ROĐEN U NIKŠIĆU

                                        

Kad je postavljen  kamen temeljac  hotelu Onogošt , staronikšićani su u čudu pitali jedni druge – što grade hotel na kraju grada ? Sada je plato ispred hotela omiljeno sastajalište mladih parova.’’Vidimo se kod hotela u pola osam ’’ Hotel je stigao u centar a da nije mrdnuo sa mjesta . Hoteli obično ostaju tamo gdje su izgrađeni . Ali se Nikšić proširio . Otrgnuo se od Tvrđave i razlio  po Nikšićkom polju . Pamtim kad je dio Tesline , tada Kardeljeve , bio neasfaltiran . Ta je ulica  vjerovatno vodila negdje prema kraju svijeta . Tako je izgledalo nekom ko je imao četiri godine .

Kad te neko pita koliko imaš godina(šta li to znači?) pokažeš tri prsta i to je valjan odgovor . Valjda imaš i toliko godina . Dok razmišljam o toj muci , hodam trotoarom pored zgrade , grabim ka našem ulazu . Do ovog detalja sam dobacio zagledavši se unazad . Sledeće čega se sjećam je panični bijeg ispred opasnog psa . Letio sam kao vjetar , jedva dodirujući zemlju . Pas je trčkarao za mnom i njuškao moje pete . Miko mi je to kasnije ispričao . Valjda sam  već imao četiri godinice .

Jeste , ja sam  Jelena M., on je moj hahaha ! I padoh u ruke našminkanoj dvadesetdevetogodišnjoj učiteljici . Širok osmjeh , zvonak glas . Bukvar , sveske bez linija , obična olovka , gumica . Tašna na leđa . Futrola , kafena . Kući u pet sati , umijem sam , blizu je . Imaš li šta za domaći ?

Prošlo je nekoliko godina školskih i kalendarskih . U ovoj svijetloj ustanovi se nisam proslavio . A nije da sam pustio koju suzu zbog toga . A ne vjerujem ni da je ko drugi .

                                              AMBASADOR 61    EI  NIŠ

Ovo elekronsko čudo u velikoj drvenoj kutiji sa sve lampicama u sebi i stabilizatorom na polici ispod , unese u moje djetinjstvo puno radosti . Skoro koliko i slatkiši . Stari drvenjak  je u našu kuću doveo Prleta i Tihog , Batu Živojnovića  u bezbroj uloga , jelenka i liovokradicu , Tarzana , Džona Vejna i  sve poznate likove iz crtanih filmova . Dobročinitelj ovaj je s mukom počinjao  svoje obaveze . Prvo bi mu nešto pucnulo duboko u grudima pa bi zazujao . Lampice bi zasijale i ubrzo  se pojavila slika . Radost . Kupljen prije mog rođenja i plaćen ko zna koliko , nije štedio sebe. Ali je , na opštu žalost , često bivao bolestan . Tada bi ga otac odnio tv-doktoru . Ako bi se razbolio uveče , tuga bi brzo ispunila kuću od tepiha do plafona . Trebalo je samo pogledati Mika dok gleda u beživotni zeleni ekran . Izraz njegovog lica je govorio više nego dva dokumentarna filma . I pet fotografija . Tek posle čitave vječnosti bi proradio . Mislim , bio izliječen .

                                               RUDOPOLJE

Iscjepana drva složena u kupolu , nekoliko starih automobila , malo samonikle trave i jedan koš . U daljini sportski centar u izgradnji . I vrh planine Vojnik . I puno prašine . Koja je mirisala...predivno .

                                              PONI  BICIKLO  

Radovanov dvotočkaš . On vozi , ja stojim na nosaču i držim se za ramena vozačeva . Jezdimo gradskim ulicama , sjenka jedva da nas stiže . Po trinaest godina oba . Nekoliko dana kasnije došao je neslavni pad . Kod robne kuće , onaj spust za kolica . Jedan preko drugog . Koljeno , lakat , uzdržan jauk . STISNUO SI MI RAMENA , NISAM MOGAO DA UPRAVLJAM ! Posle nekako odrastosmo . Sledeći susret – dvadesetogodišnjaci . Opismo se u kafani kod radija .

                                       U VOJSCI SAM OČVRSNUO

Šta sada ? Nešto ću raditi već . A ođe se ništa nije promjenilo? Sve mi je nekako isto...

                                     DVADESET  PET GODINA(polovina,možda)

Izlasci , poneki dinar na žice (komplet – dvadeset maraka ) .  

Prebijam polovinu . Za drugu ćemo vidjeti ...