TOČAK

Jeste li vi sada mladi ili stari?

 Ja sam, znate, malčice star. Ako dočekam mjesec u kom školsko zvonce naizgled veselo poziva đake nazad u klupe, odzvoniće mi pedeseti put. Dan u koji se rodih. A, 'oću li živjeti još koji  preko? E, to već nije u mojim rukama. Ni u vašim. 

 

Ako mi je vjerovati, ja sam nekad bio mlad. Imao dvadeset pet ljeta.

 

Dvadeset peta opomena pjevaše Vito, a ja stihove upijah pa posle recitovah. I govorah, ophrvan vlastitom duhovitošću, kako ću živjeti još toliko i - kraj.

 

Taj kraj što ga u mladosti razuzdanoj iscrtah ispred sebe, približi se...

 

A kad smo već kod mladosti bujne, zelene i plodne, sunčane i široke, da vam kažem i ovo - živjeh je devedesetih godina prošloga vijeka. Malo mi se nje prelilo i u ovaj pametni dvadeset prvi, ali dobro sad. 

 

Ko je izmislio točak, taj veliki izum ljudski?

 

Kad se prešlo sa vučenja taljiga po sanke principu na kotur?

 

Jedan čovjek se bavio izradom kola, bio kolar. Pa je stavio na šaku sliku tadašnjeg točka, pomoću bockanja iglom - tetovažom. Pa je njegov sin petnaestogodišnjak učinio isto. Pa je sin zasvirao gitaru. Pa je postao ponajbolji nadaleko. Takav je i danas.

 

Kljucnem sinoć u presvijetli jutjub, u onaj kružić za pretragu: Smak uživo 1992. I bljesnu ekran svjetlošću prošlih vremena. A mene preplavi milina neka, grudi mi se počehu nadimati vazduhom mladalačkijem. 

 

Točak sa svojim starim fenderom prebira po žicama, a taj prebir proizvuči Zajdi zajdi, instrumentalni pristup staroj istoimenoj pjesmi. Pored njeg Boris, nezamjenjljivi pjevač, koji već neko vrijeme nastupa na nebeskoj sceni. Čeka svoj red da kaže u našem gradu živi taj čovek večito mlad. U polumraku scene nazirahu se ostali članovi, tadašnji. Među njima i Laza, koji takođe odavno svira nebeske harmonije. 

 

Može li muzika biti vazduh, čist, planinski?

 

Može li život biti ustajala bara, zelene površine, sa mušicama koje poput helikoptera nadlijeću teren?

 

Jednom sam tako, u ono vrijeme,  ,,uživao'' u ustajalosti bare-života. A zvučnik bijaše u radiju, a radio bijaše na stolu kog mušema pristojnim činjaše. A noć pritiskaše kuću i okolinu. I jedva se disalo. I tada, u trenutku oko dvadeset drugog časa, krenu instrumental. Žice gitarske, prsti muzičarevi.

 

 Dah planinski. 

 

Udahnuh duboko.

 

I okrenuh onaj točkić na radiju do kraja.

 

I oboji se noć.

 

I odnese me zvuk negdje gdje je harmonija osnovni zakon.

 

I trajše to minuta nekoliko.

 

Kad presta, brepih nazad u stvarnost, dočekah se na noge. Stadoh opet na jeftini linoleum.  Muzički čarobnjaci odjezdiše u onaj harmonični svijet. Žuta sijalica sa plafona mi namignu i reče - sjutra te čeka nešto što ne voliš da radiš, bolje idi i odmaraj sad, moj muzikantu.

 

A noć mi reče - ništa ne brini, tek ćemo se mi družiti, samo izdrži. 

 

Ako nastavim, biće ovo memoari jednog starca.

 

Reći ću vam - ono što je onaj mladić u dvadeset petoj govorio, sad bi da pojede. I da poživi jošt koju godinicu. I da dočeka unuke. Pa da tek tada sa kosom bijelom glumi mudrog Solomona. Da priča o prošlosti i predviđa budućnost. Da sluša sebe i divi se. Da hrani sujetu staračku.

 

Eto vidite kakve misli krenu slušajući Točka  i njegov Smak. 

 

Šta rekoste, jeste li mladi ili stari?