TOZOVE PRIČE

U septembru   1984.   Todor je imao jedanaest godina . Vazduh je u popodnevnim satima mirisao na    kasno ljeto , neki prijatan miris je dopirao iz pivare a velike ljetne vrućine su minule . Bilo je veliko zadovoljstvo   igrati se sa ostalom djecom iz zgrade u ovim kasnim popodnevnim satima . Fudbal   na ’’ male golove ’’ , klikeri , a najsrećniji su vozili bicikl . Tamo od centra , dopiralo je nešto čudesno . Neobjašnjivo i novo za klince   . Kako se mrak bližio , sve je više bilo prolaznika   koji su išli gore prema hotelu . Išli su prema nečemu što je bilo nedostupno dječacima a privlačilo ih je kao magnet . Bio je to nikšićki korzo . Cvrkut u krošnjama lipa i kestenova , blagi sumrak , sve te odrasle djevojke svečano obučene, mladići(izgledali su tako veliki) i muzika sa hotelske terase . Jedan novi svijet je počinjao posle   prve raskrsnice . Vidio se i čuo sa ugla zgrade . I osjećao . Todoru ni na kraj pameti nije bilo da se sam ,ili sa nekim od vršnjaka, primakne korzou .

Proljeće je ove godine zakasnilo, i ljeto će, vjerovatno. Krajem maja dani su dostigli skoro ljetnu dužinu. Skratio sam svoje radno vrijeme, kući sam odlazio u dva. U radnji sam i radnik i šef i knjigovođa. I glavni majstor. Okačio sam žutu kožnu kecelju, odložio čekić, protegao se i izašao van. Prošao kroz polumračni prolaz i stupio na trotoar Karađorđeve. Obućar Todor Radak odlazi na zasluženi poslepodnevni odmor. Kroz Vardarsku pa lijevo niz Narodnih heroja. Naočari sa crnim staklima zaustavljaju odbljesak sunca sa blistavih automobila. Otišla je zima, opet je stiglo proljeće. Okrenuo se jedan krug. Vrijeme brzo prolazi, pomisli filozof u meni dok sam žvakao svoj ručak. Buljio sam kroz prozor u zgradu preko puta iz koje su izlazili omladinci u trenerkama, sa torbama preko ramena. Nikada me nije zanimalo šta su trenirali tamo. A rade to odvajkada. Generacije se smjenjuju, dolaze novi klinci a ja nezaustavljivo starim. Jednog jutra sam se probudio kao četrdesetogodišnjak. Dobro,

Jesam sam ali nisam usamljen. Ili sam usamljen ali nisam sam. Ili sam i jedno i drugo... Varijacija na onu De Nirovu rečenicu. Kad upoznaje ribu u kafani i streca da ona možda nije neki žbir. I prisjeća se gdje ga je to primjetila, njega, pčjačkaša banaka od zanata i imena. A ja? Od kojeg sam ja zanata? Jednostavnog. MOMAK, SIPAJ DIZEL ZA DESET EVRA, POŽURI! DAJ BEZOLOVNI, DVAJES LITARA! Poneko mi traži i da mu očistim stakla. Oguglao sam, postao imun. Na takve porudžbine. Na takav posao. Na takav život. Januarska noć, pola jedan. Kiša.Grmi. Prije zvuka groma, bljesne. Osvijetli momačku sobu na vrhu ,,Moteksove'' zgrade. Januar u Nikšiću traje... dugo. Predugo. A i kad dođe proljeće, šta se mijenja? Vrijeme. I ništa više. Imam puno slobodnog vremena. Šta sa njim? Opet mi De Niro dolazi u misli. U onom filmu kad taksira. Kad ne može da spava. Pa traži noćnu smjenu. Ne zna kud sa sobom. Pa kupi neke pištolje, pa počne da dijeli pravdu.  Baš bih ja bio za tak

                                                                                                                                                                                                                                                                                  Tri dana pada. I tri noći. Voz je uklizio u stanicu. Žuta svijetla i renovirana stanica sa velikim parkinzima stvaraju utisak da ulazim u veliki grad. Što Nikšić i jeste, u neku ruku. U neku ruku je mali, tek varoš. Izbjegavši nametljivog taksistu, užurbano krenuh prema skveru. Veliki kišobran sa crnom ručkom me je štitio od uporne kiše,  kaput je branio hladnoći da dopre do mene.  Do mog tijela.  Do moje duše dopiralo je nešto drugo, kaput me od toga nije mogao zaštititi. Skoro svakog putnika iz voza je neko dočekivao, automobili sa oborenim svijetlima su me prestizali. Hodao sam trotoarom dok mi je glavi odzvanjala melodija pjesme koju sam čuo u vozu. Neko je pjevao o ljubavi, banalno i patetično

                                                        Nekako mi je najteže sa psima . Onim puštenim . Nikad nisam načisto jesu li me zapamtili ili će pokušati da me probaju . Mislim , probaju kao neku hranu . A ne volim kad me zvijeri tretiraju kao hranu . Mojim kolegama koji vršljaju dolje po gradu je puno lakše . U zgradama rijetko ko drži životinje a i reon im je zgusnut . A ja po selu od kuće do kuće . Puno pješačim , plus psi . Zimi snijeg . Ove godine nije bila neka jaka zima a i četvoronošci nisu pravili veće probleme . Ni ljudi . Nekako je sve teklo glatko , prosto klizilo . S početka mi je i bilo neobično , posle navikoh . Inače , lako navikavam na fine stvari . Kad sam bio klinac , čitao sam romane o nindža ratniku , amerikanskog porijekla . Kao , sudba kleta ga je gurnula u taj svijet borbe opasne , i on se pokaza kao najbolji ikad viđen . Tepao je loše ljuđe diljem sjedinjenih država , sve o svom trošku . Nikom nije polagao račune . U tom časnom i uzviše

                                                 Jutros u sandučiću nađoh pismo o kom ću vam pričati . Kako je mraz ovih dana vrlo jak , ne volim rano izlaziti iz kuće . No, vidjevši poštara da u pola osam otvara vratanca , rekoh sebi , ’ajde da izađem . Nisam stavio kapuljču i šal preko lica kao on, ali nisam ni vozio moped po ovoj hladnoći. Sve vičući BRRR utrčah u kuću sa bjelom kovertom u ruci . Veoma sam radoznao čovjek pa pismo otvorih prije nego što sjedoh . A iz njega na pod pade neka fotografija . Podignem je , pogledam . Vremešan neki čova , namrgođen . Brkovi i crnogorska kapa . Prijeteći me gleda . I ja se njemu namrštim . Na poleđini plavom olovkom ispisano ime i prezime  GLIGOR VIDAKOVIĆ . Dobro Glišo , pomislim i razmotam bijeli papir . A na njemu , takođe plavom olovkom , pisaše ovo Gospodine Zgubidane , Ja sam Momčile Vidaković iz Danilovgrada . Pišem Vam jer ne znam nikog drugog ko bi mi mogao izaći u susret . Nije nikakva nevolja već jedna moj

                                         Poznat sam po svojim lažima.Lažem krupno,sitno i osrednje.Ne bih ja ali me sujeta ćera.A kako lažem od malih nogu ,postao sam vješt lažov.Upoređuju me sa onom mojom tetkom.Ona je bila  doktor laganja,doduše,ali polako,ima vremena.Laži moje mladosti su bile najljepše! Ah,kako sam tada bio opušten!Lagao sam svakoga dana. Lagao sam o đevojkama,pijanstvima,putovanjima. Sa svakom sam bio,sve sam popio,svuđe sam išao. Da vam kažem,nije to baš lako. Laž treba pažljivo odabrati pa ja plasirati u pravo vrijeme i na pravo mjesto.  Jednom sam slušao tipa dok je prepričavao doživljaj sa zimovališta koje sam vidio samo na tv-u. Sve sam zapamtio ,likove,vrijeme,fascimacije pomenutog tipa. I sačekao da prođe neko vrijeme pa da se opet sretnemo. Tad sam mu njegov doživljaj tresnuo u lice kao svoj. Tip se oduševio. O tome sam ti pričao,reče. Mada,desi se da budem uhvaćen pa me neko i ćutne. Tada ljudu znaju biti surovi. U oči mi kažu da sam lažov. Al