TOZOVE PRIČE

Jesam li vam pričao o tome kako sam nedavno shvatio da sam postao star? O, da. U septembru ove godine obilježih pola vijeka bitisanja. A sve nešto umišljam da sam momče od dvadeset i osam ljeta (što sam nekad i bio), pa obučem farmerke i majicu, pa stavim đozluke sunčane, ruke u džepove, pa nešto kao probazam gradom. Ali je lična karta moja neumoljiva, iz novčanika mi tiho kaže - Toko, ne zanosi se! Neka ti toga, starče! Elem, onomad prođoh ulicom koja se po Njegošu zove. U njoj dično zgrada pošte stoji. Stoji tu... poodavno. Nikšićani joj tepaju - nova. Đetence bijah kad otvori vrata svoja staklena i primi prve građane u njedra  poštanska.  A, da prostite, patim kad je tu nije bilo. Sjećam se jednog popodneva ljetnog, majka bijaše izvela Mika i mene, jurcali smo po širokoj poljani, trava bješe žućkasto zelenkasta. Neke su majke plele nešto, a neke  međusobno razgovarale. Dan je bio prijatan, djetinjstvo bezgranično, sunce žuto i dobronamjerno.  Bijaše granula 1980 g...

  Tada već bijasmo izašli iz mladosti, ali nam je bazanje gradom još uvijek priličilo.  Razdragani četrdesetogodišnjaci sa pođekojim sijedom u kosi. Ozbiljni hasbendi i još ozbiljniji faderi. Mili i ja lunjamo gradom. Koji se zove Nikšić. Obučeni smo lagano, septembar gostuje, prvi mjesec u godini. Školskoj. Odavno su školski dani iza mene. Što se za Milija ne može reći. Sada u tom hramu znanja zarađuje platu učeći djecu vremenu i prostoru. A meni je zgubidanisanje ostala omiljena disciplina. Elem, dogovarajući zajedničko gaženje nikšićkih ulica, kumara predloži da odemo do banke. Da nešto tamo oposli. Prihvaćeno bi. Šta živo čeljade, građanski orijentisano može raditi u banci? Nešto kao: - Ja bih, znate, da mi nešto novca date. - Aha, ali to se vratit' mora. - Znam, zbog brige o povratu pojavi mi se ova bora. - Garant neki, da l' imate? - Ha, jemac mi je plata, pa vi to znate! Sa Milijem se družim od srednje mladosti. Imamo družačkoga staža nekoliko decenija. Posle se družba ...

 Mara je pušila Super filter .  Najgori duvanski proizvod  u ondašnjoj državi.  I najjeftiniji. Žuta paklica. Do pola ispušena cigareta između usana, oštar pogled. Klint Istvud  u Nikšiću.  Šarena marama, vezana ispod brade. Kaput od vještačke kože. Skaj.  Kotula. Džombaste cipele. Izgledala je retro i za ono vrijeme. Mara je imala muža. (Kako li se ono zvao? Možda bi se Miko mogao sjetiti.) Bio je to jedan umorni tip u pohabanom odijelu. Marina sjenka. Zna se ko je šef u kući.  Doselili su u stan iznad našeg kad su Jeretini odselili. Stvari su dovezli zarđalim kamionom, nekom rashodovanom hladnjačom. Na nečiju sugestiju prilikom istovara kratko je prokomentarisala (preko cigarete koja joj je dimila u nos):,,  Misliš? ''  Mi klinci smo se smijali.  Taj njen muž je rmbao u željezari, kao i svi očevi iz zgrade. Išao je na posao crnim muškim biciklom. (Dijele li se sada bicikla po polovima?) To biciklo, sa nosačem i ručnom kočnicom, je...

Nisu bili od stakla, ali kao da jesu.  Pjevali su tiho, oluci su svirali solo dionice.  Noć je pritiskala, magla  stezala. Nikšićke krovove. Te 1986, recimo. Blijede svjetiljke su nijemo slušale i drhturile do jutra. Lile su kiše na staklene krovove grada/ nikog, samo svijetla nijema Radio Nikšić, popodnevni program. Djelom i večernji. Drugi Način klizi kroz noć, ide ka krešendu. I onda si znala šaputati dugo, bez kraja/ dragi i sjutra biću tvoja Matrak dragi/draga, matrak ljubavno šaputanje i sjutra. Pubertetlija koji ovo sluša u jesenjoj noći može samo da mašta kako će jednog dana odrasti i upoznati ,,dragu''. Do tada će se tješiti rijetkim zvucima rokenrola kad uspije da ih ulovi na starom radiju. I da brine brigu školsku - kako sakriti one kečeve... Ljeto 2023, podnožje gradske tvrđave. Bina je smještena do Bagove rodne kuće. Na ulazu u ovaj veseli prostor aluminijumska montažna ograda, nekoliko tipova iz obezbjeđenja i jedna dama. Svi u crnom. Ne može se unijeti piće...

Јесте ли знали да је у своје вријеме сквер, кружни ток код старе поште у Никшићу био једина раскрсница тог типа у Црној Гори? Кад се одређује удаљеност неког мјеста од града, за полазну тачку се узима управо ово раскршће, које одавно није једино такво.  А јесте ли знали да у околини града дише једна Божја башта, украшена цвијећем које је лично Христос посадио? Ако желите, пођите за мном на исток, улицом коју Никшићани зову ,,жељезарска''.  Кад прођемо овај негдашњи понос града, доћи ћемо до раскрснице - лијево можемо на Луково и даље према Крнову, али ћемо ми наставити право.  Изаћи ћемо из насеља Рубежа, и без журбе наставити даље.  После десет километара пређеног пута пролазимо поред Ливеровићког језера.  Пут се полако исправља док пролази кроз ову питому равницу. И на четрнаестом километру стоји путоказ који нас упућује десно  Манастир Светог Луке . Скренимо и застанимо. На проширењу поред пута оставимо аутомобил. Одавде ћемо пјешке. Без журбе. Погледајт...

                                        Savle sjedi na svom krevetu, u šortsu i majici. Pije sok od jabuke i gleda u pod. Kao po satu i ovog jutra se probudio tačno u šest. Za to mu ne treba budilnik ni telefon. Otkako se pridružio Posebnim odredima narodne milicije, njegov organizam je prešao u poseban mod. Funkcionisao je savršeno. Za kratko vrijeme se istakao u borbi protiv novih vjernika pa ga je lično načelnik odredio za komandira jurišnog odjeljenja. Koristili su vojnu terminologiju u borbi protiv Hrišćana jer su je shvatali veoma ozbiljno, od životne važnosti. Stan u ,,džonsonovoj'' zgradi Savle dijeli sa roditeljima - oronulim ocem koji je penzioner otkako ga zna, i sa majkom, domaćicom. On im se rodio pod stare dane, nikada mu nisu rekli zašto tada a ne prije. A on nije pitao. Njegova soba je okrenuta prema fakultetu, skromno  uređena. Krevet, stolica pored uzglavlja, s...

*Ja sam Božjom rukom vođen da umirem gde sam rođen Mi stari imamo običaj da kažemo kako današnja omladina ne ide pravim putem, onako kako smo mi nekada gazili. Kad bijasmo mlađani, jelte. Mi smo kao nešto bili pametniji. Isto to se govorkalo i u naše vrijeme. Malo se, izgleda, vrtimo u krug. Ja, starac od pet decenija prošlosti i srebrnim nitima u kosi, zvanično saopštavam nikšićkoj omladini: dragi moji, nikada Nikšić nije bio ljepši i vedriji nego sad! Zahvaljujući vama i vašoj mladosti, u prvom redu. Tačka. Idemo dalje. Elem, ima već petnaest ljeta kako odselih iz rodnog grada.  Ostavih za sobom stari trg sa lipama i crvenim trafikama, pustu livadu kod katoličke crkve i još pođekoji ćošak u gradu. Pogledam sad, a ono trg se podmladio. Blistav i poletan, mlad i hitar kao srednjoškolac. Na onoj livadi nikla nova četvrt gradska sa sve pekarom. Po ćoškovima porušene posleratne kuće i izrasle mlade zgrade. Nesuđeni Dom revolucije (koja nigda nije došla),se sjaji kroz prodavnice i kafa...