BIO SAM KOD DOKTORA

 Bio sam kod doktora, da. Više puta o svom petodecenijskom bitisanju. 

 

Nekada davno, kad iđoh u četvrti razred, dotače me sunčanica, blago, jedva primjetih. Osim što se obeznanih na jedan dan. I tako, Dječiji dispanzer bijaše prva ustanova te vrste koju upoznah iznutra.

 

Nego, ne bih vas gnjavio sadah antologijom zdrastvenom svojom. Nešt' drugo sam htio da vam ispričam.

 

Elem, onomad bijah u Domu zdravlja nikšićkom. Mili je završavao neku papirologiju potrebnu za opravdanje bolovanja, te sam mu činio društvo. Eto, nekad se družismo po pabovah i rock klubovah, a sad ispred kartoteke ove zdrastvene ustanove.

 

Kartoteka.

 

Mjesto gdje se čuvaju kartoni.

 

Kojih odavno nema.

 

Sad smo digitalizovani.

 

Pretačemo se u bajtove, fajlove i mejlove. 

 

Dvadeset prvi vijek puca od zdravlja, mladosti i progresa.

 

 

I tako, džedžimo nas dvojica  ispred staklenog zida. Mirno, postojano i disciplinovano. Kako smo bili fini i uljudni mladići, nekad ispred šanka, tako smo sad pristojni starići. 

 

Ćutimo.

 

Iza nas se okuplja civilno stanovništvo. Ponešto šapuću, kašljucaju, premještaju se sa noge na nogu.

 

Otkucava peti čas, popodne je kasno. Prolazi jošt minuta deset, a stakleni zid je hladan. Mislim, kartoteka ćuti. Nema živa čeljadeta u njoj. Pauza je produžena. Po čijoj odluci? Civilnom stanovništvu nije dato da to zna.

 

Čekamo.

 

Ponekad gvirnemo u telefon.

 

 

A četrnaest minuta posle časa petog, vrata se otključavaju. Ulazi namršteni mladić, visok i mršav. U građanskom odijelu. Iako smo mu u vidokrugu, ne obraća pažnju na nas. 

 

Nebitni smo.

 

Oblači bijeli mantil, na silu, kao da nazuva tijesne čarape. 

 

Mili je prvi na redu. 

 

Stariji vodnik prve klase, dežurni u kasarni, oštro gleda u Milija. Koji kasni sa redovnog odsustva, vjerovatno će ga proslijediti komandantu, a ovaj mu rebnuti deset dana produžetka. I koji dan pritvora, pa će dodatno čistiti krug i park iza zgrade komande. 

 

Vodnikov pogled topi staklo.

 

Kumara mu mirno objašnjava kod kojeg ljekara treba da oposli ovo zbog čega je došao, u koliko ima zakazan susret. 

 

Vodnik kratko razmišlja i odobrava.

 

 

Dobro, stvari su se pokrenule, sad smo u hodniku/čekaonici. Malo sjednem na bijelu glatku klupu, malo stojim. Malo nešto i progovorimo.

 

Mili i ja smo gotovo čitavu mladost proveli u druženju, bivali i tamo i ovamo, sretali i ovakve i onakve persone, trčali za đevojkama, ispijali točeno i vinjak i tako te stvari koje nosli mladost. Došli do toga da možemo satima ćutati a da se siti ispričamo. A onda ja sklopih bračni savez sa Vesnom, a mili sa Anom pa nam se druženje utanji. Sad spokojno starimo gledajuć'  naraštaj naš kako raste i gleda u sunce. 

 

 

Za to vrijeme dođe muškarac srednjih godina, priča glasno, ispita me koji sam i odakle, ispriča mi sve svoje probleme.

 

A meni u sobu crko televizor, ne mogu da gledam vijesti. A snaha mi ne da da gledam na njihov televizor, TO JE ZLO NACIONALNO.

 

Snaha nacionalno zlo? Ma, je l' moguće?!

 

 

 

 

Nego, sve vam ovo pričam zbog paralele. Analogije. Upoređenja. Sličnosti ili razlike.

 

Elem, bijah ono onda sa Vekom (od milošte 'vako zovem svoju ljepšu polovinu, desnu stranu srca mi) u presvijetloj Milmedičici. 

 

Bijaše sumrak, parkirah niz ulicu, dolje prema onoj pumpi. Naplaćuje li se parking ovdje? Tabla na stubu metalno reče - da! Evo ti broj na koji ćeš poslati poruku, nastavi tabla, a mi i mtel ćemo ti skinuti sa računa, ne brini.

 

Tako i uradim pa ruku pod ruku krenemo, pored bijele ograde fakultetove, gore prema negdašnjoj zgradi Zetatransa.

 

Znate li vi kako miriše vazduh u Nikšiću u smiraj dana zimskoga i proljećnoga? Da sam pjesnik, opisao bih vam. Al' nisam, pa ne umijem.

 

Nogu pered nogu, dođosmo pred ovu modernu bolnicu. Sva sija, k'o neko mjesto obećano.

Vrata nam se sama od sebe otvoriše, uđosmo u hol i ugledasmo recepciju.

 

Eehh, živote, svilena maramo, ćilime izatkani!

 

Ovo fakat nije dom zdravlja.

 

Miris.

 

Prijatno svijetlo, ravnomjerno.

 

Muzika. Hitovi 1980/90. 

 

Iza pulta dva nasmijana ženska lica. Obradovaše nam se kao da smo došli kod kume Tamare.

 

Ja ćuteći treptah i u čudu sve ovo poimah. 

 

Kad Veka objasni što smo tu i šta očekujemo da nam se desi, starija od dvije sestre koje nas dočekahu, povede nas do sobe u kojoj se trebao desiti susret sa časnim ljekarom. Vozeći se liftom prema krovu, prisjetih se starca Vujadina i pomislih kako bi valjalo pružiti Veki podršku moralnu. Pa rekoh (gledajući zaneseno u plafon liftov) tamo će vas biti i mučiti...  Moja životna saputnica, navikla na slične izlive duhovne muževljeve, kratko se smješnu, a domaćica naša se od smijeha zagrcnu. Pa se i sama prisjeti stihova - ne budite srca udovičkoga...

 

Tako razdragani izađosmo iz lifta i bijasmo upućeni gdje i šta treba. 

 

Čekaonica - pet zvjezdica.

 

Kantina.

 

Čajna kuhinja.

 

Udoban namještaj.

 

Doktor stiže na vrijeme, ljubazan i raspoložen. 

 

Vrši pregled, sve objašnjava. Strpljiv je. 

 

Odlazimo.

 

Niz stepenice, praćeni hitom iz 1988.

 

Plaćamo, izlazimo, vrata se opet sama otvoriše. 

 

Nikšićka noć.

 

A znate li kako ona miriše?

 

 

 

I, tako vam to bi.

 

A šta mislite da mi, građani, pokrenemo inicijativu da se i državne bolnice maksimalno poljubazne i po mogućstvu modernizuju? Da nam se seke i doktori raduju kad nas ugledaju, da nam puštaju finu muziku, da sve bude kao u privatnim bolnicama? Da stariji vodnik prve klase kad ugleda Milija kaže - hej, radujem se što te vidim!

 

Šta mislite o tome? 

 

Ostavite mi svoje mišljenje dolje u komentaru pa da vidimo koliko nas ima ZA. I da vidimo šta nam je činiti.

 

Budite mi zdravi i pijte sok od narandže.

 

 

Vaš

 

Tozo