DVA LJETNA MJESECA Trideseti osam stepeni u hladu . U gradskoj kapeli hladovina ali je sparno i zagušljivo . Slatkasti miris mrtvaca se pomješao sa duvanskim dimom pa narod gleda da izađe što prije . Kratko klimnu iznad Nikodimove glave , nestrpljivo izjave saučešće i pravac česma . Operu se ruke , što je red , kratko pogleda grupa koja se sabila u rijetke hladove i brzo na ulicu . Što zbog vrućine , što zbog Nikodimovog ’’ ugleda ’’ , tek , malo se ko zadržava . Poklopac kovčega je prislonjen ispred . Na njemu posmrtni plakat a pored poklopca krst . Bjela plastična slova . NIKODIM RAKOČEVIĆ 1912 – 2012 Sto godina . Okruglo . Postoji vjerovanje - ko se upokoji u stotoj - taj se povampiri . Vjerovanja je mnogo , ovo je jedno od njih . Građani Nikšića , oni stariji , ne pamte Nikodima po dobru . Učesnik Drugog svjetskog rata , u miru OZN-in agent . D
Постови
- Преузми линк
- Имејл адреса
- Друге апликације
VESELJE NA TRGU Ne znam da l’ ste čuli , ali bih volio prvi da vam javim . Ovakvog druženja nije bilo od kad je svijete i vijeka ! Narod uzbuđen a gosti veseli . Milina jedna ! Bijaše jedanaest sati i dva minuta prije vreloga podneva . Lagano sam koračao od robne kuće prema trgu . Nisam žurio niti o čemu razmišljao . Pustih cipelama na volju , nek’ me polako nose . Uživaoh osamdeset posto , a možda i čitavih osamdeset tri . Hodam desnom stranom ulice , mimoilazim se sa narodom , naočare za sunce mi klize sa nosa , nošalantno ih vraćam kažiprstom tamo đe im je mjesto . kad stigoh do nekadašnje ’’ jugoplastike ’’ pažnju mi privuče čudo . Čudo je polako i bez zvuka slijetalo na trg , između kralja i labuda . Spusti se na ulicu . Prolaznici zastadoše kao ukopani , oni bliži panično pobjegoše , neki prema meni , neki prema staroj pošti . Ženskadija zavriska od straha , đeci ništa ne bijaše jasno . LETEĆI TANJIR pronese se trg
- Преузми линк
- Имејл адреса
- Друге апликације
U JUTROŠNJIM NOVINAMA Odem jutros u grad da kupim novine i vidim narod.Do trafike stignem tačno u osam sati i četrnaest minuta.S novinama,koje mirisahu fino,ispod ruke,okrenem svojim stopama prema kući.E,u tim novinama vidim naslov UTICAJ TELEVIZORA NA TRIDESETOGODIŠNJAKA KOJI ŽIVI U STANU VELIČINE TRIDESET ŠEST KVADRATNIH METARA.Hm,rekoh sebi u bradu.Hajde da vidimo šta piše u nastavku.I pročitam ovo,od riječi do riječi. Rodih se u ovom stanu koji i tada bijaše velik koliko i sada.Prvih nekoliko godina bilo mi je prilično svejedno šta se oko mene dešava.Negdje u četrvtoj godini počeh primjećivati veliki četrvtasti crno-bijeli televizor.Uvijek je bio na svom mjestu ,nekad uključen a nekad ne.Meni jednako zanimljiv u ovom i u onom stanju.Znao je da priča, pjeva,nerazumljivo da galami i da ćuti.Prihvatao sam i odobravao sve što je taj četvrtasti gospodin radio.I kad mu je ekran bivao bijel a iz zvučnika dopiralo nešto nalik
- Преузми линк
- Имејл адреса
- Друге апликације
SJEĆANJA JEDNOG STARCA Učestvovao sam u Drugom svijetskom ratu. Nosio čizme, pušku i kapu. I čuturicu za vodu u kojoj je bio sok od narandže. Pucao sam na neprijateljske avione i promašivao. Uvijek. Piloti su se odozgo cerili, rugali mi se. Kad bi odletjeli van puškometa, zamahali bi krilima. Ja sam žmireći gledao za njima i prijetio im kažiprstom desne ruke. Bilo je to uzbudljivo druženje. Mislim, između nas i njih. Svakog dana smo pucali jedni na druge, svak iz svog rova. Psovali smo ih, oni nam uzvraćali. Gađali ih ručnim bombama, pa oni nas. Ali smo se na neki način voljeli. Ipak smo tu bili jedni zbog drugih. Da smo bili kući, oni ne bi bili tu. Da su oni bili kući, mi bi radili nešto drugo. Tek , nismo se razdvajali nekoliko godina. Nisam shvatao u čemu je caka , zašto sve ovo ovako uporno radimo, pa sam u toku jednog zatišja odlučio da napišem pismo tipu čija je ideja bila da ubijamo jedni druge i koji je pokrenuo čitavu stvar. Bje
- Преузми линк
- Имејл адреса
- Друге апликације
PRIČE IZ ULICE 29. NOVEMBAR 1 U ljeto 1981. zapalio sam Martinu livadu . Nije tu bilo neke štete , ali je straha bilo puno . Bio sam ubijeđen da me je vidio čitav komšiluk . Ispostavilo se suprotno . Biće da je bilo vrijeme ručku pa niko nije dokoličio buljeći kroz prozor . A šibice su tada bile velika stvar . Više se ne sjećam kako su dospjele u ruke osmogodišnjaka . Ali je bilo veselo . Na Martinoj livadi uvijek je bilo nekih papira, starih novina , bačenih paketa . Valjda zbog blizine mjesta na kom se odlagalo smeće . Ljudi su donosili najlonske vreće i stvarali gomilu koja je , u slučaju paljenja , podsjećala na lomaču . Falila je vještica . Kad je vatra pokazala da se ne šali , brzo sam šmugnuo u kuću . Ostavio sam Martinu livadu i kuću na milost i nemilost plamenu . Očekivao sam lupanje na vrata , hapšenje , dvadesetogodišnju robiju i očev prekor . Ništa od t
- Преузми линк
- Имејл адреса
- Друге апликације
O JEDNOJ KAFANI KOJE VIŠE NEMA Koliko Nikšić ima kafana? Manje nego Beograd, više nego Plužine. Tako nekako. A kako svakog časa jedna nikne a druga uvene , teško bi bilo utvrditi tačan broj. A nije ni važno, imade ih dovoljno. Bila jednom jedna kafana, u ulici Njegoševoj. Pod brojem - ne sjećam se kojim. Zvala se kao i grad - Nikšić. Imala je izloge i staklena vrata. Na izlozima dugačke bijele zavjese . Desetak drvenih stolova, karirani stolnjaci, metalne pepeljare. Čiviluk, takođe od drveta, televizor i šank. Iza šanka, u svakoj smjeni, po dva konobara. Muški i ženski. Ženski konobar je nosio crnu kotulu i bijelu košulju, muški - crne pantalone i bijelu košulju. Oboje u crnim cipelama. Gostiju nije bivalo puno pa su njih dvoje, uglavnom, čitali novine, to jest, pleli čarape. I usluživali rijetke dolaznike. S vremena na vrijeme, jedan od gostiju sam bivao ja, a ponekad sa mnom bivaše Mič. Zauzeli bi sto do prozora, pa uz kavu i duvan posma
- Преузми линк
- Имејл адреса
- Друге апликације
DOSTAVLJAČ INFORMACIJA OD UGLEDA Da se razumijemo – sve bih uradio za državu . Baš sve . Na oltar vjernosti bih priložio i ono dvoje starih što se zlopate od kad ih znam . Ne bi me zaustavila ni spečenost njihovih lica , ni njihova žrtva , ništa ! Država iznad sevega .I prije svega . Da pojasnim još nešto – kad kažem država , mislim na partiju . Kad kažem partija , mislim na državu . Za mene je to jedna ista stvar . Zar nije tako ? Sebe smatram profesionalcem . Nemilosrdnim . Za ovih dvanaest godina razvio sam njuh do te mjere da mi ništa ne može promaći . Jedan pogled – i sve mi je jasno . Znaju to svi koji su me upoznali . I oni koji ovaj posao obavljaju zvanično,zaziru od mene . Ako im ja nešto nanjušim , ne može ih spasiti ni to što nose uniformu . Svjesni toga , poštuju me , iako bi na meni rado isprobali službeno oružje . Prije dvanaest godina je sve bilo drugačije . Bijah momče od dvadeset dva ljeta , fin i često nasmijan . Govorahu za mene – pris