OD VOLANA ’LEBA NEMA,ALI...
U martu sam napunio pedest četvrtu a u maju došao u Petrovac . Još dok je
bilo snijega , rođak Radoje iz Sutomora mi je javio da Mišku trebaju dva vozača
za sezonu . Plata je petsto evra , radi se dvanaest sati . Dok je turista .
Posle toga – kući . Pomislih , daj šta daš . Napustih Bjelo Polje i krenuh u
toplije krajeve .
Kola polovna ali dobra . Bjeli karavan . S početka sam uglavnom visio
ispred prodavnice ili na stanici , tek poneka vožnja u lokalu ili do Bara .
Ponekad do Budve . A kako poče da grije ova lampa nebeska , gologuzani navališe
, vožnje učestaše , nisam gasio mašinu . Brzo omrznuh taksiranje .
Dok je moja pokojna firma bila u životu , bio sam gospodin . Dužio sam fapa
dvije trinestice i radio koliko sam htio . Uvijek čist , brkovi očešljani ,
plata redovna . Ali to bijaše davno . Sad je zlo i naopako .
Oženih se u dvadeset drugoj . Desa
mi tad bijaše ka’ lutka . Devetnaesta joj , stidljiva , kad bi iz Pavinog Polja
došla u grad , pogled nije podizala . Rođaci moji , rođaci njeni ... brzo pade
dogovor . E sreće moje tadašnje ! Činilo mi se da sam veći od Regana ! Oj ha !
Dobismo Pavla i Milicu . Dvije jabuke . Živimo u gradu , fap brekće ,
gospodski posao , brkovi mi se smješkaju . Mislio sam , blagostanju kraja nema
. Dok me ne probudiše devedesete . Ali neću sad o njima . Da se vratim pečalbi
primorskoj .
Svakavoga svijeta viđeh ođe , u Petrovcu . Imaju para pa misle da me mogu
kupiti . A muka naćera pa ih slušam , pa ih čekam po ovoj vrućini . Koliko sam
se puta sjetio stare firme , toliko sam puta poželio da bacim ključeve i prvim
autobusom se vratim kući . Ali šta bih onda ? Zidarski mi posao nije išao od
ruke , staro magare se ne uči . Vozio sam trideset godina . Ništa drugo nisam
radio .
Pregurah nekako sezonu , tek krajem septembra odoh kući . Donijeh neku
crkavicu . Miško bijaše zadovoljan mojim radom , vidimo se opet u maju , reče .
Vidimo se , rekoh . Pitate se zašto pristah da opet vozim kroz onu gužvu , po
onakvoj vrućini ? Evo zašto .
Neđe sredinom avgusta , vozah neke Srbijance u Budvu . Kad sam se vraćao , taman neđe
pored Reževića , zazvoni telefon . Miško . Kaže , mušterija čeka ispred kuće
Stijepovića . Za Ulcinj . Dobro , stižem . Dođem tamo , samo jedna gospođa ,
mojih godina . Uđe , zadžamrga na ruskom . Davno sam ga učio , malo je šta
razumijem . Razumjeh da ’oće na Veliku plažu . Krenusmo . Iz pretinca vadim
vlažne maramice ’’ VIOLETA ’’ i brišem oznojeno čelo . Do Buljarice ne
progovaramo . Onda ona poče nešto na našem , nešto na ruskom . Vidim , nije
njoj ni do plaže ni do kupanja . A ni meni do vožnje ...
Srećom pa je ovaj karavan prostran . Ja ovako krupan a ni ona nije sitna .
Ehej , Deso moja , dobro je što osta u Bjelom Polju ...
Otkad se oženih , nisam pontavao za drugim ženama . Nije da nisam imao
muške snage , no nešto nisam umio pričati s njima kao oni gradski mangupi .
Pomalo me je i bilo stid , da pravo kažem . A posle ove Ruskinje , viđeh da to
nije neka umjetnost . Malo u priču , malo se nasmij , ih , lako je to ! Nego
šta !
Napredovao sam ovog ljeta . Promjenio imidž . Zbacio staro , obukao novo .
I nekako se mlađe osjećam . A i izgledam , valjda . Kupio sam patike ’’ ADIDAS
’’ , svijetle farmerice , bjelu majicu sa nekakvim slovima . Naočare za sunce
kakve nose ovi što diluju sobe . Crni kožni neseser oko pojasa . I držanje je
novo – cupkam u mjestu , smješkam se prolaznicima . Nešto , kao , pjevušim . A
kad vidim žensko čeljade , osunčano i nešto malo odjeveno – nozdrve mi se
rašire kao u konja . Zacrvenim se i krenem u napad . GOSPOĐO , ’OĆETE TAKSI ?
OVOJ MALOJ NEĆU NAPLATIT’ NIŠTA , AHRGGRRAAMM
počnem rzati kao konj i režati kao pas .A glas mi muževan , hrapav ,
načet šljivovicom domaćom . A one
gledaju u kartu , dogovaraju se đe će . Meni ne kažu ništa , mada znam da im je
milo što ih zovem . I još kad zalupam srednjim prstom po krovu ili haubi . Baš
sam se pretvorio u šmekera , nije da se hvalim . Jes da nisam osvojio nijedan
pehar ove sezone , ali biće , polako . Važno je da sam tu . Naići će neka koja
neće odoljeti mom šarmu .
Toliko za sad . Moram ići , zove me Miško . Javiću se opet kad’’ nešto’’
bude .
Коментари
Постави коментар