TOZOVE PRIČE

                                    NEKOM KAFANA NEKOM MAĆEHA Moja kafanica je u onoj bijeloj zgradi , gore iznad ’’palestine’’ , kad se krene prema benzinskoj pumpi našeg vrlog sugrađanina koji onomad dobi orden . Sa lijeve strane , u prizemlju . Bircuz je mali ali odabrani u njega ulaze . I pare mi ostavljaju ... Mnogi koji me poznaju će vam reći da sam se rodio prije lisice . A ja kažem – gladnu bih lisicu pored strvine proveo ! A ne može to baš svak . Ima u Nikšiću puno talentovanih konobara koji će vam vješto izvući poslednji evro iz džepa , to je tačno , ali ipak mislim da sam u tome prvi . Reći ću vam imena nekoliko mojih stalnih gosti pa će vam biti jasno do kojih sam visina konobarskih dosegnuo . Banjo iz Boksita . Šćepo iz Elektroprivrede . Drago iz Komunalnog . A ? Vidite sad ? I sa svima sam na ’’ ti ’’ . A sa gradonačelnikom se dopisujem . Ono jeste da su mu poruke ponekad nerazumljive jer se ne može podičiti pismenošću , ali se pravim da ne primjećujem .

                                                     MALIŠA  I  DRAGICA Zadesih se onomad u jednoj instituciji nikšićkoj , ne pitajte me u kojoj . Vidjećete i zašto . Elem , primaklo se proljeće , snijeg se povlači uveliko , rekoh sebi – ’ajde da se munem kroz narod . Da ga vidim i pitam pođešta .A narod k’o narod , uvijek nešto novo kaže . Tako i sad bi . Na spratu drugom , u sali gdje se uvježbavaju igre narodne , rađaše nešto moj drug Justicije . Nije mu ovo ime zvanično , nosi ga kao nadimak . Puno nas ima koji se nadimkom dičimo , ili ga izbjegavamo . Justicije postavljaše neke rekvizite , sve neke šarene rogobatne stvari , po ovoj sali . Nisam ga pitao čemu to , nije me zanimalo . Ovdje je uvijek neko uvježbavao nešto . Justicije je bio momak za tehničku podršku,institucija mu je za to davala platu . Četvrt hiljade evra. U uglu desno od prozora , vidjeh paket pun papira , na papiru ispisane riječi . Tek onako upitah Justicija šta je to . Scenario , odgovori mi dok

                                        ZGUBIDANOV  DNEVNIK  2006.                                                                    1 Usran dan kao i većina njih. Prije podne čekah Dubravku više od jednog sata. Kad u mom mozgu bljesnu misao da Dubravka neće doći tako brzo, spustih se niz stepenice, do izlaza. Izađoh na ulicu i krenuh ka Dukinom stanu. Duka je moj drug. Prijatelj. Duka sjedi na dvosjedi u dnevnoj sobi i gleda u TV. Posle kave, čokolade, dima duvanskog (Duka se ne nikotiniše već ja) i razgovora o kladionici, opet se obretoh na asfaltu nikšićkom. Sad je Dubravka tu. Ali neka riba sjedi preko puta nje i sluša tihu besjedu Dubravkinu. Kaže da sačekam. Zatvorim vrata i počnem sa čekanjem. U tome nisam loš mada mi je disciplina mrska. Naslanjam se na zid tik uz vrata Dubravkine kancelarije. Kojekakva lica prolaze ispred mojih stopala. Niko me ne gleda, ja svakog. Posebnu pažnju obratim na ženske guzice. Vrata su se otvorila i ja sam u polupokretu

                                          ZGUBIDANOV  DNEVNIK  2014                                                                  1 U Petrovcu su sve ulice slijepe. Gradić nije ''protočan'' kao većina drugih na svijetu. Ulazi se odozgo, od Budve ili od Bara. Tuda se mora i izaći. Uzmimo ovaj ulaz od Meke. Primjeti se tek kad se pred njega bane. Put se spušta pored modernih i pustih malih zgrada. Na njima i oko njih je sve vještačko, neživo. Sve je ''kao''. Na jednoj terasi postoji čak i travnjak. Naravno, ''trava'' je od plastike ili sličnog materijala. Zelena je kao prava, a zapravo je mrtav predmet. Malo niže, pojavljuju se besmislene stambene građevine i sa lijeve strane. Živo čeljade na uskom trotoaru se neće vidjeti, poneki će automobil, potpuno nov,  proći. Onda se stiže do autobuske stanice. Ili do nečega što je nekad bilo TO. Napravljena negdje posle rata. Tvrdoglavo odolijeva novom vremenu. Ima dva lica – lje

                                     MANEKENKINA  ISPOVJEST  2 Kami mene grdnoj, dođe i taj dan. A što kami, dosta sam se manekenisala. Pa je l'? A znala sam ja, i govorili su mi – čim napuniš dvades' osmu, gotovo je, idi kući! Ali dobro, neke su škartirali i sa dvades' pet. Nisu mogle krmače da izdrže da ne jedu puno pa se udebljale. Čim se one njihove moderne gaćice zategnu na tebi, i one uske haljinice, odma se mršte. Pušte te neđelju dana da smršaš, i ako ne povratiš liniju – kraj. Nikad više. Pa ili  školu naknadno završi ili u konobarice idi. A jes' bilo lijepo dok je trajalo, nema šta. Viđela sam te velike gradove, bila sam u Rim, u Pariz. Koliki su to gradovi! Jedan je ko petnaest Podgorica! I malo se nešto para zaradilo, nije da nije. Kupih stan, sad ih ja i majka imamo dva u Monteks. U ulaz do našeg, šezdeset pet kvadrata. Ja htjela u Podgoricu, ali majka veli – dosta si mi bila daleko, kupi ođe. Evo Abramovići, kaže, prodaju njihov, sele u Kličevo

KAKO IZGLEDA/RAZMIŠLJA ČOVJEK KOJI JE SREĆAN Visok sam sto sedamdeset pet centimetara, težak sedamdeset jedan kilogram i trista grama. Imam trideset pet godina, zdrav sam, hvala Vladi, i potpuno srećan. Nekoliko stvari me čine srećnim a ljubav prema Partiji me ispunjava. Partija je moja inspiracija, Vođa mi je uzor. Ono što me najviše čini srećnim je povjerenje koje mi je Partija ukazala. Toliko mi daje a tako malo traži. Osjećam da me Partija voli. Dajem joj se nesebično. U mojoj porodici ta obostrana ljubav još nije shvaćena pa sam zamrzao odnose sa bližnjima. Kad shvate - opet ćemo se voljeti.  Partija je pozdravila moju odluku i nagradila me povišicom. Nisam vam rekao - ja sam finansijski inspektor. Moj posao nije težak. Kontrolišem i kažnjavam neposlušne a naše ne diram. Jednoga dana svi će biti naši. Kad prihvate Vođinu ljubav i otkriju sve čari Partije. Tada će dan postati duži a svi ljudi nasmijani. Jednom je jedan preduzetnik odbio da plati skroman harač Pa

                                            NAŠA JE PJESMA EVROPSKA Učestvovali smo na izboru za pjesmu Evrope, nas petorica.I bili zapaženi. I super smo se proveli. Ih! To je bilo one godine, sjećate se? Imali smo potpuni novu odjeću za nastup i slobodno vrijeme. Lijepo nam je bilo, stalno smo se smijali. A sve je počelo sasvim sličajno...  Bili smo jednog popodneva, sva petorica, u našem omiljenom salonu. Zorka nas je depilirala, a mi smo ćaskali. Tih dana smo formirali našu muzičku grupicu, iz milošte smo je zvali bendić. Bili smo srećni što povremeno skupa sviramo. Djevojčice su uzdisale jer smo bili lijepi, ali nismo marili za njih.  Razmišljali smo šta da uradimo sa bendićem. Osim da povremeno sviramo i veličamo domovinu. Neko od nas reče - a da se predložimo za put u Evropu? Kakav put, upitasmo ga. Pa za ono takmičenje, reče neko, kad zemlje evropske biraju pjesmu ponajljepšu. Ali kako ćemo, rekoh, nemamo takvu pjesmu , a i ne umijemo je napisati. Jedva smo nauči