IZ GUSLARSKE RADIONICE
U svojoj
radionici provodim sedam , nekad osam sati .
Više ne . Posle rada posvećujem se sebi . Mada , i dok radim posvećen
sam sebi. Uživam u poslu .
Radionica je puna
pilotine i iverja sitnog i krupnog . I drvenih predmeta . Moj alat je tu –
blanja , tesla , turpija , dleto i još neke stvarčice uz čiju pomoć čuda pravim
. Ono što oko vidi – to ruke od drveta naprave . Tako o meni pričaju komšije i
mušterije . I ne lažu .
Razni ljudi su
dolazili u moju radionicu ( kući ne primam stranke ) da naruče nešto po
njihovoj želji . Gusle , frulu , tabakeru
i još puno toga . Znaju da su moje rukotvorine skupe pa im unaprijed kažem cijenu .
Prošle godine ,
neđe u ovo doba , banu na vrata Mašan Kilibarda , čuveni Banjanin . Mislim ,
čuven u svojim Banjanima , u gradu je malo ko za njega znao . Poznavao sam ga
godinama , mada nikada nismo bili za istim stolom . Banu , kažem , Mašan i
onako našepuren nazva Boga . Zimi sam ga uvijek gledao u nekoj dugačkoj jakni
sa dubokim džepovima , stalno raskopčanoj . I kad je vjetar sa Vojnika divljao
po Nikšiću , Mašan je bio razdrljen . Ili mu stvarno nije bilo hladno ili je
htio ostaviti utisak na građane . Stari željezarac je često išao u rodne
Banjane , savjetovao ljude a ovi ga slušali . U gradu , pak , nije imao toliki
uticaj . Mislim , ako ga je uopšte imao van svoje porodice . U kafani , u kojoj
sam i ja ponekad provodio po nekoliko sati , igrao je preferans sa zemljacima ,
galamio , prepirao se i pio pivo . Ovo naše , nikšićko .
’’Bog ti pomog’o
, Mašane ’’ odgovorih mu , spuštajući blanju pored sebe . Prihvatih ispruženu
desnicu pa ga ponudih da sjedne . Mašan tropi na tronožac , raširi se na njemu
i odahnu kao da je sa leđa zbacio mješinu skorupa . Imao sam utisak da , onako raskrebečen
, imitira kralja u trenucima kad je ovaj pozirao fotografima i slikarima ondašnjim . Natočih
nam po jabukovaču , te nazdravismo . ’’Kojim dobrom jutros , Mašane ?’’
’’Znaš kako ’’
poče ovaj da grmi . ’’ Ti si čuven u ovom poslu pa sam te zato odabrao . ’Oću
da mi napraviš gusle . Ali takve kakve niko nema u Crnoj Gori ! Reći ću ti kako
bih volio da ih ukrasiš , a ti ćeš mi odma’ reći cijenu . ’’ ’’Hajde , pričaj .’’ Šta li je ovo naumio , pomislih .Pričao je
glasno i ’’strijeljao’’ očima . Tako su
obično radili ljudi koji su htjeli dati težinu svojim riječima ako su mislili
da su im riječi suviše ’’lake’’. ’’ Evo kako , Mitrašine ’’ poče banjanin. Zovem se Mitar ali mi nije
smetalo što mi je malo produžio ime . ’’Ja znam , a znaš i ti kako su gusle
obično ukrašene . Da mi napraviš jedne na kojima će biti moj čukunđed Đuro , sa
pripasanom sabljom i frulom u desnoj ruci
’’ reče ovo pa se nakašlja . Na
silu . Obrisa dlanom usta i nos . Đuro ,
sablja i frula ? I sve to na jedne gusle ?
Pade mi na um da ga pitam hoćemo
li starini dodati i jednu ’’NOKIU’’ ali
ne izgovorih . ’’Kako si to zamislio Mašane , obraza ti ? ’’ malo se začudih . ’’Eto tako ! Ima da ih okačim u kuću pa neka
svi vide ! Zapeli Komnenići preksinoć ,
pričaju o precima k’o da su sve Turke
pobili , k’o da im nijedan nije uteka’ koliko je Crne Gore i Azije ! A moj Đuro
im je , valjda , konje timario , šta li ? E ima da crknu kad vide gusle ! Da
vidim ’oće li ga onda progovarat’ ! ’Oće li grajati ka’ što su navikli ! ’’ završi
Mašan zadihan . Izgleda da su ga komšije dobro naljutili . I takli u sujetu
junačku .
Uzeh cigare i
šibice , ponudih ga ’’DRINOM’’. Da se malo smiri . Zadimismo , zamisli smo se .
Kao pravi ozbiljni i mudri ljuđi . Otpuhnu Mašan oblak dima prema javorovim
trupcima koji su , osušeni , čekali da dobiju neki ljepši oblik. Otpuhnuh i ja
, ali dolje prema stopalima . Bijah pognuo glavu , pa mišljah – valja Mašanu
izaći u susret , valja mu ponos sačuvati . A komšijama inat udariti . Koštaće
te Mašane , rekoh mu u sebi , koliko nisi očekivao . Nije čukunđed bilo ko , ne
paše sablju baš svak . Pa još na guslama !
’’Znaš kako’’
počeh tihim glasom ’’ nije mala stvar to što od mene tražiš . Trebaće mi
podosta truda i sva vještina koju imam. Pretpostavljam da nemaš neku sliku
Đurovu ? Nema veze , ni Komnenići ne znaju kako je izgledao . A hoćeš li da ti
gusle budu standardne veličine ? Možda bi neke malo veće ? ’’ ’’ Ne sprdaj se sa mnom , Mitre ’’ odgovori
čukununuk Đurov i odmahnu rukom . ’’ Ti znaš kako ćeš i kolike ćeš ’’ ’’ Da,da
’’ rekoh , toboš duboko razmišljajući . A ustvari mi je sve bilo jasno . Nikada
problem sa drvetom nisam imao . Slušalo me je kao đak učitelja u moje vrijeme .
Nakitiću Mašanu gusle da mu kompletna garnitura komšija pozeleni od zavisti . A
možda im i crkne krava .
’’Nego’’ krenuh
polako priču o parama ’’ to će malo i da košta . Mislim , malo više nego obično
. Veliki su ti zahtjevi , cijena mora biti srazmjerna ’’
’’Koliko ?’’
izbeči se junački potomak u mene . Stisnu šake i zadrža dah , očekujući grom .
I bio je u pravu .
’’Četiri hiljade
evra ’’ izbacih prvu cijenu , spreman da je umanjim nekoliko puta . Pogledi nam
se sudariše kao putnički avioni na nebu kad
kontrolori na zemlji zakažu ili zaspu . ’’Auuhhgrr’’ ote mu se iz
junačkih grudi, ali ništa više od toga .
Sve ima svoju cijenu . I junaštvo i
ponos i preci . Mašo malo poblijedi a oči mu se još više zakrvaviše . Ćutke me
je gledao . Vjerovatno je razmišljao vrijede li Đuro , sujeta i inat baš
ovoliko . Pustio sam ga da se peče na laganoj vatri dok sam gasio cigar u
metalnoj pepeljari . Na licu sam imao izraz čovjeka koji je donio konačnu
odluku . A znao sam se uozbiljiti da sam izgledao ozbiljnije od Pustog Lisca .
Otresem pepeo sa prstiju pa pogledam ovog što se mučio preko puta . Bijaše
zatvorio usta , gledaše kroz mene , kad izvali ’’ Podići ću kredit ! ’’ Opa ,
pomislih , ode mamac niz grlo Mašanovo ! Upeca se na prvu cijenu ! Nakašljah se
dva-tri puta , ostavljajući vremena da mu se ta ideja učvrsti u glavi .
Nastavih ozbiljnim tonom : ’’ Ali će mi trebati malo više vremena , možda dva
mjeseca . I to ako batalim sve što sam započeo . Goniš me u samu umjetnost ,
Mašane . ’’ Ovaj bijaše došao sebi . Čak se i malo smješnu , grubo , gorštački
. ’’ Ma i godinu , samo da ih imam u
kući ’’ Godina mi ne treba ,pomislih , a ni dva mjeseca . Ako ih ne napravim za
petnaest dana – bacam dleto . I čekić s njim.
’’A znam i koja će mi dvojica biti žiranti ! ’’ sad se već malo šire
smijao . Kao da je u glavi već gledao film – ulaze komšije , ugledaju Đura na
zidu , krtola im u grlu stade ...
’’Idem odmah u
banku ! ’’ sad je Mašan već potpuno nasmijan . Ustaje , zablistao čovjek
odjednom . Možda od sreće i jaknu zakopča .
’’Da se raspitam kod ovih , da ufatim onu dvojicu što mi duguju , pa ti
odmah javljam ’’ Ovo je čovjek od akcije ! Nego šta ! Ima
Đuro gore da cupka od sreće !
Pare je donio
posle sedam dana , svaki cent . Ona ga je radost još držala . Vidjelo se da
čeka gusle kao dijete Novu godinu .
Ja sam uveliko
bio u poslu , početni oblik je bio tu . Nisam žurio , imao sam svoj tempo .
Počinjao sam ujutro u deset , vraćao se gore u kuću nešto posle tri . Decembar
je bio kišovit pa nije bilo puno mufljuza
što dokoličare okolo i smetaju mi . Skoro da niko nije dolazio , osim
ovih što su donosili pare a odnosili poručeno . Radio sam , kažem , bez žurbe .
Nakon tih nekoliko sati bih ručao , pa kavenisao sa Živanom , mojim bračnim
drugom . Pričali bi o svemu i pomalo ogovarali komšije . Samo one prve , i ne
mnogo .
Prođoše dva mjeseca
. Poslednjih nekoliko dana nisam imao
puno posla , pa sam ponešto sređivao po radionici . Oštrio sječiva i tako .
Ubacim koje drvo u furunu , pa sjednem na tronožac . Pripalim cigar , odbijam
dimove i razmišljam o koječemu . Sjećam sa 1990-tih, onih ludih godina . Kakvih
sam tada mušterija imao ! Pamtim jednog mladog nikšićkog pištoljdžiju . Zamalo
da mi BMW-om uđe u radionicu . Uđe rabota , zinuo k’o riba na kopnu . Okitio se
zlatnim verigama i pištoljem . Na njemu trenerka od ’’dvjestamaraka’’ i
jakna od krmeće kože. Mora da mu je donji dio sportskog kompleta imao neku jaku
lastiku , čim je držao onoliku pištoljčinu . Obrijane glave i tako obučen ,
potpuno se uklapao u ono vrijeme . Za onih dvadesetak minuta koliko smo pričali
, bio sam mu i brat i car i legenda i ko zna šta još , samo nisam bio MIT . A
tražio je i on unikatne gusle . Umjesto kozje glave na vrhu , htio je da tu
bude pištolj . I nudio da ostavi jedan, kao model . Fala ti , rekoh ovom
V.Erpu, imam ga neđe na slici pa ću pogledivat’. Samo mi je pištolj u radionici
falio . I njemu sam izašao u susret .
Ali ga je ta radost koštala osamsto maraka . U sred one nemaštine . Izbrojao mi
ih je na ruke a da nije ni trepnuo . Nisam ga pitao na koji način ih je zaradio
. Ali je garaža zablistala pored moje kuće . I ostalo para podosta . Razne
ljude upoznah zahvaljujući svojoj vještini .
Čini mi se da je
bio petnaesti u mjesecu , čekao sam Mašana da dođe za svoj unikat . Gusle sam stavio na stalak i pokrio čaršavom.
Na stolu jabukovača i dvije čaše . U pola jedan dođe . Zavika sa vrata : ’’
Pomaže Bog ! ’’ i izatrke mi pruži ruku
. Prodrmusasmo jedan grugom desnice . Sjedosmo
, natočih nam po jednu . Gusle su mu bile sa lijeve strane . Pogleda u plavi
čaršav . Znao je da su tu . Da ne duljim previše – oduševio se čova ! Oči mu se
zasijaše , lice ozari ! ’’ Alal ti svaki dinar ’’ zagrmlje , mada smo se od
dinara davno oprostili . Ali smo uz njega odrasli , neki i ostarili pa ga nismo
zaboravili . ’’Banjanin je Đoko prvi ...
’’ zagusla Mašan , eksira još jednu od jabuke i ode . A četiri hiljadarke su se
smješkale ispod jorgana složenog u šifonjeru u našoj spavaćoj sobi ...
Prođe otad godina
dana . Ne bih vam ni pričao o Mašanu da nisam čuo šta se posle dogodilo . Ova
je priča dobila drugi dio , zanimljiviji od prvog .
Ima jedna kafana
u Nikšiću , u centru grada . Pomenuo sam vam je na početku . Prostrana , sa
velikim šankom i drvenim stolovima . Gosti su joj nalik meni , stariji ljudi ,
davno prestali trčati za suknjama . Mladost nam je ostala u lijepom sjećanju .
Ponekad bi je podgrijavali , kad bi nas ugrijala rakija .
Dolaze tu i Pivljani i Župljani i Banjani i građani
. I Drobnjaci . Za ove poslednje je jedan nikšićki aforističar rekao : ’’ Čovjek je čovjeku vuk , drobnjak
drobnjaku lisica ’’ . Nemam komentar . Još jedna povoljnost je tu kad je u
pitanju ovaj bircuz - piće je
jeftinije nego u drugim kafanama .
Poručiš turu društvu za svega nekoliko evra . Pet evra konobaru i čekaš da
ti vrati kusur . A konobar , simpatični debeljko , poznavao je svakog gosta .
Zahvaljujući tome znao je šta se dešava u gradu i okolini . Ljudi k’o ljudi ,
najradije se povjere konobaru . Mislim na kafanske ljude. Ispričaju i politička
uvjerenja i jesu li se skoro svađali sa ženom . Kako sam sa pomenutim konobarom
, pjesnikom u duši , drugovao još kad imasmo po dvadeset i koju , uživao sam
kod njega potpuno povjerenje . Često mi je pričao šta je sve čuo , a ja tajnu
čuvao . Tako čuh i za zgibenije Mašanovo .
Mislim , ne baš bukvalno . Ali je u Banjanima ovako nešto ravno pogibiji
. Još uvijek .
Evo šta se desilo
.
Gusle su okitile
zid iznad televizora. Pravo u ulazna vrata gledali su čukunđed , sablja , frula
i strune . Čekale su se komšije . Da se vidi ko je ko . I u istoriji i u
sadašnjosti .
Dva su dana u
čekanju prošla . Trećeg dođoše . Zima je , ne radi se mnogo , udri po firciku i
mauzu . Nisu znali da će im ova partija ostati u sjećanju .
Mašan je rano
otišao u penziju , čim je prevalio pedesetu . Pričalo se da je poznavao neke
ljude koji o tome odlučuju, ali je
mlađani penzioner ćutao . Često je bivao u Banjanima , u rodnoj kući . Nekoliko
dana u zavičaju , nekoliko dana u gradu . Komšije iz ove priče , vijek su
provodili na selu, pa su malo zavidjeli Mašanu koji je ’’vidio svijeta’’. Zavist ih je nagonila da , kroz priču ,
omalovažavaju njegove slavne pretke a
svoje veličaju .
Druženje u dugim
zimskim noćima , Mašan bi počinjao riječima : ’’ Kad se ja sa sedamnaest godina
zaposlih u željezaru , morah preselit’ u Nikšić . Isprva stanovah u onu baraku
iza magacina...’’. Znao je da ovim riječima pogađa u centar . Vukota i Mićun ,
rođena braća , nikada nisu radili u nekoj firmi . U grad su išli nekoliko puta
godišnje . Uglavnom ponedeljkom . Ponedeljak je u Nikšiću pazarni dan .
Prodavali su stoku i bijeli mrs . Tako su zarađivali za život . Mašan je od
svoje firme dobio stan prije nego što je napunio tridesetu . Fakat više da
komšijska ljubomora poraste . Malo bi im lakše bilo ako te noći ne bi bilo
struje . Uz škrto svijetlo šterike teže je bilo vidjeti kako im se grče vilice
od ljubomore na pomen života u gradu .
Uđoše braća ,
rekoše ’’dobro veče ’’ . Htjedoše još nešto reći, onako radi reda , kad im
pažnju privukoše gusle . Zanijemiše, pa izbečiše po oba oka .
’’Šta ti je
ovo?’’ prvi poče Vukota. Mašan , kao da
su na zidu zadnjih sto godina , odgovori : ’’ A, gusle’’.
’’Vidimo da su
gusle ’’ ubaci se Mićun ’’ no kakve su ti ovo , ko je ono na njig?’’
’’A neki moj
čukunđed ’’ objasni domaćin , i dalje kao nezainteresovan za ovu temu .
Sjedoše za
kuhinjski sto ne skidajući pogled sa zida . Potomak Đurov priđe šporetu ,
otvori vratanca i ubaci jedno drvo unutra . Reklo bi se da je potpuno opušten ,
a zapravo je ključao kao čelik istopljen u peći željezarskoj . Čekao je napad i
bio spreman . Uslijedio je posle pola sata i tri lozove rakije .
Postoji više
verzija događaja koji je uslijedio . Ispričaću vam ovu najčešće pričanu . Nju
mi je prijatelj konobar predložio za zvaničnu .
Elem , braća su ,
crveni u licu , počeli nešto o precima , o junačkim djelima njihovim . Veličali svoje , kudili tuđe . U
jednom trenutku , Mašan je skinuo gusle sa zida i pokazao drvenog Đura na njima
. I rekao da je bio hrabriji , pošteniji i bolji nego svi čukunđedovi komšijski
zajedno. Izgovorio je to glasno, zvučao uvredljivo. A to mu je i bila namjera .
No to bijaše previše za Vukotu i Mićuna . Vule je ustao, istrgao gusle iz ruku
domaćinovih i njima raspalio po podu . I
još jednom . I još nekoliko puta . Na kraju su ostali drveni parčići . Mojih
ruku djelo od četiri hiljade evra sad je moglo poslužiti samo za potpalu .
’’Ubošću te ovim
nožem u stomak , ništa čojeku ! ’’ zaarlaukao je Mašo van sebe od bijesa. U
ruci mu je bio dugački nož sa crnim koricama . ’’ Koga ćeš ti nožem , rđo od
rđe ’’ uključi se i Mićo , pa komšiju polugrađanina zveknu stolicom po glavi .
Pade Mašan , komšije navališe . Izbubetaše ga nogama , naplaćujući mu sve : i
odlazak u grad i veliku platu i stan i
dogodovštine gradske . Sve na jedan račun, sa više potpisa ...
Priča se završava
nekoliko mjeseci kasnije . Da li su se komšije pomirile u istoj zatvorskoj
prostoriji ili ne , to moj drugar konobar nije saznao . Ne zna se jesu li iza
gvozdenih vrata igrali fircik i mauz ili ćutali jedan na drugog . Ili nastavili
okršaj . Tek , posle tri mjeseca nevoljnog boravka u danilovgradskoj opštini,
časni potomci junački nisu pričali o tome . Komnenići su se vratili u Banjane ,
Mašan ostao u gradu . Odlaske u zavičaj
je proredio . Sretnemo se u kafani , klimnemo glavom jedan drugom . Nisam imao
srca da ga pitam je li otplatio kredit . Ni šta je uradio od onih parčića koje
onomad plati četiri hiljadarke . A i nije me mnogo interesovalo . Ti evri su mi
dobro došli . Dio sam stavio u kasu kod Živane , dio se potrošio na bijelu
tehniku i namještaj . Eto , i na nečijoj sujeti se nekad može zaraditi .
Vremena se mijenjaju , ljudi ostaju isti . Uvijek će se naći neki Mašan ,
uvijek će se naći neki gulikoža kakav sam ja . Ali nemojte ovu priču prenositi
dalje . Počujte je i zaboravite . A ja ću nastaviti da deljem drvo , da mu
dajem zanimljiv oblik , da svoj rad pretačem u evre . Ne mrzim novac , ni malo
. Daje mi neku toplinu , naročito kad ga imam mnogo .
Коментари
Постави коментар