петак, 20. новембар 2015.

IZ GUSLARSKE RADIONICE

                                            




U svojoj radionici provodim sedam , nekad osam sati .  Više ne . Posle rada posvećujem se sebi . Mada , i dok radim posvećen sam sebi. Uživam u poslu .

Radionica je puna pilotine i iverja sitnog i krupnog . I drvenih predmeta . Moj alat je tu – blanja , tesla , turpija , dleto i još neke stvarčice uz čiju pomoć čuda pravim . Ono što oko vidi – to ruke od drveta naprave . Tako o meni pričaju komšije i mušterije . I ne lažu .
Razni ljudi su dolazili u moju radionicu ( kući ne primam stranke ) da naruče nešto po njihovoj želji . Gusle , frulu , tabakeru  i još puno toga . Znaju da su moje rukotvorine skupe  pa im unaprijed kažem cijenu .
Prošle godine , neđe u ovo doba , banu na vrata Mašan Kilibarda , čuveni Banjanin . Mislim , čuven u svojim Banjanima , u gradu je malo ko za njega znao . Poznavao sam ga godinama , mada nikada nismo bili za istim stolom . Banu , kažem , Mašan i onako našepuren nazva Boga . Zimi sam ga uvijek gledao u nekoj dugačkoj jakni sa dubokim džepovima , stalno raskopčanoj . I kad je vjetar sa Vojnika divljao po Nikšiću , Mašan je bio razdrljen . Ili mu stvarno nije bilo hladno ili je htio ostaviti utisak na građane . Stari željezarac je često išao u rodne Banjane , savjetovao ljude a ovi ga slušali . U gradu , pak , nije imao toliki uticaj . Mislim , ako ga je uopšte imao van svoje porodice . U kafani , u kojoj sam i ja ponekad provodio po nekoliko sati , igrao je preferans sa zemljacima , galamio , prepirao se i pio pivo . Ovo naše , nikšićko .
’’Bog ti pomog’o , Mašane ’’ odgovorih mu , spuštajući blanju pored sebe . Prihvatih ispruženu desnicu pa ga ponudih da sjedne . Mašan tropi na tronožac , raširi se na njemu i odahnu kao da je sa leđa zbacio mješinu skorupa . Imao sam utisak da , onako raskrebečen , imitira kralja u trenucima kad je ovaj pozirao  fotografima i slikarima ondašnjim . Natočih nam po jabukovaču , te nazdravismo . ’’Kojim dobrom jutros , Mašane ?’’
’’Znaš kako ’’ poče ovaj da grmi . ’’ Ti si čuven u ovom poslu pa sam te zato odabrao . ’Oću da mi napraviš gusle . Ali takve kakve niko nema u Crnoj Gori ! Reći ću ti kako bih volio da ih ukrasiš , a ti ćeš mi odma’ reći cijenu . ’’  ’’Hajde , pričaj .’’  Šta li je ovo naumio , pomislih .Pričao je glasno i ’’strijeljao’’  očima . Tako su obično radili ljudi koji su htjeli dati težinu svojim riječima ako su mislili da su im riječi suviše ’’lake’’. ’’ Evo kako , Mitrašine  ’’ poče banjanin. Zovem se Mitar ali mi nije smetalo što mi je malo produžio ime . ’’Ja znam , a znaš i ti kako su gusle obično ukrašene . Da mi napraviš jedne na kojima će biti moj čukunđed Đuro , sa pripasanom sabljom i frulom u desnoj ruci  ’’  reče ovo pa se nakašlja . Na silu . Obrisa dlanom usta i nos .  Đuro , sablja i frula ? I sve to na jedne gusle ?  Pade mi na  um da ga pitam hoćemo li starini dodati i jednu ’’NOKIU’’  ali ne izgovorih . ’’Kako si to zamislio Mašane , obraza ti ? ’’ malo se začudih .   ’’Eto tako ! Ima da ih okačim u kuću pa neka svi vide ! Zapeli Komnenići  preksinoć , pričaju o precima k’o da su sve  Turke pobili , k’o da im nijedan nije uteka’ koliko je Crne Gore i Azije ! A moj Đuro im je , valjda , konje timario , šta li ? E ima da crknu kad vide gusle ! Da vidim ’oće li ga onda progovarat’ ! ’Oće li grajati ka’ što su navikli ! ’’ završi Mašan zadihan . Izgleda da su ga komšije dobro naljutili . I takli u sujetu junačku .
Uzeh cigare i šibice , ponudih ga ’’DRINOM’’. Da se malo smiri . Zadimismo , zamisli smo se . Kao pravi ozbiljni i mudri ljuđi . Otpuhnu Mašan oblak dima prema javorovim trupcima koji su , osušeni , čekali da dobiju neki ljepši oblik. Otpuhnuh i ja , ali dolje prema stopalima . Bijah pognuo glavu , pa mišljah – valja Mašanu izaći u susret , valja mu ponos sačuvati . A komšijama inat udariti . Koštaće te Mašane , rekoh mu u sebi , koliko nisi očekivao . Nije čukunđed bilo ko , ne paše sablju baš svak . Pa još na guslama !
’’Znaš kako’’ počeh tihim glasom ’’ nije mala stvar to što od mene tražiš . Trebaće mi podosta truda i sva vještina koju imam. Pretpostavljam da nemaš neku sliku Đurovu ? Nema veze , ni Komnenići ne znaju kako je izgledao . A hoćeš li da ti gusle budu standardne veličine ? Možda bi neke malo veće ? ’’  ’’ Ne sprdaj se sa mnom , Mitre ’’ odgovori čukununuk Đurov i odmahnu rukom . ’’ Ti znaš kako ćeš i kolike ćeš ’’ ’’ Da,da ’’ rekoh , toboš duboko razmišljajući . A ustvari mi je sve bilo jasno . Nikada problem sa drvetom nisam imao . Slušalo me je kao đak učitelja u moje vrijeme . Nakitiću Mašanu gusle da mu kompletna garnitura komšija pozeleni od zavisti . A možda im i crkne krava .
’’Nego’’ krenuh polako priču o parama ’’ to će malo i da košta . Mislim , malo više nego obično . Veliki su ti zahtjevi , cijena mora biti srazmjerna ’’
’’Koliko ?’’ izbeči se junački potomak u mene . Stisnu šake i zadrža dah , očekujući grom . I bio je u pravu .
’’Četiri hiljade evra ’’ izbacih prvu cijenu , spreman da je umanjim nekoliko puta . Pogledi nam se sudariše kao putnički avioni na nebu kad  kontrolori na zemlji zakažu ili zaspu . ’’Auuhhgrr’’ ote mu se iz junačkih grudi, ali ništa više  od toga . Sve ima svoju cijenu . I junaštvo  i ponos i preci . Mašo malo poblijedi a oči mu se još više zakrvaviše . Ćutke me je gledao . Vjerovatno je razmišljao vrijede li Đuro , sujeta i inat baš ovoliko . Pustio sam ga da se peče na laganoj vatri dok sam gasio cigar u metalnoj pepeljari . Na licu sam imao izraz čovjeka koji je donio konačnu odluku . A znao sam se uozbiljiti da sam izgledao ozbiljnije od Pustog Lisca . Otresem pepeo sa prstiju pa pogledam ovog što se mučio preko puta . Bijaše zatvorio usta , gledaše kroz mene , kad izvali ’’ Podići ću kredit ! ’’ Opa , pomislih , ode mamac niz grlo Mašanovo ! Upeca se na prvu cijenu ! Nakašljah se dva-tri puta , ostavljajući vremena da mu se ta ideja učvrsti u glavi . Nastavih ozbiljnim tonom : ’’ Ali će mi trebati malo više vremena , možda dva mjeseca . I to ako batalim sve što sam započeo . Goniš me u samu umjetnost , Mašane . ’’ Ovaj bijaše došao sebi . Čak se i malo smješnu , grubo , gorštački .  ’’ Ma i godinu , samo da ih imam u kući ’’ Godina mi ne treba ,pomislih , a ni dva mjeseca . Ako ih ne napravim za petnaest dana – bacam dleto . I čekić s njim.  ’’A znam i koja će mi dvojica biti žiranti ! ’’ sad se već malo šire smijao . Kao da je u glavi već gledao film – ulaze komšije , ugledaju Đura na zidu , krtola im u grlu stade ...
’’Idem odmah u banku ! ’’ sad je Mašan već potpuno nasmijan . Ustaje , zablistao čovjek odjednom . Možda od sreće i jaknu zakopča .   ’’Da se raspitam kod ovih , da ufatim onu dvojicu što mi duguju , pa ti odmah  javljam ’’   Ovo je čovjek od akcije ! Nego šta ! Ima Đuro gore da cupka od sreće !

Pare je donio posle sedam dana , svaki cent . Ona ga je radost još držala . Vidjelo se da čeka gusle kao dijete Novu godinu .
Ja sam uveliko bio u poslu , početni oblik je bio tu . Nisam žurio , imao sam svoj tempo . Počinjao sam ujutro u deset , vraćao se gore u kuću nešto posle tri . Decembar je bio kišovit pa nije bilo puno mufljuza  što dokoličare okolo i smetaju mi . Skoro da niko nije dolazio , osim ovih što su donosili pare a odnosili poručeno . Radio sam , kažem , bez žurbe . Nakon tih nekoliko sati bih ručao , pa kavenisao sa Živanom , mojim bračnim drugom . Pričali bi o svemu i pomalo ogovarali komšije . Samo one prve , i ne mnogo .

Prođoše dva mjeseca .  Poslednjih nekoliko dana nisam imao puno posla , pa sam ponešto sređivao po radionici . Oštrio sječiva i tako . Ubacim koje drvo u furunu , pa sjednem na tronožac . Pripalim cigar , odbijam dimove i razmišljam o koječemu . Sjećam sa 1990-tih, onih ludih godina . Kakvih sam tada mušterija imao ! Pamtim jednog mladog nikšićkog pištoljdžiju . Zamalo da mi BMW-om uđe u radionicu . Uđe rabota , zinuo k’o riba na kopnu . Okitio se zlatnim verigama i pištoljem . Na njemu trenerka od ’’dvjestamaraka’’   i jakna od krmeće kože. Mora da mu je donji dio sportskog kompleta imao neku jaku lastiku , čim je držao onoliku pištoljčinu . Obrijane glave i tako obučen , potpuno se uklapao u ono vrijeme . Za onih dvadesetak minuta koliko smo pričali , bio sam mu i brat i car i legenda i ko zna šta još , samo nisam bio MIT . A tražio je i on unikatne gusle . Umjesto kozje glave na vrhu , htio je da tu bude pištolj . I nudio da ostavi jedan, kao model . Fala ti , rekoh ovom V.Erpu, imam ga neđe na slici pa ću pogledivat’. Samo mi je pištolj u radionici falio . I njemu sam izašao u susret  . Ali ga je ta radost koštala osamsto maraka . U sred one nemaštine . Izbrojao mi ih je na ruke a da nije ni trepnuo . Nisam ga pitao na koji način ih je zaradio . Ali je garaža zablistala pored moje kuće . I ostalo para podosta . Razne ljude upoznah zahvaljujući svojoj vještini .

Čini mi se da je bio petnaesti u mjesecu , čekao sam Mašana da dođe za svoj unikat .  Gusle sam stavio na stalak i pokrio čaršavom. Na stolu jabukovača i dvije čaše . U pola jedan dođe . Zavika sa vrata : ’’ Pomaže Bog ! ’’  i izatrke mi pruži ruku . Prodrmusasmo  jedan grugom desnice . Sjedosmo , natočih nam po jednu . Gusle su mu bile sa lijeve strane . Pogleda u plavi čaršav . Znao je da su tu . Da ne duljim previše – oduševio se čova ! Oči mu se zasijaše , lice ozari ! ’’ Alal ti svaki dinar ’’ zagrmlje , mada smo se od dinara davno oprostili . Ali smo uz njega odrasli , neki i ostarili pa ga nismo zaboravili .  ’’Banjanin je Đoko prvi ... ’’ zagusla Mašan , eksira još jednu od jabuke i ode . A četiri hiljadarke su se smješkale ispod jorgana složenog u šifonjeru u našoj spavaćoj sobi ...

Prođe otad godina dana . Ne bih vam ni pričao o Mašanu da nisam čuo šta se posle dogodilo . Ova je priča dobila drugi dio , zanimljiviji od prvog .

Ima jedna kafana u Nikšiću , u centru grada . Pomenuo sam vam je na početku . Prostrana , sa velikim šankom i drvenim stolovima . Gosti su joj nalik meni , stariji ljudi , davno prestali trčati za suknjama . Mladost nam je ostala u lijepom sjećanju . Ponekad bi je podgrijavali , kad bi nas ugrijala rakija .
 Dolaze tu i pivljani i župljani i banjani i građani . I drobnjaci . Za ove poslednje je jedan nikšićki aforističar  rekao : ’’ Čovjek je čovjeku vuk , drobnjak drobnjaku lisica ’’ . Nemam komentar . Još jedna povoljnost je tu kad je u pitanju ovaj bircuz  - piće je jeftinije  nego u drugim kafanama . Poručiš turu pića društvu za svega nekoliko evra . Pet evra konobaru i čekaš da ti vrati kusur . A konobar , simpatični debeljko , poznavao je svakog gosta . Zahvaljujući tome znao je šta se dešava u gradu i okolini . Ljudi k’o ljudi , najradije se povjere konobaru . Mislim na kafanske ljude. Ispričaju i politička uvjerenja i jesu li se skoro svađali sa ženom . Kako sam sa pomenutim konobarom , pjesnikom u duši , drugovao još kad imasmo po dvadeset i koju , uživao sam kod njega potpuno povjerenje . Često mi je pričao šta je sve čuo , a ja tajnu čuvao . Tako čuh i za zgibenije Mašanovo .  Mislim , ne baš bukvalno . Ali je u Banjanima ovako nešto ravno pogibiji . Još uvijek .
Evo šta se desilo .
Gusle su okitile zid iznad televizora. Pravo u ulazna vrata gledali su čukunđed , sablja , frula i strune . Čekale su se komšije . Da se vidi ko je ko . I u istoriji i u sadašnjosti  .
Dva su dana u čekanju prošla . Trećeg dođoše . Zima je , ne radi se puno , udri po firciku i mauzu . Nisu znali da će im ova partija ostati u sjećanju .
Mašan je rano otišao u penziju , čim je prevalio pedesetu . Pričalo se da je poznavao neke ljude koji o tome odlučuju,  ali je mlađani penzioner ćutao . Često je bivao u Banjanima , u rodnoj kući . Nekoliko dana u zavičaju , nekoliko dana u gradu . Komšije iz ove priče , vijek su provodili na selu, pa su malo zavidjeli Mašanu koji je ’’vidio svijeta’’. Zavist  ih je nagonila da , kroz priču , omalovažavaju njegove slavne pretke  a svoje veličaju .
Druženje u dugim zimskim noćima , Mašan bi počinjao riječima : ’’ Kad se ja sa sedamnaest godina zaposlih u željezaru , morah preselit’ u Nikšić . Isprva stanovah u onu baraku iza magacina...’’. Znao je da ovim riječima pogađa u centar . Vukota i Mićun , rođena braća , nikada nisu radili u nekoj firmi . U grad su išli nekoliko puta godišnje . Uglavnom ponedeljkom . Ponedeljak je u Nikšiću pazarni dan . Prodavali su stoku i bijeli mrs . Tako su zarađivali za život . Mašan je od svoje firme dobio stan prije nego što je napunio tridesetu . Fakat više da komšijska ljubomora poraste . Malo bi im lakše bilo ako te noći ne bi bilo struje . Uz škrto svijetlo šterike teže je bilo vidjeti kako im se grče vilice od ljubomore  na pomen života u gradu .
Uđoše braća , rekoše ’’dobro veče ’’ . Htjedoše još nešto reći, onako radi reda , kad im pažnju privukoše gusle . Zanijemiše, pa izbečiše po oba oka .
’’Šta ti je ovo?’’ prvi poče Vukota.  Mašan , kao da su na zidu zadnjih sto godina , odgovori : ’’ A gusle’’.
’’Vidimo da su gusle ’’ ubaci se Mićun ’’ no kakve su ti ovo , ko je ono na njig?’’
’’A neki moj čukunđed ’’ objasni domaćin , i dalje kao nezainteresovan za ovu temu .
Sjedoše za kuhinjski sto ne skidajući pogled sa zida . Potomak Đurov priđe šporetu , otvori vratanca i ubaci jedno drvo unutra . Reklo bi se da je potpuno opušten , a zapravo je ključao kao čelik istopljen u peći željezarskoj . Čekao je napad i bio spreman . Uslijedio je posle pola sata i tri lozove rakije .
Postoji više verzija događaja koji je uslijedio . Ispričaću vam ovu najčešće pričanu . Nju mi je prijatelj konobar predložio za zvaničnu .
Elem , braća su , crveni u licu , počeli nešto o precima , o junačkim djelima  njihovim . Veličali svoje , kudili tuđe . U jednom trenutku , Mašan je skinuo gusle sa zida i pokazao drvenog Đura na njima . I rekao da je bio hrabriji , pošteniji i bolji nego svi čukunđedovi komšijski zajedno. Izgovorio je to glasno, zvučao uvredljivo. A to mu je i bila namjera . No to bijaše previše za Vukotu i Mićuna . Vule je ustao, istrgao gusle iz ruku domaćinovih  i njima raspalio po podu . I još jednom . I još nekoliko puta . Na kraju su ostali drveni parčići . Mojih ruku djelo od četiri hiljade evra sad je moglo poslužiti samo za potpalu .
’’Ubošću te ovim nožem u stomak , ništa čojeku ! ’’ zaarlaukao je Mašo van sebe od bijesa. U ruci mu je bio dugački nož sa crnim koricama . ’’ Koga ćeš ti nožem , rđo od rđe ’’ uključi se i Mićo , pa komšiju polugrađanina zveknu stolicom po glavi . Pade Mašan , komšije navališe . Izbubetaše ga nogama , naplaćujući mu sve : i odlazak u grad  i veliku platu i stan i dogodovštine gradske . Sve na jedan račun, sa više potpisa ...


Priča se završava nekoliko mjeseci kasnije . Da li su se komšije pomirile u istoj zatvorskoj prostoriji ili ne , to moj drugar konobar nije saznao . Ne zna se jesu li iza gvozdenih vrata igrali fircik i mauz ili ćutali jedan na drugog . Ili nastavili okršaj . Tek , posle tri mjeseca nevoljnog boravka u danilovgradskoj opštini, časni potomci junački nisu pričali o tome . Komnenići su se vratili u Banjane , Mašan  ostao u gradu . Odlaske u zavičaj je proredio . Sretnemo se u kafani , klimnemo glavom jedan drugom . Nisam imao srca da ga pitam je li otplatio kredit . Ni šta je uradio od onih parčića koje onomad plati četiri hiljadarke . A i nije me puno interesovalo . Ti evri su mi dobro došli . Dio sam stavio u kasu kod Živane , dio se potrošio na bijelu tehniku i namještaj . Eto , i na nečijoj sujeti se nekad može zaraditi . Vremena se mijenjaju , ljudi ostaju isti . Uvijek će se naći neki Mašan , uvijek će se naći neki gulikoža kakav sam ja . Ali nemojte ovu priču prenositi dalje . Počujte je i zaboravite . A ja ću nastaviti da deljem drvo , da mu dajem zanimljiv oblik , da svoj rad pretačem u evre . Ne mrzim novac , ni malo . Daje mi neku toplinu , naročito kad ga imam puno . 

Нема коментара:

Постави коментар