TOZOVE PRIČE

                                      PRIČE IZ ULICE  29.  NOVEMBAR                                                                     1 U ljeto 1981.  zapalio sam Martinu livadu . Nije tu bilo neke štete , ali je straha bilo puno . Bio sam ubijeđen da me je vidio čitav komšiluk . Ispostavilo se suprotno . Biće da je bilo vrijeme ručku pa niko nije dokoličio buljeći kroz prozor . A šibice su tada bile velika stvar . Više se ne sjećam kako su dospjele u ruke osmogodišnjaka . Ali je bilo veselo . Na Martinoj livadi uvijek je bilo nekih papira, starih novina , bačenih paketa . Valjda zbog blizine mjesta na kom se odlagalo smeće . Ljudi su donosili najlonske vreće i stvarali gomilu koja je , u slučaju paljenja , podsjećala na lomaču . Falila je vještica . Kad je vatra pokazala da se ne šali , brzo sam šmugnuo u kuću . Ostavio sam Martinu livadu i kuću na milost i nemilost plamenu . Očekivao sam lupanje na vrata , hapšenje , dvadesetogodišnju robiju i očev prekor . Ništa od t

                                   O JEDNOJ KAFANI KOJE VIŠE NEMA Koliko Nikšić ima kafana? Manje nego Beograd, više nego Plužine. Tako nekako. A kako svakog časa jedna nikne a druga uvene , teško bi bilo utvrditi tačan broj. A nije ni važno, imade ih dovoljno. Bila jednom jedna kafana, u ulici Njegoševoj. Pod brojem - ne sjećam se kojim. Zvala se kao i grad - Nikšić. Imala je izloge i staklena vrata. Na izlozima dugačke bijele zavjese . Desetak drvenih stolova, karirani stolnjaci, metalne pepeljare. Čiviluk, takođe od drveta, televizor i šank. Iza šanka, u svakoj smjeni, po dva konobara. Muški i ženski. Ženski konobar je nosio crnu kotulu i bijelu košulju, muški - crne pantalone i bijelu košulju. Oboje u crnim cipelama. Gostiju nije bivalo puno pa su njih dvoje, uglavnom, čitali novine, to jest, pleli čarape. I usluživali rijetke dolaznike. S vremena na vrijeme, jedan od gostiju sam bivao ja, a ponekad sa mnom bivaše Mič. Zauzeli bi sto do prozora, pa uz kavu i duvan posma

             DOSTAVLJAČ  INFORMACIJA OD UGLEDA Da se razumijemo – sve bih uradio za državu . Baš sve . Na oltar vjernosti bih priložio i ono dvoje starih što se zlopate od kad ih znam . Ne bi me zaustavila ni spečenost njihovih lica , ni njihova žrtva , ništa ! Država iznad sevega .I prije svega . Da pojasnim još nešto – kad kažem država , mislim na partiju . Kad kažem partija , mislim na državu . Za mene je to jedna ista stvar . Zar nije tako ? Sebe smatram profesionalcem . Nemilosrdnim . Za ovih dvanaest godina razvio sam njuh do te mjere da mi ništa ne može promaći . Jedan pogled – i sve mi je jasno . Znaju to svi koji su me upoznali . I oni koji ovaj posao obavljaju zvanično,zaziru od mene . Ako im ja nešto nanjušim , ne može ih spasiti ni to što nose uniformu . Svjesni toga , poštuju me , iako bi na meni rado isprobali službeno oružje . Prije dvanaest godina je sve bilo drugačije . Bijah momče od dvadeset dva ljeta , fin i često nasmijan . Govorahu za mene – pris

                                         PISAC  LJUBAVNIH  ROMANA Dvadeset i pet godina sam pisao ljubavne vikend romane . I fino živio od njihove prodaje . Onda dođoše devedesete i ove serije . Žene batališe čitanje i upiljiše u ekran . Olovku o klin . Morah otići u pekare . Nisam loš , samo malo sa burecima škripim . Da vam pričam o danima slavnim . Nije tu bilo bukvalno slave , da se razumijemo , ali volim da zamišljam da jeste . Znate kako , svaki roman mi je bio isti . Što sam rekao u jednom , opet sam rekao u drugom romanu . Malo istumbam radnju , junacima podijelim nova imena i smjestim ih u druge gradove . Ona i on . Krenem od momenta kad se nisu poznavali pa završim veselim vjenčanjem . Uvijek isto . Žene (čitateljke) oduševljene , ja novu ’’LADU’’ vozim . Prolaze romani k’o ’leb i varenika izjutra . A tada se na ’’LADU’’ gledalo ne kao na automobil , nego kao na zmaja nebeskoga . Tanki najlon preko sjedišta(danima ga nisam skidao) , motor zuji , komšije gledaju

                                                 AKTIVNI   KNJIŽEVNIK Jutros sam fino raspoložen. Otkako sam uđenuo noge u papuče  , osmjeh titra na mom divnom licu. Biće ovo dobar dan . Siguran sam . Napašću veliki grad i osvojiti ga ! Devet sati i petnaest minuta , hodam žustro prema zgradi koju sam sinoć ’’ snimio ’’ . To je jedna fina posleratna gospođa ( mislim zgrada ) sa sivom fasadom i velikim balkonima . Ima dva ulaza i osam spratova . Nije daleko od mog skromnog iznajmljenog stana . Samo pola sata mladićkog hoda . A ja hodam kao mladić , uprkos godinama . A ni njih nemam previše . Još mi kalendar nije rekao – četrdeset . Što se mene tiče , neka ne žuri . Obuo sam crne cipele , namazao ih kremom . Nove farmerice i sako od somota , crni . Ispod njega košulja , skoro pa bijela . Kosu sam dobro nauljio i zalizao . Obrijan sam i veseo . Torba o desnom ramenu . Da sam je okačio o lijevo , klizala bi . Malo sam naheren na tu stranu , ali mi ne smeta . Takav sam od

                                        MANEKENKINA   ISPOVJEST Od kad sam postala manekenka , nisam se , grdna , pošteno najela .Sve mi nešto brane da jedem koliko ’oću , pa zaplićem nogama kad štraftam po onoj pisti . Baš sam iznemogla . Ovi iz agencije kažu da tako treba da izgledam , sve su manekenke gladne , vele . I puno mršave . A ne smijem krišom jesti , odma’ bi se udebljala pa se bojim da mi ne dadnu otkaz . Koliko samo podgoričanki čeka da uskoče na moje mjesto . Po vas dan špartaju kroz grad , ali im niko ne plaća za to . Nadaju se da će ih neko primjetiti i angažovati kao što su mene .  A ovako je počelo . Ne bi se ništa desilo da sam ostala u Nikšiću da idem u srednju . Zapela ja da idem četiri godine u Podgoricu , a majka neće ni da čuje . Šta ćeš tamo, veli ,ima i ođe neakvih škola . A ima majko , kažem joj , ali znaš li koliko je tamo ljepše . I veći grad , imaju ’’MAŠU’’ i sve nešto tako . Vučem ja prema Budošu , vuče majka prema Uzdomiru . Okle mi par

                              VOLIM SVOJ AUTOMOBIL KAO SAMOG SEBE Kad sam kupio automobil,sve se promjenilo . Komšije su jako stegnule vilice i pogledali moja kola sa puno mržnje . Ništa nisu rekli,samo je Jefto posle nekoliko dana procijedio-dobra su ... nije pitao ništa,pogledao je u nebo da provjeri hoće li kiša i produžio . A ja sam bio ... uzbuđen . Pazio sam auto kao sebe . Čak i bolje . Prao sam ga i provjetravao svakog dana .  Parkirao isključivo u hladovinu one lipe ispred zgrade . Satima stajao tu,sjedio za volanom,ulazio i izlazio iz njega osjećajući se važnim . Pričao o svom autu ozbiljno kao o  bratu , službenom licu . Kupio sam poseban usisivač i neke krpe . Nesebično sam mu se davao ... Prolazili su dani , za njima godine . Automobil i ja bivali smo stariji i zreliji . Puno toga nam je postalo jasno , neke istine su nas pljusnule u lice . A onda je došlo i to jutro ... Ustanem rano , kao i obično u 9:58 . Alarm mog telefona je glasan . Odem u kupatilo , u