ČOVJEK ZVANI KNJIGA

 

 

 Bilo je to onog ljeta kad sam zgubidanio po Nikšiću.

Što sam, jelte, često radio...

 

Tog jutra sam se muvao po gradu, čekajući da se otvori nešto, ili da stigne neko, ne sjećam se. Valjalo je ispuniti vrijeme do određenog trenutka. Jest' da sam zgubidan sa zavidnim iskustvom, ali ipak. Nešto mi se nije išlo u kafane, tamo sam proveo podosta sati na barskoj stolici, sa gitarom, urlajući u mikrofon. daj da malo budem na ljetnem vazduhu, da udišem mirise koje nesebično šire drvoredi u Njegoševoj. Opet, da penzionišem na nekoj klupi nije mi dala sujeta srednjeg doba.

 

 

Kad, gle!

 

 

U hladovini, preko puta hotela*, metalni štandovi u kratkom nizu, natkriveni strehama od istog materijala. Iz zaključane ostave visoki tip vadi knjige i slaže ih na tezgu, po nekom njemu znanom redu.

 

 

Viđ' Dragana, viđ' lica zamišljenoga.

 

 

Eto meni razonode i ispunjenjija vremenskoga!

 

 

Bez žurbe pređem ulicu.

 

 

Primičući se neprimjećen, ugađam sujeti piščevskoj i razmišljam - kako bi bilo dobro nakašljati se i pitati: imaš li šta od mene?  Malo ćeš popričekati na to, Toko, kažem sebi. Isto u mislima.

 

Svaki susret sa Draganom je svojevrstan praznik duha. Srdačno zdravljenje, smislen humor, lice puno veselosti.

 

Tako bi i tog jutra.

 

 

Dok se on mučio savijajući se i vadeći knjige iz duboke ostave, ja sam mu davao nesebičnu moralnu podršku. Nije mi padalo teško, stajao sam u hladovini drveta, bermude, majica, papuče i tamni cvikeri  pružali su mi komfor u vrelom jutru.

 

 

Potegnem duvan iz torbe ali me Dragan preduhitri - čekaj, probaj ovaj!

 

 

Imao je specijalnu kutiju koja je pravilnim korišćenjem sama pravila cigaretu. Zadimismo i započesmo razgovor mudar, a opet lagan. Dublje misli čuvamo za dane zimske.

 

 

I tog jutra, na tom mjestu, spoznah jednu veliku istinu o sebi. Koju Dragan izreče, a ja je u trenutku postah svjestan.

 

Elem, pregledajući izložene naslove, naiđoh na rečenicu napisanu na ingliškom lengvidžu. Prevarih se pa je pročitah naglas.

 

A onda uslijedi istina.

 

 

Akcentuješ ko Mima Karadžić.

 

 

Reče moj drugar, stavljajući Narodnog učitelja na metalni sto. Onako, usput.

 

 

Posle čega oba prasnusmo u smijeh.

 

 

Dugo je moje poznavanje ovog jezika stajalo na tri riječi: skul, tičr, čea. Onda sam, zahvaljujući filmovima koji su dolazili iz opštine Holivud, naučio još dvije. Kojih se sada ne mogu sjetiti.

 

 

Posle ove spoznaje, izbjegavam upotrebu jezika koji nekad, kobajagi, učih u školi. Osim jes i nou kad bi me neki zalutali turista u Petrovcu pitao ko zna šta.

 

 

Dragan je kasnije prodaju knjiga uzdigao na republički nivo, putovao po zemlji, upoznavao razne ljude.

 

 

Jednom prilikom mu kažem - tvoj broj sam memorisao pod imenom Dragan knjiga. Pod tim imenom me zna pola Crne Gore, reče uz osmjeh.

 

 

Drugom prilikom mi je Štojski, u dugim telefonski razgovorima u kojima smo pretresali domaće i strane pisce rekao: ,,Znaš Dragana Pejovića? Nema knjige koju nije pročitao! E, on mi je rekao da je Majstor i Margarita najbolji roman ikad napisan!''

 

 

Ne sjećam se šta sam Štojskm odgovorio tada, ovo djelo sam čitao davno, kao mladić. Ali sam po završenom razgovoru Knjizi poslao poruku u kojoj sam ga pitao: Je li istina da si pročitao SVE knjige?

 

 

Odmah je odgovorio - haha, ima toga još da se pročita...

 

 

 

Eto, takav vam je naš Dragan. Načitan, dobronamjeran, vedrog duha. Reče da se sad bavi nekim trećim poslom, ne sjećam se kojim.

 

 

Ako ga sretnete u nekom od naših gradova, pozdravite ga od mene i potapšite po ramenu. I poručite mu da sam batalio ingilišisanje.

 

 

 

 

 

*Kad se u Nikšiću kaže ,,hotel'' podrazumijeva se da se misli na  Onogošt. Dugo je  bio jedini  u gradu.

Jednom prilikom je naša kuma pozvala taksi - halo, može li vozilo ispred hotela? Kojeg hotela, gospođo? Ispred starog, kod semafora! (kakvo pitanje!) Ali, ispred kojeg hotela, molim vas? Kuma je pogledala u ekran telefona i shvatila da je pozvala taksi-službu u Budvi...