DEVEDESETE

 Kad me je Batan upitao - koliko imaš godina? Odgovorih mu - u četvrtak punim osamnaest! 

Što, je l te, nije mala stvar.

 

Te 1991 je sve počelo - krenuo sam na časove gitare, postao  punoljetan, počeo je rat, velika država u kojoj sam rođen se raspadala kao od raka, mnogi muški članovi porodice su pozvani na ,,vojnu vježbu'' iz koje se nije znalo 'oće li se vratiti.

 

Dinamična godina.

 

Sa Batanom je održan dogovor u našem stanu za dvadeset časova gitare. Odmah mi je pokazao dva akorda i jednu tonsku skalu. I objasnio kako se štimuje. Italijanski štim. 

 

Posle smo odšpartali do grada na neku probu (družim se sa muzičarima!) i pričali usput. Batan je bio plavušan, visok i mršav. Stariji od mene deceniju i nešto. Uvijek obučen sa stilom, bariton, djelovao je kao francuski glumac iz osamdesetih. Načitan, književni govor.

 

Tog ratnog septembra sam navalio na vježbanje gitare k'o smrt na gospođu u poznim godinama. Batan je rekao - dva sata svakog dana. Vježbao sam po četiri i više. 

 

Kako sam napredovao u muzici, napredovali su i moji snovi. Glava puna rokenrola nije primjećivala koliko nam je država nazadovala - skoro da je nije ni bilo. Nazadovali su i moral, poštenje, a istina je strijeljana i ostavljena da krvari uza zid.

 

Tek što se završila '91 hrupila je i '92. Uzviknula - evo vam još rata! Teško zemlji koja Bosnu nema...

 

Ali se 1993 pokazala kao biser te zanimljive decenije! Ni prije ni poslije joj nijedna nije bila ravna.

 

Pamtim jedan trenurak. Mislim da je bio mart. Kapino Polje. Magistralni put koji vodi od Nikšića prema Trebinju. Čekao sam autobus koji doći neće. Stopirao automobile kojih nije bilo. Tišina kao u školskom dvorištu kad je Nevenka dežurna. 

 

Od grada umorno korača domaćica, obučena u crno. Ceger. Bole noge.

 

 Komšinica pita - kako je u grad? A, još se ta omladina drži... odgovara i ulazi u kuću, konačno. 

 

Još se ta omladina drži.

 

Sve ostalo se urušilo. Prodavnice - prazne. Na benzinskim stanicama - NEMA goriva. Ljudi čekaju danima, donose bidone, potuku se i plaču. Od muke. Očaja.

 

Tada je bicikl bio ozbiljno prevozno sredstvo. Muško (sa šipkom), žensko (bez šipke) i poni. Na nosač se natovari prtljag, ili okači o upravljač, i ako je pretežak, polako se gura i... dokle se stigne. Gume su bile slabe, često su dušile. Ventili tanki, nepouzdani. 

 

Ljudi su bili nervozni. SVI su pušili a malo ko je imao duvana. 

 

Ovo se teško može nazvati mirom, a znam sigurno da nije ni rat. 

 

Ludilo je uzelo maha u ljeto. Došlo je do onog - ko preživi pričaće. Bukvalno.

 

Inflacija je toliko dala gas da novčanice nismo ni raspoznavali po zvaničnoj vrijednosti već po slikama i likovima na njima. Suncokret, dječak, Dositej, Vuk, Njegoš, Karađorđe.

 

Dinar je postao bezvrijedan i često se mogao naći na ulici.

 

Bačen i ponižen.

 

To vrelo inflacijsko ljeto je ovaj muzikant presjekao odlaskom u vojsku. Drugi jul me je zatekao u vojvođanskoj ravnici. Dobih čizme i uniformu, pušku i šlem. Zaronih u novo životno iskustvo.

 

Inflacija se razmahala do nevjerovatnih visina. Jednom nam je komandant bataljona i kasarne, major, utješno ispričao da se njegova oficirska plata na dan primanja može pretočiti u osam njemačkih maraka. Divna utjeha.

 

Divljanje je trajalo do kraja januara. Onda je deda Avram (zvanično je to uradio on) presjekao, zaustavio, zauzdao, umirio, ukrotio tu finansijsku neman. I dinaru vratio dostojanstvo. Dao mu vrijednost jedne marke. Njemačke. 

 

A ja se sledećeg ljeta vratio u Nikšić. Ošišan na kratko, k'o tadašnji đilkoši. I imao prvu svirku kafansku, u Vardarskoj. 

 

I to bi bio jedan dio ove vesele decenije. 

 

Pričaću vam opet o njoj. 

 

Do tad mi budite zdravi i raspoloženi.

 

I pijte sok od narandže.