo.

Krenuli smo prema centru uz neusiljen razgovor na temu - razno.

Ostajte mi zdravo, podižite kredit samo kad morate i pijte sok od narandže.

Vaš

Tozo