TOZOVE PRIČE

                                                                                                     Kiša je padala dva dana bez prestanka . Samo je malo , oko podneva , usporila i prije tri nastavila svom snagom . Smrkavalo se ranije nego obično , zahvaljujući tmurnim oblacima koji nisu štedjeli svoje kapi . Nikšić je bio hladan i mračan , niko se  nije sjećao ljeta . Iz novembra se neosjetno ušlo u decembar , bližila se Nova godina . Dočekali smo je na gradskom trgu i u jednom bircuzu na centru . Jura i Film su svirali na otvorenom , omladina je slabo poznavala njegov opus a mi stariji znali smo svaki stih . Pjevali smo pored snažnih zvučnika , pjevalo je Nikšićko točeno . To i nije bio onaj stari Film već neki mladići ali su svirali dobro . A Jura je bio prilično dobro povampiren . Dvadeset minuta posle ponoći pozdravio nas je i otišao , pozdravili smo i mi njega i vratili se u bircuz na točeno i duvanski dim . Svečani doček se završio oko tri ujutru , za mene . Vratio s

                                                       PENZIJA   MOJA Penzionisaše me prije osam dana . Mogao sam još biti od koristi ali 'ajde. Pođoh u fabriku da vratim zaduženi alat, pokupih neke sitnice iz ormarića i tužan krenuh kući. Poslednji pogled ispred velike kapije. Ehej, juče bješe kad stigoh prvi put...  Radojki ništa nisam pričao. Stavih svoje stvari na sto, smogoh hrabrosti pa je pogledah u oči. U trenu sve joj jasno bi. Ko će te sad trpjet' po cijeli dan, progunđa i ode u kuhinju. Šta će Radojka, nije joj lako. Od kad njih dvoje završiše škole i odoše u Titograd, opet smo sami u stanu. Dok sam radio , ona je gledala serije i kavenisala sa komšinicama. Kad odgledaju svih dvjesta sedamdeset devet komada, naprave rezime. Popiju po kavu pa pređu na sledeću. A to će sada teže ići. U kući će stalno biti ćutljivi namćor. Šta da radim? Da idem u park kad je fino vrijeme i šetam oko Trebjese. 'Ajde da probam ovih dana.  Miholjsko ljeto, četiri sa

                                    OD VOLANA  ’LEBA NEMA,ALI... U martu sam napunio pedest četvrtu a u maju došao u Petrovac . Još dok je bilo snijega , rođak Radoje iz Sutomora mi je javio da Mišku trebaju dva vozača za sezonu . Plata je petsto evra , radi se dvanaest sati . Dok je turista . Posle toga – kući . Pomislih , daj šta daš . Napustih Bjelo Polje i krenuh u toplije krajeve . Kola polovna ali dobra . Bjeli karavan . S početka sam uglavnom visio ispred prodavnice ili na stanici , tek poneka vožnja u lokalu ili do Bara . Ponekad do Budve . A kako poče da grije ova lampa nebeska , gologuzani navališe , vožnje učestaše , nisam gasio mašinu . Brzo omrznuh taksiranje . Dok je moja pokojna firma bila u životu , bio sam gospodin . Dužio sam fapa dvije trinestice i radio koliko sam htio . Uvijek čist , brkovi očešljani , plata redovna . Ali to bijaše davno . Sad je zlo i naopako . Oženih se  u dvadeset drugoj . Desa mi tad bijaše ka’ lutka . Devetnaesta joj ,

                                    RINTANJE   PETROVAČKO Prvog dana dobih radno odijelo . Izašao iz ogromne rupe gore na ulicu , i u metalnoj kancelariji potpisao neki papir . Glavni inženjer , komandant gradilišta , reče da je u mom Nikšiću službovao ’’ pre dvadeset godina ’’ , stanovao u ’’ meanderu’’ . (tako u Nikšiću zovemo jednu veliku krivudavu zgradu) Odijelo je bilo sivo , od nekog čvrstog matrijala . I pantalone i jakna sa puno džepova . ’’Kako bi ti fino stajale takve džeparice’’ rekla mi je uveče Vesna , kad sam umoran i prljav stigao kući . Tada je još pokušavala , nenametljivo i uz osmjeh , da me privoli modi i njenim trendovima , kad je odijevanje u pitanju . Junački sam ostajao pri svome , pa je na kraju digla ruke od ’’modernizacije ’’ muža . Otkad sam se zamomčio uvijek sam kupovao jednu istu odjeću . Svijetloplave farmerice , bijela majica i bijele patike ljeti. Zima bi donijela crni kaput i duboke cipele . I tako u krug . Svježe uniformisan latih se lo

                                     O PRIJATELJU KOJI JE OTIŠAO                                                         Kad sam prvi put došao u Grahovo , bilo je rano proljeće ali kišovito i tmurno . Šuma počela zelenjeti , oštra zima prelazila u zaborav . Bili smo puni elana , kiša nam nije smetala . Naši su planovi počivali na ljetnim temeljima . U kombiju su , osim nas trojice , bile neke četke i kantice farbe i laka. Zagrijani za obnovu i svekoliki progres , zaustavismo se ispred buduće kafane . Crvena metalna trafika , nešto veća od onih u gradu . Liči na malu prodavnicu . Napuštena , vrata joj zaključana ko zna kad . Strana koja gleda na glavnu grahovsku ulicu , koja je ujedno i magistrala , je od stakla . Liči na izlog . Duka ugasi mašinu . ’’ Evo , ovo je to ’’  reče otvarajući vrata plavog kombija . Izađosmo da izbliza pogledamo objekat . Na budućoj terasi , na tih desetak izbetoniranih kvadratnih metara , Vah i ja stojimo i buljimo kroz staklo . Duka pre

                                    NEKOM KAFANA NEKOM MAĆEHA Moja kafanica je u onoj bijeloj zgradi , gore iznad ’’palestine’’ , kad se krene prema benzinskoj pumpi našeg vrlog sugrađanina koji onomad dobi orden . Sa lijeve strane , u prizemlju . Bircuz je mali ali odabrani u njega ulaze . I pare mi ostavljaju ... Mnogi koji me poznaju će vam reći da sam se rodio prije lisice . A ja kažem – gladnu bih lisicu pored strvine proveo ! A ne može to baš svak . Ima u Nikšiću puno talentovanih konobara koji će vam vješto izvući poslednji evro iz džepa , to je tačno , ali ipak mislim da sam u tome prvi . Reći ću vam imena nekoliko mojih stalnih gosti pa će vam biti jasno do kojih sam visina konobarskih dosegnuo . Banjo iz Boksita . Šćepo iz Elektroprivrede . Drago iz Komunalnog . A ? Vidite sad ? I sa svima sam na ’’ ti ’’ . A sa gradonačelnikom se dopisujem . Ono jeste da su mu poruke ponekad nerazumljive jer se ne može podičiti pismenošću , ali se pravim da ne primjećujem .

                                                     MALIŠA  I  DRAGICA Zadesih se onomad u jednoj instituciji nikšićkoj , ne pitajte me u kojoj . Vidjećete i zašto . Elem , primaklo se proljeće , snijeg se povlači uveliko , rekoh sebi – ’ajde da se munem kroz narod . Da ga vidim i pitam pođešta .A narod k’o narod , uvijek nešto novo kaže . Tako i sad bi . Na spratu drugom , u sali gdje se uvježbavaju igre narodne , rađaše nešto moj drug Justicije . Nije mu ovo ime zvanično , nosi ga kao nadimak . Puno nas ima koji se nadimkom dičimo , ili ga izbjegavamo . Justicije postavljaše neke rekvizite , sve neke šarene rogobatne stvari , po ovoj sali . Nisam ga pitao čemu to , nije me zanimalo . Ovdje je uvijek neko uvježbavao nešto . Justicije je bio momak za tehničku podršku,institucija mu je za to davala platu . Četvrt hiljade evra. U uglu desno od prozora , vidjeh paket pun papira , na papiru ispisane riječi . Tek onako upitah Justicija šta je to . Scenario , odgovori mi dok