TOZOVE PRIČE

 Nekada sam na plavoj mreži Zukenberga Marka Čestitoga imao prijatelja koji bješe ljekar za dušu ljudsku .  ( Душа или психа (старогрчки језик: ψυχή psūkhḗ, од ψύχειν psū́khein, „дисати”) су менталне способности живог бића: разум, карактери, осећаји, свест, сећања, перцепције, размишљања итд.  Википедија)   Bješe to gospodin sa velikim iskustvom u svom poslu. S vremena na vrijeme hoćaše objaviti kratku i poučnu priču, bez navođenja imena aktera iste. Jedna od njih je ostavila snažan utisak na mene, te sam je često prepričavao.   Vrlo rado ću je sada ispričati vama. Možda će vam biti od koristi, a ako i ne bude, družićemo se malo i neka nam je druženje  prijatno.   U sobi, za radnim stolom, sjedi Doktor. Iraz lica govori da je duboko utonuo u svoje misli. Na sebi ima udoban džemper, pantalone i kućne papuče. Na licu brada, doktorska. Sa stola ga gleda starinski telefon, sa brojčanikom. Telefon ćuti, Doktor razmišlja. Nakon nekog vremena, tmurnu jesenju beogradsku noć prolama zv

    Zatvorio sam radnju. Zaključao i ona gvozdena dvokrilna što vode u prolaz. Brava me   je jedva poslušala. Privukao sam ih snažno k sebi i okrenuo ključ. Kraj. Nema više. Ja sam Todor Radak, nikšićki obućar. Bivši. Sad sam samo nikšićki. Uspio sam nekim pravno-ekonomskim vratolomijama obezbjediti redovno primanje, trista osmadeset pet evra. Primanje. Utješna zamjena za riječ penzija. Nisam penzioner, zamišljam da sam momak. Što, gledajući bračni status, jesam. U septembru punim pedeset. Živim u Narodnih heroja, odavde od radnje niz Vardarsku i zavrnem lijevo. Stan u prizemlju, garsonjera. Nasledio od babe. Namještaj je iz tog vremena, na zidu njen i đedov portret. Sa vjenčanja. Dorađen fotografovom olovkom. Čak su i dvije šoljice za kavu preživjele sve ove decenije.   Februar je pri kraju, dan se odužio. Smrači se tek u šest. Ali je zima u punom jeku. Mraz je stegao Nikšić, na radiju rekoše da je pet ispod nule. U olinjalom crnom kaputu, sa rukama u džepovi

  Kad je nekada davno putopisac-stranac stranstvovao Crnom Gorom, primjetio je i zapisao mnogo toga zanimljivog o našem narodu. Način života, običaje, odnos između čo'jeka i žene, opisao neke snažne karaktere koje je iznjedrio ovaj ljuti krš. Jedan detalj mi je bio veoma zanimljiv u opisu tadašnjih Crnogoraca, ozbiljnih i odgovornih ljuđi - kaže putopisac da su muškarci ovdašnji od sveg ,,luksuza'' sebi dozvolili dvije stvari - brkove i duvan. Od mnogo toga se mogu odreći ali to dvoje im ne diraj. Istina,  pamtim takve starine, pomislih dok sam grabio preko Paštrovačke gore a signal radija Svetigore se polako gubio. Pušenje šteti vama i ljudima oko vas. Kao i alkohol. I masna hrana. I onaj sladunjavi napitak iz bratske nam Jamerike sa crvenom naljepnicom na ambalaži. Kao i prebrza vožnja i još pođešta. Imaš li da zapališ  je pitanje koje u sebi nosi još nekoliko pitanja. Kad bi ,,raspakovali'' ovu upitnu rečenicu, čuli bi i - kako si, imaš li koji dinar, jesli li us

 Uđem jedan dan u samoposlugu i, sa plastičnom korpom u ruci, ovako starački zamišljen, bacim pogled na onu stalažu gdje smještaju novine i časopise. Ugledam papirno šarenilo i prođem. I nešto mi pade na 'm - kupuje li još neko štampu, nedjeljnu i dnevnu? Kad sam poslednji put vidio da je neko ubacio u korpu nešto od ove pisane ponude?  Nisam skoro. Tražeći u rashladnoj vitrini oslić, dođe mi u sjećanje jedna trafika. I njena, takođe šarena, ponuda svakojake štampe: revije, Politikin zabavnik, Mikijev zabavnik, Novosti, Politika, Pobjeda, Ekspres politika, ,,pisani'' romani, ,,crtani'' romani, ljubavni vikend romani sa zaljubljenim parom na naslovnici... Tada je u kućama bilo ovih izdanja na stolu, policama ispod televizora, na naslonu kauča.  Ukrštene riječi popunjene plavom hemijskom, brzim potezima. Bendžu Kosti su dodavani brkovi. Glumici na naslovnoj ispisana neka duhovitost preko lica. I mnogo potpisa sa krajeva stranice. Vježbalo se u nedogled dok bi se došlo