TOZOVE PRIČE

                                                       PENZIJA   MOJA Penzionisaše me prije osam dana . Mogao sam još biti od koristi ali 'ajde. Pođoh u fabriku da vratim zaduženi alat, pokupih neke sitnice iz ormarića i tužan krenuh kući. Poslednji pogled ispred velike kapije. Ehej, juče bješe kad stigoh prvi put...  Radojki ništa nisam pričao. Stavih svoje stvari na sto, smogoh hrabrosti pa je pogledah u oči. U trenu sve joj jasno bi. Ko će te sad trpjet' po cijeli dan, progunđa i ode u kuhinju. Šta će Radojka, nije joj lako. Od kad njih dvoje završiše škole i odoše u Titograd, opet smo sami u stanu. Dok sam radio , ona je gledala serije i kavenisala sa komšinicama. Kad odgledaju svih dvjesta sedamdeset devet komada, naprave rezime. Popiju po kavu pa pređu na sledeću. A to će sada teže ići. U kući će stalno biti ćutljivi namćor. Šta da radim? Da idem u park kad je fino vrijeme i šetam oko Trebjese. 'Ajde da probam ovih dana.  Miholjsko ljeto, četiri sa

                                    OD VOLANA  ’LEBA NEMA,ALI... U martu sam napunio pedest četvrtu a u maju došao u Petrovac . Još dok je bilo snijega , rođak Radoje iz Sutomora mi je javio da Mišku trebaju dva vozača za sezonu . Plata je petsto evra , radi se dvanaest sati . Dok je turista . Posle toga – kući . Pomislih , daj šta daš . Napustih Bjelo Polje i krenuh u toplije krajeve . Kola polovna ali dobra . Bjeli karavan . S početka sam uglavnom visio ispred prodavnice ili na stanici , tek poneka vožnja u lokalu ili do Bara . Ponekad do Budve . A kako poče da grije ova lampa nebeska , gologuzani navališe , vožnje učestaše , nisam gasio mašinu . Brzo omrznuh taksiranje . Dok je moja pokojna firma bila u životu , bio sam gospodin . Dužio sam fapa dvije trinestice i radio koliko sam htio . Uvijek čist , brkovi očešljani , plata redovna . Ali to bijaše davno . Sad je zlo i naopako . Oženih se  u dvadeset drugoj . Desa mi tad bijaše ka’ lutka . Devetnaesta joj ,

                                    RINTANJE   PETROVAČKO Prvog dana dobih radno odijelo . Izašao iz ogromne rupe gore na ulicu , i u metalnoj kancelariji potpisao neki papir . Glavni inženjer , komandant gradilišta , reče da je u mom Nikšiću službovao ’’ pre dvadeset godina ’’ , stanovao u ’’ meanderu’’ . (tako u Nikšiću zovemo jednu veliku krivudavu zgradu) Odijelo je bilo sivo , od nekog čvrstog matrijala . I pantalone i jakna sa puno džepova . ’’Kako bi ti fino stajale takve džeparice’’ rekla mi je uveče Vesna , kad sam umoran i prljav stigao kući . Tada je još pokušavala , nenametljivo i uz osmjeh , da me privoli modi i njenim trendovima , kad je odijevanje u pitanju . Junački sam ostajao pri svome , pa je na kraju digla ruke od ’’modernizacije ’’ muža . Otkad sam se zamomčio uvijek sam kupovao jednu istu odjeću . Svijetloplave farmerice , bijela majica i bijele patike ljeti. Zima bi donijela crni kaput i duboke cipele . I tako u krug . Svježe uniformisan latih se lo

                                     O PRIJATELJU KOJI JE OTIŠAO                                                         Kad sam prvi put došao u Grahovo , bilo je rano proljeće ali kišovito i tmurno . Šuma počela zelenjeti , oštra zima prelazila u zaborav . Bili smo puni elana , kiša nam nije smetala . Naši su planovi počivali na ljetnim temeljima . U kombiju su , osim nas trojice , bile neke četke i kantice farbe i laka. Zagrijani za obnovu i svekoliki progres , zaustavismo se ispred buduće kafane . Crvena metalna trafika , nešto veća od onih u gradu . Liči na malu prodavnicu . Napuštena , vrata joj zaključana ko zna kad . Strana koja gleda na glavnu grahovsku ulicu , koja je ujedno i magistrala , je od stakla . Liči na izlog . Duka ugasi mašinu . ’’ Evo , ovo je to ’’  reče otvarajući vrata plavog kombija . Izađosmo da izbliza pogledamo objekat . Na budućoj terasi , na tih desetak izbetoniranih kvadratnih metara , Vah i ja stojimo i buljimo kroz staklo . Duka pre

                                    NEKOM KAFANA NEKOM MAĆEHA Moja kafanica je u onoj bijeloj zgradi , gore iznad ’’palestine’’ , kad se krene prema benzinskoj pumpi našeg vrlog sugrađanina koji onomad dobi orden . Sa lijeve strane , u prizemlju . Bircuz je mali ali odabrani u njega ulaze . I pare mi ostavljaju ... Mnogi koji me poznaju će vam reći da sam se rodio prije lisice . A ja kažem – gladnu bih lisicu pored strvine proveo ! A ne može to baš svak . Ima u Nikšiću puno talentovanih konobara koji će vam vješto izvući poslednji evro iz džepa , to je tačno , ali ipak mislim da sam u tome prvi . Reći ću vam imena nekoliko mojih stalnih gosti pa će vam biti jasno do kojih sam visina konobarskih dosegnuo . Banjo iz Boksita . Šćepo iz Elektroprivrede . Drago iz Komunalnog . A ? Vidite sad ? I sa svima sam na ’’ ti ’’ . A sa gradonačelnikom se dopisujem . Ono jeste da su mu poruke ponekad nerazumljive jer se ne može podičiti pismenošću , ali se pravim da ne primjećujem .

                                                     MALIŠA  I  DRAGICA Zadesih se onomad u jednoj instituciji nikšićkoj , ne pitajte me u kojoj . Vidjećete i zašto . Elem , primaklo se proljeće , snijeg se povlači uveliko , rekoh sebi – ’ajde da se munem kroz narod . Da ga vidim i pitam pođešta .A narod k’o narod , uvijek nešto novo kaže . Tako i sad bi . Na spratu drugom , u sali gdje se uvježbavaju igre narodne , rađaše nešto moj drug Justicije . Nije mu ovo ime zvanično , nosi ga kao nadimak . Puno nas ima koji se nadimkom dičimo , ili ga izbjegavamo . Justicije postavljaše neke rekvizite , sve neke šarene rogobatne stvari , po ovoj sali . Nisam ga pitao čemu to , nije me zanimalo . Ovdje je uvijek neko uvježbavao nešto . Justicije je bio momak za tehničku podršku,institucija mu je za to davala platu . Četvrt hiljade evra. U uglu desno od prozora , vidjeh paket pun papira , na papiru ispisane riječi . Tek onako upitah Justicija šta je to . Scenario , odgovori mi dok

                                        ZGUBIDANOV  DNEVNIK  2006.                                                                    1 Usran dan kao i većina njih. Prije podne čekah Dubravku više od jednog sata. Kad u mom mozgu bljesnu misao da Dubravka neće doći tako brzo, spustih se niz stepenice, do izlaza. Izađoh na ulicu i krenuh ka Dukinom stanu. Duka je moj drug. Prijatelj. Duka sjedi na dvosjedi u dnevnoj sobi i gleda u TV. Posle kave, čokolade, dima duvanskog (Duka se ne nikotiniše već ja) i razgovora o kladionici, opet se obretoh na asfaltu nikšićkom. Sad je Dubravka tu. Ali neka riba sjedi preko puta nje i sluša tihu besjedu Dubravkinu. Kaže da sačekam. Zatvorim vrata i počnem sa čekanjem. U tome nisam loš mada mi je disciplina mrska. Naslanjam se na zid tik uz vrata Dubravkine kancelarije. Kojekakva lica prolaze ispred mojih stopala. Niko me ne gleda, ja svakog. Posebnu pažnju obratim na ženske guzice. Vrata su se otvorila i ja sam u polupokretu