TELEFONSKI POZIV
Svake treće noći
sam tu. Zapravo, svakog trećeg dana jer moja smjena traje dvadeset četiri sata.
Onda pojašem moje staro biciklo koje me škripući odveze kući u Ozrinićima. Kad
stignem, idem odmah u krevet. Spavam do jedan, duže ne mogu. Ne znam zašto.
Jednostavno se probudim.
Novu 1983. Sam
dočekao za starim stolom čitajući ''ilustorvanu'' i povremeno buljeći u
telefon. Zimi je ova naprava rijetko zvonila. Ponekad neka usamljena baba
pozove i kaže da se negdje u komšiluku osjeća dim. A zapravo želi da progovori
s nekim. Učinim joj za volju i malo popričamo.
Ponekad neki
klinac pokuša da jedinicu digne ne noge. Uzalud. Malo mu podviknem i klinjo
odustane.
A ponekad je meni
toliko dosadno da poželim da nasumice okrenem broj i popričam s nekim. Ovi moji iz smjene
posle jedanaest zaspu, ja ćutim za stolom. A noć duga, nema joj kraja...
Zapravo, to sam
i uradio prošli put. Mislim, okrenuo sam broj 31 716, negdje iza ponoći. I
desilo se nešto interesantno. Pomalo čudno.
Telefon sa druge
strane je zazvonio. Posle trećeg zvonjenja, neko je podigao slušalicu. Bez
oklijevanja muški promukli glas je rekao:''Pogriješili ste broj'' i prekinuo
vezu. Začuo se ujednačeni signal i pucketanje u slušalici. Vratio sam je u
ležište. Ko se ovako javlja? Otkud zna da sam pogriješio, možda sam baš njega
tražio?
Razmišljao sam o
tome neko vrijeme. Onda sam zadrijemao u stolici. Tako do tri. Posle sam
uključio rešo i skuvao sebi kavu. U susjednoj sobi njih petorica su mirno
spavali, dvojica su hrkali. Slušajući njihovo testerisanje, otpih prvi gutljaj
i zapalih cigar.
Sledeće noći
htejdoh ispričati kolegama o tipu koji se javlja riječima ''pogriješili ste''
ali odustah. I večeras ću ga pozvati. Kad oni zaspu. Ne znam zašto ali nemam
mira dok ne saznam ko je.
Petnaest minuta
posle ponoći okrenem 31 716. Posle pucketanja, začu se signal. Tri puta.
Slušalica je podignuta.
-
Pogriješili ste broj...
-
Sačekajte, molim vas!
Kako znate da sam pogriješio? Otkud znate da ne tražim baš vas? Moj prigušeni
usklik ga nije zbunio.
-
Mene niko ne zove.
Sad sam ja bio
taj koji je zbunjen. Ozbiljan glas, ne šali se.
-
Kako to mislite da vas
niko ne zove? Mislim, ovaj, ne zamjerite što sam radoznao, ali, malo mi je to
čudno, znate.
-
Laku noć – reče i
spusti slušalicu. Spustih i ja, gledajući u crni aparat. Hm, interesantan neki
čova, nije ga čak ni zanimalo ko sam. Izvadim jednu i zapalim. ''Niška Drina''
zadimi, otpuhnem prema požutjeloj tavanici. Niko ga ne zove. A porodica,
prijatelji?
Valjda ima
nekog? Ili možda nema? Ukjučih radio. Noćni program radio Beograda. Skala
svijetli, u susjednoj prostoriji ona dvojica hrču. Telefon ćuti. Ustajem i
sipam vodu u mali bakarni ibrik.
Jedva sam
sačekao da odu na počinak, nisam čak prihvatao ni naše uobičajene šale kojima
smo kratili vrijeme. Po nepisanom pravilu u pola dvanasest sam ostao sam u sobi
za dežurnog. Sijalica od sto vati je prosipala svoju žutu svijetlost sa
plafona, veliki radio marke PLANICA je ćutao na stolu, telefon takođe. Čekao
sam da mine ponoć, da njih petorica utvrde pa da pozovem onog čudnog čovu. Kavu
ću skuvati ranije.
Petnaest minuta
posle ponoći. Okrećem isti broj po treći put. Kao i obično, prvo pucketanje pa
signal. Posle trećeg, isti promukli glas.
-
Molim? – ha, pomislih,
ovog puta nije rekao da sam pogriješio.
-
Dobro veče, ovdje
Milomir Tabaš. Ja sam vas zvao proteklih noći, znate. Možda vam je sve ovo malo
čudno, htio sam da porazgovaramo – ništa nije odgovorio. Nisam znao šta
Dalje da mu
kažem. Posle nekoliko sekundi je progovorio.
-
O čemu želiš da
pričamo?
-
Zapravo nisam siguran,
bilo mi je čudno što se onako javljaš – pređoh i ja na ''ti''.
-
Niko me ne zove, i kad
telefon zazvoni znam da je greška. Nema tu nikakve tajne.
-
Ali kako, zar nematš
nekog ko bi pričao sa tobom?
-
Imao sam. Žena je
umrla, djeca su odavno u inostranstvu, ne trebam im, ne zovu me. Prijatelje
nikada nisam imao. Zanima li te još nešto?
-
Ne...da, ovaj, ja sam
dežurni u vatrogasnoj, bilo mi je dosadno pa sam nasumice one noći okrenuo tvoj
broj. I eto tako...
-
A zar ti nemaš nekog s
kim bi pričao?
-
Tja, imam, valjda.
Mada, i ja živim sam, znaš. Poznajem ljude sa posla, s njima pričam kad radim.
Nemam djevojku. Ne izlazim nigdje. Jedinac sam, roditelji su umrli kad sam imao
dvadeset. Sada imam trideset pet.
Ovo je
jednostavno izašlo iz mene. Povjeravao sam se strancu preko telefona. Njegov
glas kao da je omekšao.
-
Ja sam Dragoš
Mrkajlović. Bio sam profesor fizičkog vaspitanja, sada sam penzioner. Prvog
marta ću napuniti sedamdeset pet.
-
Gdje živiš? Moja kuća
je u Ozrinićima.
-
U ulici 29.novembar.
Zgrada broj jedanaest. Četvrti ulaz, poslednji sprat.
-
Dobro, Dragoše. Neću ti
više dosađivati. Mogu li te pozvati u četvrtak, tad sam ponovo dežurni?
-
Slobodno zovi. Ne
dosađuješ mi. Odavno nisam pričao s nekim.
-
Dobro, laku noć sada.
-
Laku noć.
Zima je bila
jugova, kako bi rekao naš narod. Malo snijega je palo sredinom februara, kiša
ga je brzo rastopila. Živio sam svoj momački život, bez uzbuđenja, bez
zanimljivih dešavanja. Sa Dragošem sam razgovarao svake noći kad sam radio, po pola sata.
Ispričao mi je puno stvari iz svog usamljničkog života. Bio je ratno siroče,
potucao se po domovima za nezbrinutu djecu širom Jugoslavije. Skrasio se u
Nikšiću, završio školu. Kad se zaposlio, formirao je porodicu.
Ja njemu nisam
imao ispričati puno. Samujem petnaest godina. Jedino dešavanje je kad odem
na posao. A i tamo je zimi monotono.
Ovako kržljav i krhkog zdravlja, ni vojsku nisam služio.
Rekao je da
prvog puni sedamdeset pet. Odlučio sam da ga iznenadim. Svratio sam u Vračar,
kupio ''konjak zvečevo''. Kasirka je bocu umotala u bjelkasti papir.
Našao sam
zgradu. Nema balkone. Ispred je nekoliko lokvi, sinoć je padalo. Četvrti ulaz.
Na svakom spratu troje vrata. Idem polako stepenicama do kraja. Evo ga,
poslednji. Malo sam zadihan. Sačekam nekoliko trenutaka. Na vratima sa desne
strane plakat. Posmrtni. Fotografija starijeg gospodina. Ozbiljno lice,
naočari. Pročitam – DRAGOŠ MRKAJLOVIĆ. Ožalošćeni sin Velizar i ćerka Olga.
Vijenci se ne prilažu...
Коментари
Постави коментар