O GLIGORU SVE NAJBOLJE

                                                

Jutros u sandučiću nađoh pismo o kom ću vam pričati . Kako je mraz ovih dana vrlo jak , ne volim rano izlaziti iz kuće . No, vidjevši poštara da u pola osam otvara vratanca , rekoh sebi , ’ajde da izađem . Nisam stavio kapuljču i šal preko lica kao on, ali nisam ni vozio moped po ovoj hladnoći. Sve vičući BRRR utrčah u kuću sa bjelom kovertom u ruci . Veoma sam radoznao čovjek pa pismo otvorih prije nego što sjedoh . A iz njega na pod pade neka fotografija . Podignem je , pogledam . Vremešan neki čova , namrgođen . Brkovi i crnogorska kapa . Prijeteći me gleda . I ja se njemu namrštim . Na poleđini plavom olovkom ispisano ime i prezime  GLIGOR VIDAKOVIĆ . Dobro Glišo , pomislim i razmotam bijeli papir . A na njemu , takođe plavom olovkom , pisaše ovo

Gospodine Zgubidane ,

Ja sam Momčile Vidaković iz Danilovgrada . Pišem Vam jer ne znam nikog drugog ko bi mi mogao izaći u susret . Nije nikakva nevolja već jedna moja moralna dužnost . Mislim ,po srijedi . Namjerio sam odužiti se svom đedu Gligoru (to je junak sa fotografije ) na poseban način . Još za njegovog života , bezbroj puta sam mu rekao HVALA što mi je đed . Ali ništa to , Gligor je zaslužio mnogo više . Evo o čemu se radi .

Ubrzo će godina otkad me ne čuje i ne vidi . Mislim , umro je . A ja bih na samu godišnjicu , u svim ovdašnjim dnevnim novinama , objavio neki govor o veličanstvenom mom đedu . Kao , govor koji mu je održan iznad glave . Sad se vjerovatno pitate kakve veze ima govor s Vama? Objasniću Vam .

Kad je đed odlučio da umre i umro ( uvijek je sve radio kad je htio ) govor mu je održao neki drugar , deset godina mlađi od njega . To je jedna stara šeprtlja koja zamalo ne leže u onu rupu . Njihao se , laprdao onako iz glave , a prisutni su u čuđenju coktali jezicima i čudili se . Žene su pogledivale jedna u drugu i šaptale ’’svašta, svašta!’’ . Skelet je mlatio k’o Maksim po diviziji . Njegova govorancija je imala malo veze sa đedom . Složićete se sa mnom , gospodine Zgubidane , da tako nešto nije za objavljivanje . Tako se sjetih Vas i Vašeg pisanja . Komšijin mali je čitao neka Vaša piskaranja i smijao se .Često Vas je pominjao . Jednom sam i ja pročitao Vašu priču (a ja ne volim da čitam) koja govori o Vašoj hrabrosti , pameti i još nečemu no sam zaboravio o čemu .Sjećam se da ste fino nakitili priču o sebi i da niste štedjeli riječi hvale . Pomislih tada – ovaj čovjek ima mašte- i zaboravih na Vas . A prije neki dan se opet prisjetih . Da ne duljim – volio bih da napišete koju riječ o đedu Gligoru . Da nakitite i nahvalite đeda onako kako ste sami seba hvalili . Ja bih Vam za taj trud platio . A pošto Vi vjerovatno ne znate ništa o mom veličanstvenom đedu , napisao sam nekoliko redaka o njegovom nevjerovatnom životu . Neka vam budu smjernice ako prihvatite posao koji nudim .

1. Rođen 1901.,tačan datum nije poznat .
2. Hrabro se borio za svoje mjesto u porodici koja je brojala 27 članova.Njegov otac je živio u zajednici sa još dva brata.
3. Sa devet godina polazi u školu , ali tamo ne ostaje dugo . Učitelja je , kad je ovaj krenuo da mu promjeni dužinu ušiju zbog nekog nestašluka , odalamio štapom po leđima . Štap je donio u školu jer se njime usput branio od seoskih paščadi . Učitelj pada na koljena , đaci vrište , a mlađani Gligor brzinom munje napušta školu i više se u nju ne vraća . Iste godine učitelj umire od nepoznate bolesti . Pričalo se da je ovo bio prvi zvanični potez đedov u borbi za Slobodu .
4. Ovo je zapravo trebala biti druga stavka , ali nema veze . Gligor je rođen u selu Jastreb , opština Danilovgrad . Tu je i sastara .
5. U devetnaestoj godini se ženi Đurđom Punjačević iz Pipera .Rađa mu četvoro đece , redovno je tuče . Baba Đurđa ćutke podnosi batine , samo ponekad  dok namiruje stoku , promrmlja-kami mene .
6. Važno je napomenuti i ovo – đed nikada nije radio u nekoj firmi ! Nije trpio nadređene niti neka naređivanja , zato je , kad bi mu se učinio da je baba previše ozbiljna , uzviknuo : ’’Šta si umusila , da nećeš da mi komanduješ u kuću ?!’’ i prebio je . (Kažu da u svemu naličim na đeda . Samo, ja moju ženu ne bijem . Neko joj je napunio glavu ženskim pravima , sigurnim kućama , nevladinim organizacijama i sličnim glupostima . Kažu da se zbog batina može robija zaraditi.Prijeti mi kad se namrgodim pa se ne usuđujem . Ne znam koliko ću se moći uzdržavati.)
7. Baš kad navrši četrdeset godina , banu iz bijeloga svijeta rat . (U prethodni nije ’’bendao’’ da ide) Okupi seljane , opali prvi metak u vazduh i povede ih na mrske okupatore . Legenda kaže da su Benitijevi junaci uzvikivali ’’ o,mama mia ! ’’ kad god bi ih đedova družina napala . U tom trenutku bi poželjeli da budu neđe drugo .
8. Kad su se naši podjelili na četnike i partizane , đed im je ljutito rekao:’’Sram vas bilo ! Mrš od mene !’’ i odredio sebi jednomjesečni odmor . Za to vrijeme je obavljao svakodnevne seoske poslove i , obično vikendom , tukao babu .
9. Posle odmora , prilazi Titovoj vojsci . Ovaj je nekako čuo za to i po kuriru mu poslao list papira na kom je bio otisak komandantovog dlana, a ispod, riječi – bravo Glišo! Papir je

     iskoristio tako što je u njega motao duvan i pušio.

10. Rat prođe , vojska se raspusti . Đeda predložiše za predsjednika opštine . Vidjevši šta se dešava i kako oni koji nisu učestvovali u borbama prolaze kao heroji , na ovaj predlog odgovori :’’ Lupeži i nikogovići , nećemo ga zajedno!’’ .Ljutit ode kući , istuče babu i , pošto popi litar neke domaće rakije , čvrsto zaspa . Probudiše ga udbaši . Kundacima i čizmama . KO JE LUPEŽ , PETA KOLONO DUGAČKA !! EVO TI KARTA ZA GOLI OTOK !!

Na Golom je proveo šest nezaboravnih godina . Vratio se pun nekog jeda , postao je ćutljiv. Nije pričao kako mu je bilo tamo . Babu je sada oslobodio teških psovki i uvreda, pa ju je tukao ćutke . Ostatak života provede na svom imanju u Jastrebu.

Ovo bi , uglavnom, bilo ono najbitnije iz đedovog života. Dodaću još  nešto , a to nećemo stavljati u govor . Kad sam odrastao i shvatio kakvog đeda imam , bio sam najsrećniji unuk na svijetu ! A i sad se kotiram visoko na listi srećnih unuka .

Eto , gospodine Zgubidane , to bo bilo to . Ako hoćete , napišite govor o mom đedu , a ja ću ga plasirati štampanim medijima kao posmrtni . Razmislite , pa ako pristanete , javite mi po kojoj cijeni bi uradili to .

Pozdravljam Vas.

Pazi ti ovo , pomislih . ’’Komšijin mali čitao vaše piskaranje’’ . Hm . Da l’ da prihvatim ponudu ili ne? Da razmislim . Da srknem kavu i zapalim cigar pa da vidim .

Pijuć’ kavu , pogledam malo bolje danilovgradskog junaka . Namršten . Ustanik . Golootočanin . Opasan . Bio si jači od babe, a ? ’Oću li pisati o tebi  ? ’Ajde da prenoći sve ovo pa da ujutru vidimo .

Gospodine Momčile ,

Da Vam odgovorim na pismo . Raduje me što mislite da sam kadar reći koju riječ o Vašem Đedu-junaku . Mučno je ođedovima pričati kod nas , naročito o onima koji su otišli . Da Vam kažem bez okolišenja – prihvatam ponudu . Do petka ću napisati govor , a to će Vas koštati skromnih osamsto evra . Počeću koliko noćas . Ostajte mi ponosni.

Zgubidan

Završio sam veličanje do postavljenog roka i poslao unuku Momčilu . Tip je nakon dva dana poslao pare i zahvalnicu . Dopao mu se tekst . Pitam se hoće li posle ovoga zavoljeti čitanje ili ostati ravnodušan .

A znate li šta sam napisao o Gligoru ? Stavio sam ga u deseterac . I pop Milo bi mu pozavidio kad bi pročitao . Ispade đed najopasniji junak koliko je Evrope . I šire .

I unuk zadovoljan , i đed opjevan .