PRIČA O TODORU

U septembru  1984.  Todor je imao jedanaest godina . Vazduh je u popodnevnim satima mirisao na   kasno ljeto , neki prijatan miris je dopirao iz pivare a velike ljetne vrućine su minule . Bilo je veliko zadovoljstvo  igrati se sa ostalom djecom iz zgrade u ovim kasnim popodnevnim satima . Fudbal  na ’’ male golove ’’ , klikeri , a najsrećniji su vozili bicikl . Tamo od centra , dopiralo je nešto čudesno . Neobjašnjivo i novo za klince  . Kako se mrak bližio , sve je više bilo prolaznika  koji su išli gore prema hotelu . Išli su prema nečemu što je bilo nedostupno dječacima a privlačilo ih je kao magnet . Bio je to nikšićki korzo . Cvrkut u krošnjama lipa i kestenova , blagi sumrak , sve te odrasle djevojke svečano obučene, mladići(izgledali su tako veliki) i muzika sa hotelske terase . Jedan novi svijet je počinjao posle  prve raskrsnice . Vidio se i čuo sa ugla zgrade . I osjećao .

Todoru ni na kraj pameti nije bilo da se sam ,ili sa nekim od vršnjaka, primakne korzou . Smatralo bi se prekršajem , skoro krivičnim . Ali sa nekim starijim – stvar bi se lako izvela . Mnogi su tako radili .

Todor je posmatrao starijeg brata Gordana ( Todor je bio najmlađi, četrvrti rođen ) dok se ovaj uljepšavao za izlazak . Mnogo je polagao na izgled i na držanje u društvu . To je često imalo suprotan efekat jer se svojski trudio da bude neko drugi . A kako drugi nije mogao biti , na površinu je uvijek izlazio ovaj prvi , bez maske , kao zatečen . Bez obzira na to , Gordan je dalje gurao po svom . Bio je ponosan na ufrčkanu frizuru , tada veoma modernu . A pravila se tako što bi posle pranja kosa trljana peškirom u krug . Drugi ponos su bile sive špicaste cipele . Potpetica je je ’’ sitno  caktala ’’ pri hodu . Taj se zvuk čuo na pedesetak metara oko ponosnog šetača .

Gordan je imao sedamnaest godina i neprestano je razmišljao o djevojkama . Todor je pretpostavljao da se nekima i udvarao . Zreo muškarac , šta bi drugo i radio .

’’ Nemoj slučajno da kreneš za mnom , ne mogu ti bježati u ovim cipelama , znaš kako se čuju ’’ , preduhitrio je mlađeg brata . Nisu ga zanimale Todorove dječačke želje , ljubav prema djevojkama je bila jača od ostalih . Todor je ćutao gledajući Gordana kako izlazi iz kuće potpuno zadovoljan sobom . I odlazi na taj čarobni korzo .

Korzo , ljetnje predvečerje ... moraće da sačeka .

Rana jesen, 1988.

Todor je petnaestogodišnjak , visok za svoje godine , stidljiv . Mašta da postane poznati pjevač . Vidi sebe na velikim koncertima i na posterima u nedeljnim časopisima . Preselili su u novi , veći stan , u drugi dio grada . Dolazila je tu neka Natalija , visoka i ružnjikava . Rođakina drugarica , takođe petnaestogodišnjakinja . Nije bila stidljiva kao Todor . Sviđao joj se ali uzalud , buduća zvijezda je , zahvaljujući stidljivosti , imala svezan jezik . Jedva je , kad su jednom prilikom bili sami na balkonu , uspio pokrenuti usiljen razgovor . O školi ...

’’ Života ti o čemu ste pričali tamo ? ’’ pitala je radoznala snaha čim su ušli u dnevnu sobu .

’’ A nešto o školi , uh ... ’’ odala je tajnu Natalija .

’’Haha, o školi?!’’ pogledala je postiđenog Todora .

’’A znaš li da je đevojkama kad im pomeneš školu kao da ih biješ ođe ’’ rukom je pokazivala svoje tjeme . Jagoš , snahin muž i najstariji brat , je rekao nešto duhovito , spasavajući situaciju .

Todoru nije bilo lakše od toga .

Zima , 1990.

Gordan se vratio iz JNA , još više siguran u sebe kad je bilo u pitanju osvajanje djevojačkih srca . U Zadru je upoznao neke stranjkinje . Nije štedio duhovitosti stečene na nikšićkom korzou . Vjerovatno su fascinirane otišle natrag , u  daleke zemlje  iz kojih su došle .

Todor je , mimo svoje volje , skoro na silu , sve češće bivao na selu . Tamo je otac , sada već penzioner , zapatio sitnu stoku . Koze , svinje i kokoške . Sit gradskog života  i napornog raada u tri smjene u fabrici , mir je našao vrativši se korjenima . I Todor je volio selo, ali mnogo prije nego što mu se na licu stidljivo pojavila prva brada . Sada je selo ,udaljeno deset kilometara od grada , doživljavao skoro kao zatvor . Poziv pastira – kao neopisivu muku i prokletstvo . Svi ti izlasci , njegova generacija stasala za šetnju korzoom i romantična udvaranja , bili su mu oduzeti . Odsječeni od njegovog života kao nezdravo tkivo od tijela bolesnika . Ćutke je patio otvarajući izjutra drvenu ogradu i izgoneći koze na pašu . Ćutke ih je u sumrak vraćao nazad . Djevojke i mladići na korzou , parfemi i nove frizure , smijeh , prva mladost... Oko Todora vonj domaćih životinja , uveče ozbiljni rzgovori očevi sa rijetkim komšijama .

Otac je bio neprikosnoven autoritet , pravičan ali bez sluha za potrebe i htjenja jedne mladosti koja je nadolazila . Osnovne potrebe su bile zadovoljene  , i to je bilo dovoljno , smatrao je . Više od toga nije  bilo potrebno .

Todor je odlazio u grad  ’’ na konak u stan ’’ jednom mjesečno . I vraćao se sjutri dan oko podneva . I ta jedna noć u gradu kao da nije bila u gradu . Jagoš , koji je sa porodicom živio u zajedničkom stanu , nekako nezdravo je preuzimao ulogu oca kad bi Todor došao ’’ na konak ’’ . ’’ Oo, okle ti ?’’ bila je česta dobrodošlica . O izlasku iz kuće te večeri nije bilo ni pomena . Jagoš je smatrao da bi povučeni Todor bez razmišljanja  upao u teški kriminal sa nesagledivim posledicama čim bi kročio na glavni trg . A možda i prije . Mada , Todor je to osjećao , a nije bilo teško naslutiti , na korzou bi se osjećao kao stranac . Davno odvojen od svojih vršnjaka, poslat na selo u kom su bile tri kuće  na puškomet jedna od druge , svoje društvo nije imao .Još od završetka osnovne . Kola su produžila , Todor je ostao .

U jednoj od tih ’’gradskih noći’’ , ne mogavši zaspati , prisjećao se ponečeg . Uglavnom su to bila gorka sjećanja iz skorije prošlosti . A ni sadašnjost nije imala prijatniji ukus . Prije dvije godine... ide ulicom pored nove pošte , u džepu spremljeno pismo za brata vojnika . Da kupi koverat, adresira i pošalje . Osim pisma , u džepu je i novčanica od ’’pet miliona’. Nisu to bili milioni već neke hiljade  a narod ih je nazivao milionima , zahvaljujući čestim promjenama vrijednosti dinara . Novi i stari dinari . Jedni su više vrijeđeli nego drugi . Za te ’’milione’’ mogao je kupiti...puno toga. Volio je slatkiše , kad god bi došao do neke siće  - pravac prodavnica . A sad , pet miliona ! Majka mu je rekla da ne priča nikom da mu ih je dala , nek kupi sebi šta želi . Sa druge strane , Jagoš , koji je volio da Todoru izigrava oca , oca sa bolesno krutim pravilima , gušeći dječačku slobodu(koliko je god malo bilo) i dječačko dostojanstvo(ako je nekad i pomislio na tako nešto) naredio mu je da mora prijaviti svako posjedovanje novca . Ma kolika suma bila . Todor je ipak odlučio da ovog puta posluša majku . Da sebe časti kao nikada prije! I baš kod pošte , na nekoliko koraka do stepenica , začuje zvuk motorcikla . Dobro je poznavao taj zvuk , ’’TOMOS’’ starije proizvodnje . Uvijek osjeti neku jezu kad ga čuje . Sad još više . Jagoš zaustavi motor pored brata , na sjedištu iza njegova žena Sofija ,. U braku su bili nepunu godinu . Plava novčanica koju nije prijavio kao da je sama htjela iskočiti iz džepa . Od straha mu se činilo  da je tako .

’’Đe ćeš?’’ upita ga Jagoš isključivši mašinu .Od straha nije mogao ostati miran već je požurio da opravda svoje prisustvo na ulici . Zbunjeno je izvadio pismo i neku sitninu iz džepa i pokazao je .

’’Da pošaljem Gordanu pismo , imam pare, evo...’’ To ga je odalo .

’’Daj džepove ovamo’’ i već krenuo da pretresa uplašenog Todora. Ovaj je zanijemio kao srna uhvaćena u vučiju čeljust . Zna da je došao kraj i ne može ništa preduzeti , paralisana strahom od smrti . Plava novčanica je zašuškala , noge su zaklecale...

’’Okle ti ovo?’’

’’Ddala mi mmajka...’’

’’Što mi nijesi reka’? Ajde sad , pričaćemo kad dođeš kući’’ Kad dođe kući...pošta i okolne zgrade mu se okrenuše oko glave... A da ovo nije san , možda se trgne i probudi iz košmara...

Ono što se desilo kući pamtiće cijelog života.Nikada neće zaboraviti . Ni oprostiti . Ne može . Često će mu dolaziti u san , puno godina kasnije.

’’KOJA MAJKA JEBEM LI TI SUNCE KRVAVO , JA SAM TI DRUGI OTAC , UPAMTI TO!!’’ Pljuštali su šamari , udarao mu je glavu o kuhinjsku zid , Todor je plakao fizički nejak da se suprostavi . Jagoš je imao tešku ruku drvosječe , Todorove uši su zvonile, zujale , bratove psovke su ga pogađale , imale su težinu malja .

’’OLI DA TE KAŽEM OCU PIČKA TI MATERINA !!’’ Samo da otac ne sazna! Šta bi tek on rekao ! Mnogo kasnije shvatio je da otac nikada nije saznao, a i da jeste , ne bi ga osudio ni prekorio . Ali mu se u tom trenutku činilo da je njegov zločin ogroman i da kod oca ne bi prošao bolje . Ne sjeća se baš kako se to mučenje završilo . Pamti strah u Sofijinim očima , plašila se muža skoro koliko i mladi djever ...

A nije uvijek bilo ovako . Prisjeća se Todor ranog djetinjstva , ubijeđen je da pamti kad je imao svega tri godine . Pamti kako je skakao iz kreveta kad bi se Jagoš kasno vratio sa nekog školskog takmičenja iz Kolašina . Trčao je bratu u zagrljaj , grlio ga i ljubio .

Kako su godine odmicale , Jagoševa strogoća je sve više izlazila na vidjelo.Pokušavao je nametnuti neku bolesnu disciplinu i Mihailu i Gordanu ali se oni nisu dali . Zato je Todor bio tu, najmlađi, najpodesniji za treniranje strogoće . Jagoš je sebe smatrao žrtvom i spasiteljem porodice . Na mahove je pokazivao histeričnu ljubav prema braći , očekujući totalnu podršku u svemu . Još je sebe smatrao najpametnijim. Često su mogli čuti , a najčešće Todor : ’’ Šta ti znaš , nije to tako ’’ i slično . Tuđe mišljenje nije priznavao , tuđi stav bio je pogrešan ...

Prošle su neke godine , Todor je izrastao u stasitog momka , stekao samopouzdanje i počeo živjeti po svome . Istrgao se iz čeličnog bratskog zagrljaja . Zamrzao autoritete , zahvaljujući bavljenju muzikom upoznao mnoge ljude . Bivalo mu je čudno , neobično , kad bi negdje vidio bratsku ljubav i uzajamno poštovanje . Nešto potpuno strano...Poštovanje , koje je izostalo u porodici , našao je kod nekoliko iskrenih prijatelja koje je stekao . Nikada nije pričao o gorkim danima prve mladosti . Čekao je da vrijeme učini svoje , da nemila sjećanja izblijede . Između njega i braće ostala je hladnoća . I ništa više . Ljubavi tu nije bilo mjesta . Nešto je u njemu pregorelo , nije se moglo zamjeniti .

Jagoš , kao da je sve zaboravio , i dalje je pokušavao nametnuti svoje mišljenje , i dalje je očekivao bezpogovornu poslušnost . Sada mu je to  uzaludan trud . Poslušnost je ostala u prošlosti .

Todor živi u drugom gradu , formirao je porodicu , bliži se četrdesetoj . Odnosi sa braćom su na nivou formalnosti , sretnu se jednom ili dva puta godišnje . I tada im je razgovor usiljen , pozivi u goste su , takođe, formalni .

Vrijeme prolazi , stižu nove godine , stižu nova vrela ljeta , padaju snjegovi , počinju ratovi . Neka sjećanja blijede , neka ostaju . Kao spomenici od hladnog kamena...