TOZOVE PRIČE

                                                                                                                                                                                                                                                                                  Tri dana pada. I tri no...

                                                        Nekako mi je najteže sa psima . Onim puštenim . Nikad nisam načisto jesu li me zapamtili ili će pokušati da me probaju . Mislim , probaju kao neku hranu . A ne volim kad me zvijeri tretiraju kao hranu . Mojim kolegama koji vršljaju dolje po gradu je puno lakše . U zgradama rijetko ko drži životinje a i reon im je zgusnut . A ja po selu od kuće do kuće . Puno pješačim , plus psi . Zimi snijeg . Ove godine nije bila neka jaka zima a i četvoronošci nisu pravili veće probleme . Ni ljudi . Nekako je sve teklo glatko , prosto klizilo . S početka mi je i bilo neobično , posle navikoh . Inače , lako navikavam na fine stvari . Kad sam bio klinac , čitao sam romane o nindža ratniku , amerikanskog porijekla . Kao , sudba kl...

                                                 Jutros u sandučiću nađoh pismo o kom ću vam pričati . Kako je mraz ovih dana vrlo jak , ne volim rano izlaziti iz kuće . No, vidjevši poštara da u pola osam otvara vratanca , rekoh sebi , ’ajde da izađem . Nisam stavio kapuljču i šal preko lica kao on, ali nisam ni vozio moped po ovoj hladnoći. Sve vičući BRRR utrčah u kuću sa bjelom kovertom u ruci . Veoma sam radoznao čovjek pa pismo otvorih prije nego što sjedoh . A iz njega na pod pade neka fotografija . Podignem je , pogledam . Vremešan neki čova , namrgođen . Brkovi i crnogorska kapa . Prijeteći me gleda . I ja se njemu namrštim . Na poleđini plavom olovkom ispisano ime i prezime  GLIGOR VIDAKOVIĆ . Dobro Glišo , pomislim i razmotam bijeli papir . A na njemu , takođe plavom olovkom , pisaše ovo Gospodine Zgubidane , Ja sam Momčile ...

                                         Poznat sam po svojim lažima.Lažem krupno,sitno i osrednje.Ne bih ja ali me sujeta ćera.A kako lažem od malih nogu ,postao sam vješt lažov.Upoređuju me sa onom mojom tetkom.Ona je bila  doktor laganja,doduše,ali polako,ima vremena.Laži moje mladosti su bile najljepše! Ah,kako sam tada bio opušten!Lagao sam svakoga dana. Lagao sam o đevojkama,pijanstvima,putovanjima. Sa svakom sam bio,sve sam popio,svuđe sam išao. Da vam kažem,nije to baš lako. Laž treba pažljivo odabrati pa ja plasirati u pravo vrijeme i na pravo mjesto.  Jednom sam slušao tipa dok je prepričavao doživljaj sa zimovališta koje sam vidio samo na tv-u. Sve sam zapamtio ,likove,vrijeme,fascimacije pomenutog tipa. I sačekao da prođe neko vrijeme pa da se opet sretnemo. Tad sam mu njegov doživljaj tresnuo u lice kao svoj. Tip se oduševio. O tome sam ti pričao,re...

Vrištim ovako lepa u mikrofon , podvriskujem , sala odleže . Ovi dole poveli kolo , raduju se kao da će dobiti moj honorar . A ne što neće dobiti ni dinar , nego su morali platiti da bi slušali moje ciktanje . Nasmejana sam , do pola  razgolitila sise, iz prvog reda bulje k’o da sam jedina žena na svetu . Istina , jedinstvena sam , u to sam ubeđena , ali nisam jedina . Momci iza mene sviraju , prže ga muški , nema šta . I oni su nasmejani , sve se nešto njišu u ritmu , ali zna se ko je glavni na stejdžu . Ovu reč , stejdž , čuh skoro . Na tv-u . Rekoše mi da je sad moderno tako reći za pozornicu . Prihvatih . Šta ću , mora se u korak s vremenom . A čuh još jednu , sličnu ovoj . BEKSTEJDŽ . E , ovoj već ne znam značenje . A bilo me stid da pitam nekog . Verovatno ima neke veze sa binom . Odavde sa stejdža , uvek vidim isto . Gomila ljudi , gužva velika . Čovek na čoveka . Malo su ukočeni , al’ samo s početka . Brzo se kolo povede . I svi pevaju sa mnom . Sve isto , k...

                                             U svojoj radionici provodim sedam , nekad osam sati .  Više ne . Posle rada posvećujem se sebi . Mada , i dok radim posvećen sam sebi. Uživam u poslu . Radionica je puna pilotine i iverja sitnog i krupnog . I drvenih predmeta . Moj alat je tu – blanja , tesla , turpija , dleto i još neke stvarčice uz čiju pomoć čuda pravim . Ono što oko vidi – to ruke od drveta naprave . Tako o meni pričaju komšije i mušterije . I ne lažu . Razni ljudi su dolazili u moju radionicu ( kući ne primam stranke ) da naruče nešto po njihovoj želji . Gusle , frulu , tabakeru  i još puno toga . Znaju da su moje rukotvorine skupe  pa im unaprijed kažem cijenu . Prošle godine , neđe u ovo doba , banu na vrata Mašan Kilibarda , čuveni Banjanin . Mislim , čuven u svojim Banjanima , u gradu je malo ko za njega znao . Poznavao...

                                                     Svake treće noći sam tu. Zapravo, svakog trećeg dana jer moja smjena traje dvadeset četiri sata. Onda pojašem moje staro biciklo koje me škripući odveze kući u Ozrinićima. Kad stignem, idem odmah u krevet. Spavam do jedan, duže ne mogu. Ne znam zašto. Jednostavno se probudim. Novu 1983. Sam dočekao za starim stolom čitajući ''ilustorvanu'' i povremeno buljeći u telefon. Zimi je ova naprava rijetko zvonila. Ponekad neka usamljena baba pozove i kaže da se negdje u komšiluku osjeća dim. A zapravo želi da progovori s nekim. Učinim joj za volju i malo popričamo. Ponekad neki klinac pokuša da jedinicu digne ne noge. Uzalud. Malo mu podviknem i klinjo odustane. A ponekad je meni toliko dosadno da poželim da nasumice okrenem  broj i popričam s nekim. Ovi moji iz smjene posle jedanaest zasp...