петак, 20. новембар 2015.

TELEFONSKI POZIV

                                                    



Svake treće noći sam tu. Zapravo, svakog trećeg dana jer moja smjena traje dvadeset četiri sata. Onda pojašem moje staro biciklo koje me škripući odveze kući u Ozrinićima. Kad stignem, idem odmah u krevet. Spavam do jedan, duže ne mogu. Ne znam zašto. Jednostavno se probudim.
Novu 1983. Sam dočekao za starim stolom čitajući ''ilustorvanu'' i povremeno buljeći u telefon. Zimi je ova naprava rijetko zvonila. Ponekad neka usamljena baba pozove i kaže da se negdje u komšiluku osjeća dim. A zapravo želi da progovori s nekim. Učinim joj za volju i malo popričamo.
Ponekad neki klinac pokuša da jedinicu digne ne noge. Uzalud. Malo mu podviknem i klinjo odustane.
A ponekad je meni toliko dosadno da poželim da nasumice okrenem  broj i popričam s nekim. Ovi moji iz smjene posle jedanaest zaspu, ja ćutim za stolom. A noć duga, nema joj kraja...
Zapravo, to sam i uradio prošli put. Mislim, okrenuo sam broj 31 716, negdje iza ponoći. I desilo se nešto interesantno. Pomalo čudno.
Telefon sa druge strane je zazvonio. Posle trećeg zvonjenja, neko je podigao slušalicu. Bez oklijevanja muški promukli glas je rekao:''Pogriješili ste broj'' i prekinuo vezu. Začuo se ujednačeni signal i pucketanje u slušalici. Vratio sam je u ležište. Ko se ovako javlja? Otkud zna da sam pogriješio, možda sam baš njega tražio?
Razmišljao sam o tome neko vrijeme. Onda sam zadrijemao u stolici. Tako do tri. Posle sam uključio rešo i skuvao sebi kavu. U susjednoj sobi njih petorica su mirno spavali, dvojica su hrkali. Slušajući njihovo testerisanje, otpih prvi gutljaj i zapalih cigar.

Sledeće noći htejdoh ispričati kolegama o tipu koji se javlja riječima ''pogriješili ste'' ali odustah. I večeras ću ga pozvati. Kad oni zaspu. Ne znam zašto ali nemam mira dok ne saznam ko je.

Petnaest minuta posle ponoći okrenem 31 716. Posle pucketanja, začu se signal. Tri puta. Slušalica je podignuta.
-          Pogriješili ste broj...
-          Sačekajte, molim vas! Kako znate da sam pogriješio? Otkud znate da ne tražim baš vas? Moj prigušeni usklik ga nije zbunio.
-          Mene niko ne zove.
Sad sam ja bio taj koji je zbunjen. Ozbiljan glas, ne šali se.
-          Kako to mislite da vas niko ne zove? Mislim, ovaj, ne zamjerite što sam radoznao, ali, malo mi je to čudno, znate.
-          Laku noć – reče i spusti slušalicu. Spustih i ja, gledajući u crni aparat. Hm, interesantan neki čova, nije ga čak ni zanimalo ko sam. Izvadim jednu i zapalim. ''Niška Drina'' zadimi, otpuhnem prema požutjeloj tavanici. Niko ga ne zove. A porodica, prijatelji?
Valjda ima nekog? Ili možda nema? Ukjučih radio. Noćni program radio Beograda. Skala svijetli, u susjednoj prostoriji ona dvojica hrču. Telefon ćuti. Ustajem i sipam vodu u mali bakarni ibrik.
Jedva sam sačekao da odu na počinak, nisam čak prihvatao ni naše uobičajene šale kojima smo kratili vrijeme. Po nepisanom pravilu u pola dvanasest sam ostao sam u sobi za dežurnog. Sijalica od sto vati je prosipala svoju žutu svijetlost sa plafona, veliki radio marke PLANICA je ćutao na stolu, telefon takođe. Čekao sam da mine ponoć, da njih petorica utvrde pa da pozovem onog čudnog čovu. Kavu ću skuvati ranije.
Petnaest minuta posle ponoći. Okrećem isti broj po treći put. Kao i obično, prvo pucketanje pa signal. Posle trećeg, isti promukli glas.
-          Molim? – ha, pomislih, ovog puta nije rekao da sam pogriješio.
-          Dobro veče, ovdje Milomir Tabaš. Ja sam vas zvao proteklih noći, znate. Možda vam je sve ovo malo čudno, htio sam da porazgovaramo – ništa nije odgovorio. Nisam znao šta
Dalje da mu kažem. Posle nekoliko sekundi je progovorio.
-          O čemu želiš da pričamo?
-          Zapravo nisam siguran, bilo mi je čudno što se onako javljaš – pređoh i ja na ''ti''.
-          Niko me ne zove, i kad telefon zazvoni znam da je greška. Nema tu nikakve tajne.
-          Ali kako, zar nematš nekog ko bi pričao sa tobom?
-          Imao sam. Žena je umrla, djeca su odavno u inostranstvu, ne trebam im, ne zovu me. Prijatelje nikada nisam imao. Zanima li te još nešto?
-          Ne...da, ovaj, ja sam dežurni u vatrogasnoj, bilo mi je dosadno pa sam nasumice one noći okrenuo tvoj broj. I eto tako...
-          A zar ti nemaš nekog s kim bi pričao?
-          Tja, imam, valjda. Mada, i ja živim sam, znaš. Poznajem ljude sa posla, s njima pričam kad radim. Nemam djevojku. Ne izlazim nigdje. Jedinac sam, roditelji su umrli kad sam imao dvadeset. Sada imam trideset pet.
Ovo je jednostavno izašlo iz mene. Povjeravao sam se strancu preko telefona. Njegov glas kao da je omekšao.
-          Ja sam Dragoš Mrkajlović. Bio sam profesor fizičkog vaspitanja, sada sam penzioner. Prvog marta ću napuniti sedamdeset pet.
-          Gdje živiš? Moja kuća je u Ozrinićima.
-          U ulici 29.novembar. Zgrada broj jedanaest. Četvrti ulaz, poslednji sprat.
-          Dobro, Dragoše. Neću ti više dosađivati. Mogu li te pozvati u četvrtak, tad sam ponovo dežurni?
-          Slobodno zovi. Ne dosađuješ mi. Odavno nisam pričao s nekim.
-          Dobro, laku noć sada.
-          Laku noć.
Zima je bila jugova, kako bi rekao naš narod. Malo snijega je palo sredinom februara, kiša ga je brzo rastopila. Živio sam svoj momački život, bez uzbuđenja, bez zanimljivih dešavanja. Sa Dragošem sam  razgovarao svake noći kad sam radio, po pola sata. Ispričao mi je puno stvari iz svog usamljničkog života. Bio je ratno siroče, potucao se po domovima za nezbrinutu djecu širom Jugoslavije. Skrasio se u Nikšiću, završio školu. Kad se zaposlio, formirao je porodicu.
Ja njemu nisam imao ispričati puno. Samujem petnaest godina. Jedino dešavanje je kad odem na  posao. A i tamo je zimi monotono. Ovako kržljav i krhkog zdravlja, ni vojsku nisam služio.
Rekao je da prvog puni sedamdeset pet. Odlučio sam da ga iznenadim. Svratio sam u Vračar, kupio ''konjak zvečevo''. Kasirka je bocu umotala u bjelkasti papir.
Našao sam zgradu. Nema balkone. Ispred je nekoliko lokvi, sinoć je padalo. Četvrti ulaz. Na svakom spratu troje vrata. Idem polako stepenicama do kraja. Evo ga, poslednji. Malo sam zadihan. Sačekam nekoliko trenutaka. Na vratima sa desne strane plakat. Posmrtni. Fotografija starijeg gospodina. Ozbiljno lice, naočari. Pročitam – DRAGOŠ MRKAJLOVIĆ. Ožalošćeni sin Velizar i ćerka Olga. Vijenci se ne prilažu...

Stiskajući konjak u desnoj ruci, polako krenem niz stepenice.

Нема коментара:

Постави коментар