PRIČA O TODORU
U septembru
1984. Todor je imao jedanaest
godina . Vazduh je u popodnevnim satima mirisao na kasno ljeto , neki prijatan miris je dopirao
iz pivare a velike ljetne vrućine su minule . Bilo je veliko zadovoljstvo igrati se sa ostalom djecom iz zgrade u ovim
kasnim popodnevnim satima . Fudbal na ’’
male golove ’’ , klikeri , a najsrećniji su vozili bicikl . Tamo od centra ,
dopiralo je nešto čudesno . Neobjašnjivo i novo za klince . Kako se mrak bližio , sve je više bilo
prolaznika koji su išli gore prema
hotelu . Išli su prema nečemu što je bilo nedostupno dječacima a privlačilo ih
je kao magnet . Bio je to nikšićki korzo . Cvrkut u krošnjama lipa i kestenova
, blagi sumrak , sve te odrasle djevojke svečano obučene, mladići(izgledali su
tako veliki) i muzika sa hotelske terase . Jedan novi svijet je počinjao
posle prve raskrsnice . Vidio se i čuo
sa ugla zgrade . I osjećao .
Todoru ni na kraj pameti nije bilo da se sam
,ili sa nekim od vršnjaka, primakne korzou . Smatralo bi se prekršajem , skoro
krivičnim . Ali sa nekim starijim – stvar bi se lako izvela . Mnogi su tako
radili .
Todor je posmatrao starijeg brata Gordana (
Todor je bio najmlađi, četrvrti rođen ) dok se ovaj uljepšavao za izlazak .
Mnogo je polagao na izgled i na držanje u društvu . To je često imalo suprotan
efekat jer se svojski trudio da bude neko drugi . A kako drugi nije mogao biti
, na površinu je uvijek izlazio ovaj prvi , bez maske , kao zatečen . Bez
obzira na to , Gordan je dalje gurao po svom . Bio je ponosan na ufrčkanu
frizuru , tada veoma modernu . A pravila se tako što bi posle pranja kosa
trljana peškirom u krug . Drugi ponos su bile sive špicaste cipele . Potpetica
je je ’’ sitno caktala ’’ pri hodu . Taj
se zvuk čuo na pedesetak metara oko ponosnog šetača .
Gordan je imao sedamnaest godina i neprestano
je razmišljao o djevojkama . Todor je pretpostavljao da se nekima i udvarao .
Zreo muškarac , šta bi drugo i radio .
’’ Nemoj slučajno da kreneš za mnom , ne mogu
ti bježati u ovim cipelama , znaš kako se čuju ’’ , preduhitrio je mlađeg brata
. Nisu ga zanimale Todorove dječačke želje , ljubav prema djevojkama je bila
jača od ostalih . Todor je ćutao gledajući Gordana kako izlazi iz kuće potpuno
zadovoljan sobom . I odlazi na taj čarobni korzo .
Korzo , ljetnje predvečerje ... moraće da
sačeka .
Rana jesen, 1988.
Todor je petnaestogodišnjak , visok za svoje
godine , stidljiv . Mašta da postane poznati pjevač . Vidi sebe na velikim
koncertima i na posterima u nedeljnim časopisima . Preselili su u novi , veći
stan , u drugi dio grada . Dolazila je tu neka Natalija , visoka i ružnjikava .
Rođakina drugarica , takođe petnaestogodišnjakinja . Nije bila stidljiva kao
Todor . Sviđao joj se ali uzalud , buduća zvijezda je , zahvaljujući
stidljivosti , imala svezan jezik . Jedva je , kad su jednom prilikom bili sami
na balkonu , uspio pokrenuti usiljen razgovor . O školi ...
’’ Života ti o čemu ste pričali tamo ? ’’
pitala je radoznala snaha čim su ušli u dnevnu sobu .
’’ A nešto o školi , uh ... ’’ odala je tajnu
Natalija .
’’Haha, o školi?!’’ pogledala je postiđenog
Todora .
’’A znaš li da je đevojkama kad im pomeneš
školu kao da ih biješ ođe ’’ rukom je pokazivala svoje tjeme . Jagoš , snahin
muž i najstariji brat , je rekao nešto duhovito , spasavajući situaciju .
Todoru nije bilo lakše od toga .
Zima , 1990.
Gordan se vratio iz JNA , još više siguran u
sebe kad je bilo u pitanju osvajanje djevojačkih srca . U Zadru je upoznao neke
stranjkinje . Nije štedio duhovitosti stečene na nikšićkom korzou . Vjerovatno
su fascinirane otišle natrag , u daleke
zemlje iz kojih su došle .
Todor je , mimo svoje volje , skoro na silu ,
sve češće bivao na selu . Tamo je otac , sada već penzioner , zapatio sitnu
stoku . Koze , svinje i kokoške . Sit gradskog života i napornog raada u tri smjene u fabrici , mir
je našao vrativši se korjenima . I Todor je volio selo, ali mnogo prije nego
što mu se na licu stidljivo pojavila prva brada . Sada je selo ,udaljeno deset
kilometara od grada , doživljavao skoro kao zatvor . Poziv pastira – kao
neopisivu muku i prokletstvo . Svi ti izlasci , njegova generacija stasala za
šetnju korzoom i romantična udvaranja , bili su mu oduzeti . Odsječeni od
njegovog života kao nezdravo tkivo od tijela bolesnika . Ćutke je patio
otvarajući izjutra drvenu ogradu i izgoneći koze na pašu . Ćutke ih je u sumrak
vraćao nazad . Djevojke i mladići na korzou , parfemi i nove frizure , smijeh ,
prva mladost... Oko Todora vonj domaćih životinja , uveče ozbiljni rzgovori očevi
sa rijetkim komšijama .
Otac je bio neprikosnoven autoritet , pravičan
ali bez sluha za potrebe i htjenja jedne mladosti koja je nadolazila . Osnovne
potrebe su bile zadovoljene , i to je
bilo dovoljno , smatrao je . Više od toga nije
bilo potrebno .
Todor je odlazio u grad ’’ na konak u stan ’’ jednom mjesečno . I
vraćao se sjutri dan oko podneva . I ta jedna noć u gradu kao da nije bila u
gradu . Jagoš , koji je sa porodicom živio u zajedničkom stanu , nekako
nezdravo je preuzimao ulogu oca kad bi Todor došao ’’ na konak ’’ . ’’ Oo, okle
ti ?’’ bila je česta dobrodošlica . O izlasku iz kuće te večeri nije bilo ni
pomena . Jagoš je smatrao da bi povučeni Todor bez razmišljanja upao u teški kriminal sa nesagledivim
posledicama čim bi kročio na glavni trg . A možda i prije . Mada , Todor je to
osjećao , a nije bilo teško naslutiti , na korzou bi se osjećao kao stranac . Davno
odvojen od svojih vršnjaka, poslat na selo u kom su bile tri kuće na puškomet jedna od druge , svoje društvo
nije imao .Još od završetka osnovne . Kola su produžila , Todor je ostao .
U jednoj od tih ’’gradskih noći’’ , ne mogavši
zaspati , prisjećao se ponečeg . Uglavnom su to bila gorka sjećanja iz skorije
prošlosti . A ni sadašnjost nije imala prijatniji ukus . Prije dvije godine...
ide ulicom pored nove pošte , u džepu spremljeno pismo za brata vojnika . Da
kupi koverat, adresira i pošalje . Osim pisma , u džepu je i novčanica od ’’pet
miliona’. Nisu to bili milioni već neke hiljade
a narod ih je nazivao milionima , zahvaljujući čestim promjenama
vrijednosti dinara . Novi i stari dinari . Jedni su više vrijeđeli nego drugi .
Za te ’’milione’’ mogao je kupiti...puno toga. Volio je slatkiše , kad god bi
došao do neke siće - pravac prodavnica .
A sad , pet miliona ! Majka mu je rekla da ne priča nikom da mu ih je dala ,
nek kupi sebi šta želi . Sa druge strane , Jagoš , koji je volio da Todoru
izigrava oca , oca sa bolesno krutim pravilima , gušeći dječačku slobodu(koliko
je god malo bilo) i dječačko dostojanstvo(ako je nekad i pomislio na tako
nešto) naredio mu je da mora prijaviti svako posjedovanje novca . Ma kolika
suma bila . Todor je ipak odlučio da ovog puta posluša majku . Da sebe časti
kao nikada prije! I baš kod pošte , na nekoliko koraka do stepenica , začuje
zvuk motorcikla . Dobro je poznavao taj zvuk , ’’TOMOS’’ starije proizvodnje .
Uvijek osjeti neku jezu kad ga čuje . Sad još više . Jagoš zaustavi motor pored
brata , na sjedištu iza njegova žena Sofija ,. U braku su bili nepunu godinu .
Plava novčanica koju nije prijavio kao da je sama htjela iskočiti iz džepa . Od
straha mu se činilo da je tako .
’’Đe ćeš?’’ upita ga Jagoš isključivši mašinu
.Od straha nije mogao ostati miran već je požurio da opravda svoje prisustvo na
ulici . Zbunjeno je izvadio pismo i neku sitninu iz džepa i pokazao je .
’’Da pošaljem Gordanu pismo , imam pare,
evo...’’ To ga je odalo .
’’Daj džepove ovamo’’ i već krenuo da pretresa
uplašenog Todora. Ovaj je zanijemio kao srna uhvaćena u vučiju čeljust . Zna da
je došao kraj i ne može ništa preduzeti , paralisana strahom od smrti . Plava
novčanica je zašuškala , noge su zaklecale...
’’Okle ti ovo?’’
’’Ddala mi mmajka...’’
’’Što mi nijesi reka’? Ajde sad , pričaćemo kad
dođeš kući’’ Kad dođe kući...pošta i okolne zgrade mu se okrenuše oko glave... A
da ovo nije san , možda se trgne i probudi iz košmara...
Ono što se desilo kući pamtiće cijelog
života.Nikada neće zaboraviti . Ni oprostiti . Ne može . Često će mu dolaziti u
san , puno godina kasnije.
’’KOJA MAJKA JEBEM LI TI SUNCE KRVAVO , JA SAM
TI DRUGI OTAC , UPAMTI TO!!’’ Pljuštali su šamari , udarao mu je glavu o
kuhinjsku zid , Todor je plakao fizički nejak da se suprostavi . Jagoš je imao
tešku ruku drvosječe , Todorove uši su zvonile, zujale , bratove psovke su ga
pogađale , imale su težinu malja .
’’OLI DA TE KAŽEM OCU PIČKA TI MATERINA !!’’
Samo da otac ne sazna! Šta bi tek on rekao ! Mnogo kasnije shvatio je da otac
nikada nije saznao, a i da jeste , ne bi ga osudio ni prekorio . Ali mu se u
tom trenutku činilo da je njegov zločin ogroman i da kod oca ne bi prošao bolje
. Ne sjeća se baš kako se to mučenje završilo . Pamti strah u Sofijinim očima ,
plašila se muža skoro koliko i mladi djever ...
A nije uvijek bilo ovako . Prisjeća se Todor
ranog djetinjstva , ubijeđen je da pamti kad je imao svega tri godine . Pamti
kako je skakao iz kreveta kad bi se Jagoš kasno vratio sa nekog školskog
takmičenja iz Kolašina . Trčao je bratu u zagrljaj , grlio ga i ljubio .
Kako su godine odmicale , Jagoševa strogoća je
sve više izlazila na vidjelo.Pokušavao je nametnuti neku bolesnu disciplinu i
Mihailu i Gordanu ali se oni nisu dali . Zato je Todor bio tu, najmlađi,
najpodesniji za treniranje strogoće . Jagoš je sebe smatrao žrtvom i
spasiteljem porodice . Na mahove je pokazivao histeričnu ljubav prema braći ,
očekujući totalnu podršku u svemu . Još je sebe smatrao najpametnijim. Često su
mogli čuti , a najčešće Todor : ’’ Šta ti znaš , nije to tako ’’ i slično .
Tuđe mišljenje nije priznavao , tuđi stav bio je pogrešan ...
Prošle su neke godine , Todor je izrastao u
stasitog momka , stekao samopouzdanje i počeo živjeti po svome . Istrgao se iz
čeličnog bratskog zagrljaja . Zamrzao autoritete , zahvaljujući bavljenju
muzikom upoznao mnoge ljude . Bivalo mu je čudno , neobično , kad bi negdje
vidio bratsku ljubav i uzajamno poštovanje . Nešto potpuno strano...Poštovanje
, koje je izostalo u porodici , našao je kod nekoliko iskrenih prijatelja koje
je stekao . Nikada nije pričao o gorkim danima prve mladosti . Čekao je da
vrijeme učini svoje , da nemila sjećanja izblijede . Između njega i braće
ostala je hladnoća . I ništa više . Ljubavi tu nije bilo mjesta . Nešto je u
njemu pregorelo , nije se moglo zamjeniti .
Jagoš , kao da je sve zaboravio , i dalje je
pokušavao nametnuti svoje mišljenje , i dalje je očekivao bezpogovornu
poslušnost . Sada mu je to uzaludan trud
. Poslušnost je ostala u prošlosti .
Todor živi u drugom gradu , formirao je
porodicu , bliži se četrdesetoj . Odnosi sa braćom su na nivou formalnosti ,
sretnu se jednom ili dva puta godišnje . I tada im je razgovor usiljen , pozivi
u goste su , takođe, formalni .
Vrijeme prolazi , stižu nove godine , stižu
nova vrela ljeta , padaju snjegovi , počinju ratovi . Neka sjećanja blijede ,
neka ostaju . Kao spomenici od hladnog kamena...
Spomenici su, u odnosu na neke ljude, praznik i za oči i za dušu.
ОдговориИзбришиHvala na komentaru, Sonja.
Избриши