O PRIJATELJU KOJI JE OTIŠAO
Kad sam prvi put došao u Grahovo , bilo je rano proljeće ali kišovito i
tmurno . Šuma počela zelenjeti , oštra zima prelazila u zaborav . Bili smo puni
elana , kiša nam nije smetala . Naši su planovi počivali na ljetnim temeljima .
U kombiju su , osim nas trojice , bile neke četke i kantice farbe i laka.
Zagrijani za obnovu i svekoliki progres , zaustavismo se ispred buduće kafane .
Crvena metalna trafika , nešto veća od onih u gradu . Liči na malu prodavnicu .
Napuštena , vrata joj zaključana ko zna kad . Strana koja gleda na glavnu
grahovsku ulicu , koja je ujedno i magistrala , je od stakla . Liči na izlog .
Duka ugasi mašinu .
’’ Evo , ovo je to ’’ reče
otvarajući vrata plavog kombija . Izađosmo da izbliza pogledamo objekat . Na
budućoj terasi , na tih desetak izbetoniranih kvadratnih metara , Vah i ja
stojimo i buljimo kroz staklo . Duka prebira po džepovima .
’’ Evo ga ’’ vadi ključ sa priveskom . ’’ Valjda će moći...’’ Posle desetak
sekundi , metalna vrata popuštaju . Ulazimo . Zadah neprovjetrene prostorije .
Prašina . Razbacane stvari . Neki papiri
. Po šanku i iza njega prljave čaše , ostavljene tu ko zna kad . Pohabane
stolice i dva stola .
’’ Ovo je Željo drž’o ... ’’ Duka kao da pravda zatečeno stanje pred nama
dvojicom .
’’ Pa dobro ’’ kažem ’’ sredićemo ovo ’’ gledajući plafon .
’’Neđe propušta kišu ’’ Duka kao da
mi čita misli . ’’ Pogledaćemo krov ,
svu ćemo je ofarbati ’’
’’ Ja i ti ćemo da farbamo a Toko
neka kopa rupu ’’ progovori Vah , uvijek spreman da prihvati lakši posao .
’’ Važi ’’ kažem na to , ne plašeći
se rada fizčkoga . Bijah u kondiciji , bez suvišnih kilograma . Godina je 2004.
U tom trenutku bijah star tridest i jedno ljeto...
Na obnovi kafane radili smo tri dana . Duka i Vah su je kompletnu ofarbali
a ja sam završio vanjske poslove . Nabavili smo neke polovne stolove i stolice
i suncobran . Iz grada dovezli piće i čaše . Svečano otvaranje smo planirali za
srijedu uveče ...
Došla je srijeda , došlo je puno ljudi . Razglas su nam ustupili momci iz
diskoteke od preko puta . Instalirao sam ga na terasi , rekao u
mikrofon:’’JEDAN,DESET’’i probao gitaru . Dobro je zvučalo , mada je mikseta
bila bez zvučnih efekata . Ostavim sve tako uključeno i uđem u kafanu . Pola
devet . U devet ću zasviriti . I gosti i nas trojica smo bili raspoloženi ,
samo je Vah bio malčice ozbiljan a ipak opušten . Tako se ponašaju gazde ,
valjda. Popih vinjak , zapalih cigaretu
. U čast početka posla ljudi su donijeli po flašu pića , neko gajbu
’’nikšićkog’’. Tačno u devet iskradoh se van . Rekoh nešto u mikrofon i udarih
jedan akord . Svi iz kafane pređoše ovamo . Rekoh nešto duhovito i počeh .
Oko ponoći...piće uradi svoje . Sjećam se da je odnekud došla kiša , da ju
je tenda propustila na miksetu , da mi
je gitara kisnula prislonjena uz zid kafane i ... da sam pred zoru dovezen kući
.
Jesam li lupao gluposti sinoć? Pitah Duku sledećeg dana posle podne ,
posjetivši ga u njegovom stanu , u Nikšiću . A nisi ... smješkao se .
Duku sam prvi put vidio jednog zimskog jutra 2001. Godine. Dovezao je osoblje u motel na
periferiji Nikšića u kom sam prethodne noći počeo raditi . Dužnost mi je bila da noćnim posjetiocima
izdajem sobe , da pazim na objekat i da , u slučaju da gosti ne bude , spavam
na kauču ispod stepenica . To sam najčešće i radio . Ujutru, tačno u sedam ,
plavi kombi se zaustavi na parkingu ispred . Izađoše neke žene i ljudi , a ja
svakome rekoh DOBRO JUTRO , JA SAM NOVI... Raziđoše se po motelu , aktiviraše
kuhinju . Sa konobarima i Dukom zauzeh sto u restoranu. Brzo stiže prva
jutarnja , novine su tu , VIDI ŠTA KAŽU , REFERENDUM ĆE SE ODRŽATI AKO...
Razgovor je često mjenjao pravac .
Puno kasnije sam shvatio šta mi je tog jutra bilo neobično kod Duke .
Razlikovao se od drugih profesionalnih vozača koje sam do tad upoznao . A
razlikovao se po tome što se ponašao NORMALNO . Nije bilo uobičajenih riječi
šoferskih JA VOZIM TRIDES’ GODINA , TI
ĆEŠ MI REĆ’... ’AJDE ULAZITE , ŠTA ČEKATE , SJUTRA ĆU VAS OSTAVITI PA IDITE PJEŠKE...VIDI
OVOGA ĐE PRETIČE NA PUNU LINIJU , ĐE ĆEŠ VOLE!i sličnih nervoza vozačkih . Duka
je bio raspoložen , kad god bih ga sreo , nasmijan , druželjubiv i spreman
ispružiti ruku pomoći . Bilo kome .
Tih dana sam na poslu ostajao do devet ujutru . Posle doručka za osoblje ,
Duka bi obukao kafenu kožnu jaknu ,
pogledao me i rekao :’’ ’oćemo
li? ’’ i zapucali bi ka Nikšiću . Usput smo pričali o svemu i svačemu , zbijali
šale , predviđali izborne rezultate i planirali šta sa parama ako nas krene na
lutriji . Ja sam obično kupovao skupocjene gitare a Duka kuću na periferiji .
Tada bijah momak od dvadeset sedam ljeta , Duka porodičan tip , žena i dvije ćerke . Nekoliko godina stariji
od mene ali se ubrzo sprijateljismo kao da smo
u školu pošli istog dana .
A razlog što sada pričam o Duki je taj što odavno ne pričasmo i ne družismo
se . A volio bih to , siguran sam da bi i on ...o kladionici , o politici , o
doživljajima iz mladosti , iz vojske...ali pričati ne možemo . Bar ne onako kao
nekad .
Te 2004. godine , često sam odalazio u Grahovo , svirao u Dukinoj kafani .
Prenoćio bih u njegovoj staroj kući , kod Dukinih roditelja koji su me
prihvatili kao rod . Ujutru , na prostranoj livadi ispred kuće , protegao bih
se koliko sam dug . Sunce povisoko odskočilo , još mi se spava a Duka s vrata
kaže :’’Slobodno se protegni , nećeš zapeti za brdo’’ . S Dukom je uvijek bilo
veselo .
Jedan život je kao jedan dan . Izjutra , ne znaš šta će ti se desiti u podne
. Ni da li će se smrknuti kad očekuješ ili ranije . Duki je puno ranije...
Branka mi je , kroz suze , pričala da je Tanji i Tamari to došlo u najnezgodnije
vrijeme , svjesna da bi uvijek bilo u
nezgodno vrijeme, ali ipak... dovoljno odrasle da ga zapamte i beskrajno zavole
, nedovoljno odrasle da započnu svoj život i koliko toliko se lakše nose sa
nenadoknadivim gubitkom...
Jesen 2005. Dukin stan je u prizemlju jedne zgrade u Nikšiću . Prije podne
, nas dvojica ispijamo kavu i razglabamo o ko zna čemu . Branka i djeca su na
selu . Onda poče .
’’Imam nekih problema sa zdravljem , možda ću morati na operaciju...’’
’’Otkud sad to , o čemu se radi?’’
’’Osjećam pritajen bol već godinu ,
mislio sam da nije ništa ozbiljno, ali ... juče sam bio kod doktora ’’
’’I, šta kaže?’’
’’Pa to , operacija , vjerovatno ’’
’’A nije opasno , a?’’
’’Pa nije , valjda ...’’
Prošlo je nekoliko dana , svratio sam uveče , nešto prije sedam . Sad su
Branka i djeca tu, ali i Dukin brat Ratko iz Herceg – Novog. I stric Žile . Rukujem
se sa svima , sjednem .
’’Gdje je Duka?’’ pitam , a ozbiljna lica ne slute na dobro . Branka , ćuti
, Ratko mi odgovara .
’’Duško nam je hitno prevezen u Podgoricu , ujutru će ga operisati’’ Ćutim . Ne pitam dalje .Ni njima nije do
priče . Tišinu prekida Branka .
’’Hoćeš nešto da popiješ? ’’
’’Da... neku rakiju , koju god ’’ Atmosfera i napeta i neugodna...
’’Kome je lijeka tome je i vijeka ’’ kaže stric Žile . Ratko pokreće neku
temu , tek da se nešto priča . Nikom nije do razgovora . Posle pola sata
odlazim .
Usledile su dvije i po godine . Dvije i po godine borbe , nadanja , straha
, bola i suza .
Ljeto 2008 . Napadi , praćeni neizdrživim bolovima su učestali . Telefonski
razgovori su tekli otprilike ovako :’’Kako je Duka? Malo je bolje danas . Sinoć
je bilo gadno...’’ . Sve češće , sve češće...
Ljeto se raširilo , sunce prži , dani dugi ... Noći sparne , neko ne spava
zbog vrućine , neko vrućinu i ne primjećuje ... poziv u sitan sat HALO ! HITNA
POMOĆ...
Tog ljeta , poslednjeg provedenog u Nikšiću , radio sam noćnu smjenu .
Nešto prije ponoći , zazvoni telefon . Dragan , naš prijatelj iz Danilovgrada .
Sa strepnjom se javljam...
’’Halo?’’
’’Ej , zdravo ... umro je Duško...krenuo sam za Nikšić...’’Prekidam vezu .
Ćutim . Neko je nekad rekao da čovjek
koji ima dva prijatelja može reći da je srećan . Sada je jedan otišao ...
Prošlo je nekoliko godina . Odselio sam u drugi grad , formirao porodicu .
Dani momkovanja su iza mene . Puno toga je iza mene . Neka sjećanja su
izblijedila , neka su živa . Kao sjećanje na iskrenog prijatelja . Sjećanje na
Duku . Nema ga , a uvijek je tu . Uvijek je u stanu u prizemlju , na putu , u
svakom plavom kombiju , nasmijan i raspoložen kakav je uvijek bio ...
Коментари
Постави коментар