PRIČA O JEDNOM VRIJEDNOM ČOVJEKU
Ljudi me zovu guzica . Kažu za mene da bih pojeo govno ispod sebe . A ne
bih , nisam baš toliko pohlepan . Čuo sam još da im i fizički ličim na dupe .
Malecak , debeo . Volim pare , to je tačno . Ni bratu ništa džabe ne radim . A
čuveni sam majstor . Kako čovjek da radi
drugačije , u ovom strašnom životu? Kako bi vi na mom mjestu radili ? Da vam
ispričam kako sam se pretvorio u dupe . Inače , bolje u dupe nego u magarca .
Tako ja mislim .
U srednju sam pošao 1980. godine . Odlučio sam da zagrizem struju , tj. da
budem električar . Smatrao sam da se može zaraditi puno para radeći kliještima
, sprovodeći žicu zidovima . I bio u pravu . Čim malo ovladah zanatom , poslaše
me u fabriku . Na praksu . Profesor je primjetio moj talenat i odlučnost i
preporučio me tamošnjem poslovođi . Ubaci me poslovođa u najveću vatru , a ja
zagrizoh kao pas . Do kraja školovanja , već sam sprovodio instalaciju kroz
dvospratnicu . Sa jednim pomoćnikom . Ponude učestaše , nijednu ne odbih .
Radio sam svakog dana , spavao najviše pet sati . Pare su rasle . Mislim
,gomila novčanica . Kako je vrijeme prolazilo , kako su pristizale ponude ,
moja je pohlepa bivala veća . Što sam imao više para , sve mi se više činilo da
ih imam malo . Prestao sam da se družim sa vršnjacima , đevojke nisam gledao .
Samo rad i rad .
Kad sam napunio dvadeset , napunio sam i kantu parama . Stavio metalni
poklopac i sakrio ispod kreveta . To je ona kanta u kojoj je bila marmelada .
Bato i seka na njoj , rumenih obraza . Sam sebi čestitah rođendan . Niko drugi
nije . Drugove nisam imao , ovi moji se napraviše da su zaboravili . Nije mi
smetalo . Više sam volio pare nego njih . Znali su to . Ćutali su . Majka je
jednom , kao slučajno, procijedila kako bih mogao bar kupiti kola , kad već
niđe ne izlazim i nemam đevojku . Rekla je to spuštajući tanjir ispred mene .
Ništa ne rekoh . Kako da ne , pa da potrošim pare na njih . Pomislih to i
navalih na pasulj .
Na moj dvedeset prvi rođendan primjetih da je zabrinutost u kući prerasla u
paniku . Šta misli , satrijeće se od posla , da se bar ’oće oženiti . Pa neka
radi za familiju , da ima za koga . Ovo su govorile komšije . Njihovi
lezilebovići su pili pivo , sprčeni u farmerke iz Trsta . I išli na igranke .
Mislili su da kod mene ima para koliko i u Osnovnoj banci . Da su mi njegove
pare , govoraše Stevan , moj školski , odmah bi jednu JAMAHU doćera ođe . Pa bi
kroz naselje brrrmm !
Tog ljeta , početkom avgusta , komšije pokrenuše stvar . Došao sam kući u
devet uveče , umoran i znojav . Bijaše utorak . Za stolom u kunji , sjeđaše
Vukašin . Kuća mu do naše . Naklatio se na šarenu mušemu , opustio brkove i
namračio se . I ovi moji se bijahu uozbiljili . Navikao na to , ne pridavah
važnost njihovim izduženim licima . Pitah se sa Vuletom i sjedoh . Majka upita
’oću li popit’ lozu sa komšijom iako je znala da pijem samo sok i vareniku .
Alkohol , kava i duvan – to je za mene bespotrebno bacanje para . Neću , nek’
pije sam , što . Ne sviđe im se odgovor . Majka prebaci temu – ima sarme za
večeru , reče . Daj , rekoh i odoh u kupatilo da se umijem . Dosta sam komšu
pravio društvo . Nemam ja kad . Otac je otišao u banju da liječi išijas , brat
u vojsci , kući majka i ja . Nema gužve , dobro je . Kupatilo smo dozidali
naknadno , nije imalo kadu ni šolju . Samo čučavac . A kad smo se kupali ,
stajali smo na betonu . Šta će nam bolje . Neki nisu imali ni to . Osvježih se
pa nazad u kuhinju . Majka i Vukašin zaćutaše kad uđoh . Kao da su o nečemu
važnom pričali . Nisam mario šta domunđavaju , meni su važne pare i samo pare .
A šta ću s njima – znam ja . Nek sa niko ne sjekira .
Bijaše sparna noć . Huknuh kad
sjedoh za sto . Bio je to znak gostu da se kupi . I da sam umoran i
neraspoložen . Ali ovaj ne pokazivaše namjeru da ide . A ni ja da pričamo .
Navalih na sarmu k’o da mi je zadnja večera u životu . Ne ponudih brka ,
naravno . Prijatno ti sine , reče majka i poče stiskati prste . Vidjelo se da
oboje hoće nešto da mi kažu . Nije me zanimalo šta . Nešto loše , čim
oklijevaju . Brko se nakašlja a majka poče . Znaš sine , puno , ovaj , radiš .
Ima se , nije da se nema , nije tolika
nevolja . Mislim , zaradio si dosta za tvoje godine . Puno tvojih vršnjaka nije
ni počinjalo . A ti bi se mogao i oženiti , što ... moga’ časti mi , ovaki
momak , nadoveza Vukašin . Taman da zna
za koga radi . Ja sam ima’ osamnaest kad uzeh Mijoljku . Šta nam fali ? Dok
dlanom od dlan , a đeca odrasla ! A nas dvoje ka’ momak i đevojka . Najbolje je
tako , što . Ne rekoh ništa , samo nastavih trpati sarmu u usta . Uvijek sam
mogao pojesti za dvojicu . Opa . Oni bi
da me žene . A ne znam . Ne može čo’jek sam , a nema se ni kad . A i
brak košta . ’Oće žena da se obuče , ’oće đeca da jedu . Pa kasnije u školu ,
knjige , patike ,olovke . Vazda nešto treba . A da me žena uveče kući čeka ,
nije da nisam o tome razmišljao . A možda bih i moga’ , evo ne znam . Nego ,
kako ću . Mislim , do sad se nisam upušta sa đevojkama niušta , razumijete šta
hoću da kažem ... Iz misli me trgnu majka . Kaže Vule , ona njegova rodica
Radmila , ima šćer . Taman neđe tvojih godina , je li Vule ? Pita ga majka a
znam da su svaki detalj razradili . Stiska ruke , neprijatno joj . Zna kakvog
je namćora rodila . Komšo se nakašlja . A jes , jes . To je fina porodica . Oni
su kumovi sa onijema kod prodavnice , sa Mašulovićima . Otac joj je portir u
opštini , znate ga vi sigurno . Ja bih moga otić’ do njih pa poričat, ako se vi
dogovorite... Pogledah ga pravo u oči . Ustuknu , proguta pljuvačku . Znam da
me nikad nije gotivio . A ni ja njega . Niti koga drugog . Samo pare . Pomislih kako ga je majka premolila da ovo priča .
Znam da ne bi drugačije . Oboje me gledahu , zaustavili dah . Čekaju . Obrisah
krpom mast sa brade pa im rekoh – pa ’ajde . Popričaj... E BLAGO MAJKI ! viknu
i zagrli me . Vule se smješnu desnim
brkom . Dok me je majka grlila , natoči sebi jednu .
Došli su na viđenje u subotu uveče . Moja buduća tazbina . Imao sam osjećaj
da su samo čekali da klimnem glavom pa da dotrče . Ili su žurili da udome
Milicu ili nešto drugo . A šta je drugo moglo biti . Čuli da je momak vrijedan,
fino zarađuje , nema ih puno u kući . Prilika dobra . Milica mlada, lijepa
,raspuštila kosu . Crnu . Bi mi milo kad je viđeh . Kad joj otac i majka viđeše
budućeg zeta , ne bi im baš milo . Mali , debeo . Kratko ošišan , skoro ćelav .
Mimo tadašnje mode . Ali nešto se mora i progutati . Milica me ne gleda ,
oborila pogled , postiđela se . Ostaše
do pola jedan . A ja ujutro u šest . Počeh zijevati pa se pozdraviše i odoše .
Upeklo vani , preko trideset stepeni . Srećom , radim u kući pa se nekako
može . A svo vrijeme mislim na Milicu . Do sad se nisam zaljubljivao , ali sad
, izgleda , ’oću . Tačnije , pola mislim na nju , pola na to koliko će me
svadba koštati . Ako se dogovorimo . Ali , jednom se mora . Posle sedam ,
spakovah alat , sjedoh na biciklo pa krenuh kući . Vozio sam prečicama , stigoh
za petnaest minuta . Prislonih biciklo uz kuću i uđoh . A tamo , otac , majka i
komšija provodadžija . Ovog puta svi nasmijani . Kako kročih na linoleum ,
majka sva srećna viknu PRISTALI SU ! Ostalo je istorija...
U mojoj kući se zna red . RAD na prvom mjestu . Posle toga druge stvari .
Đeci sam (dva sina) na vrijeme rekao – NEMA NIŠTA DŽABE ! Ne , časti mi . Sve
sam u životu platio i svakom naplatio. Nema ti kod mene ovako i onako . Treba
mi to i to . To košta toliko i toliko , pa izvol’te . Čist račun je kod mene .
Nema zabune. Pa neka me zovu kako hoće .
Eto , to je moja priča . Sad vi procijenite zovu li me kako me zovu s
razlogom ili bez . I da vam opet kažem – nikom ništa džabe ! Neka vam to bude
životni moto , nećete se pokajati .
Коментари
Постави коментар