среда, 18. новембар 2015.

OD ŽIKINE ŠARENICE DO RUBEŽA

Ova ''rupa'' u kojoj pojem evo već drugu zimu, nekad je bila manja. Ovo staklo što prostoriju dijeli na pola je prije bilo kao zid, znate. Tamo je bila terasa. Sad je sve izjedno. Jovu se ovako više isplati, kaže. Pušti mi terasu, veli, ovi ljeti ionako idu u grad, na Krupac i u centar, neće kod mene dok ne zastudi. Zato, kad se gradske terase pozatvaraju, eto njih ovamo. Eto para, eto veselja.
Počnem neđe sredinom oktobra pa ga majci vrištim do aprila. Nakupim se para da mogu preživjeti ljeto, ako sezona bude ''mršava''. Budva je varljiva, taman kao vrijeme u Nikšiću. Ne možeš se osloniti ni na jedno ni na drugo. A moram raditi, šta ću grdna. Prolazi vrijeme studenom kamenu a kamo li meni. Grabim, moram. Neću moći mamiti pare nišickim pljandurama kad mi bude šezdeset, ako ih dočekam. Džaba ću im tad vrckat guzicom i poturat sise pod nos kad se sve na meni oterembeči, kad mi mladost usahne.
Da se ne lažemo – ne dolaze oni ođe da me čuju no da me vide. A najsretniji bi bili, nesretnici, da me vide golu s mikrofonom. Ja vjerujem, svijes bi prevrnuli! I ova dvojica što ko bajagi sviraju, Kos i ovaj drugi, žuti. Nikako da mu zapamtim ime. A sviraju ka što moja pokojna baba svira. Pritisnu neko dugme i ovo čudo samo tandrče a oni udaraju odozgo po dirkama. Pa se nešto njišu, kao, ponijela ih osjećanja.
Jovo nam svaku noć daje šezdeset eura i kuka kako je na gubitku.Kuku mu u nos, laže. Zna mu pazar biti i trista, kad ovi nesretnici prime platu.
Jednom je, kad sam počela kod Jova, Radoš dobio hiljadu eura na kladionicu. To je onaj ćelavi poslovođa iz boksita, živi u meander. Pesto je ođe ostavio. Stotku meni među dojke. Kad ova dvojica viđeše, zamalo im oba ne ispadoše. Evo vam ga na, pomislih.
Posao je išao i tako i tako, dok se ono u februaru ne pojavih na televiziju. E majko mila kako tad blese nišicke grunuše! Ni da im je Jovo džabe rakiju sipao, ne bi toliko! Pročulo se da ''tamo pjeva ona sa šarenice'' pa navališe ko da sam sa mjeseca a ne iz Kličeva. Već u sedam svaki astal zauzet. A ja ne počinjem prije devet, boli me dupe. Ova dvojica zagraju u osam, ali im je džaba. Još pojačali zvučnike, misle prije će ih tako napiti i opelješiti. Zna se koga ljudi čekaju. LJUDI?!Posle ću o ''ljudima'', samo da vam ovo ispričam. Mislim, kako odoh u Beograd.
Neđe posle Nove, koju sam jedva preživjela, jednu noć se ođe zapi ono govedo iz opštine. Ostalo samo za astal a ne može glavu držat. Neće Jovo da ga išćera, škrtica nas dva puta častio po pet eura pa oće da ga ispoštuje. Ne znam šta više da mu pjevam, padoh s nogu. Žuti zaspa na stolicu, Kos jedva potreflja onu dugmad. U neka doba prestasmo. Sjedoh s njim da sačekam Jova da me vozi, a i, rekoh sebi, daako mi baci šta u njedra. Zapalih cigar. Šta ćeš popiti, postavi mi najidiotskije od svih pitanja. Popila je tebi vrana mozak, ako si ga ima, dok si sa mnom ođe u ova doba. Idi kući, avetinjo! Umjesto toga, odmahnuh glavom i otpuhnuh mu u lice. Tad  poče. Zapljuska me pljuvačkom i pomenu nekog Žiku. Ja ga toboš slušam i pušim, a mislim oće li Jovo navalit kad prođemo rampu kod rudarskog. Jes da mi je to s njim vazda fino ali ga noćas ne mogu trpjet. Ovome odeblja jezik a zapeo o nekom Žiki i televizoru. Srećom, eto Jova taman kad ugasih cigar. Otetura ovaj, a mi sjedosmo u forda. I Jovo bješe umoran pa brzo stigoh kući.
Čini mi se tek zaspah kad mi mobilni zapišta, izgorela ga vatra! Jovo. MALA, DA ČASTIŠ! Šta mu je jutros, pomislih napola budna. Iz drugog puta ukapirah šta mi priča. Veli, onaj iz opštine ga jutros zvao, potpuno trijezan. Tvrdi da me može ubacit u Žikinu šarenicu iduće subote. To je neka emisija na beogradskoj televiziji, kaže da je gleda sva Srbija, Crna Gora i Bosna. Tu ako se pojaviš, veli, nećemo znat šta ćemo od para...

E, šta ti je Beograd, majku mu! A znala sam da je ovoliki, bila sam u njega kad se ono Milisav ženio. Tad sam viđela kako Srbijanke mlate bakšiš. Ovo moje je sića! Ne šće Jovo da me vozi ovamo, oću te jebat, reče. Ionako me žena svako malo pita ĐE TI JE RADNICA MOMČINO. Nema veze, karta autobusom mi je dvajes dva eura, jeftinije mi dođe. Izđoh u onu vrevu i prvog taksistu uzeh koji mi se ponudi. ER TE ES graknuh sa zadnjega sica čim sjedoh. Krenu odma. Nek misli da vozi neku zvijezdu. Zatraži mi pesto dinara, bacih mu deset eura i izađoh. Zacaktaše moje štikle po trotoaru, uđoh na ona staklena vrata...
A znam ovoga Žiku, to je onaj mali baburastog nosa, vodio je jutarnji kad sam išla u srednju! Majka ga je obožavala. Sav se nešto sprčio, ko da mu je sto godina. Bijaše nas pet pjevačica, ova jedna mala iz Bosne plače od treme. Koliki je beogradski studio, brate mili! Sto duša je tamo sjelo a da jedno drugo ne dodirne. Neki glumci, pa grupe rokerske, pa ona društva u nošnjama što igraju užičko. Samo u orkestar ih ima petnes! Vježbaju sa nekom plavušom, e da ih čuju Kos i onaj žuti, da vide kako se svira!
Žika se razletio po studiju, nosi onaj mali kompjuter, čita nešto iz njega i dovikuje se sa ovima što snimaju kamerama. Tamo za jedan stakleni astal sjeo Matija Bećković, onaj što piše pjesme za đecu, bio je u čitanke nekad. Stavio knjigu ispred sebe i ćuti.
Poče emisija tačno u devet. Pričaju nešto tamo sa onim umjetnicima, ništa ih ne čujem. U devet i dvajes pet ovaj pokaza onim papirom na mene – ti si sledeća!
Zaštiklah ja, majkoviću, prema Žiki bez trunke treme! On se raskezio, zinuo mi u dekolte ko da nije onu stvar vidio od vojske! EVO NAM JE RADMILA MARUŠIĆ IZ NIKŠIĆA, PEVAČICA NARODNE MUZIKE! Nasmijana ja od uva do uva, zubi od četiristo eura bljeskaju, sise oće da iskoče kako sam ih nategla. Uzeh bežični i rekoh dobar dan. Ubrzo ovi zmajevi zasviraše, ja reko, oduvaće me. TRI POLJUPCA OĆU JAAA  NEĆU JEDAN NEĆU DVAAAAA. Ovo sam nekad kao mala pjevala pred ogledalo,a sad na televiziju! Nek crkne pola Nikšića kad me vide!
Ne znam koliko ih je pocrkalo od muke ali je taman pola grada došlo u ''rebus'' da me čuje. To jest, vidi. I do sad je klijentela bila made in kolac i konopac ali sad, brate mili! Kad grunu muška seljadija iz Kočana, Kličeva, Trepača, Župe, Glibavca, Vitalca, iz veselog Gornjeg Polja! Ono seljobera iz grada što je ođe stalno kapalo, čudom se začudi! Ne moram napominjati da ga u ovu veselu kuću ženska noga nije ukrakala liše moje i Darine. A ona, onako žuta i debela, tek bi me sad od muke njene i ljubomore pojela! Trči s onom tacnom oko stolova a zavrckala guzičinom ko da joj je moja linija. Džaba, niko ni da je uštine.
Sad do ljeta ne moramo brinuti za posao. Nema da fali. I ova dvojica se nešto pomamili pa kako uključe ovu skalameriju zagraju AJMO IDEMO. A ne idete vi bez mene niđe, mislim se, niti ste takvi đe pristali. Jovo nam sad daje osamdeset. Mada ja znam izać i na stotinu ponekad, kad je dobra noć.
 Još da vam ispričam o ''ljudima'' koji su ođe stalni. Nešto mislim, da sam ja nekima od njih žena, u kuću mi ne bi ulazili. Đuro ođe pije na crtu. Kad primi onu crkavicu, podmiri šta je dužan, i ono što mu Jovo doda, pa ispočetka. Sava nekih puta s posla pravo ovamo. Kući ide kad i ja. Mlađo je jednom sastavio dva dana i dvije noći. O ovim novim da ne pričam. Sve bolji od boljega!
Guramo tako, ''rebus'' i ja, pa ćemo viđeti dokle. Kad bi još jedno godinu i po, onda bi se mogla mać od mojih. Ono, mogu ja i sad jedno dvajes kvadrata neđe u grad kupit, ali mi je malo to. Kad bi jednosoban neđe kod monteksa, to bi mi odlično bilo.
A daako bude. Do četereste da kupim stan – pa makar se i ne udala.  A udaću se, zar, i ja. Valjda naiđe neko normalan ko će šćet kafansku pjevačicu. I ko me neće zapitkivat previše.
Odoh sad daliježem, evo pola tri.

Pa dođite da pjevamo, znate đe je ''rebus'' i đe su Rubeža.

Нема коментара:

Постави коментар