четвртак, 16. мај 2019.

PRIČA O TODORU


U septembru  1984.  Todor je imao jedanaest godina . Vazduh je u popodnevnim satima mirisao na   kasno ljeto , neki prijatan miris je dopirao iz pivare a velike ljetne vrućine su minule . Bilo je veliko zadovoljstvo  igrati se sa ostalom djecom iz zgrade u ovim kasnim popodnevnim satima . Fudbal  na ’’ male golove ’’ , klikeri , a najsrećniji su vozili bicikl . Tamo od centra , dopiralo je nešto čudesno . Neobjašnjivo i novo za klince  . Kako se mrak bližio , sve je više bilo prolaznika  koji su išli gore prema hotelu . Išli su prema nečemu što je bilo nedostupno dječacima a privlačilo ih je kao magnet . Bio je to nikšićki korzo . Cvrkut u krošnjama lipa i kestenova , blagi sumrak , sve te odrasle djevojke svečano obučene, mladići(izgledali su tako veliki) i muzika sa hotelske terase . Jedan novi svijet je počinjao posle  prve raskrsnice . Vidio se i čuo sa ugla zgrade . I osjećao .

Todoru ni na kraj pameti nije bilo da se sam ,ili sa nekim od vršnjaka, primakne korzou . Smatralo bi se prekršajem , skoro krivičnim . Ali sa nekim starijim – stvar bi se lako izvela . Mnogi su tako radili .

Todor je posmatrao starijeg brata Gordana ( Todor je bio najmlađi, četrvrti rođen ) dok se ovaj uljepšavao za izlazak . Mnogo je polagao na izgled i na držanje u društvu . To je često imalo suprotan efekat jer se svojski trudio da bude neko drugi . A kako drugi nije mogao biti , na površinu je uvijek izlazio ovaj prvi , bez maske , kao zatečen . Bez obzira na to , Gordan je dalje gurao po svom . Bio je ponosan na ufrčkanu frizuru , tada veoma modernu . A pravila se tako što bi posle pranja kosa trljana peškirom u krug . Drugi ponos su bile sive špicaste cipele . Potpetica je je ’’ sitno  caktala ’’ pri hodu . Taj se zvuk čuo na pedesetak metara oko ponosnog šetača .

Gordan je imao sedamnaest godina i neprestano je razmišljao o djevojkama . Todor je pretpostavljao da se nekima i udvarao . Zreo muškarac , šta bi drugo i radio .

’’ Nemoj slučajno da kreneš za mnom , ne mogu ti bježati u ovim cipelama , znaš kako se čuju ’’ , preduhitrio je mlađeg brata . Nisu ga zanimale Todorove dječačke želje , ljubav prema djevojkama je bila jača od ostalih . Todor je ćutao gledajući Gordana kako izlazi iz kuće potpuno zadovoljan sobom . I odlazi na taj čarobni korzo .
Korzo , ljetnje predvečerje ... moraće da sačeka .

Rana jesen, 1988.
Todor je petnaestogodišnjak , visok za svoje godine , stidljiv . Mašta da postane poznati pjevač . Vidi sebe na velikim koncertima i na posterima u nedeljnim časopisima . Preselili su u novi , veći stan , u drugi dio grada . Dolazila je tu neka Natalija , visoka i ružnjikava . Rođakina drugarica , takođe petnaestogodišnjakinja . Nije bila stidljiva kao Todor . Sviđao joj se ali uzalud , buduća zvijezda je , zahvaljujući stidljivosti , imala svezan jezik . Jedva je , kad su jednom prilikom bili sami na balkonu , uspio pokrenuti usiljen razgovor . O školi ...
’’ Života ti o čemu ste pričali tamo ? ’’ pitala je radoznala snaha čim su ušli u dnevnu sobu .
’’ A nešto o školi , uh ... ’’ odala je tajnu Natalija .
’’Haha, o školi?!’’ pogledala je postiđenog Todora .
’’A znaš li da je đevojkama kad im pomeneš školu kao da ih biješ ođe ’’ rukom je pokazivala svoje tjeme . Jagoš , snahin muž i najstariji brat , je rekao nešto duhovito , spasavajući situaciju .
Todoru nije bilo lakše od toga .

Zima , 1990.
Gordan se vratio iz JNA , još više siguran u sebe kad je bilo u pitanju osvajanje djevojačkih srca . U Zadru je upoznao neke stranjkinje . Nije štedio duhovitosti stečene na nikšićkom korzou . Vjerovatno su fascinirane otišle natrag , u  daleke zemlje  iz kojih su došle .
Todor je , mimo svoje volje , skoro na silu , sve češće bivao na selu . Tamo je otac , sada već penzioner , zapatio sitnu stoku . Koze , svinje i kokoške . Sit gradskog života  i napornog raada u tri smjene u fabrici , mir je našao vrativši se korjenima . I Todor je volio selo, ali mnogo prije nego što mu se na licu stidljivo pojavila prva brada . Sada je selo ,udaljeno deset kilometara od grada , doživljavao skoro kao zatvor . Poziv pastira – kao neopisivu muku i prokletstvo . Svi ti izlasci , njegova generacija stasala za šetnju korzoom i romantična udvaranja , bili su mu oduzeti . Odsječeni od njegovog života kao nezdravo tkivo od tijela bolesnika . Ćutke je patio otvarajući izjutra drvenu ogradu i izgoneći koze na pašu . Ćutke ih je u sumrak vraćao nazad . Djevojke i mladići na korzou , parfemi i nove frizure , smijeh , prva mladost... Oko Todora vonj domaćih životinja , uveče ozbiljni rzgovori očevi sa rijetkim komšijama .
Otac je bio neprikosnoven autoritet , pravičan ali bez sluha za potrebe i htjenja jedne mladosti koja je nadolazila . Osnovne potrebe su bile zadovoljene  , i to je bilo dovoljno , smatrao je . Više od toga nije  bilo potrebno .
Todor je odlazio u grad  ’’ na konak u stan ’’ jednom mjesečno . I vraćao se sjutri dan oko podneva . I ta jedna noć u gradu kao da nije bila u gradu . Jagoš , koji je sa porodicom živio u zajedničkom stanu , nekako nezdravo je preuzimao ulogu oca kad bi Todor došao ’’ na konak ’’ . ’’ Oo, okle ti ?’’ bila je česta dobrodošlica . O izlasku iz kuće te večeri nije bilo ni pomena . Jagoš je smatrao da bi povučeni Todor bez razmišljanja  upao u teški kriminal sa nesagledivim posledicama čim bi kročio na glavni trg . A možda i prije . Mada , Todor je to osjećao , a nije bilo teško naslutiti , na korzou bi se osjećao kao stranac . Davno odvojen od svojih vršnjaka, poslat na selo u kom su bile tri kuće  na puškomet jedna od druge , svoje društvo nije imao .Još od završetka osnovne . Kola su produžila , Todor je ostao .
U jednoj od tih ’’gradskih noći’’ , ne mogavši zaspati , prisjećao se ponečeg . Uglavnom su to bila gorka sjećanja iz skorije prošlosti . A ni sadašnjost nije imala prijatniji ukus . Prije dvije godine... ide ulicom pored nove pošte , u džepu spremljeno pismo za brata vojnika . Da kupi koverat, adresira i pošalje . Osim pisma , u džepu je i novčanica od ’’pet miliona’. Nisu to bili milioni već neke hiljade  a narod ih je nazivao milionima , zahvaljujući čestim promjenama vrijednosti dinara . Novi i stari dinari . Jedni su više vrijeđeli nego drugi . Za te ’’milione’’ mogao je kupiti...puno toga. Volio je slatkiše , kad god bi došao do neke siće  - pravac prodavnica . A sad , pet miliona ! Majka mu je rekla da ne priča nikom da mu ih je dala , nek kupi sebi šta želi . Sa druge strane , Jagoš , koji je volio da Todoru izigrava oca , oca sa bolesno krutim pravilima , gušeći dječačku slobodu(koliko je god malo bilo) i dječačko dostojanstvo(ako je nekad i pomislio na tako nešto) naredio mu je da mora prijaviti svako posjedovanje novca . Ma kolika suma bila . Todor je ipak odlučio da ovog puta posluša majku . Da sebe časti kao nikada prije! I baš kod pošte , na nekoliko koraka do stepenica , začuje zvuk motorcikla . Dobro je poznavao taj zvuk , ’’TOMOS’’ starije proizvodnje . Uvijek osjeti neku jezu kad ga čuje . Sad još više . Jagoš zaustavi motor pored brata , na sjedištu iza njegova žena Sofija ,. U braku su bili nepunu godinu . Plava novčanica koju nije prijavio kao da je sama htjela iskočiti iz džepa . Od straha mu se činilo  da je tako .
’’Đe ćeš?’’ upita ga Jagoš isključivši mašinu .Od straha nije mogao ostati miran već je požurio da opravda svoje prisustvo na ulici . Zbunjeno je izvadio pismo i neku sitninu iz džepa i pokazao je .
’’Da pošaljem Gordanu pismo , imam pare, evo...’’ To ga je odalo .
’’Daj džepove ovamo’’ i već krenuo da pretresa uplašenog Todora. Ovaj je zanijemio kao srna uhvaćena u vučiju čeljust . Zna da je došao kraj i ne može ništa preduzeti , paralisana strahom od smrti . Plava novčanica je zašuškala , noge su zaklecale...
’’Okle ti ovo?’’
’’Ddala mi mmajka...’’
’’Što mi nijesi reka’? Ajde sad , pričaćemo kad dođeš kući’’ Kad dođe kući...pošta i okolne zgrade mu se okrenuše oko glave... A da ovo nije san , možda se trgne i probudi iz košmara...
Ono što se desilo kući pamtiće cijelog života.Nikada neće zaboraviti . Ni oprostiti . Ne može . Često će mu dolaziti u san , puno godina kasnije.
’’KOJA MAJKA JEBEM LI TI SUNCE KRVAVO , JA SAM TI DRUGI OTAC , UPAMTI TO!!’’ Pljuštali su šamari , udarao mu je glavu o kuhinjsku zid , Todor je plakao fizički nejak da se suprostavi . Jagoš je imao tešku ruku drvosječe , Todorove uši su zvonile, zujale , bratove psovke su ga pogađale , imale su težinu malja .
’’OLI DA TE KAŽEM OCU PIČKA TI MATERINA !!’’ Samo da otac ne sazna! Šta bi tek on rekao ! Mnogo kasnije shvatio je da otac nikada nije saznao, a i da jeste , ne bi ga osudio ni prekorio . Ali mu se u tom trenutku činilo da je njegov zločin ogroman i da kod oca ne bi prošao bolje . Ne sjeća se baš kako se to mučenje završilo . Pamti strah u Sofijinim očima , plašila se muža skoro koliko i mladi djever ...
A nije uvijek bilo ovako . Prisjeća se Todor ranog djetinjstva , ubijeđen je da pamti kad je imao svega tri godine . Pamti kako je skakao iz kreveta kad bi se Jagoš kasno vratio sa nekog školskog takmičenja iz Kolašina . Trčao je bratu u zagrljaj , grlio ga i ljubio .
Kako su godine odmicale , Jagoševa strogoća je sve više izlazila na vidjelo.Pokušavao je nametnuti neku bolesnu disciplinu i Mihailu i Gordanu ali se oni nisu dali . Zato je Todor bio tu, najmlađi, najpodesniji za treniranje strogoće . Jagoš je sebe smatrao žrtvom i spasiteljem porodice . Na mahove je pokazivao histeričnu ljubav prema braći , očekujući totalnu podršku u svemu . Još je sebe smatrao najpametnijim. Često su mogli čuti , a najčešće Todor : ’’ Šta ti znaš , nije to tako ’’ i slično . Tuđe mišljenje nije priznavao , tuđi stav bio je pogrešan ...


Prošle su neke godine , Todor je izrastao u stasitog momka , stekao samopouzdanje i počeo živjeti po svome . Istrgao se iz čeličnog bratskog zagrljaja . Zamrzao autoritete , zahvaljujući bavljenju muzikom upoznao mnoge ljude . Bivalo mu je čudno , neobično , kad bi negdje vidio bratsku ljubav i uzajamno poštovanje . Nešto potpuno strano...Poštovanje , koje je izostalo u porodici , našao je kod nekoliko iskrenih prijatelja koje je stekao . Nikada nije pričao o gorkim danima prve mladosti . Čekao je da vrijeme učini svoje , da nemila sjećanja izblijede . Između njega i braće ostala je hladnoća . I ništa više . Ljubavi tu nije bilo mjesta . Nešto je u njemu pregorelo , nije se moglo zamjeniti .

Jagoš , kao da je sve zaboravio , i dalje je pokušavao nametnuti svoje mišljenje , i dalje je očekivao bezpogovornu poslušnost . Sada mu je to  uzaludan trud . Poslušnost je ostala u prošlosti .
Todor živi u drugom gradu , formirao je porodicu , bliži se četrdesetoj . Odnosi sa braćom su na nivou formalnosti , sretnu se jednom ili dva puta godišnje . I tada im je razgovor usiljen , pozivi u goste su , takođe, formalni .

Vrijeme prolazi , stižu nove godine , stižu nova vrela ljeta , padaju snjegovi , počinju ratovi . Neka sjećanja blijede , neka ostaju . Kao spomenici od hladnog kamena...

петак, 01. јун 2018.

Noć kraj jezera


Proljeće je ove godine zakasnilo, i ljeto će, vjerovatno. Krajem maja dani su dostigli skoro ljetnu dužinu.
Skratio sam svoje radno vrijeme, kući sam odlazio u dva. U radnji sam i radnik i šef i knjigovođa. I glavni majstor.
Okačio sam žutu kožnu kecelju, odložio čekić, protegao se i izašao van. Prošao kroz polumračni prolaz i stupio na trotoar Karađorđeve. Obućar Todor Radak odlazi na zasluženi poslepodnevni odmor. Kroz Vardarsku pa lijevo niz Narodnih heroja. Naočari sa crnim staklima zaustavljaju odbljesak sunca sa blistavih automobila. Otišla je zima, opet je stiglo proljeće. Okrenuo se jedan krug.
Vrijeme brzo prolazi, pomisli filozof u meni dok sam žvakao svoj ručak. Buljio sam kroz prozor u zgradu preko puta iz koje su izlazili omladinci u trenerkama, sa torbama preko ramena. Nikada me nije zanimalo šta su trenirali tamo. A rade to odvajkada. Generacije se smjenjuju, dolaze novi klinci a ja nezaustavljivo starim. Jednog jutra sam se probudio kao četrdesetogodišnjak. Dobro, nije da nisam znao da će mi se to dogoditi, ali sam žmurio dok kalendar nije rekao svoje. Četrdeset. Taj me je broj zatekao ovdje, u ''gajbi'' od trideset kvadratnih metara. Nasledio sam je od babe. Osrednji nikšićki obućar čiji zanat vrijeme samo što nije pregazilo. Obuća je sada jeftinija nego onda kad sam počeo posao. Izbor je veći. Malo ljudi donosi svoje pohabane cipele u moju radnju čija su vrata uvijek zatvorena, i ljeti. Navikao sam na njihovo mrštenje po ulasku i pokušavanja zadržavanja vazduha. Nikom ne prija jak miris gume, ljepila i kože. Osim meni.
Moj komšija i kolega Đorđe je uredio svoju radnju kao ordinaciju. Odmah tu kad se izađe iz prolaza, desno. Veliki izlog, prostorija puna dnevne svijetlosti, ljudi kod njega rado sjede dok čekaju opravku obuće. A kad dođu ovdje – jedva čekaju da izađu. Ima puno više posla nego ja iako su kod mene cijene upola niže. Valjda ima instinkt za posao, s kojim se ja nisam rodio.
Pola četiri. Uključujem radio. Gong označava početak vijesti. Ženski vokal kaže – hronika dana. Stavljam ibrik na plinski rešo. Četiri kašike šećera. U šolju sipam malo varenike iz tetrapaka.
Poslije popijene kave i dvije cigarete, gasim radio. Kava mi je prijala a na vijestima nisam čuo bogzna šta. Uglavnom vrte istu priču – zemlja juri ka srećnijoj budućnosti, Evropa želi da joj pokucamo na vrata. Šta je to što nas tamo čeka, o čemu se priča svakog dana? Ima li u Evropskoj uniji mjesta za obućare? Za jednog nikšićkog obućara kome je prošla mladost?
U plavi ranac stavljam parče slanine umotan u papirnu kesu i plastičnu bocu punu vode. Obukao sam tamnosive pantalone, džeparice, i debelu duks majicu sa kapuljačom, plavu. Obuo plitke cipele za planinarenje, zaprtio ranac i izašao iz stana.
Jezdim na svom dvadesetjednobrzincu od benzinske stanice ka Kapinom Polju. Pritiskanje pedala godi mojim mišićima. Vazduh je čist, toplo je, preko dvadeset stepeni. Vozim prema zalasku sunca. Ne tražim puno od života, ovo koliko imam – dovoljno je. Dišem punim plućima i ne okrećem se. ''Imam svoj mali svet i oko njega Kineski zid'' dolaze mi Borini stihovi.
Jezero Slano je dalje od grada nego Krupac ali je zato mirnije. Do noći sam prešao čitav džombasti put oko vode. Jednim dijelom sam vozio a nekuda gurao bicikl. U sumrak zauzeh busiju iznad puta. Pravina brane se spušta ispod mene. Niko me ne može vidjeti odozdo, a ja kontrolišem džadu kao drumski razbojnik. Sitno žbunje – zanovet – omiljena hrana kozama, me skriva od pogleda iz rijetkih automobila.
Negdje posle devet vatra se ugasila. Prijala mi je slanina koju sam ispržio nataknutu na drenovi prut. Napio sam se vode iz boce i prilegao na postelju napravljenu od suvog granja. Zapalio sam cigaretu i pušeći uživao gledajući zvijezde i slušajući slavuja. Nigdje ne žurim, mogu ovdje ostati do jutra. Na poslu sam sam svoj gazda, narodski rečeno. Radnju sjutra mogu otvoriti kad hoću, mogu je ostaviti zatvorenu cijeli dan. A da sam znao šta će se desiti za nekoliko sati, izvukao bih bicikl iz grmlja i odvezao se kući. I sada bih bio miran.
Ne znam kad sam zaspao. U neko doba sam počeo osjećati hladnoću a slavuj je ućutao. Možda je i njemu postalo hladno. Jeza je krenula uz leđa. Podsjetila me je na dane u vojsci. Kunjao sam tada u stražarskoj kućici sa mračnije strane karaule. Obučen u vjetrovku, ćebe preko nogu, stolica je škripala kad bih mrdnuo. Puška iza leđa, osjećao sam zatvarač na kičmi. Dva sata koja su mi sledovala su sporo tekla prema jutru. Tokom prvog bih nešto malo dremao a početkom drugog bi krenula ista ova jeza uz leđa hrabrog graničara.
Dok sam u polusnu nagovarao sebe da ustanem, negdje na drumu se začuo zvuk automobila. Učinilo mi se da se približava od grada. Prolazili su tuda svo vrijeme ali mi je sada nešto neobično zvučalo. Ovaj automobil se kretao drugačije. Ubrzo shvatih o čemu se radi. Bila su dva auta i kao da su se trkala. Vozači su energično dodavali i oduzimali gas, brzo mijenjali brzine, hitro su savldaivali ove krivine. Pomislih – mladići su malo više popili pa sad testiraju mašine. Kamo sreće da je bilo tako...
Prenuo sam se iz dremeža kad su točkovi zaškripali. Ispravih se u sjedeći položaj. Farovi su osvjetaljavali pravinu brane. Potom se sve odigralo brzo. Veoma brzo.
Veliki džip je prestigao mali automobil i prepriječio mu put. Iz njega su iskočili dva tipa, jedan je izvukao vozača a drugi je sjeo na njegovo mjesto. Ovaj prvi je zgrabio nesrećnika oko vrata, zagrlio ga. U drugoj ruci se našao pištolj. Zatreptao sam u čudu – onaj je bio bez odjeće! Ovaj sa pištoljem mu je nešto šapnuo u uvo, prislonio mu pištolj na slepoočnicu i... bljesak i prasak su se spojili. Trgnuo sam se i viknuo. Onaj bez odjeće je klonuo i spuzao na asfalt. Ubica je pogledao prema mjestu na kojem sam bio. Znam da me nije mogao vidjeti ali me je sigurno čuo. Ne obazirući se na tipa kojeg je upucao, brzo priđe pajtosu u kolima. Nisam mogao čuti šta mu je rekao jer su motori oba automobila bila uključena. Ovaj hitro izađe i otvori vrata prtljažnika. Uhvatiše ubijenog za noge i ruke i ubaciše unutra. Vrata lupiše. Pajtos opet uskoči u automobil kojim je onaj nesrećnik maloprije bježao, okrenu ga uz škripu guma i odjuru prema gradu. Ubica je nekoliko trenutaka gledao za njim, potom se okrenu prema meni. Još uvijek sam bio u sjedećem položaju, otvorenih usta. Osjećao sam da u licu nemam ni kapi krvi. Ovaj dolje na putu kao da je pokušavao pogledom razgrnuti tamu koja me je krila. Onda podiže desnu ruku. Iz cijevi pištolja šiknu plamen a kuršumi zapraštaše oko mene. Jedan je pogodio okvir bicikla, drugi su kidali grančice i udarali u kamenje. Bacio sam se nazad na granje i počeo da puzim kroz žbunje. Opet mi u sjećanje dođoše dani iz vojske i Bikić do pored Šida, gdje su nas krvožedni desetari tjerali da puzimo na plus četrdeset, sa kompletnom opremom. Grane su me grebale po licu, laktovima i koljenima sam udarao u kamenje. Nisam osjećao bol, mislio sam samo na jedno – da se što prije udaljim odavde. Onaj dolje na putu je vjerovatno prepunio pištolj i pucnji opet zaparaše noć. Sad me već nije mogao pogoditi. Dopuzao sam do neke stazice, ispravio se i potrčao. Vid mi se izoštrio, gledao sam kroz mrak kao mačka. Opasnost pojača čula, adrenalin proradi, lako sam se kretao. Morao sam se udaljiti sa mjesta zločina što prije i što dalje.
Čini mi se da je prošao čitav sat kad sa stigao do magistrale, do onog dijela gdje se skreće u Kuside. Shvatio sam da sam na vrhu usjeka. Svijetleće kazaljke na mom ručnom satu su pokazivale pola dva. Posle pet će svanuti. Moram se primiriti ovdje do jutra. Niko me nije mogao pratiti. Kad jutro odmakne, ustopiraću nekog i otići. Tamo su ostale moje stvari. Ko su bili oni ljudi? Zašto su ubili onog nesrećnika bez odjeće? Zašto je bio go? Umalo da i ja stradam. Vjerovatno će me tražiti, sve sam vidio. Sad moram biti pribran.
Nešto posle sedam rukama popravih kosu, udahnuh duboko i spustih se na put. Osvanuo je blag sunčan dan. Trudio sam se da budem opušten. Ubrzo naiđe autobus. Bosanske tablice. Visoko podigoh ruku, vozač ukoči. U džepu sam imao nekoliko evra, nekim čudom ih nisam izgubio. Uđem, sjednem na slobodno mjesto. Unutra su ljudi dremali, niko nije slutio čemu sam prisustvovao sinoć. I da me već uveliko traže. Volio bih da nije tako, ali mi je nešto govorilo da jeste. Smijem li otići pravo kući? Šta ako me tamo čekaju, kao u filmovima? Ako su su ono bili ljudi sa vezama u vlasti, možda su po mojim stvarima saznali ko sam. Paranoja ili opreznost? Bilo šta bilo, ne idem kući. A ni u policiju. Onaj glas mi je govorio da su oni poslednji kojima trebam ispričati šta sam vidio i doživio. ''...zajedno žale i mafija i de be...'' Balaševićevi stihovi. O ubijenom krimosu. Zajedno i mafija i de be... Drži se, Todore!
Za preostalu sitninu kupim paklicu ''drine'' i šibice. Čašica je u ovo doba dana najposjećenija. Penzioneri i čistači ulica. Poneki pasionirani kladioničar proučava parove, vaga na kog će uložiti današnji evro. Dobro je, Martin je u smjeni. S nekim moram pričati o ovome, on mi djeluje kao najpodesniji.
Sjednem za sto u uglu, mahnem Martinu. Znao je šta ću piti. Za svakog gosta je znao šta naručuje u koje doba dana.
''Ako ugrabiš koji minut nešto bih ti ispričao'' rekoh mu tiho pošto spusti bijelu šolju sa znakom domaće kave na sto. ''Važno je'' dodah kroz zube. Pogleda me bez riječi i klimnu glavom. Nosio je crnu konobarsku kecelju koja mu je dopirala do koljena i crni prsluk. Sa njegovanom bradom ličio je na sveštenika. Blagoslovi oče, govorio sam mu u šali ponekad. Jutros mi nije bilo do humora.
Listao sam dnevnu štampu i pušio, nisam imao pojma šta čitam. Posle dvadesetak minuta Martin sjede pored mene. Mizika iz radija se mješala sa glasom sporstkog komentatora sa tv-a. Ljudi za susjednim stolovima su razgovarali. Niko nije gledao u nas. ''Pričaj, obućaru'' reče i pogleda me u oči. Dugogodišnji konobarski staž ga je naučio da ''čita'' ljude. Bilo mi je jasno da je odmah shvatio da se nešto ozbiljno desilo. Počeo sam tiho, trudio sam se da djelujem ležerno. ''Sinoć sam bio kod Slanog...'' sažeo sam priču koliko sam mogao. Martin je slušao ne prekidajući me. Kad sam završio kratko reče: ''Uvalio si se u govna. Nadam se da nisi baš duboko ali si u govnima. Reći ću ti o čemu se radi – smrt turizam. Ne znam jesi li čuo za to, objasniću ti kasnije, čekaj me'' reče i ode prema šanku. Neko ga je oslovio imenom, vjerovatno stalni gost. Zagledah se opet u novine a umjesto naslova gledao sam prizor od sinoć. Opet sam vidio onog bez odjeće kako pada na asfalt.
''Slušaj me, Radače'' nastavi gotovo šapatom pošto je uslužio gosta ''nadajmo se da neće provaliti ko si. Mada, ako su to bili ljudi koji mislim da jesu, vjerovatno već znaju ko si i gdje živiš. Ne mrdaj odavde. Dan je, javno je mjesto, i da te pronađu neće ništa pokušati. Ja zvaršavam u četiri. Pozvaću koleginicu da dođe ranije, izmisliću neki razlog. Onda idemo kod mene kući. Ići ćemo pješke, za svaki slučaj. Teško da će odlučiti da pokušaju nešto na sred ulice. Jesi li jeo nešto jutros? Kupiću nešto posle, ti ne izlazi''.
Nije mi bilo lakše posle ovih riječi, naprotiv. Znao sam da je Martin upućen u mnoga dešavanja gradska. Ostalo mi je da ga poslušam. U ovoj situaciji, bilo je dobro znati da je drugar tu.
Ugrijalo je kao za inat, zojio sam se u debeloj dukserici. Kako bi bilo dobro da je to jedino što me muči danas, pomislih. Lift nas je izvezao na šesti sprat. ''Nema nikog'' reče otključavajući vrata ''moji su na selu''. Prijala mi je hladovina stana. Prozor u dnevnoj sobi je bio širom otvoren. Vidjela se gradska tvrđava i bolnica. Sjedoh na fotelju. Martin zatvori prozor i sjede na trosjed. ''Da ti spričam nešto'' poče odmah. ''Kod nas ima ljudi koji mogu srediti mnoge stvari, znaš. Neke stvari o kojima obični građani nemaju pojma. Puno stranaca zbog toga dolaze kod nas. Jesi li čuo za seks turizam?'' malo me iznenadi ovim pitanjem. ''Jesam, valjda'' odgovorih predosjećajući da ću danas saznati nešto vrlo neobično. ''Jesi kurac. To ti nije obična jebačina za pare. U igri su poznate ličnosti oba pola. Neću ti sad objašnjavati šta i ko su sve u igri, možda mi ne bi ni vjerovao. A jesi li čuo za vjerski turizam?'' ''Čuo sam...'' ''Jesi kurac i za njega! Misliš, obilaženje manastira i to? Aha, za nekog kao ti to je to.'' ''A šta je onda, jebi ga?'' gotovo viknuh. Živci su mi bili prilično istanjeni. Nisam uspijevao pronaći vezu sa onim što mi se dogodilo. ''Recimo, neka riba iz bijelog svijeta dođe i želi da je sveštenik vjenča sa kaputom. Da, dobro si čuo, sa kaputom. To je jedino što joj je ostalo od frajera koji ju je ostavio ili je pod zemljom. Uz prave ljude i određenu sumu – popa će to da uradi. Ovo je tek detalj iz bogate ponude. Pitao sam te da li si čuo za smrt turizam. Tip dođe ovamo i želi da umre, a nema petlju da povuče obarač, ili ne želi. Plati pravim ljudima za tu nastranu rabotu dogovorenu sumu a oni mu ispunjavaju sve želje narednih sedam dana, ili koliko se već dogovore. Ne zna u kom renutku će mu napisati odjavu ni na koji način. Naravno da se sve ovo radi u najstrožijoj diskreciji. Ili mu nešto uspu u piće ili poleti sa jahte u dubinu plavog Jadrana, on to ne zna. E sad dolazimo do onog što si vidio. Ubijeđen sam da je onaj bez odjeće bio jedan od kandidata koji se predomislio. Dešavalo se i prije, ne pitaj me odakle to znam. Ali kad je jednom pokrenuo tu vražju mašineriju, nije bilo nazad. Oni ne ostavljaju svjedoke. Ti si vjerovatno jedini do sad. Kažeš da je bio go. Vjerovatno su mu priuštili neku orgiju ili šta slično, ispunili su mu neku izopačenu želju. Poslednju. I taj je mislio da će im umaći. Ali se zajebao. A ti si to vidio.''
Činilo mi se da su mi vilice pričvršćene jedna za drugu. Htio sam nešto da kažem ali nisam mogao.
''Ovo nije zajebancija. U tim rabotama su svi povezani kao krmeća crijeva – panduri, država, crkava. I narvno de be. Oni su najzajebaniji. Od njih se ne možeš sakriti. Ako hoće, nađu te. Ako hoće, ubiju te. Bez svjedoka, tragova, dokaza.''
Buljio sam u Martina ne znajući šta da kažem. Jebem li ga, pomislih. Šta sada? Da se krijem, kao pacov?
''Nešto ćemo smisliti'' reče i ode u kuhinju. Otuda se začu zveket tanjira.
Šta sad? Da ne izlazim iz njegovog stana dok mu se ne vrate žena i ćerka, i šta tada? Nešto u meni uzavri. Ustanem i pođem za njim u kuhinju. ''Čuj me'' rekoh odlučno ''ovo ovako ne ide, nikud ne vodi. Ne možeš me kriti do sudnjega dana. Oni su nešto uradili a ne ja. Ko ih jebe. A i jednom se mre, znaš. Hvala ti, čovječe. Ne mogu tebe i tvoju familiju da umiješam u sve ovo. Ne spremaj jelo za mene, idem sada.''
''A gdje misliš da odeš?'' upita me dok je u ruci držao plavi tiganj. ''Ako je onako kako kažeš, a ne sumnjam da jeste, idem mečki na rupu.''
Rukovali smo se, Martin ma isprati do ulaznih vrata. Kad se zalupiše za mnom, pomislih – sad si sam...
Nekadašnja upravna zgrada Građevinskog preduzeća sada je kuća pandurima. Stara građevina, jedan od simbola socijalističke Jugoslavije, jedan od simbola mirnog i sigurnog života.
Pandur na prijavnici me je grubo uputio na drugi sprat, soba broj osam. Ostavio sam podatke i krenuo širokim stepenicama.
Marko Tomašević, inspektor u civilu. Bio je tu i jedan pandur u uniformi, o nečemu su razgovarali. Iz futrole je virio crni pištolj. Da li je iz ovakvog ubijen onaj nesrećnik sinoć? Predstavio sam se, inspektor me ponudi da sjednem. Gledao me je kao da me skenira. ''ako možemo na samo...'' rekoh ne gledajući uniformisanog. Pogledaše se i ovaj s pištoljem se pokupi i ode. Ostasmo sami. Upitno me pogleda. ''Sinoć sam bio kod Slanog, ponekad se odvezem biciklom do tamo i...''
Ispričao sam sve, sastanak sa Martinom sam izostavio. Slušao me je ćutke i skenirao svo vrijeme. Ruke je držao na stolu. Telefon je zvonio nekoliko puta, nije se javljao. Ili ga je moja priča veoma zainteresovala ili mi nije povjerovao ni riječ. Osjećao sam umor. I neki nemir u stomaku. Da li je ovo bio pametan potez? A opet, šta sam drugo mogao uraditi.
''Dobro Todore'' progovori ''provjerićemo tvoju priču. Idemo odmah.'' Stavio je mobilni telefon i cigarete u džep i ustao. Ustadoh i ja.
U dvorištu je bio parkiran bijeli ford, civilne tablice. Samo nas dvojica. Krenusmo niz Vuka Karadžića prema staroj pošti. Pored skvera pa niz bulevar. Prije nego što smo stigli do Rastoka telefon mu je zazvonio. Ni sad se nije javio. Ćutali smo. Kad smo prošli Vitalac kratko je upitao ''Ovuda?'' ''Da'' rekoh i pokazah skretanje pored novootvorenog restorana. Put se spuštao niz jarugu pa se opet peo. Brzo stigosmo do brane. ''Tu!'' rekoh kad ugledah mjesto sinoćnog dešavanja. Osjetih kisjelinu u želucu. Pila mi se voda. Poželio sam da se ovo nije ni dogodilo.
Zaustavio je automobil, isključio motor i zategao ručnu kočnicu. Izađosmo. Pogledao sam u asfalt – ni traga krvi. Podignem pogled – mjesto na kom sam sinoć bio je tako blizu. Pravim čudom sam izbjegao metke.
Inspektor pogleda oko sebe a onda u mene. ''Sjedio sam tamo'' pokazah rukom. ''Moje stvari su sigurno još uvijek tu.'' Ništa ne reče, samo napravi rukom pokret kao da mi prepušta vođstvo. Inspentrah se uz mali usijek, inspektor me je pratio u stopu. A onda – šok! Nije bilo čak ni ležaljke od suvog granja! Bicikl i ranac su takođe nestali! Krv mi jurnu u lice. Strčah na put. Ni čaura ni krvi! NI JEDNOG TRAGA. Nešto mi je govorilo da je inspektor ZNAO da ništa nećemo naći. Dlanovi su mi se oznojili. Gledao sam oko sebe, ovo je to mjesto!
''Pa, Todore, oćemo li da pravimo piknik ili idemo nazad?'' Njegov sarkazam mo ošinu kao bič. Pogledah ga. Lice mu je bilo mirno. Nije se smijao. Ćutke me je skenirao. Bez riječi uđoh u kola.
Ušli smo u grad. Sa bulevara skrenu u Narodnih Heroja. Zaustavi ispred moje zgrade. To je bilo to, pomislih. Znao je i gdje živim.
''Vidi Radače, ti i ja se danas nismo ni sreli, znaš. Tvoji podaci u prijavnici će biti izbrisani. A u slučaju da se opet vidimo, to će nam biti prvi put. Važi?'' pogled mu je sada bio još hladniji. Kratko klimnuh glavom i izađoh. Ulazeći u zgradu začuh zvuk kola koja se udaljavaju.
Vidjevši svoj ranac na kauču nisam se iznenadio. Nešto mi je govorilo i da je bicikl dolje u podrumu. Martin je bio u pravu. Nažalost.
Umornim korakom pođoh niz stepenice. Dočeka me poznat miris ustajalog vazduha. Otključah podrum. Da, bicikl je tu. Sa ogrebotinom na šipci. Ništa se nije dogodilo...
Vratih se u stan, pogledah bravu na ulaznim vratima. Nikakvog traga nasilnom ulaženju. Sve je bilo na svom mjestu. Samo je budilnik stao. Navih ga. Začu se ritmično kuckanje. Svukoh prljavu odjeću sa sebe i odoh pod tuš. Posle tuširanja popih dvije čaše vode i legoh na kauč.
Kad sam se probudio uveliko je bio mrak. Samo blijeda svijetlost ulične svijetiljke se probijala kroz prozor. Čulo se tika-takanje sata. Ali to nije bio zvuk koji me je prenuo iz sna. Kucanje na vratima. Lagano, kao da gost pazi da neko drugi ne čuje to. Ustanem, upalim svijetlo. Kazaljke pokazuju devet i pet. Na meni su bile svijetloplave farmerke i bijela majica. Priđem vratima, otključam. Dva tipa, mlađi od mene koju godinu, čini mi se. Ovaj prvi u tamnom sakou, kratke crne kovrdžave kose, kao da se obradovao što me je vidio. Onaj iza njega, u sportskoj jakni, žut. Ozbiljan. Gledali smo se ćutke nekoliko sekundi. Crni se osmjehu. ''Možemo li da uđemo?'' upita. Umjesto odgovora pomaknuh se u stranu. Zatvorih vrata za njima.
Sjedoše za sto kao da smo stari znanci. Kao po dogovoru, oba staviše ruke na sto. Sjedoh i ja. Crni nije gubio vrijeme. A ni poluosmjeh. ''Vidi Todore'' poče mirno kao da smo stari frendovi, ''čuli smo da si sanjao neki ružan san. To se dešava ljudima, znaš. Svak nešto sanja. Ni ti nisi izuzetak. Ujutru kad se probudiš ničega se nećeš sjećati. Važi? A ni nas dvojica nismo bili kod tebe. Onu današnju... hm, nepromišljenost, nisi ni učinio. Tako stvari stoje. Mi ćemo sad da odemo a ti ćeš nastaviti svoj život. Imaš li nešto da nam kažeš?''
Ćutao sam. Gledali smo se. Martinove riječi su bile na mjestu, pomislih. ''Imam nešto da vam kažem'' rekoh mirno. ''Šta?'' upita. ''Jebem vam svima mater. Onako, na gomilu. To imam da kažem.'' Osmjeh sa lica mu nestade a žuti stisnu šake. ''I još nešto'' rekoh ''zatvorite vrata za sobom''. Posle ovih riječi ustadoh ostavivši goste za stolom. Priđoh sudoperi, iz viseće kuhinje uzeh ibrik i usuh vodu u njega. Upalih plinski rešo. Usuh šećer. Čuh kako ova dvojica iza mene ustaše. Posle nekoliko trenutaka vrata lupiše. Voda u ibriku je proključala. Dodah kavu. Sa šoljom u ruci vratih se za sto.
Pripalih cigaretu. Sat je kucao.
Devet i dvadeset. Osjetio sam umor.
Ujutru ću ranije u radnju.

Kraj


Top of Form

Bottom of Form


петак, 26. фебруар 2016.

SAM



Jesam sam ali nisam usamljen. Ili sam usamljen ali nisam sam. Ili sam i jedno i drugo... Varijacija na onu De Nirovu rečenicu. Kad upoznaje ribu u kafani i streca da ona možda nije neki žbir. I prisjeća se gdje ga je to primjetila, njega, pčjačkaša banaka od zanata i imena. A ja? Od kojeg sam ja zanata? Jednostavnog. MOMAK, SIPAJ DIZEL ZA DESET EVRA, POŽURI! DAJ BEZOLOVNI, DVAJES LITARA! Poneko mi traži i da mu očistim stakla.
Oguglao sam, postao imun.
Na takve porudžbine.
Na takav posao.
Na takav život.
Januarska noć, pola jedan. Kiša.Grmi. Prije zvuka groma, bljesne. Osvijetli momačku sobu na vrhu ,,Moteksove'' zgrade.
Januar u Nikšiću traje... dugo. Predugo. A i kad dođe proljeće, šta se mijenja? Vrijeme. I ništa više.
Imam puno slobodnog vremena. Šta sa njim? Opet mi De Niro dolazi u misli. U onom filmu kad taksira. Kad ne može da spava. Pa traži noćnu smjenu. Ne zna kud sa sobom. Pa kupi neke pištolje, pa počne da dijeli pravdu.
 Baš bih ja bio za tako šta.
Okrećem se na desnu stranu. Kazaljke pokazuju jedan sat. Oluci sviraju. Čini mi se da je počela lani i da će padati još jednu godinu bez prestanka.
Sjednem na krevet, nogama potražim papuče. Hladno mi je. Nikada nisam nosio pidžamu. Odlazim u kupatilo. Pritiskam kvaku, desnom palim svijetlo. Guram vrata ali kao da ih nešto drži sa druge strane. Šta je  sad? Gurnem jako a unutra nešto pade. Tup zvuk, palo je na crveni plastični lavor. Uđem... MUŠKARAC U ODIJELU, I KRAVATA JE TU, bez glave, iz vrata još teče krv, ima je po pločicama. Noge su mu kod vrata, ramena u kadi. Crvena nit prema slivniku. Slatkast miris.
Zatvorim vrata, isključim svijetlo. Vratim se u krevet. Kad se probudim sve će biti kao prije. Okrenem se prema zidu. Opet bljesak pa grmljavina.
Jesam sam ali nisam usamljen. Ili sam usamljen ali...


Kraj

недеља, 27. децембар 2015.

GRAD (Momčilu B.)

                                                                                    
                                                                                                                                                                                            

Tri dana pada. I tri noći.

Voz je uklizio u stanicu. Žuta svijetla i renovirana stanica sa velikim parkinzima stvaraju utisak da ulazim u veliki grad. Što Nikšić i jeste, u neku ruku. U neku ruku je mali, tek varoš.
Izbjegavši nametljivog taksistu, užurbano krenuh prema skveru. Veliki kišobran sa crnom ručkom me je štitio od uporne kiše,  kaput je branio hladnoći da dopre do mene. Do mog tijela. Do moje duše dopiralo je nešto drugo, kaput me od toga nije mogao zaštititi.

Skoro svakog putnika iz voza je neko dočekivao, automobili sa oborenim svijetlima su me prestizali. Hodao sam trotoarom dok mi je glavi odzvanjala melodija pjesme koju sam čuo u vozu. Neko je pjevao o ljubavi, banalno i patetično.
Deset sati i petnaest minuta. Kazaljke su bile pouzdane, bateriju sam zamjenio prije tri mjeseca. Obično je trajala dvije godine. Vratih ruku u kosi džep i nastavih prema pošti.
Njegoševa ulica je bila gotovo pusta. Kroz zamagljena stakla okolnih lokala mogli su se vidjeti rijetki gosti. Ponedjeljak veče. Vikendom su obično bili puni.
‘’Na trgu opet tišina’’ govoraše Vito o nedjelji. Sada je na trgu i kiša. I novembarska noć.
Kad se prođe hotel, prestaje centar. Stambene zgrade sa obje strane. I trotoari. Nekada, kada se ulica zvala ‘’29 novembar’’, nije ih bilo. I svjetiljke su nove.   Iako sam hodao od stanice, još osjećam hladnoću, više jezu. Podignem okovratnik i pored nekadašnje štamparije zavrnem desno.
Ispred zgrade mokri automobili. Bacim pogled gore, ne znam zašto. Moji prozori su neosvetljeni.
Prvi ulaz, treći sprat. Ključ iz džepa. Brava progovori. Ćuteći uđem u hladni hodnik.
 U hladni stan.
 U hladni život.
Sklapam kišobran, palim svijetlo u kupatilu. Ni tamo nije toplo. Kišobran u kadu. Svlačim kaput, kačim ga na čiviluk, i baš kad sam zakoračio ka kuhinji, stan se zatrese. Prozori zveče, tavanica podrhtava. Sva vrata se otvaraju i zatvaraju…
Telefon.
 Crveni, sa brojčanikom. Iskra, made in Slovenia. Tu je otkad i ja. Nikada nije vidio svog mlađeg, mobilnog, brata. I neće.
Zvoni.
 Odzvanja u mojoj glavi i praznim prostorijama.
 Trese zgradu. Posmatram ga. Čini mi se da se pokreće u polumraku.
Zvoni.
Neko je uporan.
Sad je zgrada mirnija.
Podižem slušalicu.
-          Reci.
Sa druge strane muk, nekoliko trenutaka. A onda začujem glas, ženski… kao da dolazi sa neba.
-          Stigao si.
-          Valjda.
-          Je li ti hladno?
-          Da, odavno.
-          Puno?
-          Izuzetno.
Ako postoji glas koji je topao i mek kao pamuk, onda je to ovaj. Vani pada još jače. Nikšić je mokar.
-          Plače ti se?
U tom trenutku zagrmi i sijevne istovremeno. Kroz prozor dnevne sobe u hodnik bljesnu plavičasta svijetlost. Pomislih, neko je nasnimio na traku i sad se ceri sa druge strane.
-          Zabrinuta si?
-          Jesam. Izuzetno.
Ne znam šta da joj kažem. Stežem slušalicu i zube.
-          Ubiće te na kraju. Ta tvoja samoća.
-          Želiš da me spasiš?
-          Možda. Svakako bih pokušala.
-          A ako ne želim?
-          Želiš. Znaš ti to. U ovom gradu, kao u onoj pjesmi, nema razloga da samuješ.
Ne znam na koju pjesmu misli. Ne slušam muziku. Nikada je nisam slušao. U stanu nemam radio. Ni televizor. U kafane ne zalazim.
-          Jesi tu?
-          Da.
-          Slušaj me sad, samotnjače…
Ne sjećam se šta smo posle pričali. Jutro me je zateklo na kauču u dnevnoj sobi, obučenog. I dalje je padala…



уторак, 08. децембар 2015.

PRIČA U KOJU ĆETE MOŽDA POSUMNJATI

                           
                           


Nekako mi je najteže sa psima . Onim puštenim . Nikad nisam načisto jesu li me zapamtili ili će pokušati da me probaju . Mislim , probaju kao neku hranu . A ne volim kad me zvijeri tretiraju kao hranu . Mojim kolegama koji vršljaju dolje po gradu je puno lakše . U zgradama rijetko ko drži životinje a i reon im je zgusnut . A ja po selu od kuće do kuće . Puno pješačim , plus psi . Zimi snijeg .

Ove godine nije bila neka jaka zima a i četvoronošci nisu pravili veće probleme . Ni ljudi . Nekako je sve teklo glatko , prosto klizilo . S početka mi je i bilo neobično , posle navikoh . Inače , lako navikavam na fine stvari .

Kad sam bio klinac , čitao sam romane o nindža ratniku , amerikanskog porijekla . Kao , sudba kleta ga je gurnula u taj svijet borbe opasne , i on se pokaza kao najbolji ikad viđen . Tepao je loše ljuđe diljem sjedinjenih država , sve o svom trošku . Nikom nije polagao račune . U tom časnom i uzvišenom poslu (ili raboti) pomagali su mu dvoje čeljadi . Visoki plavokosi tip , mišićav i sklon australijskom pivu , i Japanka Sumiko , s kojom je nindža dijelio postelju . To baš i nije pisalo ali se moglo naslutiti . Nindža  se zvao Lesli Eldriž , a plavokosi drugar Tabasko Pit . Pominjem ovu veselu družinu iz mog dječaštva zbog HARAGEI-a . To vam je osjećaj , čulo, instinkt, tako nešto . Da vam dočaram . Krene Lesli E. u pohod na nekog opasnog tipa , recimo . Preskoči ogradu , pobije naoružane čuvare ( ubijao ih je tiho , mačem ’’ katana ’’ i šurikenima – tankim metalnim zvijezdicama ) i ogromna kuća sa razgaćenim krimosom mu je na izvol’te . ALI ! Tada u glavi zapišti HARAGEI . Nindža u crnom kompletu ne vidi opasnost , ali mu haragei poručuje  - ne igraj se glavom ! Vrlo brzo nile pronađe skrivenu zamku i poništi je . Uleti u kuću , opasnom baji održi poslednje slovo i pošalje ga GORE.
Takav je nindža bio . U određenom smislu – savršen . Ne znam da li je još živ . I ono dvoje .

E, ove zime je i meni proradio haragei . Da da , ne šalim se ! Ono , nisam pomislio da će me neko iz zasjede zasuti kuršumima , ali da će se nešto neobično zbiti , u to sam bio uvjeren . Vidim ja , zima mi protiče fino , ne može ljepše . Bez zamjerke . A to vrlo čudno meni bi . Haragei mi poručuje – misliš da ćeš iz zime izaći bez ijednog stresa ? Hahaha...ako tako misliš , onda si naivan kao tipovi koji su napadali Leslija Eldridža , a ovaj ih sve odjavio ... Pazi se ! I pazio sam se . Ali , kad te čeka nešto kao što je mene čekalo -  pažnja ne pomaže . Evo šta se desilo .

Petak prije podne , kraj januara . Sunčano, bez vjetra , mraza tek da ima  . Stavio sam vunenu kapu , obukao crvenu skijašku jaknu. Kafene somotke sa krupnim somotom , duboke cipele sa širokim đonom . Toplo mi je . Službena kola ostavih na početku sela , čim se siđe sa glavnog puta . Kad kažem službena kola , ne očekujte neki MERCEDES ili sličnu mašinu . Vozim LADU KARAVAN  , trula višnja . Stara devet godina , tako se i ponaša . Kao čovjek od šezdeset . Stenje i žali se na loše puteve .
Krenem od kuće do kuće . Ljudi me fino dočekuju . Majstore , oli popit’ rakiju ? Neka , hvala . Kad bih u svakom domu popio po jednu , ne bih umio otići ni do kola a kamoli kući .
 Jedan moj kolega , radi u gradu , imao je običaj da zove domaćina kad mu dođe ispred kuće . OO MILANEE  JESI  LI  DOMAAA  . Zavikao je jednom tako i hrupio unutra . A tamo  - Milan se otegao preko kuhinjskog astala  koliko je dug . Oko njega neki ozbiljni ljudi . Briju ga i kupaju . Spremaju na poslednje putovanje . Pogledaše ga oštro , a kolega pobježe neobavljenog posla . Vjerovatno mu je bilo neprijatno . Ne znam viče li još uvijek .
Ja samo pokucam i uđem . Na ovom  reonu sam pet godina pa me i đeca znaju . Tako sam i ovog jutra . Otvorim vrata – a tamo nikog . Osim jednog vučjaka koji me je gledao sa dvosjeda . Ležao je u stavu za napad , a’l me napasti nije htio . Znao sam to čim ga u oči pogledah . Za ovih pet godina  , naučio sam da prepoznam opasnu situaciju . Bio je tek oprezan . Zatvorim vrata i posegnem rukom ka  ormariću na zidu u kom je bilo električno brojilo , kad iza sebe začuh ZDRAVO STRUJARU . Trgnuh se iznenađen . Ko se sad stvori iza mene , pomislih . Ali , osim psa , ne bijaše nikog . Pogledam u vrata sa lijeve strane i u vrata zdesna . Zatvorena bijahu . Pogledam psa – ovaj ćuti i trepće . Pomislih , mlad sam za halucinacije ili nešto slično . Ne bih volio ni glasove u glavi da čujem . Slegnem ramenima i otvorim ormarić . Zapišem stanje , vratim olovku u džep , kad se začu JESMO LI PUNO POTROŠILI? Ovog puta sam jasno čuo taj tenor . E sad ćemo vidjeti ko je ! Prođem pored psa , pogledam kroz prozor – nikog. Onda je u sobi ! Otvorim jedna vrata – dva kreveta i šifonjer . Otvorim druga – slično , samo što je krevet bračni .
’’ Samo sam ja u kući , ostali su otišli negdje ’’
MAJKO MOJA !!! Pogledam psa , a ovaj kao da se smješka . I REČE PAS ’’ Nisi ovo očekivao , a?’’ OVAJ PAS PRIČA!!! Ili sam ja upao u drugu dimenziju ! Međutim , brzo dođoh sebi . Pa nisam ni ja od juče . Ova tehnika današnja je čudesna . Sada me vjerovatno posmatra hladno oko skrivene kamere . Biće smijeha kad budu gledali snimak – blesavi strujar bježi od psa koji priča . Biću hit blesan na mreži . E pa ne će moći ! Nasmijem se psu i kažem : ’’ Šta ima ? ’’ .
’’Ništa ’’ ustade ovaj i protegnu se . ’’ Vidim , imaš iskustva ovog tipa . Nisi previše iznenađen ’’ Pričajući , prošeta kroz dnevnu sobu i nešto njušnu iza trosjeda . SADA ME JE OBLIO HLADAN ZNOJ . Ovo ispred mene je bio PRAVI PAS ! Sve tableta za smirenje ovog svijeta , elektrošokovi , majstori reanimacije , travari i anesteziolozi ! Sigmunde i Karle ! Tolstoje i Šolohove !  Pas sa četiri noge , repom i uspravnim ušima gleda me i priča sa mnom ! Pridržah se za sto i sjedoh na stolicu . Pogledom potražih bocu domaće al’ ništa . Progutah pljuvačku . Moj četvoronožni sagovornik sjede na tepih .
’’ Hm , ipak si iznenađen’’
A nisam , svi psi pričaju , ništa novo .
’’Aaa... onako , možda malo ’’ nekako uspjeh da progovorim . PRIČAM SA PSOM . Hitno mi treba litar domaće i nenačeta paklica cigara .
’’Znaš šta ’’ reče reponja i  počeša se zadnjom nogom iza psećeg uveta ’’ ti si prvi s kim pričam , ne računajući moje ukućane . Jednom sam , doduše , rekao MRŠ komšijskoj mački ali se nije uzrujala . Ti si baš reagovao ’’ A nisam , učinilo ti se .
’’ A jesi li ti stvrno pas ili sam skrenuo prije trideset pete ? ’’
’’ Nemaš trideset pet ? Mlad si . A jesam pas , nego šta sam . Nisam zebra . Ni kamila . ’’
’’ Aa , kako to da pričaš ? ’’
’’ Naučio sam . Pametan sam pas . I radio slušam . ’’
’’ Ma kako to ? ’’
’’ Pa tako . Od malih šapa slušam ljudski govor oko sebe . I ti bi prolajao kad bi slušao samo moj jezik . ’’ E ovo je previše za mene. Postavljam pitanja psu , pas mi odgovara . Hladnokrvno kao sudija . Kao pandur zadovoljan platom .
’’ Jesi li opasan ? ’’
’’ Misliš ujedam li ljude ?’’
’’ Da ? ’’
’’ A , ne . To je ispod mog nivoa . Mi njemački ovčari smo dobri u čuvanju ovaca . Nekada nam je to bila primarna djelatnost . A da pvređujem vas dvonožce – ne . Pitaj šta hoćeš , vidim da si fin momak . Kao ja . ’’
’’ Pa e , fin sam , valjda . A boriš li se sa drugim psima ? ’’
’’ Misliš , učestvujem li u klanju pasa , kako ih neki nazivaju ? Nipošto ! Nikom ne nanosim bol . Prezirem nasilje . Ja sam za dijalog . Ubijeđeni pacifista. ’ Ajd’ pričaj ti o sebi . ’’
’’ Ja sam , znaš , strujar . Zvanično – inkasant . Bilježim koliko je ko potrošio pa dostavljam  mojima . Onda oni izračunaju , malo dodaju pa pošalju račun . Ko ne plati – pokidaju mu žice . Ali ja i tom poslu ne učestvujem . Uživam u svom . Živim sam dolje u gradu . Posao mi dođe i kao razonoda . A koliko ti imaš godina ? ’’
’’ Sedam . U najboljim sam godinama . Spreman za velika djela . Osjećam da sam na vrhuncu . Puno mogu pomoći vama ljudima . ’’
’’ A šta bi ti nama mogao pomoći ?’’
’’ Evo šta ’’ poče pas ali u tom trenutku neko otvori vrata . Skočih sa stolice i napravih se da završavam očitavanje . Pozdravih se sa domaćinovim sinom i izađoh . Idući ka kolima , malčice sam se teturao . Kao kad popijem sedam čašica . A nisam ni jednu ! Kad bih nekom ispričao šta sam doživio – ne bi mi povjerovao . Bolje da ćutim . A ni vi mi ne vjerujete , je l’ da ? Mogu se zakleti da je ova priča istinita . Evo – KUNEM SE U ČAST NIKŠIĆKIH KONOBARA .



петак, 20. новембар 2015.

O GLIGORU SVE NAJBOLJE

                                                






Jutros u sandučiću nađoh pismo o kom ću vam pričati . Kako je mraz ovih dana vrlo jak , ne volim rano izlaziti iz kuće . No, vidjevši poštara da u pola osam otvara vratanca , rekoh sebi , ’ajde da izađem . Nisam stavio kapuljču i šal preko lica kao on, ali nisam ni vozio moped po ovoj hladnoći. Sve vičući BRRR utrčah u kuću sa bjelom kovertom u ruci . Veoma sam radoznao čovjek pa pismo otvorih prije nego što sjedoh . A iz njega na pod pade neka fotografija . Podignem je , pogledam . Vremešan neki čova , namrgođen . Brkovi i crnogorska kapa . Prijeteći me gleda . I ja se njemu namrštim . Na poleđini plavom olovkom ispisano ime i prezime  GLIGOR VIDAKOVIĆ . Dobro Glišo , pomislim i razmotam bijeli papir . A na njemu , takođe plavom olovkom , pisaše ovo

Gospodine Zgubidane ,

Ja sam Momčile Vidaković iz Danilovgrada . Pišem Vam jer ne znam nikog drugog ko bi mi mogao izaći u susret . Nije nikakva nevolja već jedna moja moralna dužnost . Mislim ,po srijedi . Namjerio sam odužiti se svom đedu Gligoru (to je junak sa fotografije ) na poseban način . Još za njegovog života , bezbroj puta sam mu rekao HVALA što mi je đed . Ali ništa to , Gligor je zaslužio mnogo više . Evo o čemu se radi .
Ubrzo će godina otkad me ne čuje i ne vidi . Mislim , umro je . A ja bih na samu godišnjicu , u svim ovdašnjim dnevnim novinama , objavio neki govor o veličanstvenom mom đedu . Kao , govor koji mu je održan iznad glave . Sad se vjerovatno pitate kakve veze ima govor s Vama? Objasniću Vam .
Kad je đed odlučio da umre i umro ( uvijek je sve radio kad je htio ) govor mu je održao neki drugar , deset godina mlađi od njega . To je jedna stara šeprtlja koja zamalo ne leže u onu rupu . Njihao se , laprdao onako iz glave , a prisutni su u čuđenju coktali jezicima i čudili se . Žene su pogledivale jedna u drugu i šaptale ’’svašta, svašta!’’ . Skelet je mlatio k’o Maksim po diviziji . Njegova govorancija je imala malo veze sa đedom . Složićete se sa mnom , gospodine Zgubidane , da tako nešto nije za objavljivanje . Tako se sjetih Vas i Vašeg pisanja . Komšijin mali je čitao neka Vaša piskaranja i smijao se .Često Vas je pominjao . Jednom sam i ja pročitao Vašu priču (a ja ne volim da čitam) koja govori o Vašoj hrabrosti , pameti i još nečemu no sam zaboravio o čemu .Sjećam se da ste fino nakitili priču o sebi i da niste štedjeli riječi hvale . Pomislih tada – ovaj čovjek ima mašte- i zaboravih na Vas . A prije neki dan se opet prisjetih . Da ne duljim – volio bih da napišete koju riječ o đedu Gligoru . Da nakitite i nahvalite đeda onako kako ste sami seba hvalili . Ja bih Vam za taj trud platio . A pošto Vi vjerovatno ne znate ništa o mom veličanstvenom đedu , napisao sam nekoliko redaka o njegovom nevjerovatnom životu . Neka vam budu smjernice ako prihvatite posao koji nudim .

  1. Rođen 1901.,tačan datum nije poznat .
  2. Hrabro se borio za svoje mjesto u porodici koja je brojala 27 članova.Njegov otac je živio u zajednici sa još dva brata.
  3. Sa devet godina polazi u školu , ali tamo ne ostaje dugo . Učitelja je , kad je ovaj krenuo da mu promjeni dužinu ušiju zbog nekog nestašluka , odalamio štapom po leđima . Štap je donio u školu jer se njime usput branio od seoskih paščadi . Učitelj pada na koljena , đaci vrište , a mlađani Gligor brzinom munje napušta školu i više se u nju ne vraća . Iste godine učitelj umire od nepoznate bolesti . Pričalo se da je ovo bio prvi zvanični potez đedov u borbi za Slobodu .
  4. Ovo je zapravo trebala biti druga stavka , ali nema veze . Gligor je rođen u selu Jastreb , opština Danilovgrad . Tu je i sastara .
  5. U devetnaestoj godini se ženi Đurđom Punjačević iz Pipera .Rađa mu četvoro đece , redovno je tuče . Baba Đurđa ćutke podnosi batine , samo ponekad  dok namiruje stoku , promrmlja-kami mene .
  6. Važno je napomenuti i ovo – đed nikada nije radio u nekoj firmi ! Nije trpio nadređene niti neka naređivanja , zato je , kad bi mu se učinio da je baba previše ozbiljna , uzviknuo : ’’Šta si umusila , da nećeš da mi komanduješ u kuću ?!’’ i prebio je . (Kažu da u svemu naličim na đeda . Samo, ja moju ženu ne bijem . Neko joj je napunio glavu ženskim pravima , sigurnim kućama , nevladinim organizacijama i sličnim glupostima . Kažu da se zbog batina može robija zaraditi.Prijeti mi kad se namrgodim pa se ne usuđujem . Ne znam koliko ću se moći uzdržavati.)
  7. Baš kad navrši četrdeset godina , banu iz bijeloga svijeta rat . (U prethodni nije ’’bendao’’ da ide) Okupi seljane , opali prvi metak u vazduh i povede ih na mrske okupatore . Legenda kaže da su Benitijevi junaci uzvikivali ’’ o,mama mia ! ’’ kad god bi ih đedova družina napala . U tom trenutku bi poželjeli da budu neđe drugo .
  8. Kad su se naši podjelili na četnike i partizane , đed im je ljutito rekao:’’Sram vas bilo ! Mrš od mene !’’ i odredio sebi jednomjesečni odmor . Za to vrijeme je obavljao svakodnevne seoske poslove i , obično vikendom , tukao babu .
  9. Posle odmora , prilazi Titovoj vojsci . Ovaj je nekako čuo za to i po kuriru mu poslao list papira na kom je bio otisak komandantovog dlana, a ispod, riječi – bravo Glišo! Papir je
     iskoristio tako što je u njega motao duvan i pušio.
10. Rat prođe , vojska se raspusti . Đeda predložiše za predsjednika opštine . Vidjevši šta se dešava i kako oni koji nisu učestvovali u borbama prolaze kao heroji , na ovaj predlog odgovori :’’ Lupeži i nikogovići , nećemo ga zajedno!’’ .Ljutit ode kući , istuče babu i , pošto popi litar neke domaće rakije , čvrsto zaspa . Probudiše ga udbaši . Kundacima i čizmama . KO JE LUPEŽ , PETA KOLONO DUGAČKA !! EVO TI KARTA ZA GOLI OTOK !!
Na Golom je proveo šest nezaboravnih godina . Vratio se pun nekog jeda , postao je ćutljiv. Nije pričao kako mu je bilo tamo . Babu je sada oslobodio teških psovki i uvreda, pa ju je tukao ćutke . Ostatak života provede na svom imanju u Jastrebu.
Ovo bi , uglavnom, bilo ono najbitnije iz đedovog života. Dodaću još  nešto , a to nećemo stavljati u govor . Kad sam odrastao i shvatio kakvog đeda imam , bio sam najsrećniji unuk na svijetu ! A i sad se kotiram visoko na listi srećnih unuka .

Eto , gospodine Zgubidane , to bo bilo to . Ako hoćete , napišite govor o mom đedu , a ja ću ga plasirati štampanim medijima kao posmrtni . Razmislite , pa ako pristanete , javite mi po kojoj cijeni bi uradili to .
Pozdravljam Vas.


Pazi ti ovo , pomislih . ’’Komšijin mali čitao vaše piskaranje’’ . Hm . Da l’ da prihvatim ponudu ili ne? Da razmislim . Da srknem kavu i zapalim cigar pa da vidim .

Pijuć’ kavu , pogledam malo bolje danilovgradskog junaka . Namršten . Ustanik . Golootočanin . Opasan . Bio si jači od babe, a ? ’Oću li pisati o tebi  ? ’Ajde da prenoći sve ovo pa da ujutru vidimo .

Gospodine Momčile ,

Da Vam odgovorim na pismo . Raduje me što mislite da sam kadar reći koju riječ o Vašem Đedu-junaku . Mučno je ođedovima pričati kod nas , naročito o onima koji su otišli . Da Vam kažem bez okolišenja – prihvatam ponudu . Do petka ću napisati govor , a to će Vas koštati skromnih osamsto evra . Počeću koliko noćas . Ostajte mi ponosni.
Zgubidan

Završio sam veličanje do postavljenog roka i poslao unuku Momčilu . Tip je nakon dva dana poslao pare i zahvalnicu . Dopao mu se tekst . Pitam se hoće li posle ovoga zavoljeti čitanje ili ostati ravnodušan .
A znate li šta sam napisao o Gligoru ? Stavio sam ga u deseterac . I pop Milo bi mu pozavidio kad bi pročitao . Ispade đed najopasniji junak koliko je Evrope . I šire .

I unuk zadovoljan , i đed opjevan . 

MOJE LAŽI MOJI SU BISERI

                                        




Poznat sam po svojim lažima.Lažem krupno,sitno i osrednje.Ne bih ja ali me sujeta ćera.A kako lažem od malih nogu ,postao sam vješt lažov.Upoređuju me sa onom mojom tetkom.Ona je bila  doktor laganja,doduše,ali polako,ima vremena.Laži moje mladosti su bile najljepše! Ah,kako sam tada bio opušten!Lagao sam svakoga dana. Lagao sam o đevojkama,pijanstvima,putovanjima. Sa svakom sam bio,sve sam popio,svuđe sam išao. Da vam kažem,nije to baš lako. Laž treba pažljivo odabrati pa ja plasirati u pravo vrijeme i na pravo mjesto.  Jednom sam slušao tipa dok je prepričavao doživljaj sa zimovališta koje sam vidio samo na tv-u. Sve sam zapamtio ,likove,vrijeme,fascimacije pomenutog tipa. I sačekao da prođe neko vrijeme pa da se opet sretnemo. Tad sam mu njegov doživljaj tresnuo u lice kao svoj. Tip se oduševio. O tome sam ti pričao,reče. Mada,desi se da budem uhvaćen pa me neko i ćutne. Tada ljudu znaju biti surovi. U oči mi kažu da sam lažov. Ali,brzo to prođe pa nastavim po svom. Onaj kliperda mi je jednom prilikom prepričavao knjigu koja mu se izuzetno dopala(a ja sam ,pretpostavljate,pročitao SVE knjige). Kasnije sam je ja njemu prepričao ,zadržavši se baš na onom detalju koji je istakao. Kliperda je shvatio da sam ga slagao. Nije rekao ništa,samo me pogledao i zaćutao. Ali,ja sam ispunio kvotu za taj dan i bio zadovoljan.

 Da se vratim na laži svoje mladosti,te su mi nekako najdraže. One o đevojkama. Sjedimo kliperda i ja na nekoj terasi a ulicom prođe crnokosa đevojana i javi mi se. Površno je znam. Kad je izašla iz našeg vidokruga,kažem dugonji - vidio si crnku. Nekada,ona i ja...eh,znaš već. I napravim dramsku pauzu. Dugački ne komentariše,vjerovatno mi zavidi u tom trenutku.

 Lažem i kad je novac u pitanju. Izgubim pare koje nikad nisam imao. Pa se,kao,sjekiram i nerviram. A laži koje zauzimaju počasno mjesto u mom repertoaru ,koje zaslužuju da budu uokvirene i okačene na zid,su laži iz vojničkih dana. Eh,tu sam dostigao vrhunac! Kako sam pustio mašti na volju! Ehej,nema šta u vojsci nisam radio! ostao sam zapamćen u kasarni kao niko prije mene. Ni poslije. Bez svjedoka,mogao sam u kući i u društvu ispričati bilo šta. Što sam i radio dugo posle odsluženja.


Eto,uživam u svojim lažima kao u toploj vodi. Baš mi je fino. Preporučujem i vama isto ,neđe kad budete dokoni.