JA ŽIVIM NA SLEPOM KOLOSEKU

  ... prošli su svi moji vozovi,

čit'o sam današnje novine

nisu izvučeni moji lozovi

 

Krivi je živio u ,,Centrokopu'', na četvrtom spratu. Ne sjećam se u kom ulazu. Peti sprat je bio kao slijepo oko, nije bilo stanova, samo jedan uzan prostor.

 

 

1987

 

 

Kad su moji bili druga smjena, dobijao sam zeru slobode pa sam mogao cunjati po gradu do devet uveče. Vraćao sam se sat ranije, za svaki slučaj. 

 

To su bila moja popodneva.

 

Nezaboravna.

 

Nekad sam ih trošio sa Radovanom, nekad sa Krivim. 

 

Svaka druga sedmica je bila sloboda. Svaka prva - kobajagi učenje i slično.

 

Sunce izlazi i zalazi

sve je kao i obično

kada o tebi ne razmišljam

stvarno se osećam odlično

 

 

Tadašnji Nikšić nije bio okićen današnjim betonom. Jeste da se obuća prljala od prašine ljeti i zimi od blata, ali je bilo tu nečega. 

 

Lokve.

 

Pješaci.

 

Danas nema ni jednih ni drugih. 

 

Krenem iz ,,palestine'' prema gradu, ispred mene nekoliko njih ide isto tamo negdje. K'o karavan. Na monotonom putešestviju pratim pogledom najbližeg saputnika:  u ruci sklopljen mali kišobran, čiste patike, domaće proizvodnje, farmerke iz Trsta, oprane neznano koliko puta, platnena jakna podvrnuta. I šipčimo tako dok se ne razdvojimo.

 

Na ćošku ,,Centrokopa'' neki đilkoši, uvijek su tu. Pođekad dobacuju, nekad su mirni. Nekad traže cigar. Stariji su i viši od mene, to je problem.

 

 

Nisam dripac ni probisvet

i ni zbog čeg' nije me stid

imam svoj mali svet

i oko njega kineski zid

 

 

Gore na ovom petom ispljuvku njih trojica ili četvorica, ne sjećam se. Bili su Krivi i Buđi i još neko. I tu su se nešto kao kartali. Ispenjem se do njih, ne primjećuju me. Igra je ozbiljna. 

 

Cigari.

 

Neka rakija.

 

Kratko me ponude.

 

Mi smo odrasli tipovi. 

 

Šmekeri.

 

Znamo sve tajne života i pitanje je časa kad ćemo se proslaviti.

 

Te godine sam bio intenzivno zaljubljen u Anu. Ali nisam imao ideju kako realizovati to što osjećam i želim. Sedmi razred. U meni se svašta budi. I rokenrol buja k'o požar šumski. Čorba izbacila novi album. Kad čujem Upomoć na radiju, ukočim se i upijam riječ i ton. Ne dišem. Ne trepćem. I sad, dok oni bacaju karte, gube i dobijaju, pušim i pjevušim onoliko koliko sam zapamtio.

 

A kada padne noć,

ja zovem upomoć

jer tebe nema tu

 

I svaki novi dan, 

k'o smrt je dosadan

jer tebe nema tu

 

Krivi je visok i mršav. Najstariji u ekipi. Buđi je žut, specifičan vilični aparat, mlađi od obojice. 

Jedan cigar i prođe nekako. Od drugog me zaboli stomak, ali to ne smije niko znati. Jednu čašicu rakije mogu popiti, nekako. Posle druge prelazim u paralelnu stvarnost.

 

Vraćam se kući u sumrak. Tamo će me čekati niko u četiri zida. Radiokasetofon na prozorskoj dasci. Nekoliko skrivenih stripova. Nešto da se pojede. 

 

Mir.

 

Tišina.

 

I u stanu i u gradu.

 

Sa ovog vremenskog rastojanja, rekao bih - čamotinja.

 

Bolje da legnem prije nego što se moji vrate.

 

Tako obično i uradim.

 

 

 

Krivi je sada sijed, živi sa klincem negdje na selu.

 

Buđi je vatrogasac, žuta kosa je ostala na požutjelim fotografijama.

 

Ja sam profi zgubidan.

 

Završiću u maniru klinca iz onog vremena - bilo jednom u Nikšiću.