TOZOVE PRIČE

                                    RINTANJE   PETROVAČKO Prvog dana dobih radno odijelo . Izašao iz ogromne rupe gore na ulicu , i u metalnoj kancelariji potpisao neki papir . Glavni inženjer , komandant gradilišta , reče da je u mom Nikšiću službovao ’’ pre dvadeset godina ’’ , stanovao u ’’ meanderu’’ . (tako u Nikšiću zovemo jednu veliku krivudavu zgradu) Odijelo je bilo sivo , od nekog čvrstog matrijala . I pantalone i jakna sa puno džepova . ’’Kako bi ti fino stajale takve džeparice’’ rekla mi je uveče Vesna , kad sam umoran i prljav stigao kući . Tada je još pokušavala , nenametljivo i uz osmjeh , da me privoli modi i njenim trendovima , kad je odijevanje u pitanju . Junački sam ostajao pri svome , pa je na kraju digla ruke od ’’modernizacije ’’ muža . Otkad sam se zamomčio uvijek sam kupovao jednu istu odjeću . Svijetloplave farmerice , bijela majica i bijele patike ljet...

                                     O PRIJATELJU KOJI JE OTIŠAO                                                         Kad sam prvi put došao u Grahovo , bilo je rano proljeće ali kišovito i tmurno . Šuma počela zelenjeti , oštra zima prelazila u zaborav . Bili smo puni elana , kiša nam nije smetala . Naši su planovi počivali na ljetnim temeljima . U kombiju su , osim nas trojice , bile neke četke i kantice farbe i laka. Zagrijani za obnovu i svekoliki progres , zaustavismo se ispred buduće kafane . Crvena metalna trafika , nešto veća od onih u gradu . Liči na malu prodavnicu . Napuštena , vrata joj zaklju...

                                    NEKOM KAFANA NEKOM MAĆEHA Moja kafanica je u onoj bijeloj zgradi , gore iznad ’’palestine’’ , kad se krene prema benzinskoj pumpi našeg vrlog sugrađanina koji onomad dobi orden . Sa lijeve strane , u prizemlju . Bircuz je mali ali odabrani u njega ulaze . I pare mi ostavljaju ... Mnogi koji me poznaju će vam reći da sam se rodio prije lisice . A ja kažem – gladnu bih lisicu pored strvine proveo ! A ne može to baš svak . Ima u Nikšiću puno talentovanih konobara koji će vam vješto izvući poslednji evro iz džepa , to je tačno , ali ipak mislim da sam u tome prvi . Reći ću vam imena nekoliko mojih stalnih gosti pa će vam biti jasno do kojih sam visina konobarskih dosegnuo . Banjo iz Boksita . Šćepo iz Elektroprivrede . Drago iz Komunalnog . A ? Vidite sad ? I sa svima sam na ’’ ti ’’ . A sa gradonačelnikom se dopisujem . Ono jeste da su mu poruke po...

                                                     MALIŠA  I  DRAGICA Zadesih se onomad u jednoj instituciji nikšićkoj , ne pitajte me u kojoj . Vidjećete i zašto . Elem , primaklo se proljeće , snijeg se povlači uveliko , rekoh sebi – ’ajde da se munem kroz narod . Da ga vidim i pitam pođešta .A narod k’o narod , uvijek nešto novo kaže . Tako i sad bi . Na spratu drugom , u sali gdje se uvježbavaju igre narodne , rađaše nešto moj drug Justicije . Nije mu ovo ime zvanično , nosi ga kao nadimak . Puno nas ima koji se nadimkom dičimo , ili ga izbjegavamo . Justicije postavljaše neke rekvizite , sve neke šarene rogobatne stvari , po ovoj sali . Nisam ga pitao čemu to , nije me zanimalo . Ovdje je uvijek neko uvježbavao nešto . Justicije je bio momak za tehničku podršku,institucija mu je za to davala platu . Četvrt hiljade evra. U...

                                        ZGUBIDANOV  DNEVNIK  2006.                                                                    1 Usran dan kao i većina njih. Prije podne čekah Dubravku više od jednog sata. Kad u mom mozgu bljesnu misao da Dubravka neće doći tako brzo, spustih se niz stepenice, do izlaza. Izađoh na ulicu i krenuh ka Dukinom stanu. Duka je moj drug. Prijatelj. Duka sjedi na dvosjedi u dnevnoj sobi i gleda u TV. Posle kave, čokolade, dima duvanskog (Duka se ne nikotiniše već ja) i razgovora o kladionici, opet se obretoh na asfaltu nikšićkom. Sad je Dubravka tu. Ali neka riba sjedi preko puta nje i sluša tihu besjedu Dubravkinu. Kaže da sačekam. Zatvorim vrata i počnem...

                                          ZGUBIDANOV  DNEVNIK  2014                                                                  1 U Petrovcu su sve ulice slijepe. Gradić nije ''protočan'' kao većina drugih na svijetu. Ulazi se odozgo, od Budve ili od Bara. Tuda se mora i izaći. Uzmimo ovaj ulaz od Meke. Primjeti se tek kad se pred njega bane. Put se spušta pored modernih i pustih malih zgrada. Na njima i oko njih je sve vještačko, neživo. Sve je ''kao''. Na jednoj terasi postoji čak i travnjak. Naravno, ''trava'' je od plastike ili sličnog materijala. Zelena je kao prava, a zapravo je mrtav predmet. Malo niže, pojavljuju se besmislene stambene građevine i sa lijeve strane. Živo čeljade na us...