TOZOVE PRIČE

Nisu bili od stakla, ali kao da jesu.  Pjevali su tiho, oluci su svirali solo dionice.  Noć je pritiskala, magla  stezala. Nikšićke krovove. Te 1986, recimo. Blijede svjetiljke su nijemo slušale i drhturile do jutra. Lile su kiše na staklene krovove grada/ nikog, samo svijetla nijema Radio Nikšić, popodnevni program. Djelom i večernji. Drugi Način klizi kroz noć, ide ka krešendu. I onda si znala šaputati dugo, bez kraja/ dragi i sjutra biću tvoja Matrak dragi/draga, matrak ljubavno šaputanje i sjutra. Pubertetlija koji ovo sluša u jesenjoj noći može samo da mašta kako će jednog dana odrasti i upoznati ,,dragu''. Do tada će se tješiti rijetkim zvucima rokenrola kad uspije da ih ulovi na starom radiju. I da brine brigu školsku - kako sakriti one kečeve... Ljeto 2023, podnožje gradske tvrđave. Bina je smještena do Bagove rodne kuće. Na ulazu u ovaj veseli prostor aluminijumska montažna ograda, nekoliko tipova iz obezbjeđenja i jedna dama. Svi u crnom. Ne može se unijeti piće. O or

Јесте ли знали да је у своје вријеме сквер, кружни ток код старе поште у Никшићу био једина раскрсница тог типа у Црној Гори? Кад се одређује удаљеност неког мјеста од града, за полазну тачку се узима управо ово раскршће, које одавно није једино такво.  А јесте ли знали да у околини града дише једна Божја башта, украшена цвијећем које је лично Христос посадио? Ако желите, пођите за мном на исток, улицом коју Никшићани зову ,,жељезарска''.  Кад прођемо овај негдашњи понос града, доћи ћемо до раскрснице - лијево можемо на Луково и даље према Крнову, али ћемо ми наставити право.  Изаћи ћемо из насеља Рубежа, и без журбе наставити даље.  После десет километара пређеног пута пролазимо поред Ливеровићког језера.  Пут се полако исправља док пролази кроз ову питому равницу. И на четрнаестом километру стоји путоказ који нас упућује десно  Манастир Светог Луке . Скренимо и застанимо. На проширењу поред пута оставимо аутомобил. Одавде ћемо пјешке. Без журбе. Погледајте право - из зелених

                                        Savle sjedi na svom krevetu, u šortsu i majici. Pije sok od jabuke i gleda u pod. Kao po satu i ovog jutra se probudio tačno u šest. Za to mu ne treba budilnik ni telefon. Otkako se pridružio Posebnim odredima narodne milicije, njegov organizam je prešao u poseban mod. Funkcionisao je savršeno. Za kratko vrijeme se istakao u borbi protiv novih vjernika pa ga je lično načelnik odredio za komandira jurišnog odjeljenja. Koristili su vojnu terminologiju u borbi protiv Hrišćana jer su je shvatali veoma ozbiljno, od životne važnosti. Stan u ,,džonsonovoj'' zgradi Savle dijeli sa roditeljima - oronulim ocem koji je penzioner otkako ga zna, i sa majkom, domaćicom. On im se rodio pod stare dane, nikada mu nisu rekli zašto tada a ne prije. A on nije pitao. Njegova soba je okrenuta prema fakultetu, skromno  uređena. Krevet, stolica pored uzglavlja, stari ormar i izblijedjeli tepih. Šare na njemu su bile jedva vidljive.  Na zidu pored vrata posebno u

*Ja sam Božjom rukom vođen da umirem gde sam rođen Mi stari imamo običaj da kažemo kako današnja omladina ne ide pravim putem, onako kako smo mi nekada gazili. Kad bijasmo mlađani, jelte. Mi smo kao nešto bili pametniji. Isto to se govorkalo i u naše vrijeme. Malo se, izgleda, vrtimo u krug. Ja, starac od pet decenija prošlosti i srebrnim nitima u kosi, zvanično saopštavam nikšićkoj omladini: dragi moji, nikada Nikšić nije bio ljepši i vedriji nego sad! Zahvaljujući vama i vašoj mladosti, u prvom redu. Tačka. Idemo dalje. Elem, ima već petnaest ljeta kako odselih iz rodnog grada.  Ostavih za sobom stari trg sa lipama i crvenim trafikama, pustu livadu kod katoličke crkve i još pođekoji ćošak u gradu. Pogledam sad, a ono trg se podmladio. Blistav i poletan, mlad i hitar kao srednjoškolac. Na onoj livadi nikla nova četvrt gradska sa sve pekarom. Po ćoškovima porušene posleratne kuće i izrasle mlade zgrade. Nesuđeni Dom revolucije (koja nigda nije došla),se sjaji kroz prodavnice i kafane.

Vidjeh onomad jedno drveno putokazije pokraj magistrale na kom slova nanizana u smislenu cjelinu obavještavaju slučajne i namjerne putnike  - etno selo, farma koza.  Viđi, viđi, pomislih. I tu misli stadoše.  Ovako star i sijed dok vozim, samo o putu ispred sebe razmišljam. A kad stigoh kud sam naumio, misli mi se raspojasaše. Farma koza! Čuš, čuš. E, sad ću da razmišljam nadugo i naširoko!  Ovako. Misao nambr 1: da je neko nekad, recimo prekognističar, rekao ozbiljnom domaćinu, lica tamnog i naboranog - doći će vrijeme kad će bijeli svijet dolaziti na tvoje imanje da te gleda i da ti se divi, da gleda kako čuvaš koze, bereš list, muzeš i lučiš jarad, slikaćete i ostavljati  ti para, torinu će tvoju farmom nazvati - vjerovatno bi domaćin, sa štapom u jednoj i sklopljenim crnim kišobranom u drugoj ruci (nosi kišobran kad je sunce, a kad je kiša kako 'oćeš) rekao - muči tamo, nemam ti ja kad to slušat'. E, moj domaćine iz daleke prošlosti! Ko zna šta jošte sve može bit'!  Mis

                                                               1     Nenad Tomović je spustio noge na hladni laminat svoje improvizovane sobice. Bol u leđima je   uminuo pa je uspio da ih ispravi u sjedeći položaj. Nije znao koje je doba. Ekran telefona je zasvijetlio – šest i deset. Za manje od sata će se razdaniti.   Uspio je da sastavi četiri sata sna. U poslednje vrijeme to nije lako postizao.   Udjenuo je bosa stopala u papuče, ustao i kroz dnevnu sobu otišao do kupatila. Takozvanu lođu je zastaklio, obložio nekim laganim materijalom i napravio svoj kutak od pet kvadratnih metara. Uspio je unutra da smjesti krevet, uski ormar, mali sto za kompjuter. I pepeljaru, znao bi reći u šali. Stao je ispred ogledala. U šest sati i jedanaest minuta. Ujutru. U februarskom jutru. Iz ogledala ga je gledao umorni četrdesetodvogodišnjak. Brada od nekoliko dana. Blagi podočnjaci. Kosa je ostala na jednoj fotografiji iz mladosti. Tako je kako je, pomisli, pusti vodu u ve-ce šolju i po