MANEKENKINA  ISPOVJEST  2



Kami mene grdnoj, dođe i taj dan. A što kami, dosta sam se manekenisala. Pa je l'? A znala sam ja, i govorili su mi – čim napuniš dvades' osmu, gotovo je, idi kući! Ali dobro, neke su škartirali i sa dvades' pet. Nisu mogle krmače da izdrže da ne jedu puno pa se udebljale. Čim se one njihove moderne gaćice zategnu na tebi, i one uske haljinice, odma se mršte. Pušte te neđelju dana da smršaš, i ako ne povratiš liniju – kraj. Nikad više. Pa ili  školu naknadno završi ili u konobarice idi.
A jes' bilo lijepo dok je trajalo, nema šta. Viđela sam te velike gradove, bila sam u Rim, u Pariz. Koliki su to gradovi! Jedan je ko petnaest Podgorica! I malo se nešto para zaradilo, nije da nije. Kupih stan, sad ih ja i majka imamo dva u Monteks. U ulaz do našeg, šezdeset pet kvadrata. Ja htjela u Podgoricu, ali majka veli – dosta si mi bila daleko, kupi ođe. Evo Abramovići, kaže, prodaju njihov, sele u Kličevo. Te ja podigni pare i svaki dinar na ruke. Trides' i osam hiljada. Malo sam ga sredila, stavila eloksiranu, ubacila namještaj. Neka ga, možda ga izdam.
I tako, posle deset godina manekenisanja, eto mene opet u Nikšić. Potražih ove moje iz osnovne. Neke se udale, neke neće ni da me vide. Kažu – umjela si dići nos kad si bivala po novina i kad svi vrckala guzicom po pisti, nisi nas viđela! Šta 'oćeš sad? A ništa, kažem. Te ja sjedi s majkom kući, gledaj serije.
Kad sam ono postala manekenka, sve sam mislila – da mi se grdnoj najesti koliko mogu! A sad, kad mi niko ne brani, ne mogu zinuti. Smanjio ti se želudac, veli tetka, mozak ti se smanjio! Bolje bi ti bilo da si se fino udala i da si rodila dvoje đece nego što si đipala tamo i zaplitala nogama! Vidi kakva si, dijete bi te u zube nosilo! Sva si se sasušila! A njoj krivo, znam ja. Ona se udala sa sedamnaest, nit je kud izlazila niti išta. Ima ih četvoro. E, šta ću joj ja.
Majka me nagovara da nastavim da se školujem. To što si zaradila, kaže, to je u redu, kupila si ovaj stan. Imaš ođe fakultet za vaspitačice, nije kasno. Pametna si, u srednju si bila odlična. Šta ako te niko ne šćedne, kud ćeš? A ja se odvikla od knjige, ne bih sad opet mogla učit', nema šanse. Kad pomislim na sveske i knjige, smuči mi se! E ako ću opet u školu, kažem majki, pomamila se! Nemoj ti, na to će majka, pa bleji ođe sa mnom. Šta ćeš? Da dočekaš starost bez iđe ikog? Šta ćeš kad ti umrem? E, kako zna ponekad biti teška, svašta!
Ima tu, u naš ulaz, jedan mali. Dvades’ dvije godine ima, a sladaaaak! Mlađi je od mene šes’ godina, pa ne znam. Veli majka da su oni Džekovići, doselili iz Pljevalja. Ova ga đeca iz ulaza sve zadirkuju, zvižde mu, zovu ga Džeko, vabae ga ka’ da je pašče. A on miran, radi kod nekog mehaničara u Rastoke, popravlja auta. Visok, ima dva metra u njega. Nešto sam majki napomenula, a ona k’o iz topa – što će ti to dijete, kako je stidljiv! Valjda ćeš se za muško udat’! Nema muškarca, kaže, ako mu ne basta pljaštit’ ženu kad razveže jezik. Ne vjerujem da će mene moj pljaštat, ako ga kad imadnem, časti mi! No ću mu odma’ nož u džigerice.
Tako ja i majka sve nešto razglabamo i raspredamo, ovako dokone. A s mjesta ne mrdamo. Uči me da kuvam. Da me ne zivkaš svaki čas kad se udaš, kaže. E, ako se kad udam, pomislim.
Eto, opet vam se ispovijedih. Pričaću vam opet kad bude šta novo.

Prijatno.

Коментари

Популарни постови са овог блога

GRAD (Momčilu B.)

Noć kraj jezera

O GLIGORU SVE NAJBOLJE