петак, 20. новембар 2015.

                                   RINTANJE   PETROVAČKO


Prvog dana dobih radno odijelo . Izašao iz ogromne rupe gore na ulicu , i u metalnoj kancelariji potpisao neki papir . Glavni inženjer , komandant gradilišta , reče da je u mom Nikšiću službovao ’’ pre dvadeset godina ’’ , stanovao u ’’ meanderu’’ . (tako u Nikšiću zovemo jednu veliku krivudavu zgradu)
Odijelo je bilo sivo , od nekog čvrstog matrijala . I pantalone i jakna sa puno džepova . ’’Kako bi ti fino stajale takve džeparice’’ rekla mi je uveče Vesna , kad sam umoran i prljav stigao kući . Tada je još pokušavala , nenametljivo i uz osmjeh , da me privoli modi i njenim trendovima , kad je odijevanje u pitanju . Junački sam ostajao pri svome , pa je na kraju digla ruke od ’’modernizacije ’’ muža . Otkad sam se zamomčio uvijek sam kupovao jednu istu odjeću . Svijetloplave farmerice , bijela majica i bijele patike ljeti. Zima bi donijela crni kaput i duboke cipele . I tako u krug .

Svježe uniformisan latih se lopate , sve osluškujući hoće li me komandant opet pozvati gore , da me kompletira grubim radničkim cipelama . Nosio sam neke kojima je rok trajanja istekao . Đonovi su propuštali vodu . Srećom , tih dana nije bilo kiše .

U uništavanju velike gomile zemlje i kamenje pomagali su mi Beli i Makedonac . Beli , stari neženja i kafanski tip , u Petrovac je stigao iz Bajine Bašte . Doživljavao je sebe kao avanturistu – švalera , nekog kome nisu bitne pare . Iznad posla koji mu je dodijeljen. Posle treće cigaret-pauze rekao mi je da je obišao Jugoslaviju uzduž i poprijeko . Kao turista . Ovo mu je prvo fizikalisanje . Ne znam zašto ali mu nisam povjerovao . Napunio je pedesetu i izgledao koju godinu mlađe .

Makedonac je imao upola manje godina , nižeg rasta i bio na dobrom putu da ostane bez kose . Nekako nesređen , sa jakom željom da se uklopi negdje . Pokušavao je da bude upućen u svaku temu . Vremenom je postao dosadan .

Rmbali smo , nas trojica , od jutra do mraka . Tri lopate u šest ruku . U drvenu kutiju . Kad je napunimo , vičemo onome gore na dizalici i mašemo rukama . Tip pomjeri neke poluge i ode kutija kroz vazduh . Jedan od nas izlazi na ulicu , penje se na kamion i dočekuje je raširenih ruku . Otkači sajle , zakači sajle . Svaki put ide drugi . Zavidio sam vozaču . Naslonjen na ogradu , pogleduje u nas . Dosadno mu je dok čeka pun utovar . Kad napunimo dvanaestočkaša , ulazi u kabinu . Okrene ključ i odlazi . Blago njemu .

Ostalih deset sapatnika su znali NEŠTO . Neko je čeličnom žicom utezao armaturu , neko je tesao drvenu građu , neko je bio odličan zidar . Nas trojica nismo znali ništa . Zato su nam poklonili lopate . Jednostavne alatke .

Pauza između dva rmbanja je bila duga pa su me oko deset zaboljele junačke mišice .U jedanaest , na doručku-ručku , organizam je odbijao primiti hranu . A jesam bio gladan . Lopata je imala tu moć da probirljivca pretvori u proždrljivca. Zastajkivao sam, pa opet podizao kašiku . ’’Šta je , fataš zalet? ’’ smijao se Beli . Sjedjeli smo za istim stolom u restoranu koji je iznutra ličio na pećinu . Početak oktobra bijaše , turisti su otišli svojim kućama . Sada smo ga pohodili mi , šljakeri . Restoran je bio na šetalištu , pored gradske plaže . Od gradilišta do tog lokala , morao sam proći kroz centar Petrovca . Namazan radničkim bojama . Čelo gore , ponosan sam , domovinu gradim .

Posle tri dana stalnog napadanja , obrisasmo ovu gomilu sa lica zemlje .U tri sata  poče kiša pa se raziđosmo . Inače bi bili tu do pet . Kad čovjek rinta na gradilištu , sati su spori , minuti su spori , sekunde se vuku k’o prebijene kučke . (Ne može otkinuti kučki nos . Laje k’o kučka. Vucara se s’ onom kučetinom . Jezik bi nam osiromašio kad bi neko ukinuo kučke .) Od sedam do devet zaboraviš na sat . Tek smo došli , je l te . Posle devet se i pogleda u kazaljke . Ako izguraš do deset – pobijedio si . Tada se već broje minuti do jedanaest . DORUČAAK ! Kao po komandi bacamo lopate , čekiće , tesle i kliješta . Kad je u pitanju pauza , radnik građevinac se pretvara u švajcarski sat . Nema kašnjenja ni za sekundu . Očas formiramo kolonu i tutanj na klopu .

Povratak na građevinu punog stomaka pravo je mučenje . Miholjsko sunce grije u leđa , oblaka ni za lijek . Ko će opet sa lopatom drugovat’...a ona čeka tamo gdje si je ostavio i smješka se...

Prolazili su dani , dnevnice su se sabirale . Početkom novembra dođe kiša . Padala je tri dana . Toliko sebi dadoh odmora . Četvrtog zazvoni telefon . Beli . ’’Ej stari , bila plata . ’Ajde da se vidimo večeras . ’’ Tako je i bilo . Nađoh ga u jednoj kafani koja je i zimi radila . Vlasnik krupan sa dugim brkovima , njegov frend dokoličar koji se neprestano smijao i Beli . Konobarica iza šanka .
’’Pazi , trista dvadeset jedan evro . Onih pedeset što ti je dao , to je trista sedamdeset . Evo , ovde ti piše . ’’  Ceduljica ispisana običnom olovkom . Neko je na njoj sabirao , oduzimao i dijelio . U jednom uglu moje ime i obračun . Stavim sve u unutrašnji džep kaputa .
’’Čekaj , imam evro sitno’’
’’Ma ne treba’’
’’Treba , sačekaj , evo . E , još i ovo . Poručio je šef da će te zvati kad bude trebalo , znaš...’’
Znam . Tako zvuči otkaz u usmenoj formi . Nije prvi put . Zvaću te – znači – nikada te neću zvati . Slobodno traži drugi posao . Tražiću . Malo je ko žalio za ovakvim rmbanjem . A šefu , sada već bivšem , se vjerovatno nije svidjelo kad sam odbio prekovremeni rad . Trebalo je ostati do kasno u noć , sačekati zakašnjelog  kamiondžiju  i istovariti materijal . Samo nas trojica . Nekvalifikovani šljakeri . Ispušio sam cigar pod upaljenim refelektorima , pa još jedan i otišao .

Bio je to kraj druženja sa tipovim iz skoro cijele bivše Juge . Ostali su u Petrovcu do proljeća . Kad je zgrada zblistala , otišli su kućama . Onih nekoliko mjeseci dok su bili tu , sreo sam Belija tri ili četiri puta . Zvao me je  , u prosjeku , svake druge noći da mu se pridružim u bircuzu kod pijace . Valjda mu je bilo dosadno da sam ispija pivo i pogleduje konobaricu . Gužva , dim , glasna muzika iz zvučnika i galama , bile su stvari koje sam ostavio iza sebe . I produžio dalje . Njemu je to još uvijek bilo interesantno .Izmišljao sam razne izgovore . ’’Ma ne smeš bre od žene ’’ rekao je na kraju.
Kad se na proljeće vratio u Bajinu Baštu , čuli smo se nekoliko puta telefonom i to je bilo to .

Svi su otišli , zgrada je ostala . Nova i zaključana , kao većina ostalih u Petrovcu . Beživotna , sa spuštenim roletnama . Čeka nekog da joj otvori prozore , da je kupi , da je proda . Ponekad , ked prođem ulicom na kojoj su nekada stajali kamioni puni građe , pomislim kako sam i ja doprinio njenoj izgradnji . Temelji , sa kojih sam sklanjao otpad , se ne vide . Ali ja znam da su tu . Bacim pogled i prođem .


Нема коментара:

Постави коментар