TOZOVE PRIČE

  Bio sam kod doktora, da. Više puta o svom petodecenijskom bitisanju.    Nekada davno, kad iđoh u četvrti razred, dotače me sunčanica, blago, jedva primjetih. Osim što se obeznanih na jedan dan. I tako, Dječiji dispanzer bijaše prva ustanova te vrste koju upoznah iznutra.   Nego, ne bih vas gnjavio sadah antologijom zdrastvenom svojom. Nešt' drugo sam htio da vam ispričam.   Elem, onomad bijah u Domu zdravlja nikšićkom. Mili je završavao neku papirologiju potrebnu za opravdanje bolovanja, te sam mu činio društvo. Eto, nekad se družismo po pabovah i rock klubovah, a sad ispred kartoteke ove zdrastvene ustanove.   Kartoteka.   Mjesto gdje se čuvaju kartoni.   Kojih odavno nema.   Sad smo digitalizovani.   Pretačemo se u bajtove, fajlove i mejlove.    Dvadeset prvi vijek puca od zdravlja, mladosti i progresa.     I tako, džedžimo nas dvojica  ispred staklenog zida. Mirno, postojano i disciplinovano. Kako smo bili fini i uljudni mladići, nekad i

 Nekada sam na plavoj mreži Zukenberga Marka Čestitoga imao prijatelja koji bješe ljekar za dušu ljudsku .  ( Душа или психа (старогрчки језик: ψυχή psūkhḗ, од ψύχειν psū́khein, „дисати”) су менталне способности живог бића: разум, карактери, осећаји, свест, сећања, перцепције, размишљања итд.  Википедија)   Bješe to gospodin sa velikim iskustvom u svom poslu. S vremena na vrijeme hoćaše objaviti kratku i poučnu priču, bez navođenja imena aktera iste. Jedna od njih je ostavila snažan utisak na mene, te sam je često prepričavao.   Vrlo rado ću je sada ispričati vama. Možda će vam biti od koristi, a ako i ne bude, družićemo se malo i neka nam je druženje  prijatno.   U sobi, za radnim stolom, sjedi Doktor. Iraz lica govori da je duboko utonuo u svoje misli. Na sebi ima udoban džemper, pantalone i kućne papuče. Na licu brada, doktorska. Sa stola ga gleda starinski telefon, sa brojčanikom. Telefon ćuti, Doktor razmišlja. Nakon nekog vremena, tmurnu jesenju beogradsku noć prolama zv

    Zatvorio sam radnju. Zaključao i ona gvozdena dvokrilna što vode u prolaz. Brava me   je jedva poslušala. Privukao sam ih snažno k sebi i okrenuo ključ. Kraj. Nema više. Ja sam Todor Radak, nikšićki obućar. Bivši. Sad sam samo nikšićki. Uspio sam nekim pravno-ekonomskim vratolomijama obezbjediti redovno primanje, trista osmadeset pet evra. Primanje. Utješna zamjena za riječ penzija. Nisam penzioner, zamišljam da sam momak. Što, gledajući bračni status, jesam. U septembru punim pedeset. Živim u Narodnih heroja, odavde od radnje niz Vardarsku i zavrnem lijevo. Stan u prizemlju, garsonjera. Nasledio od babe. Namještaj je iz tog vremena, na zidu njen i đedov portret. Sa vjenčanja. Dorađen fotografovom olovkom. Čak su i dvije šoljice za kavu preživjele sve ove decenije.   Februar je pri kraju, dan se odužio. Smrači se tek u šest. Ali je zima u punom jeku. Mraz je stegao Nikšić, na radiju rekoše da je pet ispod nule. U olinjalom crnom kaputu, sa rukama u džepovi