POZAJMLJENO BICIKLO

 Mara je pušila Super filter.

 Najgori duvanski proizvod  u ondašnjoj državi.

 I najjeftiniji.

Žuta paklica.

Do pola ispušena cigareta između usana, oštar pogled. Klint Istvud  u Nikšiću. 

Šarena marama, vezana ispod brade. Kaput od vještačke kože. Skaj. Kotula. Džombaste cipele.

Izgledala je retro i za ono vrijeme.

Mara je imala muža. (Kako li se ono zvao? Možda bi se Miko mogao sjetiti.) Bio je to jedan umorni tip u pohabanom odijelu. Marina sjenka. Zna se ko je šef u kući. 

Doselili su u stan iznad našeg kad su Jeretini odselili. Stvari su dovezli zarđalim kamionom, nekom rashodovanom hladnjačom. Na nečiju sugestiju prilikom istovara kratko je prokomentarisala (preko cigarete koja joj je dimila u nos):,, Misliš?''  Mi klinci smo se smijali. 

Taj njen muž je rmbao u željezari, kao i svi očevi iz zgrade. Išao je na posao crnim muškim biciklom. (Dijele li se sada bicikla po polovima?) To biciklo, sa nosačem i ručnom kočnicom, je držao u podrumu, u onom drugom dijelu. 

Biciklo je tada bila velika stvar. I za djecu i za odrasle. Rijetki klinci su imali poni. U očima vršnjaka su bili skoro pa prinčevi. 

Daj jedan krug, daj jedan krug!

Komšinica sa trećeg je jednom prilikom ispravila kvrgavi prst, uperila ga u Mika i kriknula:,, OVAJ IM JE HARAMBAŠA!''

Što je i redovno potvrđivao.

Tog dana, u sumrak, zajedno smo izveli jednu hajdučiju. Zapravo, ja sam sa svojih devet godina životnog iskustva drhturio od straha, Miko je sa svojih četrnaest vodio akciju.

Podrum nije bio zaključan, biciklo takođe. Tiho smo ga izvezli u hodnik, pa uz stepenice. Da nas je otac vidio u tom trenutku, vjerovatno bi nam imena ostala zapisana na tom mjestu i na godišnjicu bi donosili cvijeće.

Pazeći da metalni blatobrani ne zalandraju, prošunjali smo se iza Martine kuće, pored doktorove avlije i šmugnuli prema Centrokopu. Sjeo sam na šipku, Miko je vozio.

U tom trenutku, upravljanje ovim dvotočkašem je nešto što tek treba da naučim. 

Što se te noći i desilo.

Neosvjetljenim ulicama brzo stigosmo do livade kod katoličke crkve. Velika poljana, neravna, pusta i mračna. 

Odličan teren za hrabra hajdučka djela.

Vožnju komšijinog velikog bicikla.

Ako bi se propeo na zadnji točak, bio bi veći od mene.

Vozikali smo se uzduž i poprijeko, blatobrani su mogli da vardaju do mile volje, niko nije čuo. 

A onda Miko reče - 'ajde sad ti. Kako ću? Bez brige, ja ću ga držati, penji se. Što sam i uradio. Uhvatio je rukama nosač, nisam mogao padnuti. Sad okreći pedale (koje sam jedva dohvatio) gledaj ispred sebe i vozi. Ne boj se!

Trčao je za mnom i pridržavao ovog crnoh hata. Vrckao sam upravljačem lijevo-desno, okretao iz sve snage. Poskakivao po zapuštenoj ledini. 

Odličan osjećaj!

U jednom trenutku skupim hrabrost da se na kratko okrenem, i vidim da Mika iza mene nema. 

Pustio me je da slobodno jurim kroz zimsku noć, sa sve vjetrom u licu i kosi. 

Ja vozim! Ja vozim!

Nekako sam uspio da okrenem vranca i dođem do Mika koji se zadovoljno smješkao. 

Po tome smo se razlikovali, on je uvijek hrabro grabio naprijed, a ja sam tu nešto strepio. Šta ako nas neko vidi?

Posle sat vremena, istim putem se došunjasmo do zgrade. Biciklo u podrum, a mi u kuću.

U sedam i petnaest je crtani na tv-u. 

Ja sam biciklista.

Miko je bio ravnodušan.

Komšija je ujutru otišao na posao.

Mara je nastavila da puši Super.

Posle nekoliko godina smo preselili u veći stan u drugom dijelu grada.

Eto, tako vam je to bilo.

Osamdesetih godina dvadesetog vijeka.

U Ulici 29. novembra, u Nikšiću.

Ostajte mi mi zdravo i pijte sok od narandže.

Vaš

Tozo