MANEKENKINA ISPOVJEST 2
Kami mene grdnoj, dođe i taj dan.
A što kami, dosta sam se manekenisala. Pa je l'? A znala sam ja, i govorili su
mi – čim napuniš dvades' osmu, gotovo je, idi kući! Ali dobro, neke su
škartirali i sa dvades' pet. Nisu mogle krmače da izdrže da ne jedu puno pa se
udebljale. Čim se one njihove moderne gaćice zategnu na tebi, i one uske
haljinice, odma se mršte. Pušte te neđelju dana da smršaš, i ako ne povratiš
liniju – kraj. Nikad više. Pa ili školu
naknadno završi ili u konobarice idi.
A jes' bilo lijepo dok je
trajalo, nema šta. Viđela sam te velike gradove, bila sam u Rim, u Pariz.
Koliki su to gradovi! Jedan je ko petnaest Podgorica! I malo se nešto para
zaradilo, nije da nije. Kupih stan, sad ih ja i majka imamo dva u Monteks. U
ulaz do našeg, šezdeset pet kvadrata. Ja htjela u Podgoricu, ali majka veli –
dosta si mi bila daleko, kupi ođe. Evo Abramovići, kaže, prodaju njihov, sele u
Kličevo. Te ja podigni pare i svaki dinar na ruke. Trides' i osam hiljada. Malo
sam ga sredila, stavila eloksiranu, ubacila namještaj. Neka ga, možda ga izdam.
I tako, posle deset godina
manekenisanja, eto mene opet u Nikšić. Potražih ove moje iz osnovne. Neke se
udale, neke neće ni da me vide. Kažu – umjela si dići nos kad si bivala po
novina i kad svi vrckala guzicom po pisti, nisi nas viđela! Šta 'oćeš sad? A
ništa, kažem. Te ja sjedi s majkom kući, gledaj serije.
Kad sam ono postala manekenka,
sve sam mislila – da mi se grdnoj najesti koliko mogu! A sad, kad mi niko ne
brani, ne mogu zinuti. Smanjio ti se želudac, veli tetka, mozak ti se smanjio!
Bolje bi ti bilo da si se fino udala i da si rodila dvoje đece nego što si
đipala tamo i zaplitala nogama! Vidi kakva si, dijete bi te u zube nosilo! Sva
si se sasušila! A njoj krivo, znam ja. Ona se udala sa sedamnaest, nit je kud
izlazila niti išta. Ima ih četvoro. E, šta ću joj ja.
Majka me nagovara da nastavim da
se školujem. To što si zaradila, kaže, to je u redu, kupila si ovaj stan. Imaš
ođe fakultet za vaspitačice, nije kasno. Pametna si, u srednju si bila odlična.
Šta ako te niko ne šćedne, kud ćeš? A ja se odvikla od knjige, ne bih sad opet
mogla učit', nema šanse. Kad pomislim na sveske i knjige, smuči mi se! E ako ću
opet u školu, kažem majki, pomamila se! Nemoj ti, na to će majka, pa bleji ođe
sa mnom. Šta ćeš? Da dočekaš starost bez iđe ikog? Šta ćeš kad ti umrem? E,
kako zna ponekad biti teška, svašta!
Ima tu, u naš ulaz, jedan mali.
Dvades’ dvije godine ima, a sladaaaak! Mlađi je od mene šes’ godina, pa ne
znam. Veli majka da su oni Džekovići, doselili iz Pljevalja. Ova ga đeca iz
ulaza sve zadirkuju, zvižde mu, zovu ga Džeko, vabae ga ka’ da je pašče. A on
miran, radi kod nekog mehaničara u Rastoke, popravlja auta. Visok, ima dva
metra u njega. Nešto sam majki napomenula, a ona k’o iz topa – što će ti to
dijete, kako je stidljiv! Valjda ćeš se za muško udat’! Nema muškarca, kaže,
ako mu ne basta pljaštit’ ženu kad razveže jezik. Ne vjerujem da će mene moj
pljaštat, ako ga kad imadnem, časti mi! No ću mu odma’ nož u džigerice.
Tako ja i majka sve nešto
razglabamo i raspredamo, ovako dokone. A s mjesta ne mrdamo. Uči me da kuvam.
Da me ne zivkaš svaki čas kad se udaš, kaže. E, ako se kad udam, pomislim.
Eto, opet vam se ispovijedih.
Pričaću vam opet kad bude šta novo.
Prijatno.
Коментари
Постави коментар