MANEKENKINA ISPOVJEST
Od kad sam postala manekenka , nisam se , grdna , pošteno najela .Sve mi
nešto brane da jedem koliko ’oću , pa zaplićem nogama kad štraftam po onoj
pisti . Baš sam iznemogla . Ovi iz agencije kažu da tako treba da izgledam ,
sve su manekenke gladne , vele . I puno mršave . A ne smijem krišom jesti ,
odma’ bi se udebljala pa se bojim da mi ne dadnu otkaz . Koliko samo
podgoričanki čeka da uskoče na moje mjesto . Po vas dan špartaju kroz grad ,
ali im niko ne plaća za to . Nadaju se da će ih neko primjetiti i angažovati
kao što su mene .
A ovako je počelo .
Ne bi se ništa desilo da sam ostala u Nikšiću da idem u srednju . Zapela ja
da idem četiri godine u Podgoricu , a majka neće ni da čuje . Šta ćeš tamo,
veli ,ima i ođe neakvih škola . A ima majko , kažem joj , ali znaš li koliko je
tamo ljepše . I veći grad , imaju ’’MAŠU’’ i sve nešto tako . Vučem ja prema
Budošu , vuče majka prema Uzdomiru . Okle mi pare da ti plaćam stan u Titograd
, baca majka najjači adut . Kako okle , kontriram joj , eno ti pun jorgan para
u šifonjeru . Nismo dinara potrošile od prodaje imanja . Rus prihvatio da nam
isplati koliko smo tražili za onu pustaru pivsku . Niti smo auto kupili niti
šta drugo . Šalji mi mjesečno po trista – četiristo eura i meni dosta . Poslije deset dana neprestanih napada , majka
klonu . ’Ajde , veli , ali da si mi na knjigu kad te god zovnem . Jupii !!
Skočih na noge pa je zagrlih svom snagom . I , eto mene u glavnome gradu , da i
ja vidim kako je to .
A Podgorica mi u početku bi tuđa ,
sve sam se pitala – šta je ovo ? Nisam je tako zamišljala . Nešto prije Nove
godine , isto se privikoh . Davala sam za kiriju dvjesta eura , ostalo trošila
na hranu . Jeste stanarina velika ali sam bila u samom centru . Čula sam nekad
od đevojaka koje su ođe studirale , da se podgoričanke baš fino oblače . I da
puno para daju za garderobu . E nijesam vjerovala dok ne viđoh ! Stvarno je
tako . Svaka se nakinđuri k’o glumica , a dignu glavu . Pa kroz grad . A kad se
koja od takvih nasmije ispod velikih sunčarica , pomisliš , ovo se smije
Džulija Roberts lično ! Baš su dobro uvježbale glumačko smijanje . Gledam ih
tako , s početka , i mislim – ja , grdna , nikad neću umjeti ka’ one ! Nema
šanse . Kad pokušam u kupatilu , sama sebi ispadnem smješna . Pa mi dođe da
zaplačem i pokajem se što ne ostah u Nikšiću . Ma bjež’!
Ali , stvari se promjeniše .
Neđe na drugoj godini , primjetim ja da mi one ’’glumice ’’ više ne
izgledaju tako nedostižno . Čak im i zamjerke nalazah . A majka bijaše
odriješila kesu ( a jedno dijete imam,šta ću) pa mi je slala više para nego na
početku . Tako sam se mogla oblačiti ko da sam rođena na sred Zabjela . Sve po
poslednjoj modi . I od naglaska sam pokušala nešto da uradim ali uzalud .
Otezala sam po nikšićki i kad sam odgovarala iz engleskog . Tek, izjednačih se
ja sa ljepoticama iz hercegovačke . Imitirala sam onaj njihov hod , držanje ,
sve . Neke sam i prestigla . Počeše dečkići da me salijeću , šalju poruke ,
udvaraju se , ali ja ništa . Ni sa jednim ne izađoh a kamoli šta drugo . Da vam
se ne kunem sad ođe . Ne bih za spas .
Primiče se kraj školovanja u glavnom gradu , majka ni da čuje o studiranju
ođe . Evo ti Nikšić , para više nemam , mora se ostavit za crne dane . Budi
učiteljica , što . A budi ti , mislim se , meni je ođe super . Stiglo proljeće
, u maju se raspuštamo , kami mene . Koće nazad kroz Budoš . Otišle ja i Stanka
u ’’MAŠU’’ ka kafu , pritisle me ,nejaku ,crne misli , a ova trabunja o maturskoj haljini . Došlo mi da je
pljaštim preko usta . Ona je odavde , njoj matura ništa ne prekida . Meni to
znači kraj finog života . A moram stalno
nasmijana biti , ko zna ko me ođe sve gleda . ’’Ajd’ pogledaj onu babetinu tamo
, bez mene ’’ reče odjednom i krišom pokaza prema jednoj ženi , nekoliko
stolova od nas . Diskretno okrenem osmjeh prema ovoj i odmah mi jasno bi što mi
Staka ovo reče . Izbečila žena u nas k’o da smo joj izgubljene šćeri pa nas
konačno našla posle dvadeset godina . Svašta , rekoh , ne skidajući holivudski
osmjeh sa lica . Šta ’oće ova ,života ti , pitam Stanku . Evo ne znam ,
odgovori . Da nije kakva manijakinja? A nije valjda ? Utoliko ova što je bečila
ustade pa pravo prema našem stolu . Poče usput da se smješka , ne skidajući
pogled sa nas . Dođe , je li slobodno , veli i već izvlači stolicu . Ova
sigurno pije nešto od pet eura, pomislih kad viđeh kako je obučena . Kako ste
đevojke , šta pijete ? Evo kafu , nas dvije u glas nježno odgovorismo . Ođe ti
je bitno kako pričaš . Ako hoćeš da si savremena , glas ti mora biti izuzetno
ženstven čak i ako se sa nekim posvađaš pa mu sve po listi . Šta li će ova ,
pitasmo se ćutke . Gledam vas nešto , poče gospođa za čiju se garderobu moglo
ljetovati petnaest dana, mislim , kad bi se unovčila . Ja sam iz agencije ELITNE ĐEVOJKE , tačnije , agencija je moja .
Treba mi jedna vaših godina , a lijepa a da zrači nečim . Učite li vi što ili
radite ? Mi je gledamo pa zanijemile .Kad pomenu agenciju , ona nam kava opet
provre u želudcu . Staka se prva pribra pa upita – kakva je to agencija ?
Nijesi čula za nju ?začudi se gospođa . A da kod mene su ti sve najljepše
manekenke iz bivše Jugoslavije ! I najplaćenije ! Staka, kad ovo ču , zakameni
i odškrinu usta . Munjevito pomislih – EVO JE ŠANSA !! A mi taman završavamo
školu , mogle bi na ljeto družiti se sa vama , što . Manekenka ! Manekenska
plata i popularnost ! Auu ! Znate šta , reče ova dok je konobar ispred nas
stavljao kavu a ispred nje neki skupi liker , evo vama moj broj . Ukucajte ga –
nula šest... pa me zovite sjutra u tri . Viđećemo koja će se bolje pokazati ...
Još smo malo sjeđele sa ovom iz agencije ali da me sad pitate o čemu smo
pričale – ne bi se sjetila za spas ! Sjećam se da smo se Stankica i ja rastale
na centru i otišle kućama. Kako mi je
prošla sledeća noć , bolje da vam ne pričam . Oka nijesam sklopila . Taman
nešto kao pokušam da zaspem kad se upale reflektori , šminkeri trče oko mene ,
neko viče nešto , trzam se vidim svoj plafon... Baš sam željela da me sjutra izaberu,
uf .
Pet sati popodne , Staka i ja u kancelariji kod Vinke Jabučanin (tako se
zove šefica koja nas je ’’ulovila’’) , sparno a niko da uključi klimu .
Sekretarica joj je tu , nasmijana , donijela nam je čaj . Nas dvije smo na lica
stavile to što smo imale šminke . Trema nas trese , ne umijemo progovorit’.
Posle pola sata eto Vinke . Đe ste đevojke , viknu sa vrata . Rukovasmo se pa
nas pozva u drugu prostoriju . Bijaše to neka veća kancelarija , bez namještaja
osim nekoliko stolica uza zid . Ajte vi đevojke malo prošetajte ovuda a teta
Vika će vas gledat’. Prođosmo nekoliko puta gore –dolje . Dobro je , reče Vika
, dosta sam viđela . Sjedite sad da vam nešto kažem ...
Od toga dana Stanka i ja nit pričamo niti se gledamo . Naljutila se što nju
nije izabrala nego mene . A šta sam ja tu kriva ? Ništa . Šta ću kad sam ljepša
, pa je l’? Tog dana , čim dođoh kući , nazvah majku . KAKVA MANEKENKA, CRNA
DRUGO ?! Objasnih joj da će mi plata biti osamsto eura , plus plaćeni troškovi
kad neđe putujemo i neki bonusi , šta ja znam . Ništa nije pomagalo . Majka
zapela da dođem kući , kaže da će me tamo skidati golu , da će nam se svijet
sprdati i sve tako nešto . Da je Vinka sjutri dan nije nazvala i objasnila o
čemu se ođe radi , propade meni karijera . A sad je majka ponosna . Kad se
pojavim u nekim novinama , pokazuje komšinicama i smije se . A para ne fali .
Imam nova kola i odjeće toliko da je ne mogu pohabati za trideset godina .
Tad sam imala osamnaest ,sad dvadeset dvije . Za ove četiri godine sam
stvarno dosta proputovala . Išla sam i u Milano . Kako je lijep grad . Imaju
neke crkve tamo , robne kuće su im super . Majka kaže da skupim para pa da
kupim neki stan ođe u Podgorici , da ne plaćam kiriju . Ali nemam toliko , okle
mi . Jedino ako mi ona malo pomogne . Evo ne znam , viđeću .
Kako vam rekoh na početku , da mi se ljudski najesti ! Ne pamtim kad sam
jela koliko sam mogla . Sve neki zeleniš , mesa i slatkiša samo po mrvicu . K’o
da sam bolesna , daleko bilo . Stalno osjećam neku iznemoglost , ponekad mi se
čini da ću se stropoštati na sred one piste . Ali , još nekolike godine ,
valjda , pa ću da jedem . U ovom poslu , kad ti je dvadeset sedam , gledaju te
k’o da si baba . Odma’ traže one od šesnaest . Takvi su ovi iz mode .
Eto , ja vam se
izjadah , morala sam , šta ću . Neću od toga biti sitija , ali mi je ipak malo
lakše. Javiću vam se opet kad se desi nešto zanimljivo .
Prijatno.
Коментари
Постави коментар