OD VOLANA  ’LEBA NEMA,ALI...




U martu sam napunio pedest četvrtu a u maju došao u Petrovac . Još dok je bilo snijega , rođak Radoje iz Sutomora mi je javio da Mišku trebaju dva vozača za sezonu . Plata je petsto evra , radi se dvanaest sati . Dok je turista . Posle toga – kući . Pomislih , daj šta daš . Napustih Bjelo Polje i krenuh u toplije krajeve .

Kola polovna ali dobra . Bjeli karavan . S početka sam uglavnom visio ispred prodavnice ili na stanici , tek poneka vožnja u lokalu ili do Bara . Ponekad do Budve . A kako poče da grije ova lampa nebeska , gologuzani navališe , vožnje učestaše , nisam gasio mašinu . Brzo omrznuh taksiranje .

Dok je moja pokojna firma bila u životu , bio sam gospodin . Dužio sam fapa dvije trinestice i radio koliko sam htio . Uvijek čist , brkovi očešljani , plata redovna . Ali to bijaše davno . Sad je zlo i naopako .

Oženih se  u dvadeset drugoj . Desa mi tad bijaše ka’ lutka . Devetnaesta joj , stidljiva , kad bi iz Pavinog Polja došla u grad , pogled nije podizala . Rođaci moji , rođaci njeni ... brzo pade dogovor . E sreće moje tadašnje ! Činilo mi se da sam veći od Regana ! Oj ha !

Dobismo Pavla i Milicu . Dvije jabuke . Živimo u gradu , fap brekće , gospodski posao , brkovi mi se smješkaju . Mislio sam , blagostanju kraja nema . Dok me ne probudiše devedesete . Ali neću sad o njima . Da se vratim pečalbi primorskoj .

Svakavoga svijeta viđeh ođe , u Petrovcu . Imaju para pa misle da me mogu kupiti . A muka naćera pa ih slušam , pa ih čekam po ovoj vrućini . Koliko sam se puta sjetio stare firme , toliko sam puta poželio da bacim ključeve i prvim autobusom se vratim kući . Ali šta bih onda ? Zidarski mi posao nije išao od ruke , staro magare se ne uči . Vozio sam trideset godina . Ništa drugo nisam radio .

Pregurah nekako sezonu , tek krajem septembra odoh kući . Donijeh neku crkavicu . Miško bijaše zadovoljan mojim radom , vidimo se opet u maju , reče . Vidimo se , rekoh . Pitate se zašto pristah da opet vozim kroz onu gužvu , po onakvoj vrućini ? Evo zašto .

Neđe sredinom avgusta , vozah neke Srbijance  u Budvu . Kad sam se vraćao , taman neđe pored Reževića , zazvoni telefon . Miško . Kaže , mušterija čeka ispred kuće Stijepovića . Za Ulcinj . Dobro , stižem . Dođem tamo , samo jedna gospođa , mojih godina . Uđe , zadžamrga na ruskom . Davno sam ga učio , malo je šta razumijem . Razumjeh da ’oće na Veliku plažu . Krenusmo . Iz pretinca vadim vlažne maramice ’’ VIOLETA ’’ i brišem oznojeno čelo . Do Buljarice ne progovaramo . Onda ona poče nešto na našem , nešto na ruskom . Vidim , nije njoj ni do plaže ni do kupanja . A ni meni do vožnje ...

Srećom pa je ovaj karavan prostran . Ja ovako krupan a ni ona nije sitna . Ehej , Deso moja , dobro je što osta u Bjelom Polju ...

Otkad se oženih , nisam pontavao za drugim ženama . Nije da nisam imao muške snage , no nešto nisam umio pričati s njima kao oni gradski mangupi . Pomalo me je i bilo stid , da pravo kažem . A posle ove Ruskinje , viđeh da to nije neka umjetnost . Malo u priču , malo se nasmij , ih , lako je to ! Nego šta !

Napredovao sam ovog ljeta . Promjenio imidž . Zbacio staro , obukao novo . I nekako se mlađe osjećam . A i izgledam , valjda . Kupio sam patike ’’ ADIDAS ’’ , svijetle farmerice , bjelu majicu sa nekakvim slovima . Naočare za sunce kakve nose ovi što diluju sobe . Crni kožni neseser oko pojasa . I držanje je novo – cupkam u mjestu , smješkam se prolaznicima . Nešto , kao , pjevušim . A kad vidim žensko čeljade , osunčano i nešto malo odjeveno – nozdrve mi se rašire kao u konja . Zacrvenim se i krenem u napad . GOSPOĐO , ’OĆETE TAKSI ? OVOJ MALOJ NEĆU NAPLATIT’ NIŠTA , AHRGGRRAAMM  počnem rzati kao konj i režati kao pas .A glas mi muževan , hrapav , načet šljivovicom domaćom .  A one gledaju u kartu , dogovaraju se đe će . Meni ne kažu ništa , mada znam da im je milo što ih zovem . I još kad zalupam srednjim prstom po krovu ili haubi . Baš sam se pretvorio u šmekera , nije da se hvalim . Jes da nisam osvojio nijedan pehar ove sezone , ali biće , polako . Važno je da sam tu . Naići će neka koja neće odoljeti mom šarmu .

Toliko za sad . Moram ići , zove me Miško . Javiću se opet kad’’ nešto’’ bude .  




  

Коментари

Популарни постови са овог блога

ХРИСТОС У ЖУПСКОМ МАНАСТИРУ

GRAD (Momčilu B.)

Noć kraj jezera