PENZIJA MOJA
Penzionisaše me prije osam dana . Mogao sam još biti od
koristi ali 'ajde. Pođoh u fabriku da vratim zaduženi alat, pokupih neke
sitnice iz ormarića i tužan krenuh kući. Poslednji pogled ispred velike kapije.
Ehej, juče bješe kad stigoh prvi put...
Radojki ništa nisam
pričao. Stavih svoje stvari na sto, smogoh hrabrosti pa je pogledah u oči. U
trenu sve joj jasno bi. Ko će te sad trpjet' po cijeli dan, progunđa i ode u
kuhinju. Šta će Radojka, nije joj lako. Od kad njih dvoje završiše škole i
odoše u Titograd, opet smo sami u stanu. Dok sam radio , ona je gledala serije
i kavenisala sa komšinicama. Kad odgledaju svih dvjesta sedamdeset devet
komada, naprave rezime. Popiju po kavu pa pređu na sledeću. A to će sada teže
ići. U kući će stalno biti ćutljivi namćor. Šta da radim? Da idem u park kad je
fino vrijeme i šetam oko Trebjese. 'Ajde da probam ovih dana.
Miholjsko ljeto,
četiri sata posle podne, sedamnaesti dan mog neizbježnog penzionisanja. Na
šetelištu sam koje se zove po Vitu Nikoliću a tužniji sam od najtužnije Vitove
pjesme. Radojka se brzo prilagodila, uglavnom gura po starom. Ja izbivam iz
kuće po nekoliko sati. Sada još mogu ali kako ću kad se zaigra zima sa Vojnika?
E tad će mi pući pogibija po drugi put. Hodam ovom stazom, omladina prolazi, voze
bicikla i one koturaljke. Ima i mojih vršnjaka, neki od njih hoće da mi se
jave. Valjda bi da se družimo,šta li. Ali ja gledam pravo, nikom se ne javljam.
Namćor sa štapom i naočarima. Ćutim svoju starost. Nosim svoje gorke misli.
Prisjećam se pođečega... Jednom zakasnih na posao. Samo jednom. Kapija bijaše
zaključana, stražar sa druge strane neumoljiv. Druže, viknem, ali uzalud. Šeta
i ne gleda u mene. Kako mi je bilo tada. Teško. Fabrika huči, sve se trese a ja
dokoličim ispred. Jedva sam prebolio i zaboravio taj dan. Kasnije sam radio
prekovremeno, da umirim savjest. Nikada nisam štedio sebe. A sad - penzija.
Oh,starosti !
Dvadeset osmi dan mog
penzionerskog jadoživota. Pola osam uveče, dnevnik zvoni po kući. Stankovićka
priča o prosperitetu i divnom životu koji nas čeka. Mene čeka ona parcela ispod
Trebjese. Radojka je tu kod Mirune. One uvijek imaju o čemu pričati. Tri su
dana od kako pada, ne idem u šetnju, izluđeh. Da sam malo više hrabar pa da se
zaletim preko ograde balkona. No nisam pa ću još da trpim.
Doček Nove godine,
došla su đeca, evo me u kupatilu. Stojim ispred ogledala. Gledam sebe. Eh,
kakav radnik bijah. Znoj na leđa izbijaše al' stajanja nema ! I još sam mogao.
Al' mi ne daju. Neka ih. Vidjeće jednog dana koga su izgubili. Sad moram nazad
u dnevnu sobu, pomisliće da sam uradio nešto sebi.
Коментари
Постави коментар