уторак, 08. децембар 2015.

PRIČA U KOJU ĆETE MOŽDA POSUMNJATI

                           
                           


Nekako mi je najteže sa psima . Onim puštenim . Nikad nisam načisto jesu li me zapamtili ili će pokušati da me probaju . Mislim , probaju kao neku hranu . A ne volim kad me zvijeri tretiraju kao hranu . Mojim kolegama koji vršljaju dolje po gradu je puno lakše . U zgradama rijetko ko drži životinje a i reon im je zgusnut . A ja po selu od kuće do kuće . Puno pješačim , plus psi . Zimi snijeg .

Ove godine nije bila neka jaka zima a i četvoronošci nisu pravili veće probleme . Ni ljudi . Nekako je sve teklo glatko , prosto klizilo . S početka mi je i bilo neobično , posle navikoh . Inače , lako navikavam na fine stvari .

Kad sam bio klinac , čitao sam romane o nindža ratniku , amerikanskog porijekla . Kao , sudba kleta ga je gurnula u taj svijet borbe opasne , i on se pokaza kao najbolji ikad viđen . Tepao je loše ljuđe diljem sjedinjenih država , sve o svom trošku . Nikom nije polagao račune . U tom časnom i uzvišenom poslu (ili raboti) pomagali su mu dvoje čeljadi . Visoki plavokosi tip , mišićav i sklon australijskom pivu , i Japanka Sumiko , s kojom je nindža dijelio postelju . To baš i nije pisalo ali se moglo naslutiti . Nindža  se zvao Lesli Eldriž , a plavokosi drugar Tabasko Pit . Pominjem ovu veselu družinu iz mog dječaštva zbog HARAGEI-a . To vam je osjećaj , čulo, instinkt, tako nešto . Da vam dočaram . Krene Lesli E. u pohod na nekog opasnog tipa , recimo . Preskoči ogradu , pobije naoružane čuvare ( ubijao ih je tiho , mačem ’’ katana ’’ i šurikenima – tankim metalnim zvijezdicama ) i ogromna kuća sa razgaćenim krimosom mu je na izvol’te . ALI ! Tada u glavi zapišti HARAGEI . Nindža u crnom kompletu ne vidi opasnost , ali mu haragei poručuje  - ne igraj se glavom ! Vrlo brzo nile pronađe skrivenu zamku i poništi je . Uleti u kuću , opasnom baji održi poslednje slovo i pošalje ga GORE.
Takav je nindža bio . U određenom smislu – savršen . Ne znam da li je još živ . I ono dvoje .

E, ove zime je i meni proradio haragei . Da da , ne šalim se ! Ono , nisam pomislio da će me neko iz zasjede zasuti kuršumima , ali da će se nešto neobično zbiti , u to sam bio uvjeren . Vidim ja , zima mi protiče fino , ne može ljepše . Bez zamjerke . A to vrlo čudno meni bi . Haragei mi poručuje – misliš da ćeš iz zime izaći bez ijednog stresa ? Hahaha...ako tako misliš , onda si naivan kao tipovi koji su napadali Leslija Eldridža , a ovaj ih sve odjavio ... Pazi se ! I pazio sam se . Ali , kad te čeka nešto kao što je mene čekalo -  pažnja ne pomaže . Evo šta se desilo .

Petak prije podne , kraj januara . Sunčano, bez vjetra , mraza tek da ima  . Stavio sam vunenu kapu , obukao crvenu skijašku jaknu. Kafene somotke sa krupnim somotom , duboke cipele sa širokim đonom . Toplo mi je . Službena kola ostavih na početku sela , čim se siđe sa glavnog puta . Kad kažem službena kola , ne očekujte neki MERCEDES ili sličnu mašinu . Vozim LADU KARAVAN  , trula višnja . Stara devet godina , tako se i ponaša . Kao čovjek od šezdeset . Stenje i žali se na loše puteve .
Krenem od kuće do kuće . Ljudi me fino dočekuju . Majstore , oli popit’ rakiju ? Neka , hvala . Kad bih u svakom domu popio po jednu , ne bih umio otići ni do kola a kamoli kući .
 Jedan moj kolega , radi u gradu , imao je običaj da zove domaćina kad mu dođe ispred kuće . OO MILANEE  JESI  LI  DOMAAA  . Zavikao je jednom tako i hrupio unutra . A tamo  - Milan se otegao preko kuhinjskog astala  koliko je dug . Oko njega neki ozbiljni ljudi . Briju ga i kupaju . Spremaju na poslednje putovanje . Pogledaše ga oštro , a kolega pobježe neobavljenog posla . Vjerovatno mu je bilo neprijatno . Ne znam viče li još uvijek .
Ja samo pokucam i uđem . Na ovom  reonu sam pet godina pa me i đeca znaju . Tako sam i ovog jutra . Otvorim vrata – a tamo nikog . Osim jednog vučjaka koji me je gledao sa dvosjeda . Ležao je u stavu za napad , a’l me napasti nije htio . Znao sam to čim ga u oči pogledah . Za ovih pet godina  , naučio sam da prepoznam opasnu situaciju . Bio je tek oprezan . Zatvorim vrata i posegnem rukom ka  ormariću na zidu u kom je bilo električno brojilo , kad iza sebe začuh ZDRAVO STRUJARU . Trgnuh se iznenađen . Ko se sad stvori iza mene , pomislih . Ali , osim psa , ne bijaše nikog . Pogledam u vrata sa lijeve strane i u vrata zdesna . Zatvorena bijahu . Pogledam psa – ovaj ćuti i trepće . Pomislih , mlad sam za halucinacije ili nešto slično . Ne bih volio ni glasove u glavi da čujem . Slegnem ramenima i otvorim ormarić . Zapišem stanje , vratim olovku u džep , kad se začu JESMO LI PUNO POTROŠILI? Ovog puta sam jasno čuo taj tenor . E sad ćemo vidjeti ko je ! Prođem pored psa , pogledam kroz prozor – nikog. Onda je u sobi ! Otvorim jedna vrata – dva kreveta i šifonjer . Otvorim druga – slično , samo što je krevet bračni .
’’ Samo sam ja u kući , ostali su otišli negdje ’’
MAJKO MOJA !!! Pogledam psa , a ovaj kao da se smješka . I REČE PAS ’’ Nisi ovo očekivao , a?’’ OVAJ PAS PRIČA!!! Ili sam ja upao u drugu dimenziju ! Međutim , brzo dođoh sebi . Pa nisam ni ja od juče . Ova tehnika današnja je čudesna . Sada me vjerovatno posmatra hladno oko skrivene kamere . Biće smijeha kad budu gledali snimak – blesavi strujar bježi od psa koji priča . Biću hit blesan na mreži . E pa ne će moći ! Nasmijem se psu i kažem : ’’ Šta ima ? ’’ .
’’Ništa ’’ ustade ovaj i protegnu se . ’’ Vidim , imaš iskustva ovog tipa . Nisi previše iznenađen ’’ Pričajući , prošeta kroz dnevnu sobu i nešto njušnu iza trosjeda . SADA ME JE OBLIO HLADAN ZNOJ . Ovo ispred mene je bio PRAVI PAS ! Sve tableta za smirenje ovog svijeta , elektrošokovi , majstori reanimacije , travari i anesteziolozi ! Sigmunde i Karle ! Tolstoje i Šolohove !  Pas sa četiri noge , repom i uspravnim ušima gleda me i priča sa mnom ! Pridržah se za sto i sjedoh na stolicu . Pogledom potražih bocu domaće al’ ništa . Progutah pljuvačku . Moj četvoronožni sagovornik sjede na tepih .
’’ Hm , ipak si iznenađen’’
A nisam , svi psi pričaju , ništa novo .
’’Aaa... onako , možda malo ’’ nekako uspjeh da progovorim . PRIČAM SA PSOM . Hitno mi treba litar domaće i nenačeta paklica cigara .
’’Znaš šta ’’ reče reponja i  počeša se zadnjom nogom iza psećeg uveta ’’ ti si prvi s kim pričam , ne računajući moje ukućane . Jednom sam , doduše , rekao MRŠ komšijskoj mački ali se nije uzrujala . Ti si baš reagovao ’’ A nisam , učinilo ti se .
’’ A jesi li ti stvrno pas ili sam skrenuo prije trideset pete ? ’’
’’ Nemaš trideset pet ? Mlad si . A jesam pas , nego šta sam . Nisam zebra . Ni kamila . ’’
’’ Aa , kako to da pričaš ? ’’
’’ Naučio sam . Pametan sam pas . I radio slušam . ’’
’’ Ma kako to ? ’’
’’ Pa tako . Od malih šapa slušam ljudski govor oko sebe . I ti bi prolajao kad bi slušao samo moj jezik . ’’ E ovo je previše za mene. Postavljam pitanja psu , pas mi odgovara . Hladnokrvno kao sudija . Kao pandur zadovoljan platom .
’’ Jesi li opasan ? ’’
’’ Misliš ujedam li ljude ?’’
’’ Da ? ’’
’’ A , ne . To je ispod mog nivoa . Mi njemački ovčari smo dobri u čuvanju ovaca . Nekada nam je to bila primarna djelatnost . A da pvređujem vas dvonožce – ne . Pitaj šta hoćeš , vidim da si fin momak . Kao ja . ’’
’’ Pa e , fin sam , valjda . A boriš li se sa drugim psima ? ’’
’’ Misliš , učestvujem li u klanju pasa , kako ih neki nazivaju ? Nipošto ! Nikom ne nanosim bol . Prezirem nasilje . Ja sam za dijalog . Ubijeđeni pacifista. ’ Ajd’ pričaj ti o sebi . ’’
’’ Ja sam , znaš , strujar . Zvanično – inkasant . Bilježim koliko je ko potrošio pa dostavljam  mojima . Onda oni izračunaju , malo dodaju pa pošalju račun . Ko ne plati – pokidaju mu žice . Ali ja i tom poslu ne učestvujem . Uživam u svom . Živim sam dolje u gradu . Posao mi dođe i kao razonoda . A koliko ti imaš godina ? ’’
’’ Sedam . U najboljim sam godinama . Spreman za velika djela . Osjećam da sam na vrhuncu . Puno mogu pomoći vama ljudima . ’’
’’ A šta bi ti nama mogao pomoći ?’’
’’ Evo šta ’’ poče pas ali u tom trenutku neko otvori vrata . Skočih sa stolice i napravih se da završavam očitavanje . Pozdravih se sa domaćinovim sinom i izađoh . Idući ka kolima , malčice sam se teturao . Kao kad popijem sedam čašica . A nisam ni jednu ! Kad bih nekom ispričao šta sam doživio – ne bi mi povjerovao . Bolje da ćutim . A ni vi mi ne vjerujete , je l’ da ? Mogu se zakleti da je ova priča istinita . Evo – KUNEM SE U ČAST NIKŠIĆKIH KONOBARA .



Нема коментара:

Постави коментар